Dan kad je Sa­ra­če­vič oteo dje­ci lju­ljač­ku

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Da­mir.mr­vec@ve­cer­nji.net

vo­de­ći svjet­ski gol­fe­ri, is­pod je sva­ke ra­zi­ne. To je tak­vo pod­cje­nji­va­nje Olim­pij­skih iga­ra i stav­lja­nje do zna­nja da je no­vac Bog i, ako ne­ma nov­ča­ne na­gra­de, oni ne že­le do­ći, ali ne že­le to iz­rav­no priz­na­ti, ne­go iz­miš­lja­ju ko­mar­ce kao glav­ni pro­blem. A za­bo­rav­lja­ju da im se na Flo­ri­di ali­ga­tor še­ta po golf te­re­nu. Je li pred­sjed­nik HOO-a do­pu­to­vao s kak­vim stra­ho­vi­ma ve­za­nim uz opas­nost od te­ro­riz­ma, ulič­nog kri­mi­na­la, za­raz­nih bo­les­ti...? – Tak­vi ili slič­ni pro­ble­mi pos­ta­li su uver­ti­ra sva­kim Igra­ma ko­je su uglav­nom za­vr­ša­va­le kao “best ever”. Sje­ti­te se sa­mo što se go­vo­ri­lo ne­ko­li­ko mje­se­ci pri­je aten­skih Iga­ra, tra­ži­le su se al­ter­na­tiv­ne des­ti­na­ci­je. Uz Pe­king ve­za­la se pri­ča s Ti­be­tom i pro­ble­ma­ti­kom ljud­skih pra­va... Bra­zil je po­di­je­lje­na zem­lja, go­le­mih so­ci­jal­nih raz­li­ka, u ko­joj je pu­no op­ćeg kri­mi­na­la, ali za­sad ne­ma te­ro­riz­ma. Uos­ta­lom, Igre će osi­gu­ra­va­ti 85 ti­su­ća voj­ni­ka i po­li­ca­ja­ca, dvos­tru­ko vi­še ne­go u Lon­do­nu. Vje­ru­jem da će bi­ti in­ci­de­na­ta, no bu­du li se lju­di dr­ža­li odre­đe­nih pra­vi­la po­na­ša­nja mis­lim da će to­ga bi­ti mi­ni­mal­no. U skla­du s tim na­ši su spor­ta­ši pr­vi put pot­pi­si­va­li ugo­vor o obve­zi po­što­va­nja tra­že­ne dis­ci­pli­ne na OI. – Bi­li smo u stal­nom kon­tak­tu sa svi­ma oni­ma ko­ji su za­du­že­ni za op­ću si­gur­nost hr­vat­skih gra­đa­na iz­van na­še zem­lje. Mo­ram se za­hva­li­ti lju­di­ma iz SOA-e, vr­s­ni su poz­na­va­te­lji pri­li­ka ko­je vla­da­ju u Bra­zi­lu. Ti ugo­vo­ri su za­pra­vo sa­mo upo­zo­re­nje, po­zi­va­nje na mak­si­mal­ni oprez, no ka­da su u pi­ta­nju hr­vat­ski spor­ta­ši ja sam uvje­ren da tak­vih pro­ble­ma ne­će bi­ti. Uos­ta­lom, ni­smo ih ima­li ni­ti do­sa­da u Olim­pij­skom se­lu, ni­ti naj­ma­nji in­ci­dent ve­zan za si­gur­nost ili bi­lo ko­ji dru­gi as­pekt bo­rav­ka spor­ta­ša u Se­lu. Ovaj put iz­van Se­la su sa­mo je­dri­li­ča­ri ko­ji ima­ju svo­je iz­dvo­je­no se­lo u Ma­ri­na da Glo­ri­ji. A nji­ma, una­toč na­ra­šta­ju kak­vog ni­kad ni­smo ima­li, ni­ka­ko da se za­lo­mi olim­pij­ska me­da­lja. – Ka­da vi­di­te sve nji­ho­ve do­se­ge na svjet­sko ra­zi­ni, a ima­mo ne­ko­li­ko po­sa­da ko­je su ne­pri­je­por­ne svjet­ske kla­se, ja stvar­no že­lim vje­ro­va­ti da je Rio mjes­to nji­ho­va ko­nač­nog obra­ču­na s tom lo­šom tra­di­ci­jom.

