Po­pu­lis­ti će vas, ako se ne slo­ži­te s nji­ma, pro­gla­si­ti na­rod­nim ne­pri­ja­te­lji­ma

Ni­kad ni­je­dan po­pu­list des­ne ori­jen­ta­ci­je ni­je do­šao na vlast u Za­pad­noj Eu­ro­pi ili Sje­ver­noj Ame­ri­ci bez su­rad­nje s kon­zer­va­tiv­nim eli­ta­ma

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Raz­go­va­ra­la Na­ta­ša Vla­šić Smre­kar na­ta­sa.vla­sic-smre­kar@ve­cer­nji.net

Jan-Wer­ner Mül­ler pro­fe­sor je po­li­tič­kih zna­nos­ti na ame­rič­kom Sve­uči­li­štu Prin­ce­ton, autor ni­za knji­ga i ko­men­ta­ra ak­tu­al­nih po­li­tič­kih zbi­va­nja u Gu­ar­di­anu, Fo­re­ign Af­fa­ir­su, Die Ze­itu... “Što je po­pu­li­zam?” nje­go­va je po­s­ljed­nja knji­ga u ko­joj od­go­va­ra na da­nas pre­sud­no pi­ta­nje o po­pu­liz­mu upo­zo­ra­va­ju­ći da su po­pu­lis­ti sprem­ni i spo­sob­ni vla­da­ti i sto­ga de­for­mi­ra­ti de­mo­kra­ci­ju i pre­tvo­ri­ti dr­ža­ve u “par­ti­zan­šti­nu”. Knji­gu jed­na­ko čit­lji­vu ši­ro­koj kao i aka­dem­skoj pu­bli­ci ne­dav­no je u Hr­vat­skoj obja­vio Tim Press. Raz­go­va­ra­li smo s pro­fe­so­rom Mül­le­rom uoči pr­vog kru­ga iz­bo­ra u Fran­cu­skoj, za­sje­nje­nih po­pu­lis­tič­kom po­ja­vom Marine Le Pen.

Gos­po­di­ne Mül­ler, što je po­pu­li­zam?

Po­pu­lis­ti uvi­jek tvr­de da oni – i sa­mo oni – pred­stav­lja­ju na­rod, ili ono što po­pu­lis­ti čes­to na­zi­va­ju “stvar­ne lju­de” ili “ti­hu ve­ći­nu”. Tak­va re­to­ri­ka, ko­ja mo­žda u po­čet­ku zvu­či ne­škod­lji­vo, ima dvi­je opas­ne po­s­lje­di­ce. Pr­vo, za po­pu­lis­te su svi dru­gi po­li­tič­ki kan­di­da­ti dio ko­rum­pi­ra­ne eli­te. Dru­go, po­pu­lis­ti do­vo­de u sum­nju gra­đa­ne ko­ji ih ne po­du­pi­ru kao pra­ve pri­pad­ni­ke svog na­ro­da. Dru­gim ri­je­či­ma, po­pu­lis­ti ni­su sa­mo “an­ti­es­ta­bli­šment” (kad su u opo­zi­ci­ji). Nji­ho­va je ključ­na ka­rak­te­ris­ti­ka an­ti­plu­ra­li­zam. Oni an­ti­plu­ra­li­zam pre­tva­ra­ju u is­klju­či­vost na ra­zi­ni po­li­tič­kih stra­na­ka – svi dru­gi po­li­ti­ča­ri su “pok­va­re­ni” – i, što je ma­nje oči­to, u is­klju­či­vost na ra­zi­ni gra­đa­na: po­pu­lis­ti čes­to po­is­to­vje­ću­ju pro­tiv­ni­ke po­pu­lis­ta s iz­daj­ni­ci­ma na­ro­da. Za po­pu­lis­te su sve po­li­tič­ke te­me auto­mat­ski mo­ra­lis­tič­ke; za njih ne pos­to­ji le­gi­tim­no nes­la­ga­nje u po­li­ti­ci (i, u ko­nač­ni­ci, u vri­jed­nos­ti­ma), mo­že se bi­ti sa­mo do­bar ili pok­va­ren i pod­mu­kao.

Ko­je su ključ­ne raz­li­ke iz­me­đu po­pu­liz­ma u SAD-u i Eu­ro­pi?

