BRUNA ESIH

Mo­ra­mo se su­oči­ti s proš­loš­ću, ne mo­že­mo je re­se­ti­ra­ti ni po­pra­vi­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Da­vor Ivan­ko­vić da­vor.ivan­ko­vic@ve­cer­nji.net

Znans­tve­ni­ca ko­ja ri­ječ lus­tra­ci­ja vi­še ne ko­ris­ti jer je, ka­ko ka­že, kon­ta­mi­ni­ra­na, objaš­nja­va za­što se ipak mo­ra­mo su­oči­ti s proš­loš­ću

Bruna Esih, mla­da znans­tve­ni­ca Ins­ti­tu­ta “Ivo Pi­lar” ko­ju jav­nost ot­kri­va kao iz­as­la­ni­cu pred­sjed­ni­ce RH na Ble­ibur­gu i ko­ja se već 15 go­di­na ba­vi pi­ta­nji­ma lus­tra­ci­je, ula­zi u po­li­ti­ku i kan­di­dat­ki­nja je HDZ-a (ni­je čla­ni­ca stran­ke) u za­gre­bač­koj 1. iz­bor­noj je­di­ni­ci. Ro­đe­na Spli­ćan­ka ko­ja je ci­je­li ži­vot u Za­gre­bu maj­ka je tro­je dje­ce, a objaš­nja­va za­što se ipak mo­ra­mo su­oči­ti s proš­loš­ću. Ri­ječ “lus­tra­ci­ja” ona vi­še ne ko­ris­ti, “jer je go­di­na­ma sa­dr­žaj­no kom­pro­mi­ti­ra­na i zlo­upo­treb­lja­va­na”.

Sa­da je po­pu­lar­na pa­ro­la “okre­ni­mo se bu­duć­nos­ti, ne­će­mo se bo­ri­ti za bo­lju proš­lost”. Mo­že­mo li u bu­duć­nost ako na­ša proš­lost ni­je “čis­ta”?

I u na­šim pri­vat­nim ži­vo­ti­ma ne­ri­je­še­ni pro­ble­mi stva­ra­ju te­ret, frus­tra­ci­je i is­kriv­lju­ju sli­ku. Onaj tko ima hra­bros­ti su­oči­ti se s lo­šim stra­na­ma se­be i sna­ge da ih mi­je­nja iz sva­ke će pro­ble­ma­tič­ne si­tu­aci­je iz­a­ći zre­li­ji i bo­lji. Sa­mo ako stva­ri is­prav­no de­tek­ti­ra­mo i ra­svi­je­tli­mo ih mo­gu­će je za­po­če­ti pro­ces promjene. Proš­lost ne mo­že­mo re­se­ti­ra­ti, po­prav­lja­ti ni­ti nam to mo­že bi­ti cilj, jer jas­no je da se cilj pos­ti­že sa­mo kre­ta­njem na­pri­jed. Ali mo­ra­mo se su­oči­ti s proš­loš­ću, omo­gu­ći­ti cje­lo­vit i is­pra­van uvid u nju i ta­ko obli­ko­va­ti uvje­te za zdra­vu bu­duć­nost. To je lo­gi­čan evo­lu­cij­ski i druš­tve­ni pro­ces, a u nje­mu ne že­le par­ti­ci­pi­ra­ti sa­mo oni ja­ko ne­čis­te sa­vjes­ti i oni ko­ji­ma po­zi­ci­je ste­če­ne u proš­los­ti i da­nas pred­stav­lja­ju je­di­ni na­čin stje­ca­nja osob­ne ko­ris­ti.

Je li ut­vr­đi­va­nje is­ti­ne o po­vi­jes­ti po­sao za znans­tve­ni­ke ili i po­li­ti­ča­re?

