Tri po­čet­ka jed­nog ro­ma­na

Vecernji list - Hrvatska - - Dom -

Na pa­lu­bi Ja­dro­li­ni­ji­na bro­da go­to­vo da ni­ko­ga ne­ma. Ono ma­lo put­ni­ka ko­ji se vra­ća­ju na Otok već su za­uze­li mjes­ta u sa­lo­nu. Još ni­su is­plo­vi­li. Kol­por­ter s dnev­nim no­vi­na­ma ru­tin­ski je iz­go­vo­rio sva ime­na dnev­nih no­vi­na, pro­dao dva-tri pri­mjer­ka i nes­tao pri­je ne­go­li brod kre­ne. Pro­hla­dan je je­sen­ski dan. Bar­tol sta­ne u svoj omi­lje­ni kut ogra­de odak­le vi­di pa­no­ra­mu Spli­ta, luč­ke ga­to­ve i ri­vu is­pod se­be. Na Otok s ko­je­ga je po­ri­jek­lom pu­tu­je ot­kad zna za se­be. Ipak, sva­ki od­la­zak ta­mo bu­di u nje­mu iz­vjes­no uz­bu­đe­nje. Ri­tu­al­no če­ka da brod dig­ne ci­mu i kre­ne na otvo­re­no mo­re. Bo­ri se s vje­trom ko­ji mu raz­ga­ra ci­ga­re­tu u us­ti­ma, a ko­su mr­si i tje­ra pre­ko oči­ju. Taj tre­nu­tak u ko­jem mi­ri­si i bo­je ima­ju druk­či­ji re­gis­tar ne­go lje­ti iz­a­zi­va­ju ne­ko ma­lo ushi­će­nje. Brod se odvo­jio od ri­ve, Bar­tol uga­si ci­ga­re­tu i spus­ti se u sa­lon. Ma­lo stva­ri ko­je je po­nio za ne­ko­li­ko da­na sta­lo je u oma­nju tor­bu. Sta­vio ju je na sto­lac do se­be. Izva­di iz nje knji­gu u na­mje­ri da skra­ti vri­je­me pu­to­va­nja. Pro­zor uz nje­go­vo des­no ra­me vu­kao ga je da se za­gle­da u pla­vet­ni­lo. Ne­ka­ko mu je bi­lo žao pro­pu­šta­ti je­dins­tven po­gled. Mis­lio je – “Či­ta­ti mo­gu sva­ki dan i bi­lo gdje, ali mo­re gle­dam pu­no rje­đe.” Ta­ko za­gle­dan u mo­re po­čeo je raz­miš­lja­ti o sud­skoj ras­pra­vi ko­ja ga če­ka na oto­ku. Ra­di­lo se o ut­vr­đi­va­nju vlas­niš­tva nad jed­nim di­je­lom nje­go­ve ku­će. Ko­li­ko mu je bi­la mr­ska po­mi­sao da mo­ra pu­to­va­ti usred hlad­ne je­se­ni, to­li­ko mu je bi­lo dra­go da će vi­dje­ti svoj otok sad kad je pri­ro­da li­še­na sun­ca, to­pli­ne, kad oto­ča­ni ži­ve sa­mi sa so­bom. Sve je ta­mo mir­ni­je i spo­ri­je. Da­ni su kra­ći. Ju­tra u gra­di­ću su ži­vah­na, a po­pod­ne­vom se svi za­vu­ku u svo­je ku­će. Bar­tol se pro­teg­ne na svo­joj sje­da­li­ci i vra­ti po­gled na knji­gu. Na­kon ne­kog vre­me­na pos­ta­de svjes­tan da je na is­toj stra­ni­ci već de­se­tak mi­nu­ta. Na­pros­to ga je brod­ska oko­li­na de­kon­cen­tri­ra­la. Dvo­je dje­ce trč­ka­ra­lo je oko sto­lo­va vi­ču­ći i pa­da­ju­ći, a maj­ke su ih nas­to­ja­le sti­ša­ti. Bar­tol se pri­sje­ti svog dje­tinj­stva i od­la­ska na Otok. Put je ta­da tra­jao pu­no du­že, a brod je bio ma­li i nes­ta­bi­lan za put do ta­ko uda­lje­nog oto­ka. Maj­ka ga ni­je pu­šta­la na pa­lu­bu da ne bi pao u mo­re te je mo­rao ci­je­lo vri­je­me pro­sje­di­ti u za­guš­lji­vom sa­lo­nu. Go­to­vo svi put­ni­ci su