Ako ste naš­li išta vri­jed­no spo­mi­nja­nja u mo­jem pris­tu­pu po­pu- liz­mu, ta­da ne­ma raz­li­ka iz­me­đu po­pu­liz­ma u SAD-u i Eu­ro­pi na ap­s­trak­t­noj ra­zi­ni: po­pu­lis­ti na oba kon­ti­nen­ta su an­ti­plu­ra­lis­ti ko­ji tvr­de da je­di­no oni go­vo­re u ime na­ro­da, Raz­li­ka je u to­me što ri­ječ po­pu­li­zam oz­na­ča­va ne­što dru­go u Eu­ro­pi ne­go u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma. Zbog po­vi­jes­nih raz­lo­ga, u Sje­ver­noj Ame­ri­ci ona oz­na­ča­va te­melj­ni po­kret u obra­nu Ma­in Stre­eta (po­du­zet­ni­ci, rad­ni­ci, cje­lo­kup­no gos­po­dar­stvo) pro­tiv Wall Stre­eta (fi­nan­cij­ska tr­ži­šta, glav­ne fi­nan­cij­ske ins­ti­tu­ci­je i ve­li­ke kor­po­ra­ci­je). Zbog to­ga mno­gi pro­ma­tra­či Ber­ni­eja San­der­sa na­zi­va­ju po­pu­lis­tom. Me­đu­tim, pre­ma mom ra­zu­mi­je­va­nju tog poj­ma, on ni­je po­pu­list, ali Trump jest.

Mno­gi po­ve­zu­ju po­pu­li­zam s opo­zi­ci­jom, ali po­pu­lis­ti mo­gu bi­ti vr­lo us­pješ­ni i kad su na vlas­ti. Pre­ma va­šem miš­lje­nju, ho­će li Do­nald Trump, kao po­pu­list, bi­ti us­pje­šan ame­rič­ki pred­sjed­nik?

To ovi­si o to­me ka­ko de­fi­ni­ra­te “us­pjeh”. Že­lim na­gla­si­ti – su­prot­no gle­di­šti­ma pro­ši­re­nim me­đu li­be­ral­nim kri­ti­ča­ri­ma po­pu­liz­ma – da su po­pu­lis­ti spo­sob­ni vla­da­ti kao po­pu­lis­ti, što zna­či: kao an­ti­plu­ra­lis­ti. Na­iv­no je i sa­mo­za­do­volj­no pret­pos­ta­vi­ti, kao što to či­ne mno­gi li­be­ral­ni pro­ma­tra­či, da će po­pu­lis­ti bi­ti vr­lo br­zo ra­zot­kri­ve­ni kao ne­učin­ko­vi­ti za­to što nu­de sa­mo vr­lo po­jed­nos­tav­lje­ne re­cep­te. Pos­to­ji i gle­di­šte pre­ma ko­je­mu se po­pu­lis­ti u du­bi­ni du­še za­pra­vo bo­je po­bje­de jer ne­ma­ju poj­ma što bi slje­de­će tre­ba­li uči­ni­ti. Ta­ko­đer je na­iv­no mis­li­ti da su po­pu­lis­tič­ke stran­ke pri­je sve­ga pro­s­vjed­nič­ke stran­ke i da kao pro­s­vjed­nič­ke ne mo­gu vla­da­ti, jer se, lo­gič­no, ne mo­gu bu­ni­ti pro­tiv sa­mih se­be. Ta ide­ja da su po­pu­lis­ti na vlas­ti osu­đe­ni na ne­us­pjeh na ovaj ili onaj na­čin je utješ­na – ali je i ilu­zi­ja. To što po­pu­lis­tič­ke stran­ke nuž­no pro­s­vje­du­ju pro­tiv eli­ta, to ne zna­či da će po­pu­lis­tič­ka vla­da pos­ta­ti kon­tra­dik­tor­na sa­ma se­bi. Za sve ne­us­pje­he po­pu­lis­ta na vlas­ti mo­gu bi­ti op­tu­že­ne eli­te ko­je dje­lu­ju iza ku­li­sa, bi­lo kod ku­će ili u ino­zem­s­tvu. Po­pu­lis­ti na vlas­ti na­pa­da­ju ne­za­vis­ne ins­ti­tu­ci­je po­put us­tav­nih su­do­va ili ne­kih me­di­ja kao “ne­pri­ja­te­lje na­ro­da”. Na­kon sve­ga, oni tvr­de da su je­di­ni ko­ji pro­vo­de is­tin­sku na­rod­nu vo­lju – za slu­čaj ako ih tko kri­ti­zi­ra ili ih po­ku­ša blo­ki­ra­ti le­gal­nim od­lu­ka­ma, oni uz­vra­ća­ju uda­rac u ime de­mo­kra­ci­je. Ta­ko­đer, nji­ma je iz­nim­no važ­no dis­kre­di­ti­ra­ti pro­s­vje­de ci­vil­nog

