Za­ra­đi­va­la vjež­ba­njem da pla­ti li­je­če­nje si­nu

Ok­sa­na i u 41. go­di­ni u fi­na­lu po spra­va­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Da­mir Mr­vec

Že­lim se na ovim, svo­jim sed­mim Igra­ma opros­ti­ti s me­da­ljom. Bit će te­ško, ova ma­la Bi­les je pre­do­dre­đe­na da bu­de ve­li­ka zvi­jez­da da­mir.mr­vec@ve­cer­nji.net Uz­be­kis­tan­ka gim­nas­ti­čar­ka Ok­sa­na Ču­so­vi­ti­na da­le­ko je naj­sta­ri­ja vjež­ba­či­ca na Olim­pij­skim igra­ma. Ima 41 go­di­nu, a mno­ge vjež­ba­či­ce ko­je ov­dje nas­tu­pa­ju pu­no su mla­đe od nje­zi­na si­na Ali­še­ra (19). Uos­ta­lom, ka­da je Ču­so­vi­ti­na osvo­ji­la svo­ju pr­vu me­da­lju na Igra­ma, ovo­go­diš­nja zvi­jez­da svjet­ske gim­nas­ti­ke, Ame­ri­kan­ka Si­mo­ne Bi­les ni­je bi­la ni u pla­nu. Ro­di­la se pet go­di­na kas­ni­je. Pri­ča o nje­noj sport­skoj du­go­vječ­nos­ti do­bit će još vi­še na te­ži­ni ka­da se ot­kri­je kroz što je sve proš­la ova gim­nas­ti­čar­ka.

Ok­sa­na po­put Pu­ca

Ok­sa­na je po­put Izto­ka Pu­ca, ne­ka­daš­njeg sjaj­nog ru­ko­me­ta­ša, ko­ji je na­ža­lost ra­no pre­mi­nuo. Nas­tu­pi­la je na Igra­ma za tri raz­li­či­te zem­lje. Pr­vo za So­vjet­ski Savez s ko­jim je osvo­ji­la ekip­no zla­to u Bar­ce­lo­ni 1992. go­di­ne, po­tom je u Pe­kin­gu 2008. go­di­ne nas­tu­pa­la za Nje­mač­ku i na pre­sko­ku, u 33. go­di­ni, osvo­ji­la sre­bro. A sa­da u Ri­ju nas­tu­pa za Uz­be­kis­tan i po­nov­no je iz­bo­ri­la fi­na­le pre­sko­ka. Puc je pak na Igra­ma igrao za Ju­gos­la­vi­ju (Se­ul 1988.), Hr­vat­sku (Atlan­ta 1996.) i Slo­ve­ni­ju (Syd­ney 2000.). – Na­kon ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za od­lu­či­la sam nas­tu­pa­ti za Uz­be­kis­tan s ob­zi­rom na to da sam ta­mo ro­đe­na, u ma­lom gra­di­ću Bu­ha­ri. Ka­da mi se sin raz­bo­lio od le­uke­mi­je, u do­go­vo­ru sa su­pru­gom odve­la sam ga na li­je­če­nje u Nje­mač­ku. Ka­ko smo ta­mo bi­li du­go, do­bi­la sam dr­žav­ljans­tvo i nas­ta­vi­la tre­ni­ra­ti. Ka­da se sin opo­ra­vio, vra­ti­li smo se u Uz­be­kis­tan. Mo­ram po­seb­no za­hva­li­ti Shan­ni i Pe­tru Brüg­ge­ma­nu, tre­ne­ri­ma u gim­nas­tič­kom klu­bu Köln ko­ji su me pri­hva­ti­li i po­nu­di­li po­moć. Od svo­jih na­gra­da po na­tje­ca­nji­ma pla­ća­la sam si­nu li­je­če­nje – rek­la je Ok­sa­na ko­ja je u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma za fi­na­le po spra­va­ma bi­la u sku­pi­ni s na­šom Anom Đe­rek ko­ja je od nje mla­đa 24 go­di­ne. – Mis­li­la sam u pr­vi tre­nu­tak da je ta te­ta sut­ki­nja – is­tak­nu­la je Ana. I dok je na­ša vjež­ba­či­ca za pre­skok do­bi­la nu­la bo­do­va, Ok­sa­na je uš­la u fi­na­le s ocje­nom 14.999. Dat ću sve od se­be da se opros­tim od sport­ske ka­ri­je­re s još je­dom me­da­ljom. Ovo su mi već sed­me Igre. Bit će te­ško, ove klin­ke su ja­ko, ja­ko do­bre, po­seb­no Bi­les. Du­go sam u ovom spor­tu, ali tak­vu do­mi­na­ci­ju jed­ne vjež­ba­či­ce odav­no ni­sam vi­dje­la – rek­la je Ok­sa­na ko­ja iza se­be ima nas­tu­pe na de­set svjet­skih pr­vens­ta­va. U ka­ri­je­ri je do sa­da, na europ­skim i svjet­skim pr­vens­tvi­ma, Olim­pij­skim igra­ma te Azij­skim igra­ma i Azij­skom pr­vens­tvu ukup­no osvo­ji­la 28 me­da­lja, od če­ga osam zlat­nih.

