Bi­lo je to re­ne­san­s­no lje­to na­še ko­šar­ke! Šte­ta što od­la­zi Aco

Vecernji list - Hrvatska - - Sport -

Kao ko­šar­ka­škom kro­ni­ča­ru, ko­ji se emo­ci­onal­no na­pa­tio pri pra­će­nju re­pre­zen­ta­ci­je od po­s­ljed­nje me­da­lje (1995.), ovo je bi­lo do­is­ta re­ne­san­s­no lje­to. Jed­no od sa­mo tri svi­je­tla ko­šar­ka­ška lje­ta (uz Eu­ro­ba­sket 2013. i Olim­pij­ske igre u Pe­kin­gu 2008.) u po­s­ljed­njih 20 go­di­na. Da su na­ši deč­ki, kao vr­hu­nac sve­ga, po­bi­je­di­li Sr­bi­ju u olim­pij­skom če­t­vr­t­fi­na­lu, bi­la bi to naj­ljep­ša sport­ska pri­ča go­di­ne, a Bo­jan Bog­da­no­vić mo­žda bi bio i naj­bo­lji ko­šar­kaš Eu­ro­pe. A baš taj bi ko­rak mo­žda vra­tio klin­ce na igra­li­šta, mo­žda bi taj ču­des­ni po­lu­fi­na­le vra­tio i oče­ve tih is­tih kli­na­ca kvar­tov­skim hak­li­ma. No to se ni­je do­go­di­lo, sve je os­ta­lo na slas­nom de­ser­tu bez šla­ga, a ja im na­pros­to ni­šta ne mo­gu za­mje­ri­ti jer na­diš­li su sva mo­ja oče­ki­va­nja. A ni­sam oče­ki­vao bog­z­na što jer ni­sam imao ni­ka­kav os­lo­nac, a ka­ko da ga i imam na­kon dva is­pa­da­nja u osmi­ni fi­na­la na posljednja dva ve­li­ka na­tje­ca­nja (EP, SP). Tim vi­še što se to do­go­di­lo dva­ma po­naj­bo­ljim našim tre­ne­ri­ma. Ja­smi­nu Re­pe­ši i Ve­li­mi­ru Pe­ra­so­vi­ću. Za­to sam i po­mis­lio da će se mo­je ko­šar­ka­ško lje­to okon­ča­ti već po­čet­kom sr­p­nja u To­ri­nu. U po­lu­fi­nal­noj ili fi­nal­noj utak­mi­ci olim­pij­skog kva­li­fi­ka­cij­skog tur­ni­ra. No Aco i deč­ki su me de­man­ti­ra­li pa sam to do­ži­vio kao ma­lu oazu pro­laz­ne svje­ži­ne u hr­vat­skom ko­šar­ka­škom si­vi­lu. Na­kon to­ga po­mis­lio sam da će nas na­še stan­dard­ne sla­bos­ti ko­ji­ma sam svje­do­čio dva de­set­lje­ća sus­ti­ći u gru­pi sa Špa­njol­skom, do­ma­ći­nom Bra­zi­lom, Li­tvom i Ar­gen­ti­nom, no i tu sam se, na svo­ju ra­dost, pre­va­rio. Opros­ti­te mi za de­fe­ti­zam, no ja se na­pros­to, suk­lad­no re­cent­nim zbi­va­nji­ma, ni­sam imao za što uhva­ti­ti. Jer go­di­na­ma bi se po­jav­lji­va­la na­da, uvi­jek bi­smo po­mis­li­li tu smo, a on­da bi doš­lo do pra­vog ra­zo­ča­ra­nja. No, sa­da je ipak bi­lo druk­či­je. Sre­ćom, u toj vr­sti za­pu­hao je ne­ki no­vi vje­tar, a mom­čad je is­ka­za­la zdru­že­nost kak­vu, ot­ka­ko Hr­vat­ska ima svo­ju vlas­ti­tu re­pre­zen­ta­ci­ju, ni­kad ni­smo ima­li. Tu fa­moz­nu “ke­mi­ju”, od­nos­no