pu­ši­li, ko­pre­na gus­tog di­ma le­ža­la je po pot­pa­lub­lju, a ci­je­li sa­lon vo­njao je us­ta­ja­lim mi- ri­som blju­vo­ti­ne. Brod se lju­ljao i mno­gi­ma je bi­lo lo­še. Mu­škar­ci za sto­lo­vi­ma kar­ta­li su bri­šku­lu ili tre­še­tu, na­dvi­ki­va­li se, soč­no pso­va­li u di­ja­lek­tu i ko­men­ti­ra­li do­ga­đa­je na Oto­ku. Bar­to­lo­va maj­ka, ro­đe­na oto­čan­ka, uvi­jek bi sre­la ne­kog poz­na­tog s kim bi pri­kra­ti­la vri­je­me u raz­go­vo­ru. Je­di­no je Bar­tol bio ne­sre­tan jer mu je bi­lo zlo, a i mo­re ko­jem se da­ni­ma ve­se­lio ne mo­že vi­dje­ti. Brod­ski okru­gli pro­zo­ri bi­li su pre­vi­so­ki za nje­ga. Do­la­zak na Otok bio je za nje­ga uvi­jek sve­ča­ni tre­nu­tak ko­ji je če­kao ci­je­lu go­di­nu. Mor­na­ri bi spus­ti­li jed­nos­tav­ni dr­ve­ni most ko­jim bi put­ni­ci si­la­zi­li na­to­va­re­ni ko­fe­ri­ma. To je na Oto­ku bio naj­živ­lji dio da­na. Sa sje­tom je raz­miš­ljao o tim sit­nim us­po­me­na­ma. Iz tog raz­miš­lja­nja pre­ne ga ža­mor i ko­me­ša­nje me­đu put­ni­ci­ma. Po­di­gao je gla­vu s knji­ge i pra­te­ći što se do­ga­đa u sa­lo­nu, shva­tio je da ve­ći­na put­ni­ka gle­da kroz pro­zo­re. Re­la­tiv­no bli­zu bro­da pro­la­zio je kru­zer gr­do­si­ja na pu­tu pre­ma Grč­koj. Svo­jom ve­li­či­nom za­gra­dio je po­gled i ono ma­lo sun­ca što se po­ja­vi­lo iza obla­ka. Ta im­po­zant­na bro­di­na vra­ti­la je Bar­to­la u re­al­nost. Ia­ko je pri­mi­je­tio ne­ka poz­na­ta li­ca po bro­du, ni­je mu se da­lo raz­go­va­ra­ti pa se opet za­du­bio u knji­gu. *** 2. “Mo­lim vas”, vi­kao je Bar­tol iz sre­di­ne auto­bu­sa, no vo­zač ga ni­je čuo. Za­tim se us­tao i kre­nuo pre­ma pred­njem di­je­lu auto­bu­sa. “Mo­lim vas, mo­že­te li sta­ti dok još ni­smo iz­aš­li iz Za­gre­ba. Tu je jed­na sta­ri­ja gos­po­đa ko­ja je sje­la na kri­vi auto­bus. Mis­li­la je da ide­te pre­ko Kni­na.” “Moj gos­po­di­ne, kad bi­smo mi sti­gli u Split kad bi­smo sta­ja­li ka­ko se ko­me proh­ti­je. Li­po je pi­sa­lo tu na­prid na stak­lu: Zagreb-Split. Je l’ neg­dje pi­še Knin? Ne pi­še. Ka­ko je on­da mo­gla mis­lit da ide­mo pri­ko Kni­na?” “Ma gos­po­đa je sta­ri­ja i sva je uz­bu­đe­na zbog pu­to­va­nja. Sta­ni­te joj, mo­lim vas, dok smo još u gra­du.” Vo­zač ne­volj­ko sta­ne na jed­nom ugi­ba­li­štu bli­zu tra­mvaj­ske sta­ni­ce, gun­đa­ju­ći ne­što se­bi u bra­du. Auto­bus je kre­nuo da­lje pre­ma iz­la­zu iz gra­da. Bar­tol se ra­ši­rio na svo­jem sje­da­lu jer je i ono do nje­ga bi­lo praz­no. Dru­gi vo­zač je pre­gle­dao kar­te, uga­si­la su se svje­tla, a s auto­ra­di­ja ču­la se pri­gu­še­na glaz­ba ne­ke kla­pe. Bar­tol je pre­me­tao po gla­vi stva­ri ko­je ga če­ka­ju kad stig­ne na Otok. U