Ia­ko će­mo da­nas čes­to od po­li­ti­ča­ra ču­ti ka­ko je to po­sao ko­ji tre­ba pre­pus­ti­ti znans­tve­ni­ci­ma i is­tra­ži­va­či­ma, s či­me se u os­no­vi sla­žem, ipak nje­mu mo­ra pret­ho­di­ti po­li­tič­ka od­lu­ka da se znans­tve­ni­ci­ma i is­tra­ži­va­či­ma omo­gu­ći cje­lo­vit uvid u po­vi­jes­nu gra­đu i iz­vo­re – otva­ra­njem svih ar­hi­va, ma­te­ri­jal­nom i ins­ti-

“Ide­ja pred­sjed­ni­ka Tuđ­ma­na o sve­hr­vat­skoj po­mir­bi bi­la je ple­me­ni­ta, ali na­ža­lost u ta­da za­da­nim okol­nos­ti­ma – ne­pro­ve­di­va. Mi­re­nje je, na­ime, dvo­s­mje­ran pro­ces, i ne mo­že­te pru­ža­ti ru­ku ono­me tko je ne že­li pri­hva­ti­ti”

tu­ci­onal­nom po­dr­škom. No na kra­ju, opet je bit­na po­li­tič­ka vo­lja ko­ja će po­kre­nu­ti struč­nu jav­nu ras­pra­vu i od­lu­či­ti o mo­de­li­ma za­kon­skih rje­še­nja. U Hr­vat­skoj tre­nu­tač­no svje­do­či­mo to­me da je kod onih ko­ji se pro­ti­ve otva­ra­nju pi­ta­nja su­oča­va­nja s proš­loš­ću pri­su­tan strah od gu­bit­ka po­zi­ci­ja mo­ći i sto­ga im od­go­va­ra ši­re­nje po­lu­is­ti­na i ne­is­ti­na o mo­gu­ćim efek­ti­ma tog pro­ce­sa kao i lju­di­ma ko­ji se za nje­ga za­la­žu. Pro­tiv­ni­ci­ma su­oča­va­nja s proš­loš­ću od­go­va­ra nez­na­nje, jer u nje­mu se kri­je či­ta­va nji­ho­va moć.

Je li vaš mo­tiv otva­ra­nja ovih te­ma re­zul­tat obi­telj­ske po­vi­jes­ti, ka­ko to obič­no bi­va?

Valj­da se u na­šem druš­tvu pret­pos­tav­lja da je sve što ra­di­mo mo­ti­vi­ra­no vlas­ti­tim frus­tra­ci­ja­ma i su­bjek­tiv­nim do­živ­lja­ji­ma. Ne, u mo­joj ši­roj i užoj obi­te­lji nit­ko ni­je iz­rav­ni stra­dal­nik bi­lo ko­jeg ra­ta ili dr­žav­ne re­pre­si­je, a tak­ve su obi­te­lji, uvi­dje­la sam, u Hr­vat­skoj iz­nim­no ri­jet­ke. Mo­ra­mo kao druš­tvo bi­ti spo­sob­ni ra­zu­mje­ti ne­sre­ću dru­gih lju­di i pre­poz­na­ti uči­nje­nu ne­prav­du, ma kad se do­go­di­la i bez ob­zi­ra na to tko ju je pro­uz­ro­čio.

Fra­nji Tuđ­ma­nu je us­pje­lo, ba­rem na ko­ju go­di­nu, po­mi­ri­ti te po­vi­jes­ne su­ko­be unu­tar hr­vat­skog na­ci­onal­nog bi­ća. Za­što smo opet na po­čet­ku?

