Pet sre­br­nih me­da­lja s Olim­pij­skih iga­ra

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

Za­grep­ča­nin Alek­san­dar Se­ifert, a od 11 igra­ča osmo­ri­ca su bi­li Hr­va­ti: Oz­ren Bo­na­čić, Zdrav­ko He­bel, Zo­ran Jan­ko­vić, Ro­nald Lo­pat­ny, Uroš Ma­ro­vić, Mi­ros­lav Po­ljak, Kar­lo Sti­pa­nić i ka­pe­tan Ivo Trum­bić (u sas­ta­vu su još bi­li: De­jan Da­bo­vić, Đor­đe Pe­ri­šić i Mir­ko San­dić, a kao 12. igrač u pri­ču­vi je bio per­s­pek­tiv­ni Rat­ko Ru­dić). U fi­na­lu, za ko­ji su kro­ni­ča­ri na­pi­sa­li da je bio je­dan od naj­uz­bud­lji­vi­jih, Ju­gos­la­vi­ja je po­bi­je­di­la na­kon pro­du­že­ta­ka s 13:11. Iz­vjes­ti­telj Ve­čer­njeg lis­ta Ico Ker­hin na­pi­sao je:

“No­si­li su nas na ru­ka­ma”

– Va­ter­po­lis­ti su nas je­dan sat mu­či­li da bi nas na kra­ju obra­do­va­li. Je­dan od su­di­oni­ka fi­na­la sa SSSR- om Oz­ren Bo­na­čić ova­ko je vi­dio taj okr­šaj: – Bi­la je to straš­na utak­mi­ca, bor­ba na ži­vot i smrt. Bez mi­los­ti! Bel­gi­jac Abe Fuc­hs, ina­če ve­li­ki bo­ga­taš, tr­go­vac di­ja­man­ti­ma, pre­tva­rao se da ni­šta ne vi­di. Tuk­li su Ru­si, ali tuk­li smo i mi. Kad smo na­kon pro­du­že­ta­ka ipak po­bi­je­di­li, ra­do­va­li smo se kao ma­la dje­ca, iako su nas bo­lje­li no­so­vi, ru­ke, gla­va... No nit­ko ni­je ma­rio za to. Pos­li­je smo uz ma­ri­ja­če u jed­nom res­to­ra­nu sla­vi­li ci­je­lu noć. A do­ček nas Hr­va­ta u Za­gre­bu za­pam­tio sam za ci­je­li ži­vot: na Glav­nom ko­lo­dvo­ru i na ta­daš­njem Tr­gu Re­pu­bli­ke bio je ci­je­li Zagreb. No­si­li su nas na ru­ka­ma – pri­sje­tio se Bo­na­čić jed­no­ga od naj­blis­ta­vi­jih tre­nu­ta­ka u svo­joj igrač­koj ka­ri­je­ri. Bo­ne je ukup­no nas­tu­pio na če­ti­ri­ma Igra­ma, no na­kon što je 1968. osvo­jio zla­to, a če­ti­ri go­di­ne pri­je to­ga sre­bro, na pre­os­ta­la dva tur­ni­ra, u Mün­c­he­nu 1972. i u Mon­tre­alu 1976., mo­rao se za­do­vo­lji­ti pe­tim mjes­tom. – Ta me pe­ta mjes­ta još uvi­jek bo­le, po­seb­no ono u Mün­c­he­nu, ka­da smo do­is­ta ima­li ja­ku re­pre­zen­ta­ci­ju. Pri­je OI ima­li smo niz od 40-ak utak­mi­ca bez po­ra­za, no u za­vr­š­ni­ci tur­ni­ra za­re­da­li smo s po­ra­zi­ma, od SSSR-a pa od Ma­đar­ske – ka­že Bo­na­čić. Mün­c­he­na 1972. sje­ća se i po te­ro­ris­tič­kom na­pa­du u ko­je­mu je po­gi­nu­lo 11 iz­ra­el­skih spor­ta­ša. – Bi­li smo bli­zu iz­ra­el­ske ku­će i uži­vo smo pra­ti­li što se do­ga­đa. Do­tad se u olim­pij­sko se­lo mo­glo bez pro­ble­ma ući, bi­lo je pu­no ru­pa u ogra­di ko­je su na­pra­vi­li sa­mi spor­ta­ši, kad bi “za­ru­ži­li” pa