po­volj­nu mi­kro­so­ci­jal­nu kli­mu unu­tar mom­ča­di, ni­su ima­li ni sre­br­ni deč­ki iz Bar­ce­lo­ne 1992., no oni su ima­li in­di­vi­du­al­nu kla­su (Pe­tro­vić, Ku­koč, Ra­đa) o kak­voj ovi mom­ci još uvi­jek sa­mo sa­nja­ju. Do­du­še, je­dan sr­p­ski no­vi­nar mi je re­kao “ovaj vaš Bog­da­no­vić je stvar­no igra­či­na”. I do­is­ta, Bo­jan je po­ka­zao da je iz­ni­man sko­rer, ali i pri­mjer igra­ča ko­jem je re­pre­zen­ta­ci­ja sve­ti­nja i ko­ji unatoč frus­tra­ci­ja­ma ne po­miš­lja na ot­ka­zi­va­nje. A po­s­ljed­njih go­di­na re­pre­zen­ta­ci­ja je iz­gle­da­la kao te­ri­to­rij pun frus­tra­ci­ja. Sre­ćom, u tom pa­tri­ot­skom na­dah­nu­ću pri­dru­žio mu se mla­đah­ni i sves­tra­ni Da­rio Ša­rić i njih dvo­ji­ca su klik­nu­li što je bi­lo do­volj­no da se po­kre­ne li­je­pa pri­ča. Kad god bi im se svo­jim sjaj­nim rje­še­nji­ma iz pick and rol­la ili šu­tem pri­klju­čio Si­mon, Hr­vat­ska je na par­ke­tu ja­ko do­bro iz­gle­da­la. I bez tog kla­sič­nog playma­ke­ra o ko­jem go­di­na­ma sa­nja­mo. Uos­ta­lom, Bog­da­no­vić, Ša­rić, Si­mon i druš­tvo na kon­cu ne­će bi­ti lo­ši­je pla­si­ra­ni od osmog mjes­ta (to će ovi­si­ti o do­me­tu Sr­bi­je), a pod­sje­ti­mo se da su u Atlan­ti 1996. Ku­koč, Ra­đa, Vran­ko­vić i os­ta­li bi­li tek sed­mi. Oni ta­da vi­še ni­su ima­li Dra­že­na Pe­tro­vi­ća, a ovi sa­da ima­li su svog Pe­tro­vi­ća, Dra­že­no­va bra­ta Alek­san­dra, pot­pu­no tre­ner­ski saz­re­log i neo­p­te­re­će­nog. Aco se pos­ta­vio le­žer­no, ali mu­dro. Koc­kao se, ali je us­pio. Pri­do­bio je vo­de­će igra­če za svo­ju ide­ju, pi­tao ih je ne­pres­ta­no za miš­lje­nje, dao im je igrač­ke slo­bo­de, pus­tio ih da od­lu­ču­ju o važ­nim pi­ta­nji­ma ve­za­nim uz sas­tav... I zbog to­ga je bio sja­jan “ke­mi­čar”, a da je ko­jim slu­ča­jem do­bio Sr­bi­ju, bio bi pro­gla­šen i za “al­ke­mi­ča­ra”. Na­ža­lost, sa­da ka­da bi bi­lo lo­gič­no da nas­ta­vi ovaj po­sao, Aco od­la­zi s mjes­ta iz­bor­ni­ka jer je ta­ko u star­tu do­go­vo­re­no. Že­li se ba­vi­ti is­klju­či­vo Ci­bo­nom, i to ne s tre­ner­ske, već duž­nos­nič­ke stra­ne, a HKS će opet mo­ra­ti u po­tra­gu za iz­bor­ni­kom.

Iz­gu­bi­li smo važ­nu utak­mi­cu, uvi­jek je ne­ugo­dan po­raz od Sr­bi­je. I to bo­li Aco Pe­tro­vić pro­na­šao je ke­mi­ju ovoj mom­ča­di, ali na­ža­lost on se sa­da od­la­zi po­sve­ti­ti Ci­bo­ni

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.