Da je pr­vom hr­vat­skom pred­sjed­ni­ku dr. Fra­nji Tuđ­ma­nu to za­is­ta us­pje­lo, mi da­nas ne bi­smo ima­li ovak­ve du­bo­ke po­dje­le u druš­tvu. 90-ih nas je uje­di­nio Do­mo­vin­ski rat. Zbog iz­rav­ne ugro­ze hr­vat­skog te­ri­to­ri­ja i ljud­skih ži­vo­ta od ve­li­ko­sr­p­skog agre­so­ra bi­la je lo­gič­na mo­bi­li­za­ci­ja svih sna­ga, ali ne nuž­no i dr­ža­vo­tvor­nih. Ovo ni­je mo­ja kri­ti­ka pred­sjed­ni­ka Tuđ­ma­na, jer nje­go­va ulo­ga u pri­je­lom­nim do­ga­đa­ji­ma i u stva­ra­nju i obra­ni hr­vat­ske dr­ža­ve iz­nim­na je i ne­upit­na. Me­đu­tim, odre­đe­ni pro­ce­si, kao što je su­oča­va­nje s proš­loš­ću, ko­ji su ta­da tre­ba­li bi­ti za­po­če­ti, pro­pu­šte­ni su. Ide­ja pred­sjed­ni­ka Tuđ­ma­na o sve­hr­vat­skoj po­mir­bi bi­la je ple­me­ni­ta, ali na­ža­lost u ta­da za­da­nim okol­nos­ti­ma – ne­pro­ve­di­va. Mi­re­nje je, na­ime, dvo­s­mje­ran pro­ces, ne mo­že­te pru­ža­ti ru­ku ono­me tko je ne že­li pri­hva­ti­ti. Ako jed­na stra­na za­dr­ža­va sve svo­je sta­re po­zi­ci­je i svu moć i ka­pi­tal ko­ji iz njih pro­iz­la­zi, on­da dru­ga stra­na i ne­ma ne­ke šan­se na­met­nu­ti se kao rav­no­prav­ni part­ner. Kod nas se do­go­di­lo upra­vo to – po­mir­ba ko­ja to ni­ka­da ni­je bi­la, ni­ti mo­že bi­ti ako se na­po­kon ne us­pos­ta­ve jas­na pra­vi­la igre i, što je još važ­ni­je, ako se ne de­tek­ti­ra­ju nje­ni re­me­ti­lač­ki čim­be­ni­ci. Tak­vi se da­nas pr­vi po­zi­va­ju na Tuđ­ma­no­vu ide­ju pomirbe, a za­pra­vo su zad­nji ko­ji su u njoj že­lje­li su­dje­lo­va­ti. Od ide­je pomirbe ne tre­ba odus­ta­ti, no, ipak, pu­no je ko­ra­ka ko­ji joj pret­ho­de.

Mo­žda su po­li­tič­ki li­de­ri u pra­vu ka­da se vra­ća­ju “ovo­ze­malj­skim” pro­ble­mi­ma, jer va­lja RH iz­vu­ći iz gli­ba dna EU ljes­tvi­ce. Za­to bav­lje­nje lus­tra­ci­jom vi­še i ni­je u fo­ku­su, zar ne?

Ovo su ite­ka­ko ovo­ze­malj­ski pro­ble­mi! Na­la­zi­mo se u tom gli­bu i na tom mjes­tu – za­to što su odre­đe­ne vla­da­ju­će struk­tu­re (ve­ći­nom pro­izaš­le iz biv­šeg sus­ta­va) pret­pos­ta­vi­le vlas­ti­te par­ci­jal­ne in­te­re­se onim op­ćim i dr­žav­nim. Do­kaz je to­mu to što su se ti­je­kom pro­tek­lih 26 go­di­na iz­mi­je­ni­le mno­ge vla­de s raz­li­či­tim pro­gra­mi­ma „opo­rav­ka“gos­po­dar­stva, zdrav­s­tve­ne i so­ci­jal­ne skr­bi, hr­vat­skog se­la i dr., no ni­sam si­gur­na da je ije­dan pro­izveo bi­tan po­zi­ti­van po­mak, a još ma­nje da ga lju­di osje­ća­ju. Ni­je sa­mo stvar u mje­ra­ma, pro­gra­mi­ma i nji­ho­voj pro­ved­bi već i u to­me tko iza njih sto­ji i u či­jem in­te­re­su ra­di. Je­di­ni in­te­res ko­ji bi bio u ko­rist svih na­ših gra­đa­na jest hr­vat­ski dr­žav­ni in­te­res u ko­ji se svi ku­nu, a ri­jet­ki ga pro­vo­de. Sto­ga je su­oča­va­nje s proš­loš­ću da­le­ko od ap­s­trak­t­nog bav­lje­nja po­vi­ješ­ću, ono je vr­lo eg­zak­t­no i ima­lo bi vr­lo kon­kret­ne učin­ke.

Znans­tve­ni­ca ste, za­što je vaš iz­bor Plen­ko­vić i HDZ?

