Na ora­ni­ca­ma uz ri­je­ku Dra­vu ube­ru 500 to­na po­vr­ća

Da­rin­ka i Enio Šan­tić obra­đu­ju 26 hek­ta­ra, no na to­me ne mis­le sta­ti. Ra­dit će još vi­še zem­lje i po­kre­nu­ti pre­ra­du

Vecernji list - Hrvatska - - Zlata Vrijedan - Ma­ri­na Bo­ro­vac

Po­če­li su od nu­le, a da­nas su iz­nim­no per­s­pek­tiv­no gos­po­dar­stvo na ko­jem će pos­la bi­ti i za ov­daš­nje sta­nov­niš­tvo

Či­ni se ka­ko ih broj­ka dva pra­ti u sto­pu – vjen­ča­li su se 2. ve­lja­če 2002., za­tim su dvi­je go­di­ne sa­di­li du­han, a po­s­ljed­njih dva­na­est sa­de po­vr­će na 26 hek­ta­ra. Ro­di­te­lji su – dvo­je dje­ce. Da­rin­ka Šan­tić za­vr­ši­la je stu­dij in­for­ma­tič­ko­ga me­nadž­men­ta, nje­zin su­prug Enio eko­nom­sku ško­lu. Ži­ve u Po­drav­skim Se­sve­ta­ma, u za­sel­ku Me­kiš, uz sa­mu ri­je­ku Dra­vu pre­ko ko­je je Ma­đar­ska do ko­je se naj­br­že do­đe – ske­lom. Op­ći­na je na naj­vi­šem pješ­ča­nom pro­plan­ku Po­drav­skih pe­skov (Đur­đe­vač­ki pe­ski), kra­jem ko­jim će ubu­du­će ho­da­ti de­ve. Ali sa­mo u tu­ris­tič­ke svr­he. Šan­ti­će­vi ipak ni­su “po­drav­ski be­du­ini” i ne dr­že ži­vo­ti­nje, ne­go na svo­jim plod­nim nji­va­ma, ko­je je ne­koć dav­no pre­kri­va­lo Pa­non­sko mo­re, u se­zo­ni be­ru osam do de­set to­na pa­pri­ke i 15 to­na ku­pu­sa. I to dnev­no. A po­če­li su dos­lov­no od nu­le, s ma­lo zem­lje ko­ju je Da­rin­ka do­ni­je­la u mi­raz i či­nje­ni­com da po­sao u svo­me se­lu ne mo­gu na­ći jer ga – ne­ma. Obi­telj­sko po­ljo­pri­vred­no gos­po­dar­stvo, či­ji je no­si­telj Enio, re­gis­tri­ra­li su 2003.

Pre­dah u hla­du ja­vo­ra

– Na­kon što smo odus­ta­li od sad­nje du­ha­na, na tri smo hek­ta­ra po­sa­di­li pa­pri­ku, cvje­ta­ču i ku­pus. Sa­di­li smo i raj­či­ce, ma­li­ne, grah... Is­pr­va smo ro­bu odvo­zi­li na Ze­le­nu tr­ž­ni­cu u Za­gre­bu. Sad smo se ori­jen­ti­ra­li na tri os­nov­ne kul­tu­re: sa­la­tu, pa­pri­ku i ku­pus i go­diš­nje pro­izve­de­mo oko 500 to­na po­vr­ća. Otkup ima­mo ri­je­šen pre­ko za­dru­ge u Pi­to­ma­či i ot­kup­ne sta­ni­ce Agro­fruc­tu­sa u Lo­za­nu – go­vo­re nam 33-go­diš­nja Da­rin­ka i nje­zin tri go­di­ne sta­ri­ji su­prug Enio dok se iz Me­ki­ša vo­zi­mo do su­sjed­no­ga se­la gdje uz po­sa­đe­no po­vr­će ima­ju i pet plas­te­ni­ka od po 320 če­tvor­nih me­ta­ra. Na ula­zu u to mjes­to sto­ji plo­ča: Bro­dić. – Ov­dje vi­še ni­ko­ga ne­ma, po­mr­li su – go­to­vo kod sva­ke ku­će iz­go­va­ra Enio. Ne­koć je u to­me se­lu ži­vje­lo 500600 sta­nov­ni­ka, a sad je “bro­dić” bli­zu po­to­pu, os­ta­lo je u nje­mu sa­mo 50- 60 du­ša. Skre­nuv­ši s glav­ne ces­te, ula­zi­mo u zo­nu ko­joj ne­ma hr­vat­sko­ga, ne­go je sig­nal ma­đar­skih mo­bil­nih mre­ža. Za­us­tav­lja­mo se ne­da­le­ko od ka­pe­li­ce sve­to­ga Vi­da, sa­gra­đe­ne