Uz­be­kis­tan­ka kao uzor

Za­nim­lji­vo je da je Ok­sa­na tek če­t­vr­ta gim­nas­ti­čar­ka ko­ja se vra­ti­la vr­hun­skom spor­tu na­kon što je pos­ta­la maj­ka. Pri­je nje kao maj­ke su vjež­ba­le Ru­ski­nja La­ri­sa La­ti­nji­na, Ku­ban­ka Leya­net Gon­za­les i Ni­zo­zem­ka Su­zan­ne Har­mes. – Ok­sa­na je uzor i in­s­pi­ra­ci­ja za sve bu­du­će ge­ne­ra­ci­je – rek­la je Peg­gy Lid­dick, glav­na tre­ne­ri­ca aus­tral­ske re­pre­zen­ta­ci­je. I ni­je da­le­ko od is­ti­ne. S 41 go­di­nom bi­ti u fi­na­lu Olim­pij­skih iga­ra u ta­ko te­škom spor­tu sa­mo je za je­dan du­bo­ki, du­bo­ki nak­lon.

Pro­ra­ču­nao sam da ću za vri­je­me Olim­pij­skih iga­ra pro­ves­ti u auto­bu­su vi­še od 50 sa­ti, što je, uz če­ka­nje tih is­tih auto­bu­sa za raz­na bo­ri­li­šta, i naj­do­sad­ni­ji dio iz­vjes­ti­telj­skog su­dje­lo­va­nja u olim­pij­skoj pri­či. Na­kon svih Iga­ra od Atlan­te 1996. go­di­ne do sa­da, tak­vo što mi se ni­je do­go­di­lo. Sva sre­ća da ve­ći­na tih auto­bu­sa ima wi-fi pa mi je to do­bra pri­li­ka za ma­lo sur­fa­nja na druš­tve­nim mre­ža­ma i pre­gled zbi­va­nja na olim­pij­skim bo­ri­li­šti­ma, ali i za kon­takt s ured­ni­ci­ma u Za­gre­bu i s obi­te­lji. Kći stal­no pi­ta ma­mu je li ta­ta do­bro, a ni sin Ivan ni­je ne­za­bri­nut za oca u da­le­ku svi­je­tu. Prem­da Ana ima sa­mo de­vet go­di­na, ra­zu­mi­je da se u tom Bra­zi­lu sva­šta do­ga­đa, ču­je u vi­jes­ti­ma, ona­ko uz igru, da je net­ko ne­ko­ga na­pao i op­ljač­kao. No, ta­ta se za­sad dr­ži re­la­tiv­no si­gur­nih olim­pij­skih re­la­ci­ja, ko­ji­ma se kre­ću no­vi­na­ri i gle­da­te­lji s pla­će­nom ulaz­ni­com. No, čim se za­pu­ti­te u grad, a ni­je pre­po­ruč­lji­vo ići sam, ra­zi­na ri­zi­ka se um­no­ža­va. Eto, ne­ki dan su dvo­ji­ca ti­nej­dže­ra oro­bi­la jed­nog aus­tral­skog ves­lač­kog tre­ne­ra. Dok mu je je­dan kli­nac dr­žao nož pod vra­tom, dru­gi ga je pe­lje­šio. No, i po ci­je­nu ka­pi­tu­la­ci­je pred kak­vim mah­ni­tim pljač­ka­šem, do ki­pa Kris­ta Isku­pi­te­lja na br­du po­nad Ri­ja sva­ka­ko na­mje­ra­vam oti­ći. Iz­vje­šta­va­ti s Olim­pij­skih iga­ra vr­hu­nac je pro­fe­si­onal­nog za­do­volj­stva, baš kao što je i za spor­ta­še sa­mo su­dje­lo­va­nje, no ni­je la­ko sve po­hva­ta­ti. Osim što ne mo­že­te na sve sti­ći jer se nas­tu­pi na­ših prek­la­pa­ju, stal­no ima­te osje­ćaj da ne­što važ­no pro­pu­šta­te. Bra­zil je za hr­vat­ske no­vin­ske iz­vjes­ti­te­lje vr­lo ne­po­vo­ljan jer je pet sa­ti is­pred Hr­vat­ske pa sve što po­či­nje pos­li­je 19 sa­ti po lo­kal­nom vre­me­nu u su­traš­nja ti­ska­na iz­da­nja hr­vat­skih no­vi­na ne sti­že. Sve to pak zna­či da se mo­ram us­ta­ja­ti ne­ri­jet­ko kad