Pro­ble­ma­ti­ku ko­jom se ba­vim sma­tram nad­stra­nač­kom i od ši­reg, na­ci­onal­nog in­te­re­sa. S HDZ-om di­je­lim is­ti svje­to­na­zor. Sta­vo­ve SDP-a i g. Mi­la­no­vi­ća pak vi­dim di­je­lom cje­lo­kup­nog pro­ble­ma s ko­jim se kao dr­ža­va su­sre­će­mo. Kao prav­ni sljed­ni­ci Ko­mu­nis­tič­ke par­ti­je Hr­vat­ske oni je se ni­kad ni­su jav­no odrek­li ili osu­di­li kr­še­nje ljud­skih pra­va i slo­bo­da po­či­nje­nih u nje­zi­no ime. Ni­su se odrek­li ni par­tij­ske imo­vi­ne, a pod svo­jim klju­čem još uvi­jek dr­že nje­zi­ne ar­hi­ve. Osim to­ga, neo­pros­ti­va je „mi ili oni“re­to­ri­ka Mi­la­no­vi­ća ko­jom je iz­rav­no utje­cao na pro­dub­lji­va­nje ide­olo­ških raz­li­ka u druš­tvu, ši­re­nju ne­to­le­ran­ci­je i ne­kul­tu­re di­ja­lo­ga.

Mi­la­no­vić no­si “kri­men” lex Per­ko­vi­ća i po­ku­ša­va po­bje­ći od te epi­zo­de. U su­če­lja­va­nju je ka­zao da bi on “hap­sio” te lju­de, ko­ji su, ka­že, bi­li i os­ni­va­či HDZ-a?

Uza sve to­ta­li­tar­no na­s­lje­đe ko­je svo­je­volj­no no­se, Mi­la­no­vić i SDP ba­ve se ne­pre­kid­nim spi­no­vi­ma jer u to­me vi­de svo­ju je­di­nu šan­su za po­vra­tak na vlast. Mis­lim da će na iz­bo­ri­ma lo­še pro­ći svat­ko tko pod­cje­nju­je hr­vat­sku jav­nost i njo­me ma­ni­pu­li­ra, če­ga je Mi­la­no­vi­će­vo hi­nje­nje ne­vi­nos­ti u slu­ča­ju „lex Per­ko­vić“ek­la­tan­tan pri­mjer. Taj ne­kad zlat­ni deč­ko ko­mu­nis­tič­ke omla­di­ne po­ka­zao se sa­mo vjer­nim pos­luš­ni­kom Ive Jo­si­po­vi­ća i nje­go­va sa­vjet­ni­ka Sa­še Per­ko­vi­ća, iz­rav­no na šte­tu svo­ga na­ro­da, na­ci­onal­nih in­te­re­sa i si­gur­nos­ti. Pos­tav­ljam pi­ta­nje: raz­li­ku­je li se onaj tko svjes­no šti­ti na­red­bo­dav­ce lik­vi­da­ci­ja i do­ka­za­ne kr­ši­te­lje te­melj­nih ljud­skih pra­va i slo­bo­da od njih sa­mih? Zas­lu­žu­je li ta­kav ikad vi­še ba­vi­ti se jav­nim pos­lom, po­li­ti­kom, pa sa­mo i po­mis­li­ti da bu­de pre­mi­jer dr­ža­ve ko­ju je ta­ko du­bo­ko osra­mo­tio pred ci­je­lom Eu­ro­pom? Naj­ma­nje što je na­kon pre­su­de su­da u Mün­c­he­nu tre­bao uči­ni­ti jest is­pri­ča­ti se hr­vat­skom na­ro­du i od­stu­pi­ti, rje­ša­va­ju­ći ta­ko čak i vlas­ti­tu stran­ku te­re­ta sra­mo­te. Nje­go­va ško­la u ko­joj se „hap­si“su­prot­nost je da­naš­njim europ­skim vri­jed­nos­ti­ma i na­rod bi mu na iz­bo­ri­ma tre­bao po­ka­za­ti ko­je vri­jed­nos­ti prok­la­mi­ra­mo i že­li­mo ži­vje­ti u Hr­vat­skoj.

Ko­li­ko je kom­pli­ci­ra­no do­ći do po­da­ta­ka iz ar­hi­va SK Hr­vat­ske, ko­ji jest pre­dan u Dr­žav­ni ar­hiv. Za­što za­vi­ri­va­nje u taj ar­hiv i da­lje zah­ti­je­va do­zvo­lu iz SDP-a?