Sve iz­nad Lon­do­na je su­per

Bje­lo­s­vjet­ski prog­no­ze­ri nam u Ri­ju pre­dvi­đa­ju osam me­da­lja, što bi za dvi­je medalje bi­lo vi­še od do­sad re­kord­nog Lon­do­na. – Sve što bi bi­lo iz­nad Lon­do­na bio bi go­lem us­pjeh. Mi sil­no že­li­mo da oni osvo­je medalje, no oni to že­le vi­še ne­go mi i ne tre­ba im ni­ka­kav moj sti­mu­lans. No, ovaj pu­ta po pr­vi pu­ta uoči ne­kih Iga­ra ima­mo dva iz­ra­zi­ta fa­vo­ri­ta za zla­to, San­dru Per­ko­vić i bra­ću Sin­ko­vić. – Ja bih re­kao da je to i Snje­ža­na Pej­čić, su­de­ći po nje­nim pla­sma­ni­ma i svjet­skom re­kor­du, a mo­gli bi ih se još na­ći, no tre­ba ih pus­ti­ti da to u mi­ru odra­de. Uos­ta­lom, i va­ter­po­lis­ti i ru­ko­me­ta­ši su kva­li­tet­ni kan­di­da­ti za me­da­lju. Kad sam vi­dio ka­ko su ru­ko­me­ta­ši uš­li u Olim­pij­sko se­lo, a pje­va­li su onu Oli­ve­ro­vu “Ča će mi Co­pa­ca­ba­na”. Po to­me se vi­di da su oni sjaj­na eki­pa. Pra­va dru­ži­na re­agi­ra na ta­kav na­čin, a ona dru­ga, oni se po­ku­pe u so­be i igra­ju igri­ce. A igri­ce ko­je bi­smo mo­gli na­zva­ti za­ku­lis­nim igra­ne su u slu­ča­ju kaž­nja­va­nja pre­ko 100 ru­skih spor­ta­ša zbog do­pin­ga. – Net­ko tko je čist ne smi­je bi­ti kaž­njen ne­nas­tu­pa­njem jer to ni­je u du­hu olim­piz­ma i dr­žim da je pred­sjed­nik MOO-a Bach do­bro od­lu­čio ka­da je sve pre­pus­tio svjet­skim fe­de­ra­ci­ja­ma olim­pij­skih spor­to­va. Ni­sam za ko­lek­tiv­no kaž­nja­va­nje. Uos­ta­lom, McLa­ne­ro­vo iz­vješ­će ni­je do­ka­za­lo ni­šta već se u nje­mu tvr­di da je ve­li­ka do­za vje­ro­jat­nos­ti da su ru­ska dr­žav­na ti­je­la u to bi­la umi­je­ša­na. WADA ne mo­že bi­ti svjet­ska agen­ci­ja ako ne mo­že kon­tro­li­ra­ti sus­tav ko­jem je na če­lu, a da su bo­lje kon­tro­li­ra­li ru­ski la­bo­ra­to­rij, mo­gli su im odu­ze­ti li­cen­ci­ju pa ne­ka ša­lju svo­je na­la­ze, kao mi, u Beč ili Ber­lin. Ma­te­ša ne mo­že WADA-i opros­ti­ti po­gre­ške u slu­ča­je­vi­ma ru­ko­me­ta­ša Do­mi­ni­ko­vi­ća i pli­va­ča Stra­hi­je. – Bi­le su to po­gre­ške za ko­je ni­su bi­li sprem­ni ni­ti is­pri­ča­ti se. Do­mi­ni­ko­vi­ću je net­ko za­mi­je­nio uzo­rak, a Stra­hi­nji je ut­vr­đe­no da je ma­lig­na bo­lest pro­izvo­di­la ta an­ti­ti­je­la ko­ja su im se po­ka­za­la. Pa oni su eks­per­ti, oni su to mo­ra­li zna­ti. Ne mo­žeš bi­ti eks­pert sa­mo ka­da ti pa­še. Doš­li su na OI u Atlan­tu na­kon pe­tog mjes­ta na Eu­ru, ko­je se igra­lo ne­ko­li­ko mje­se­ci pri­je. Ar­s­la­na­gi­ća je za­mi­je­nio Klja­jić, os­ta­lo je po­vi­jest Da­mir Mr­vec Na dan 4. ko­lo­vo­za 1996. go­di­ne Hr­vat­ska je osvo­ji­la pr­vu zlat­nu me­da­lju na Olim­pij­skim igra­ma od sa­mos­tal­nos­ti. Ru­ko­me­ta­ši su u Atlan­ti, u Ge­or­gia Do­meu, u fi­na­lu po­bi­je­di­li Šved­sku sa 27:26, u ne­vi­đe­noj dra­mi. Na­ime, na­ši ru­ko­me­ta­ši su u jed­nom tre­nut­ku vo­di­li sa se­dam raz­li­ke, da bi Šve­đa­ni doš­li u za­vr­š­ni­ci na sa­mo mi­nus je­dan. – Već je proš­lo dva­de­set go­di­na? Ka­ko vri­je­me le­ti. Uh, sje­ćam se da sam se to ju­tro pro­bu­dio i pr­vo što sam re­kao deč­ki­ma za do­ruč­kom – ide­mo po zla­to – pri­sje­ća se Bo­ži­dar Jo­vić. Ne­vje­ro­jat­no ko­li­ko su igra­či u to vri­je­me bi­li praz­no­vjer­ni. – Sva­ki dan uoči utak­mi­ca lju­ljao bih se na lju­ljač­ki u obliž­njem par­ki­ću. I ta­ko do­đem na dan utak­mi­ce, a kad ta­mo lju­ljač­ka za­uze­ta. Ne znam ko­je sam sve na­či­ne upo­tri­je­bio, ali us­pio sam otje­ra­ti dje­cu. Na utak­mi­ce smo uvi­jek od­la­zi­li ne pr­vim, već dru­gim auto­bu­som. Šve­đa­ni su za­kas­ni­li pa je pr­vo do­šao naš auto­bus. Na­mjer­no smo ga pro­pus­ti­li, sa­mo ka­ko bi­smo u dvo­ra­nu doš­li kao dru­gi – pri­sje­ća se Zlat­ko Sa­ra­če­vić. Po­koj­ni Ve­li­mir Klja­ić, iz­bor­nik re­pre­zen­ta­ci­je, po­čeo je sa stan­dard­nom pos­ta­vom. Na vra­ti­ma Ma­to­še­vić, na kri­li­ma Ća­var i Smaj­la­gić, u vanj­skoj li­ni­ji po­koj­ni Iztok Puc, Go­ran Per­ko­vac i Zlat­ko Sa­ra­če­vić te na cr­ti Bo­ži­dar Jo­vić. – Bi­lo je gus­to u po­s­ljed­njih 90 se­kun­di, ali je Ir­fan Smaj­la­gić, igra­ju­ći u vanj­skoj li­ni­ji, a ne na svo­joj po­zi­ci­ji des­nog kri­la, po­di­je­lio dvi­je asis­ten­ci­je na cr­tu, pr­vo me­ni, a po­tom Ne­na­du Klja­iću, i to su bi­li po­go­ci ko­ji su nam do­ni­je­li zla­to. Kad se to­ga sje­tim, sav se naj­e­žim – ka­zao je Jo­vić. Na­kon utak­mi­ce pr­vi je put pro­mo­vi­ra­na slav­na hr­vat­ska gu­sje­ni­ca ko­jom su ru­ko­me­ta­ši kas­ni­je sla­vi­li sve svo­je ve­li­ke us­pje­he. Gdje su i što da­nas ra­de zlat­ni iz Atlan­te? Tre­ne­ri su Vla­di­mir Jel­čić, Zlat­ko Sa­ra­če­vić, Go­ran