UGOVOREN OTKUP Na­še je tr­ži­šte ma­lo. Naj­ve­će ko­li­či­ne ono­ga što pro­izve­de­mo po­tro­še Zagreb i mo­re. Otkup ima­mo ri­je­šen u Pi­to­ma­či i Lo­za­nu PROVJERENO Naj­dra­že mi je kad na­tr­pam pun ka­mi­on svo­je ro­be, ta­da ne­ma dvoj­be da je tu uz ko­li­či­nu i kva­li­te­ta ko­ju mi ima­mo

još 1926. go­di­ne, a ob­nov­lje­ne pri­je ne­što vi­še od de­set­lje­ća. Ta je ka­pe­li­ca na zem­lji­štu Šan­ti­će­vih, a po­kraj nje su iz­ras­la dva vi­so­ka sta­bla. – U hla­du ovih ja­vo­ra, is­pod ka­pe­li­ce, naj­bo­lje je mjes­to za ga­blec i pre­dah od ra­da na nji­vi – po­ka­zu­je Da­rin­ka. A pre­dah im bu­de ite­ka­ko nu­žan. Sve po­vr­će be­ru ruč­no. Ruč­no je i pr­ska­nje. Za svo­je po­vr­će Šan­ti­će­vi ko­ris­te bi­olo­šku za­šti­tu, bez ke­mij­skih sred­sta­va. Kroz du­gač­ke re­do­ve po­vr­ća sti­že­mo do plas­te­ni­ka na či­jem se tlu, uz ve­li­ke pa­pri­ke ba­bu­re, na­la­ze ma­le­ne vre­ći­ce. – U nji­ma bu­de po 50 do­brih bu­ba. One se “si­pa­ju” na bilj­ku i po­je­du sve na­met­ni­ke. Do­bre bu­be “ri­je­še” i ka­li­for­nij­ski trips, na­met­ni­ka ko­ji je ot­po­ran na sve, a ko­ji si­še so­ko­ve iz lis­ta i plo­da pa oni os­ta­ju za­kr­ž­lja­li. Pred­nost ovak­ve za­šti­te je i to što ne­ma ka­ren­ce (pro­pi­sa­ni naj­kra­ći rok ko­ji mo­ra pro­ći od pri­mje­ne ke­mij­sko­ga sred­stva do ber­be, op. a.) i pa­pri­ka se mo­že od­mah bra­ti i jes­ti – tu­ma­či Enio. Sve svo­je po­vr­će Šan­ti­ći na­vod­nja­va­ju, za što su do­bi­li vo­do­prav­ne do­zvo­le. – Ra­sad pra­vi­mo sa­mi. Sva­ke go­di­ne za nje­ga po­di­že­mo no­vi plas­te­nik. Ni­ka­da dos­ta – go­vo­re. Ra­di plo­do­re­da Šan­ti­ći si­ju pše­ni­cu pa iz­mje­nom po­vr­tlar­skih s ra­tar­skom kul­tu­rom na is­to­me zem­lji­štu pri­je­če na­go­mi­la­va­nje štet­nih tva­ri, ra­zvoj uz­roč­ni­ka bilj­nih bo­les­ti i ko­ro­va te jed­nos­tra­no ko­ri­šte­nje hra­nji­va iz tla. Uz tri os­nov­ne po­vrt­ne kul­tu­re sa­de i dru­go po­vr­će pa ta­ko i kras­tav­ce, ko­je be­ru sva­kih 36 sa­ti, ono­li­ko ko­li­ko se od njih na­ru­či. Po­vr­će ko­je pro­izvo­de ovi vri­jed­ni Po­drav­ci u pro­da­ji je na po­li­ca­ma ve­li­kih tr­go­vač­kih cen­ta­ra. – Na­še tr­ži­šte je ma­lo. Naj­ve­će ko­li­či­ne ono­ga što pro­izve­de­mo po­tro­še Zagreb i mo­re. Pre­ma Va­ra­ždi­nu i Sla­vo­ni­ji nam se i ne is­pla­ti vo­zi­ti jer on­dje ve­ći­nom svi ima­ju svo­je po­vr­će. Me­ni je naj­dra­že kad na­tr­pam pun ka­mi­on svo­je ro­be, ta­da ne­ma dvoj­be da je tu uz ko­li­či­nu i kva­li­te­ta ko­ju mi ima­mo – ka­že Enio. Ono po­vr­će ko­je se ne pro­da­je kao kon­zum­no od­la­zi u in­dus­trij­sku pre­ra­du. Šan­ti­ći is­ti­ču da im je pro­blem rad­na sna­ga jer svim ov­daš­njim po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma se­zon­ci tre­ba­ju is­to­dob­no. Ipak, sve se na nji­ho­vu gos­po­dar­stvu ura­di na vri­je­me. Ka­ne pro­ši­ri­ti pro­izvod­nju jer se po­ka­za­lo ka­ko do­bro ra­de pa mo­gu pro­da­ti svo­je po­vr­će. Za taj će im na­um tre­ba­ti još zem­lji­šta, a ono im je već bi­lo pro­blem jer ne mo­gu pro­izvo­di­ti ako ne­ma­ju na če­mu. – Nji­ve su skup­lje pre­ma va­ra­ždin­skom ne­go pre­ma vi­ro­vi­tič­ko­me kra­ju – go­vo­re. Raz­miš­lja­ju i o pre­ra­di pa se pre­is­pi­tu­ju ko­li­ko bi se da­lo pro­da­ti, na pri­mjer, pe­če­ne pa­pri­ke. Jer nje na tr­ži­štu ne­ma, a oni nas­to­je pro­izvo­di­ti ono što mis­le da je naj­is­pla­ti­vi­je.