i ves­la­či u olim­pij­skom se­lu (obič­no oko 6) da bih na­pi­sao tek­s­to­ve pri­je ne­go što odju­rim na bo­ri­li­šta na ko­ji­ma ne­ka na­tje­ca­nja (ves­la­nje, stre­ljaš­tvo) po­či­nju ra­no uju­tro. Ako od­spa­vam pet sa­ti mo­gu si čes­ti­ta­ti, a ta ko­li­či­na sna je i ma­nja na­kon sve­ča­nog otva­ra­nja ili na­kon utak­mi­ca na­ših ko­šar­ka­ša ko­ji tri pu­ta igra­ju u 22.30, što pak zna­či da u kre­ve­tu u no­vi­nar­skom se­lu ne mo­gu bi­ti pri­je 2.30. I za­vi­dim ko­le­ga­ma iz iz­da­vač­ke ku­će Po­li­ti­ka ko­ji su za 10 ti­su­ća eura za pet no­vi­na­ra iz­naj­mi­li apart­man pre­ko pu­ta Olim­pij­skog par­ka. Ina­če, pro­met­na pro­ble­ma­ti­ka lju­ti i Ni­ko­lu Bra­li­ća, po­naj­bo­ljeg svjet­skog ves­lač­kog tre­ne­ra, ko­ji nam se po­ža­lio: – Pri­je­voz na Igra­ma je ka­tas­tro­fa­lan. Za od­la­zak na tre­ning tre­ba nam naj­ma­nje sat vre­me­na, a upad­ne­mo li u gu­žvu na po­vrat­ku to zna bi­ti i dva sa­ta. Po­ne­kad se pi­tam je­smo li doš­li na Olim­pi­ja­du ili auto­bu­si­ja­du – na­ša­lio se Bra­le. S ob­zi­rom na to da nam je sva­ki dan po­pri­lič­no ne­iz­vjes­tan i da ne zna­mo gdje će­mo na kra­ju za­vr­ši­ti i ho­će­mo li ima­ti uop­će vre­me­na pris­toj­no obje­do­va­ti, do­ru­čak mi je ener­get­ski te­me­ljac. A on je, u na­šem no­vi­nar­skom se­lu (BV1), sva­ki dan kao pres­li­kan. Kaj­ga­na, šun­ke­ri­ca, sa­la­ma, pe­ci­vo, su­hi ko­lač... I već tu, u ra­no ju­tro, sva­kod­nev­no pa­da­ju sva mo­ja na­če­la zdra­ve pre­hra­ne. S no­vi­na­rom i ci­me­rom Da­mi­rom Mr­ve­com vi­dim se uju­tro i na­ve­čer, jer svat­ko ju­ri na svo­ju stra­nu, no za­to spa­va­mo za­jed­no jer nas je or­ga­ni­za­tor smjes­tio u – brač­ni kre­vet. Za ne po­vje­ro­va­ti je da su nam Bra­zil­ci (kao i svi­ma) na­pla­ti­li 250 USD po no­ći za jed­nu so­bu i je­dan kre­vet. To je čis­ta kra­đa, baš kao što su to i ci­je­ne hra­ne u glav­nom press cen­tru (MPC) u ko­jem ne mo­že­mo po­šte­no ru­ča­ti a da ne po­tro­ši­mo dvi­je tre­ći­ne bra­zil­ske dnev­ni­ce (40 USD). No, da se ra­zu­mi­je­mo, mo­ram vam priz­na­ti da u sve­mu to­me jed­nim di­je­lom i uži­vam. Jer, sve što mi sme­ta za­pra­vo pre­kri­va olim­pij­ski adre­na­lin, iz­nim­no uz­bu­đe­nje pra­će­nja naj­bo­ljih spor­ta­ša na pla­ne­tu.

Ne­ke su no­vin­ske ku­će pro­naš­le 10 ti­su­ća eura te smjes­ti­le svo­je no­vi­na­re iz­van se­la Bez ob­zi­ra na to što su no­vi­na­ri u opas­nos­ti, mo­ram se je­dan dan po­pe­ti na Gla­vu še­će­ra

Si­mo­ne Bi­les po mno­gi­ma je fa­vo­rit­ki­nja za ve­ći­nu zlat­nih me­da­lja na Igra­ma u Ri­ju

Ok­sa­na će u pre­sko­ku nas­tu­pi­ti u fi­na­lu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.