druš­tva, ne sa­mo zbog sim­bo­lič­nih raz­lo­ga. Na­po­s­ljet­ku, ne mo­že u na­ro­du bi­ti tak­vih ko­ji se pro­ti­ve svo­jim je­di­nim auten­tič­nim pred­stav­ni­ci­ma. Za­to čes­to tvr­de da su tak­vi pro­s­vje­di pla­će­ni i uprav­lja­ni iz­va­na.

Ko­li­ko je opa­san po­pu­li­zam u Eu­ro­pi, po­seb­no des­ne po­pu­lis­tič­ke stran­ke? Ge­ert Wil­ders ni­je po­bi­je­dio u Ni­zo­zem­skoj, ali Marine Le Pen iz­nim­no je po­pu­lar­na u Fran­cu­skoj.

Opros­ti­te mi, ali ci­je­la pre­dodž­ba o na­iz­gled ne­za­us­tav­lji­vom va­lu po­pu­liz­ma – vr­lo po­pu­lar­na u me­di­ji­ma – du­bo­ko je po­greš­na. Na­po­kon, Ni­gel Fa­ra­ge ni­je iz­veo Brexit sam-sam­cat. Ishod re­fe­ren­du­ma pre­sud­no je ovi­sio o eta­bli­ra­nim kon­zer­va­tiv­ci­ma kao što su Bo­ris Joh­n­son i Mic­ha­el Go­ve; put do Brexi­ta ta­ko­đer je du­go pri­pre­mao du­bo­ko an­ti­europ­ski ti­sak. Vr­lo slič­no, Trump ni­je pos­tao pred­sjed­nik kao kan­di­dat no­vog, iz­vor­no pro­s­vjed­nič­kog po­kre­ta us­mje­re­nog pro­tiv es­ta­bli­šmen­ta. On pred­stav­lja vr­lo eta­bli­ra­nu stran­ku i tre­bao je bla­gos­lov re­pu­bli­kan­skih “te­ška­ša” kao što su Rudy Gi­uli­ani, New Gin­grich i Chris Chris­tie. Do da­na da­naš­njeg, ni­je­dan po­pu­list des­ne ori­jen­ta­ci­je ni­je do­šao na vlast u Za­pad­noj Eu­ro­pi ili Sje­ver­noj Ame­ri­ci bez su­rad­nje s eta­bli­ra­nim kon­zer­va­tiv­nim eli­ta­ma. Me­dij­ska sli­ka o neo­do­lji­vom va­lu – ili ono što Marine le Pen pred­stav­lja kao te­ori­ju pa­da jed­nog elit­nog do­mi­na za dru­gim – znat­no pre­cje­nju­je moć po­pu­lis­ta. I od­vra­ća paž­nju od od­go­vor­nos­ti kon­zer­va­ti­va­ca. Pos­to­ji još jed­na opas­nost u ne­ra­zu­mi­je­va­nju po­pu­liz­ma. Na­kon ni­zo­zem­skih iz­bo­ra, mno­gi me­di­ji po­žu­ri­li su s obja­vom“post po­pu lis­ti č kog tre­nut­ka”. Tak­va per­s­pek­ti­va ne uvi­đa raz­li­ku iz­me­đu po­pu­liz­ma kao zah­tje­va za mo­ral­nim mo­no­po­lom na zas­tu­pa­nje na­ro­da i po­seb­nih po­li­tič­kih ide­ja sklo­nih po­pu­liz­mu – pri­mje­ri­ce za uvo­đe­nje ogra­ni­če­nja pre­ma iz­bje­gli­ca­ma i imi­gra­ci­ji – ko­je do­la­ze od po­li­ti­ča­ra ko­ji ni­su po­pu­lis­ti sa­mi po se­bi. U Ni­zo­zem­skoj, Wil­ders, ko­ji je zbi­lja po­pu­list, os­tva­rio je re­zul­tat is­pod svo­jih oče­ki­va­nja (te­ško je re­ći da je “iz­gu­bio” jer ipak je nje­go­va stran­ka osvo­ji­la ne­ka zas­tup­nič­ka mjes­ta). Ali nje­gov služ­be­ni glav­ni su­par­nik, li­be­ral­ni pre­mi­jer Mark Rut­te, usvo­jio je re­to­ri­ku vr­lo slič­nu Wil­der­so­voj – go­vo­re­ći imi­gran­ti­ma da tre­ba­ju na­pus­ti­ti zem­lju ako se ne že­le po­na­ša­ti “nor­mal­no”. Rut­te ni­je pos­tao po­pu­list – on ne tvr­di da je pos­tao je­di­ni pred­stav- nik auten­tič­nog ni­zo­zem­skog na­ro­da. Ali po­li­tič­ka se kul­tu­ra po­mak­nu­la udes­no, a da gra­đa­ni to ni­su ima­li pri­li­ku pra­vil­no de­mo­krat­ski auto­ri­zi­ra­ti. U tom smis­lu, umjes­to da pro­gla­ša­va­mo pos­t­po­pu­lis­tič­ki tre­nu­tak, pri­je svje­do­či­mo po­bje­di po­pu­lis­ta una­toč to­me što oni ni­su služ­be­no po­bi­je­di­li. Tak­va po­seb­na opas­nost – su­rad­nja kon­zer­va­tiv­nih eli­ta s po­pu­lis­ti­ma i kad po­li­ti­ča­ri ko­ji ni­su po­pu­lis­ti pro­mo­vi­ra­ju ti­pi­čan po­pu­lis­tič­ki po­li­tič­ki sa­dr­žaj – po­seb­na je opas­nost u Fran­cu­skoj ovog pro­lje­ća. Me­di­ji bi tre­ba­li ra­zot­kri­ti tko su oni za­pra­vo.