se no­ću vra­ća­li. Ta­ko da ni pa­les­tin­skim te­ro­ris­ti­ma ni­je bio pro­blem do­ći do Iz­ra­ela­ca... – na­po­mi­nje Bo­na­čić. Do­ga­đa­ja u Mün­c­he­nu do­bro se sje­ća i Rat­ko Ru­dić, svjet­ski re­kor­der po bro­ju nas­tu­pa na OI. Igre u Ri­ju, na ko­ji­ma će Rat­ko nas­tu­pi­ti kao iz­bor­nik Bra­zi­la, bit će 13. olim­pij­ske u ni­zu (po­čev od Ci­udad de Mexi­ca 1968.), na ko­ji­ma će Ru­dić na ovaj ili onaj na­čin su­dje­lo­va­ti. Kao igrač oki­tio se sa­mo sre­brom iz Mo­sk­ve 1980., ali je taj ma­njak obi­la­to na­dok­na­dio kao iz­bor­nik. Već na slje­de­ćim OI, u Los An­ge­le­su 1984., odveo je Ju­gos­la­vi­ju do naj­vi­šeg pos­to­lja. Od 13 igra­ča po­mla­đe­ne re­pre­zen­ta­ci­je osmo­ri­ca su bi­li Hr­va­ti: De­ni Lu­šić, Bo­žo Vu­le­tić, Ve­se­lin Đu­ho, Zo­ran Ro­je, Mi­li­voj Be­bić, Pe­ri­ca Bu­kić, Go­ran Suk­no i To­mis­lav Pa­šk­va­lin. – S pr­vim na­ra­šta­jem s ko­jim sam osvo­jio olim­pij­sko zla­to mo­gao sam ra­di­ti što sam htio. Oni su pod­no­si­li dril ko­ji da­naš­nji igra­či iz mno­gih raz­lo­ga ne bi mo­gli iz­dr­ža­ti. Ta­da su mla­di lju­di bi­li vi­še fo­ku­si­ra­ni na sport jer se pre­ko nje­ga stje­ca­la afir­ma­ci­ja i so­ci­jal­ni sta­tus – ka­že Ru­dić. Is­ti us­pjeh Rat­ko je sa SFRJ po­no­vio i u Se­ulu 1988., a po­tom i u Bar­ce­lo­ni 1992., ali ta­da s Ita­li­jom. Hr­vat­skim va­ter­po­lis­ti­ma ni­je do­pu­šten nas­tup u Bar­ce­lo­ni pa su pod svo­jom zas­ta­vom pr­vi put nas­tu­pi­li u Atlan­ti 1996. I od­mah, pod vod­stvom Bru­ne Si­li­ća, sti­gli do fi­na­la. U nje­mu su na ža­lost iz­gu­bi­li od Špa­njo­la­ca s 5:7 pa su se mo­ra­li za­do­vo­lji­ti sre­brom. No po­bje­de nad Ju­gos­la­vi­jom u če­t­vr­t­fi­na­lu (8:6) i Ita­li­jom u po­lu­fi­na­lu (7:6) os­ta­ju ne­za­bo­rav­ne. Za Hr­vat­sku su igra­li: Škol­ne­ko­vić, Vr­do­ljak, Kre­ko­vić, Ši­menc, Kr­žić, Štri­tof, Vr­bi­čić, Gla­van, Ve­gar, Bu­kić, Hi­nić, Ba­lić i V. Ko­beš­ćak. Toč­ka na i bi­lo je na­še zla­to u Lon­do­nu 2012. ko­je su nam pod rav­na­njem fe­no­me­nal­nog Ru­di­ća do­ni­je­li: Pa­vić, Vi­ćan, Bu­lju­ba­šić, Bo­ško­vić, Do­bud, Ba­rač, Hi­nić, Obra­do­vić, Bu­rić, Mus­lim, Jo­ko­vić, Suk­no i Buš­lje.

HOO

Pr­vo zla­to iz 1968. u Ci­udad de Mexi­cu. Od 11 igra­ča osmo­ri­ca su bi­li Hr­va­ti. Rat­ko Ru­dić ta­da je bio u pri­ču­vi – ču­či pr­vi li­je­vo

IGOR KRALJ/PIXSELL

Rat­ko Ru­dić sla­vi s igra­či­ma u ba­ze­nu na­kon što su u Lon­do­nu na proš­lim Olim­pij­skim igra­ma u fi­na­lu po­bi­je­di­li Ita­li­ju

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.