Spli­tu ima do­volj­no vre­me­na da se pro­še­će po sta­rom di­je­lu gra­da, ne­što po­je­de i ako stig­ne, po­pi­je ka­vu pri­je po­la­ska bro­da. Raz­miš­ljao je o lju­di­ma ko­ji sje­de u mra­ku oko nje­ga. Kak­ve su nji­ho­ve sud­bi­ne, za­što baš ve­če­ras pu­tu­ju, gdje ži­ve i či­me se ba­ve. Sva­ki put­nik je ro­man za se­be. No oni svi šu­te za­okup­lje­ni svo­jim mis­li­ma, če­ka­ju­ći da stig­nu na odre­di­šte. Put­nik is­pred nje­ga obra­ti mu se kroz raz­mak me­đu sje­da­li­ma: “Sme­ta li vam ovaj moj nas­lon? Mo­žda sam ga pre­vi­še spus­tio. I ta­ko je vri­je­me za spa­va­nje. Uvi­jek se u auto­bu­su na­mjes­tim kao da ću spa­va­ti, a ni­kad ni oka ne stis­nem. Zna­te, dok sam još ra­dio, pu­no sam pu­to­vao auto­bu­som po te­re­nu. Bio sam gra­đe­vi­nar. Iz­gra­dio sam po­la Li­ke. Sve na­dvož­nja­ke i pri­je­la­ze pre­ko ces­ta.” Ta­ko se nez­na­nac upus­tio u raz­go­vor s Bar­to­lom. Ci­je­la ta at­mo­sfe­ra pod­sje­ća­la je na ne­ku cr­k­ve­nu is­po­vi­jed. Ne po sa­dr­ža­ju raz­go­vo­ra, ne­go po na­či­nu na ko­ji je vo­đen. Put­nik je go­vo­rio ti­him gla­som jer su lju­di uoko­lo spa­va­li. Bar­tol mu ni­je vi­dio li­ce; kroz pro­rez me­đu sje­da­li­ma na­zi­ra­la se u mra­ku auto­bu­sa tek ne­ka ne­pre­poz­nat­lji­va si­lu­eta. U jed­nom tre­nut­ku Bar­tol se sko­ro po­čeo smi­ja­ti jer ga je ta si­tu­aci­ja pod­sje­ti­la na po­lu­mrak cr­k­ve­ne is­po­vje­da­oni­ce. Po­mis­lio je ka­ko bi čo­vjek re­agi­rao da mu ka­že “Sin­ko, iz­mo­li pet Oče­na­ša i de­set Zdra­vo­ma­ri­ja i idi u mi­ru.” No čo­vjek se da­lje is­po­vi­je­dao; pri­čao je o kćer­ki ko­ja ži­vi u Tro­gi­ru i ko­joj ide u po­sje­tu jer unu­ci bli­zan­ci ima­ju ro­đen­dan za dva da­na. Ža­li se na nje­nog su­pru­ga ko­ji je po­mo­rac i osim što ša­lje nov­ce, ima loš od­nos s nje­go­vom kćer­kom. Iz­gle­da da ima lju­bav­ni­cu u Ri­je­ci. Na­kon pri­če o kćer­ki vra­tio se na svo­ju mla­dost i kons­ta­ti­rao da ga ži­vot ni­je ma­zio. A on­da je do­šao spas za Bar­to­la. Ti­hi glas s raz­gla­sa u auto­bu­su obja­vio je: “Od­mo­ri­šte Janj­če. Sto­ji­mo dva­de­set mi­nu­ta.” *** 3. Bi­lo je ra­no pro­hlad­no ju­tro u Spli­tu. Sun­ce se ni­je us­pje­lo pro­bi­ti iza obla­ka. No bio je su­hi dan bez ki­še. Bar­tol se upu­tio s auto­bus­nog ko­lo­dvo­ra pre­ma sta­rom di­je­lu gra­da. La­ga­na tor­ba pre­ko ra­me­na ni­je mu sme­ta­la. Od­lu­čio se za svo­ju omi­lje­nu tu­ru po Spli­tu. Sve što ga za­ni­ma stig­ne vi­dje­ti, a opet ni­je daleko od bro­da. Po­peo se uz Pa­zar, ušao ko­ri­do­rom štan­do­va s ci­pe­la­ma i odje­ćom i kroz Sre­br­na vra­ta na fo­rum pre­ma Pe­ris­ti­lu. Tu u Ge­tu je znao kao di­je­te pro­ves­ti sva­ko lje­to