Ne vje­ru­jem da će u Bra­zi­lu bi­ti ve­ćih pro­ble­ma ia­ko se o si­gur­nos­ti tre­ba bri­nu­ti Zlat­ni ru­ko­me­ta­ši bi­li su ja­ko praz­no­vjer­ni, uvi­jek su u dvo­ra­nu ula­zi­li na­kon svo­jih su­par­ni­ka

Per­ko­vac, Ir­fan Smaj­la­gić, Vla­di­mir Šuj­ster, Bru­no Gu­delj, Ne­nad Klja­ić, Ve­nio Lo­sert, Val­ter Ma­to­še­vić i Slav­ko Go­lu­ža. Pa­trik Ća­var je tre­ner te­ni­sa i u no­vi­je vri­je­me su­ko­men­ta­tor na No­voj TV i Sport­klu­bu. Bo­ži­dar Jo­vić je ge­ne­ral­ni me­na­džer ru­ko­met­nog klu­ba PPD Zagreb, Val­ner Fran­ko­vić vo­di svoj ka­fić u La­bi­nu, a Zoran Mi­ku­lić ba­vi se iz­najm­lji­va­njem apart­ma­na u Za­dru. Al­va­ro Na­či­no­vić an­ga­ži­ran je u ri­ječ­kom klu­bu Za­met.

Ve­li­mir Klja­jić do­nio je hr­vat­skom ru­ko­me­tu pr­vu zlat­nu me­da­lju u Atlan­ti 1996. go­di­ne

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.