Ko­li­ko je SDP-u sta­lo do is­ti­ne, saz­na­li smo već pri pr­vom nji­ho­vom do­la­sku na vlast 2000. ka­da su uki­nu­li Ko­mi­si­ju za ut­vr­đi­va­nje rat­nih i po­rat­nih žr­ta­va II. sv. ra­ta ko­ja je dje­lo­va­la od 1992. Od ta­da do da­nas ni­jed­na dr­žav­na ins­ti­tu­ci­ja ni­je taj rad kon­ti­nu­ira­no nas­ta­vi­la. To je smiš­lje­na stra­te­gi­ja i na­čin na ko­ji SDP do­živ­lja­va de­mo­kra­ci­ju. Frus­tri­ra­ju­će je ka­ko smo uvi­jek iz­no­va, kao druš­tvo i po­je­din­ci, zbog tak­vih od­lu­ka pri­si­lje­ni vra­ća­ti se na po­čet­nu toč­ku s ko­je pro­ma­tra­mo proš­lost, sa­daš­njost i bu­duć­nost. Nad­zor SDP-a nad uvi­dom u gra­đu SKH jest to­ta­li­tar­ni obra­zac po­na­ša­nja, a go­vo­ri pu­no i o da­naš­njim slo­bo­da­ma u RH. Nuž­no je s tak­vom prak­som ogra­ni­če­nog uvi­da u do­ku­men­ta­ci­ju ju­gos­la­ven­ske pro­ve­ni­jen­ci­je pres­ta­ti, ka­ko bi­smo i na taj na­čin iz­ra­zi­li ja­san di­skon­ti­nu­itet ko­ji je nas­tu­pio 1990. stva­ra­njem mo­der­ne hr­vat­ske dr­ža­ve.

No­vo vod­stvo HDZ-a na­gla­še­no že­li pro­mo­vi­ra­ti ja­ča­nje tzv. gra­đan­ske des­ni­ce u RH ko­ju se u li­je­vim po­li­tič­kim kru­go­vi­ma iz­jed­na­ča­va s “og­nji­štar­stvom” i za njih tu raz­li­ke ne­ma? Je li, za us­po­red­bu, lje­vi­ca u RH “su­vre­me­ni­ja”?

Su­vre­men je onaj tko je u sta­nju ži­vje­ti i po­na­ša­ti se u skla­du s vre­me­nom ka­ko i sa­ma ri­ječ ka­že. To bi zna­či­lo pri­hva­ti­ti su­vre­me­ne i op­će ci­vi­li­za­cij­ske vri­jed­nos­ti i pos­tig­nu­ća, od zna­nos­ti, za­šti­te ljud­skih pra­va i slo­bo­da do, pri­mje­ri­ce, europ­ske re­zo­lu­ci­je o osu­di svih to­ta­li­tar­nih re­ži­ma. Sto­ga ne mo­gu pri­hva­ti­ti da je su­vre­me­ni­ji onaj ko­je­mu su us­ta pu­na slo­bo­da i ljud­skih pra­va ka­da se ra­di o osu­di zvi­žda­nja za vri­je­me pa­ra­de po­no­sa, a is­to­dob­no is­ti ni­je u sta­nju osu­di­ti one ko­ji su su­dje­lo­va­li u lik­vi­da­ci­ji po­li­tič­kih opo­ne­na­ta i ne­is­to­miš­lje­ni­ka za vri­je­me to­ta­li­tar­nog ju­gos­la­ven­skog re­ži­ma.

Ka­ko to da vas je pred­sjed­ni­ca RH, Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić iz­a­bra­la za svo­ju iz­as­la­ni­cu na Ble­ibur­gu. Jer je to njoj po­li­tič­ki “ška­klji­vo”, a va­ma ni­je?

Pred­sjed­ni­ca Re­pu­bli­ke ima­la je sna­ge i hra­bros­ti uči­ni­ti ono što se do­sad ni­je usu­dio ni­je­dan pred­sjed­nik. Iz­ba­ci­la je iz svog ure­da bis­tu jed­nog od naj­ve­ćih zlo­či­na­ca 20. sto­lje­ća, Jo­si­pa Bro­za Ti­ta. Ti­me se za­mje­ri­la upra­vo oni­ma o ko­ji­ma sam go­vo­ri­la. Me­ni osob­no, na­kon tog po­te­za pred­sjed­ni­ce, bi­la je čast bi­ti nje­zi­na iz­as­la­ni­ca na broj­nim do­ga- đa­ji­ma uklju­ču­ju­ći i Ble­iburg.

Na dnu ste lis­te kan­di­da­ta za Sa­bor, pre­os­ta­je vam bit­ka za pre­fe­ren­cij­ske gla­so­ve, ima­te li šan­se?