ne­ko­li­ko da­na pri­je od­la­ska na Otok. S ro­đa­ci­ma je igrao no­go­met u Ves­ti­bu­lu, u ona vre­me­na dok Spli­tom ni­su pro­la­zi­le hor­de ko­so­okih tu­ris­ta. Uvi­jek ga je fas­ci­ni­ra­la opreč­nost mo­nu­men­tal­nos­ti sta­ro­rim­skih gra­đe­vi­na i nji­ho­vih da­naš­njih sta­nov­ni­ka na­gu­ra­nih u troš­ne i ar­hi­tek­ton­ski im­pro­vi­zi­ra­ne i do­gra­đi­va­ne sta­no­ve. Ste­pe­ni­ca­ma is­pod Ves­ti­bu­la, kroz po­dru­me, iz­a­šao je na bi­je­lu ri­vu. Mo­gao se osje­ti­ti mi­ris mo­ra. Tra­žio je ne­ko mjes­to gdje će po­jes­ti ne­što na br­zi­nu. Znao je da Va­roš od Ma­te­ju­ške uz­br­do obi­lu­je ko­no­ba­ma. Na klu­pa­ma oko Ma­te­ju­ške sje­di­la je eki­pa de­žur­nih lju­bi­te­lja mo­ra, ri­be i pi­ća. S oba­vez­nom ci­ga­re­tom u ku­tu us­ta nad­gla­sa­va­li su se rječ­ni­kom pu­nim psov­ki, da bi im ar­gu­men­ti dje­lo­va­li uvjer­lji­vi­je. Svi ti gla­so­vi, bo­je i mi­ri­si svje­do­či­li su Bar­to­lu da je tu, na mo­ru, u sr­cu Dal­ma­ci­je. Po­peo se str­mom uli­com do ko­no­be ko­ja u ur­ba­nim le­gen­da­ma slo­vi kao raj za gur­ma­ne ko­ji ne in­zis­ti­ra­ju na for­mi ne­go na sa­dr­ža­ju. U ma­lom pros­to­ru smje­šte­no je sa­mo ne­ko­li­ko sto­lo­va. Sa­mo je­dan je bio za­uzet jer je bi­lo vri­je­me iz­me­đu ma­ren­de i ruč­ka. Ot­pio je iz pu­ne ča­še bi­je­lu be­van­du i na­kon de­se­tak mi­nu­ta sti­gao je ta­njur ba­ka­la­ra na bi­je­lo. Žu­rio se s je­lom jer je htio neg­dje još po­pi­ti ka­vu. S ruč­ka se po­čeo spu­šta­ti na ri­vu. Pro­la­zio je is­tim pu­tem ko­jim je pro­la­zi­la nje­go­va maj­ka kao šes­na­es­to­go­diš­nja­ki­nja u vri­je­me Dru­gog ra­ta. Tu je ži­vje­la dvi­je go­di­ne odvo­je­na od obi­te­lji. Na­kon jed­nog po­sje­ta te­ti ni­je se mo­gla vra­ti­ti na Otok jer su ga Ta­li­ja­ni na­pros­to za­tvo­ri­li i iz­o­li­ra­li. Is­pa­lo je da su joj to bi­le pre­kras­ne go­di­ne odras­ta­nja u no­voj sre­di­ni s no­vim pri­ja­te­lji­ma i ma­lim dje­vo­jač­kim za­ljub­lji­va­nji­ma. Da­ne je pro­vo­di­la sa svo­jim ro­đa­ci­ma i nji­ho­vim druš­tvom. Iz­las­ci, šet­nje Mar­mon­to­vom uli­com i ri­vom čes­to su bi­le pre­ki­da­ne iz­ne­nad­nim bom­bar­di­ra­njem i bje­ža­njem u sklo­ni­šte. Ali mla­di lju­di su gle­da­li ži­vot kroz priz­mu op­ti­miz­ma i go­to­vo dje­čje na­iv­nos­ti. Bar­tol se skra­si u ma­lom ka­fi­ću na tr­gi­ću kod Uli­ce maj­sto­ra Ra­do­va­na. Na tom ma­lom pros­to­ru ogra­đe­nom ku­ća­ma bi­lo je ne­ka­ko to­pli­je i in­tim­ni­je ne­go na ri­vi. To mu je i bi­lo po­treb­no. In­tim­nost, ma­lo lju­di uoko­lo i mo­žda ne­ka ugod­na glaz­ba iz unu­traš­njos­ti ka­fea. Htio je sa­bra­ti mis­li.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.