Sma­tra­te da su po­pu­lis­ti i teh­no­kra­ti, na odre­đe­ni na­čin, na is­toj stra­ni. Ka­ko to objaš­nja­va­te?

Ni­su po­sve na is­toj stra­ni, ali ima­ju ne­što za­jed­nič­ko: i jed­ni i dru­gi oblik su an­ti­plu­ra­liz­ma. Teh­no­kra­ti tvr­de: pos­to­ji sa­mo jed­no ra­ci­onal­no rje­še­nje za odre­đe­ni po­li­tič­ki iz­a­zov; ako se ne sla­že­te s tim, pro­gla­sit će vas ira­ci­onal­ni­ma. Ras­pra­va je ne­po­treb­na. Po­pu­lis­ti ka­žu da pos­to­ji sa­mo jed­na auten­tič­na na­rod­na vo­lja (i da su oni je­di­ni ko­ji je pre­poz­na­ju). Ako se ne sla­že­te s tim, pro­gla­sit će vas na­rod­nim ne­pri­ja­te­ljem. Ras­pra­va je ne­po­treb­na. De­mo­kra­ci­ja, na­pro­tiv, zna­či plu­ral­nost mo­guć­nos­ti i ras­pra­vu o tim mo­guć­nos­ti­ma. Po­vrh to­ga, teh­no­kra­ci­ja i po­pu­li­zam ne­ho­ti­ce mo­gu ja­ča­ti jed­ni dru­ge: teh­no­kra­ti na vlas­ti olak­ša­va­ju po­pu­lis­ti­ma da se ža­le u sti­lu: gdje su u sve­mu to­me lju­di? Is­to ta­ko, us­pjeh po­pu­lis­ta mo­že još po­ve­ća­ti ne­po­vje­re­nje gra­đa­na pre­ma teh­no­kra­ti­ma. To je sud­bo­nos­no pre­pli­ta­nje, za ko­je su ti­pi­čan pri­mjer po­li­ti­ke vo­đe­ne ti­je­kom euro­kri­ze po­s­ljed­njih go­di­na.

Za­što je po­pu­li­zam oso­bi­to jak u Is­toč­noj Eu­ro­pi? Do­bro poz­na­ti pri­mje­ri su Ma­đar­ska, Polj­ska…

