Ra­fa­el ni­je na­šao Bra­zil­ku u Ri­ju, ne­go kod nas na Zr­ću

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Mr­vec

Tko ka­že da ni­je si­gur­no no­ću ho­da­ti iz­van olim­pij­skih zo­na, taj la­že. Na­pra­vio sam čak 500 ko­ra­ka po gra­du, tik uz olim­pij­ski park. I nit­ko me ni­je na­pao, nit­ko mi ni­šta ni­je ukrao ili pri­je­tio. Na­rav­no, ni­je sve proš­lo baš ide­al­no. Re­ci­mo da me ni­je odu­še­vi­la či­nje­ni­ca da ma­lo do­ma­će pi­vo ko­šta 40 ku­na. Sko­ro kao na Is­lan­du. I ka­da sam od­lu­čio oti­ći u si­gur­nost olim­pij­skog par­ka, čuo sam iza se­be la­ga­no tr­ča­nje i po­vi­ke: “Cro­ata, Cro­ata.” Uh, pr­vo što sam po­mis­lio – za­što sam baš opet obu­kao gor­nji dio tre­nir­ke s koc­ki­ca­ma i ve­li­kim nat­pi­som na le­đi­ma – Cro­atia. Što sad? Tr­ča­ti? Zva­ti upo­moć? Pro­na­ći naj­bli­žeg po­li­caj­ca? Ni­šta od to­ga. Bio je to je­dan sa­svim ugo­dan su­sret. – Vi ste iz Hr­vat­ske – po­čeo je čo­vjek na na­šem je­zi­ku. Ka­da je do­bio po­t­vr­dan od­go­vor, odu­še­vio se i nas­ta­vio go­vo­ri­ti. – Vi ste pr­vi Hr­vat ko­jeg sam vi­dio ot­ka­ko sam se do­se­lio u Bra­zil. Ina­če sam iz Za­gre­ba. Ži­vio sam pr­vo u Tr­n­skom, a on­da u Trav­nom. Ina­če, zo­vem se Ra­fa­el, kao i ve­ći­na Bra­zi­la­ca, ha-ha. Pa ot­kud vi, Ra­fo, u Bra­zi­lu? – Upoz­nao sam Bra­zil­ku, za­lju­bi­li smo se, ože­ni­li i sa­da ži­vi­mo u Ri­ju – re­kao je. A gdje ste upoz­na­li Bra­zil­ku? – Kod nas, na Zr­ću. Zna­te, imam ku­ću u No­va­lji pa sam sva­ko lje­to bio do­lje. A ka­ko je na Zr­ću naj­bo­lje za smu­va­ti stran­ki­nju, me­ni se proš­lo lje­to po­sre­ći­lo – sa smi­je­škom je re­kao. Od­mah sam mu re­kao ka­ko i ja imam ku­ću na Pa­gu, u Bo­ša­ni. – Znam gdje je to. To je od gra­da Pa­ga kad se ide sta­rom ces­tom. Pr­vo idu Vo­di­ce, pa Bo­ša­na, pa Me­di­te­ran – re­kao je Ra­fa­el i do­dao: – Ina­če, ov­dje sam do­šao u lis­to­pa­du proš­le go­di­ne. Do­se­lio sam se k su­pru­gi. Ži­vi­mo tu u jed­nom sta­nu u elit­ni­jem di­je­lu gra­da. Za Bo­žić i No­vu go­di­nu do­ći će mi ro­di­te­lji, a ja ću u Hr­vat­sku tek slje­de­će lje­to – is­tak­nuo je Ra­fo. Pa što ov­dje ra­di­te? – An­ga­ži­rao me je­dan no­vi ho­tel da vo­zim mi­ni auto­bu­som nji­ho­ve tu­ris­te na raz­na bo­ri­li­šta. Ne ža­lim se. Do­bro mi je. Znam od­lič­no ne­ko­li­ko je­zi­ka, a i por­tu­gal­ski