Već ula­zak na lis­tu kan­di­da­ta sma­tram us­pje­hom i mo­gu­ćim na­či­nom dalj­njeg pro­fi­li­ra­nja. Do­volj­no sam bor­be­na ako bor­ba ima vi­ši smi­sao, a sa­da ga vi­dim. Da, mis­lim da imam šan­su jed­na­ko kao što je mo­ra do­bi­ti hr­vat­ski na­rod ko­ji oče­ku­je da se na­kon 26 go­di­na ras­pra­va o su­oča­va­nju s proš­loš­ću na­po­kon po­ja­vi na dnev­nom re­du.

Ka­ko vas je Plen­ko­vić pri­do­bio, zna­te li se ot­pri­je? Kak­va mu je iz­bor­na tak­ti­ka, što tra­ži od vas kan­di­da­ta?

Ne poz­na­jem ga du­go, ali ga do­živ­lja­vam kao iz­nim­no an­ga­ži­ra­nu i pre­da­nu oso­bu. Vr­lo je ugo­dan su­go­vor­nik. U de­ba­ti s Mi­la­no­vi­ćem vr­lo se jas­no odre­dio o ide­olo­škim i po­vi­jes­nim pi­ta­nji­ma te kon­kret­nim oso­ba­ma na na­čin ko­ji je u pot­pu­nos­ti suk­la­dan stvar­nim či­nje­ni­ca­ma. Ni­je ne­važ­no i da je Plen­ko­vić u Europ­skom par­la­men­tu pot­pred­sjed­nik Sku­pi­ne za po­mir­bu europ­skih po­vi­jes­ti i da, za raz­li­ku od Mi­la­no­vi­ća, ra­zu­mi­je da je os­tva­ri­va­nje bu­duć­nos­ti Hr­vat­ske mo­gu­će u za­jed­niš­tvu i na­ci­onal­noj kon­so­li­da­ci­ji, una­toč po­li­tič­kim i ide­olo­škim raz­li­ka­ma. Od me­ne, pret­pos­tav­ljam, ne oče­ku­je ni­šta dru­go osim da os­ta­nem an­ga­ži­ra­na u te­ma­ma zbog ko­jih sam se i kan­di­di­ra­la na lis­ti HDZ-a. Me­ni su vr­lo važ­ni di­je­lo­vi pro­gra­ma i ci­lje­vi ko­ji su po­du­dar­ni s vi­zi­jom hr­vat­ske dr­ža­ve kak­vu su ima­li oni ko­ji su de­set­lje­ći­ma u do­mo­vi­ni i is­e­lje­niš­tvu pro­ga­nja­ni za vri­je­me ju­go­ko­mu­niz­ma i kak­vu su ima­li hr­vat­ski dra­go­volj­ci i bra­ni­te­lji u Do­mo­vin­skom ra­tu. Ni­šta i nit­ko i ni za je­dan dru­gi cilj ne bi me mo­gao pri­do­bi­ti.

Kak­vim pro­cje­nju­je­te šan­se va­šeg ko­le­ge Zlat­ka Ha­san­be­go­vi­ća?

Od­lič­ni­ma! Ap­so­lut­no sam si­gur­na da će mi­nis­tar Ha­san­be­go­vić, ko­ji je već pri­do­bio sr­ca hr­vat­skog na­ro­da, do­bi­ti i go­lem broj pre­fe-ren­ci­jal­nih gla­so­va. I u no­voj Vla­di vo­lje­la bih ga vi­dje­ti na mjes­tu mi­nis­tra kul­tu­re jer je mno­gim in­te­res­nim sku­pi­na­ma jas­no dao do zna­nja da je u dr­ža­vu po­treb­no uves­ti red.

Oni­ma ko­ji se pro­ti­ve su­oča­va­nju s proš­loš­ću od­go­va­ra nez­na­nje, tu se kri­je nji­ho­va moć Mi­la­no­vi­ća­va ško­la u ko­joj “hap­si” su­prot­nost je da­naš­njim europ­skim vri­jed­nos­ti­ma

Maj­ka tro­je dje­ce Ka­že ka­ko u nje­noj ši­roj i užoj obi­te­lji nit­ko ni­je iz­rav­ni stra­dal­nik bi­lo ko­jeg ra­ta ili dr­žav­ne re­pre­si­je

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.