Za go­diš­nji vre­me­na ne­ma

U pos­lu su se Da­rin­ka i Enio po­di­je­li­li ta­ko da je ona za­du­že­na za ra­sad, ad­mi­nis­tra­ci­ju i ku­ha­nje rad­ni­ci­ma. Enio je u po­lju stal­no, ona kad stig­ne. Kad se po­že­li od­mo­ri­ti od pos­la, Da­rin­ka se po­sve­ti ho­bi­ju. Pri­je de­set go­di­na po­če­la je uz­ga­ja­ti kak­tu­se. Sad ih ima oko če­ti­ri sto­ti­ne. Na­ru­ču­je ih pre­ko in­ter­ne­ta, na nje­zi­nu adre­su do­la­ze iz Ma­đar­ske, Nje­mač­ke, Ita­li­je... U uz­go­ju se iz­vje­šti­la pa sa­ma uzi­ma sje­me, ra­sa­đu­je... – Ja u to­me uži­vam – iz­go­va­ra uvo­de­ći nas u svo­je ma­lo car­stvo kak­tu­sa i su­ku­le­na­ta. Ima i se­dam­de­se­tak or­hi­de­ja. Bri­ne se i o če­ti­ri ti­su­će kva­dra­ta trav­nja­ka ko­ji odr­ža­va. Po­s­ljed­njih go­di­na Šan­ti­će­vi ni­su us­pje­li uhva­ti­ti vre­me­na za od­la­zak na go­diš­nji od­mor. Nji­ho­va dje­ca, tri­na­es­to­go­diš­nja Do­ra i dvi­je go­di­ne mla­đi Tin, ra­zu­mi­ju da ro­di­te­lji ima­ju pu­no pos­la pa se ne bu­ne, za­do­volj­ni su i od­la­skom na ba­zen. A usko­ro će im mo­ći i po­mo­ći u pro­izvod­nji po­vr­ća. Sa­mo, do­tad će ma­ma i ta­ta smis­li­ti ka­ko po­ve­ća­ti pro­izvod­nju pa opet ne­će bi­ti vre­me­na za pre­dah.

Sve svo­je po­vr­će na­vod­nja­va­ju, za što su do­bi­li po­treb­ne vo­do­prav­ne do­zvo­le Za za­šti­tu pa­pri­ke umjes­to ke­mi­je ko­ris­te ‘do­bre bu­be’ ko­je uni­šta­va­ju na­met­ni­ke

Su­pru­zi Šan­tić go­diš­nje ube­ru oko 200 to­na svo­jih pa­pri­ka, is­to to­li­ko ze­lja i oko 100 to­na sa­la­te

Osim nji­va, ima­ju i pet plas­te­ni­ka ve­li­či­ne od po 320 če­tvor­nih me­ta­ra

Uz tri os­nov­ne po­vrt­ne kul­tu­re Šan­ti­ći sa­de i kras­tav­ce ko­je be­ru sva­kih 36 sa­ti, u ko­li­či­na­ma u ko­ji­ma ih kup­ci od njih na­ru­če, ka­ko bi uvi­jek pro­da­va­li svje­že

Iz ho­bi­ja Da­rin­ka uz­ga­ja kak­tu­se. Ima ih vi­še od če­ti­ri sto­ti­ne, uzi­ma sje­me, ra­sa­đu­je... Ima i če­tr­de­se­tak or­hi­de­ja, a odr­ža­va i ve­li­ki trav­njak oko ku­će

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.