sam br­zo po­hva­tao. Ka­da za­vr­še Olim­pij­ske igre, mo­rat ću po­tra­ži­ti oz­bi­ljan i sta­lan po­sao. Ra­ču­nam da se za­pos­lim u ne­kom od broj­nih ho­te­la na Co­pa­ca­ba­ni ili Ipa­ne­mi. Ne­go, jes­te li pri­mi­je­ti­li ka­ko je li­jep olim­pij­ski park i sve ove no­ve zgra­de oko nje­ga? Na­pra­vi­lo se niz ho­te­la, za­tim zgra­da za elit­no sta­no­va­nje. Ov­dje je si­gur­ni­je ne­go bi­lo gdje drug­dje u Ri­ju. Fa­ve­le su da­le­ko, a po­li­ca­ja­ca i deč­ki iz osi­gu­ra­nja ima to­li­ko da se ni­je­dan dže­par ova­mo ne usu­di do­ći. A pri­je de­set go­di­na ov­dje ni­je bi­lo ni­če­ga. Us­tva­ri, bi­la je jed­na ve­li­ka mo­čva­ra sa sto­ti­na­ma kro­ko­di­la. Tko zna ka­mo su te ži­vo­ti­nje ot­pre­mi­li ka­da se ovo sve po­če­lo gra­di­ti – ka­že Ra­fa­el. Is­ti­na, re­kao sam, ne­ki su objek­ti li­je­pi, ne­ki ma­nje li­je­pi, a ne­ki ni­kak­vi. – Čuo sam da će po­la ovih obje­ka­ta u olim­pij­skom par­ku sru­ši­ti i od tog gra­đe­vin­skog ma­te­ri­ja­la na­pra­vi­ti ne­što dru­go – go­vo­ri naš Hr­vat. A ko­li­ko ima Hr­va­ta u Ri­ju? – Ko­li­ko znam, ne­ma. Ba­rem ja ni­jed­nog ne poz­na­jem. Vi­še ih je u Sao Pa­ulu i oko­li­ci. Čuo sam da ta­mo ži­vi 30.000 na­ših lju­di. Na­rav­no, ni­je pro­vje­ren po­da­tak – is­tak­nuo je. – S ob­zi­rom na to da ste tu već du­go, što mi mo­že­te pre­po­ru­či­ti da po­gle­dam u Ri­ju? – Pa stan­dard­no tre­ba oti­ći na ču­ve­ne pla­že Co­pa­ca­ba­na i Ipa­ne­ma, na Še­ćer­nu gla­vu, oti­ći do ve­li­kog ki­pa Isu­sa i, na­rav­no, oba­vez­no pro­ba­ti acai bo­bi­ce. To je ma­le­no vo­će, sit­ni­je od gro­žđa, mo­dro­lju­bi­čas­te bo­je. Ras­tu na vi­so­kim pal­ma­ma u Bra­zi­lu, toč­ni­je u Ama­zon­skoj pra­šu­mi, i to u po­dru­čju ri­je­ke Ama­zo­ne. To vo­će da­je sna­gu i iz­dr­ž­lji­vost. Po­je­de­te to vo­će i mo­že­te ra­di­ti ci­je­li dan bez pro­ble­ma. A do­bro je i za ne­ke dru­ge stva­ri – re­kao je Ra­fa­el. Eh, kao da ni­smo shva­ti­li na što je ci­ljao. Šte­ta što acai bo­bi­ce ne bi iz­dr­ža­le ta­ko du­ga­čak put do Hr­vat­ske. Jer, za te ne­ke dru­ge stva­ri tre­ba ih po­jes­ti svje­že...

Ra­dim kao vo­zač za vri­je­me Olim­pij­skih iga­ra, no mo­rat ću pro­na­ći sta­lan po­sao Oba­vez­no tre­ba­te pro­ba­ti acai bo­bi­ce, da­ju sna­gu za rad, a do­bre su i za one stva­ri

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.