Po­pu­li­zam je jak i u Za­pad­noj Eu­ro­pi ta­ko­đer – sje­ti­te se Fran­cu­ske. Ali is­ti­na je da je Or­bán ne­ka vr­sta pi­oni­ra me­đu po­pu­lis­ti­ma na vlas­ti u Eu­ro­pi. Me­đu­tim, vri­je­di za­pam­ti­ti da ni Fi­desz 2010. go­di­ne ni PiS (polj­ska stran­ka Pra­vo i prav­da, op. a.) 2015. go­di­ne ni­su ot­kri­li svo­je pla­no­ve za da­le­ko­sež­nu ins­ti­tu­ci­ona­li­za­ci­ju (i an­ti­de­mo­krat­ske) pro­mje­ne. Obje su se stran­ke pred­stav­lja­le kao ra­zum­ne, umje­re­ne i ne­ko­rum­pi­ra­ne. Za­to ću se uvi­jek pro­ti­vi­ti sta­vu da mo­ra­mo pret­pos­ta­vi­ti ka­ko su po­li­tič­ke kul­tu­re Is­toč­ne Eu­ro­pe auto­ri­tar­ni­je, ne­li­be­ral­ni­je i slič­no. Ali is­ti­na je da su u Ma­đar­skoj odre­đe­ne ins­ti­tu­ci­onal­ne kon­tro­le i rav­no­te­že kom­pa­ra­tiv­no sla­be – bi­lo je pre­vi­še os­la­nja­nja na ja­ki us­tav­ni sud.

Či­ni ste da ste po­seb­no za­in­te­re­si­ra­ni za po­li­tič­ku si­tu­aci­ju u Ma­đar­skoj. Za­što?

Or­bán je pi­onir me­đu po­pu­lis­ti­ma na vlas­ti u Eu­ro­pi. Oči­to je da dru­gi po­ku­ša­va­ju uči­ti od nje­ga: sje­ti­te se PiS-a u Polj­skoj. I oni su ra­zvi­li stra­te­gi­je ka­ko na­pra­vi­ti bu­da­lu od Europ­ske uni­je i ka­ko is­ko­ris­ti­ti ma­ins­tre­am obi­telj­sku Eu­rop­sku puč­ku stran­ku da im ču­va le­đa. I, što ni­je ne­važ­no, Or­bán je ba­cio ru­ka­vi­cu An­ge­li Mer­kel i dru­gim po­li­ti­ča­ri­ma o to­me što zna­či bi­ti kr­š­ćan­ski de­mo­krat u 21. sto­lje­ću. Nje­go­va ne­to­le­rant­na “na­ci­onal­no-kr­š­ćan­ska” vi­zi­ja Eu­ro­pe u su­prot­nos­ti je s onim za što su se kr­š­ćan­ski de­mo­kra­ti tra­di­ci­onal­no za­uzi­ma­li – a on ipak pro­na­la­zi sljed­be­ni­ke čak i me­đu tra­di­ci­onal­nim kr­š­ćan­skim de­mo­kra­ti­ma u sr­cu Ba­var­ske. To je lo­ša vi­jest za Eu­ro­pu.

Je­su li grč­ka Syri­za i špa­njol­ski Po­de­mos kla­sič­ni po­pu­lis­tič­ki po­kre­ti li­je­ve ori­jen­ta­ci­je? Ko­ja su obi­ljež­ja da­naš­njeg li­je­vog po­pu­liz­ma?

Ako se sla­že­te s mo­jim pris­tu­pom, ta­da li­je­vi po­pu­li­zam ni­je u su­prot­nos­ti s poj­mom po­pu­liz­ma, su­prot­no ono­me što ne­ki li­be­ra­li i ne­ki lje­vi­ča­ri po­ne­kad tvr­de. Chávez je oči­gled­no bio po­pu­list: na­kon odre­đe­ne toč­ke bi­lo je ne­mo­gu­će ne slo­ži­ti se s Cháve­zom, a da se pri to­me ne dek­la­ri­ra­te kao ne­pri­ja­telj na­ro­da ili pro­jek­ta za so­ci­ja­li­zam 21. sto­lje­ća. Dru­gim ri­je­či­ma, bio je to to­tal­ni an­ti­plu­ra­li­zam u ime na­ro­da. Me­đu­tim, Po­de­mos i Syri­za – iako ne­ki od nji­ho­vih vo­đa se­be na­zi­va­ju po­pu­lis­ti­ma – ne uk­la­pa­ju se u mo­ju pre­dodž­bu o po­pu­lis­ti­ma (iako mo­ra­mo ima­ti na umu da je ri­ječ o stran­ka­ma u ra­zvo­ju s mno­go raz­li­či­tih stru­ja – ne­ke stru­je u Po­de­mo­su uzi­ma­ju Cháve­za kao mo­del ko­ji opo­na­ša­ju). Vr­lo čes­to, kad pro­ma­tra­či – ili pred­stav­ni­ci EU – na­zi­va­ju Po­de­mos i Syri­zu po­pu­lis­tič­kim stran­ka­ma, či­ne to da bi ih dis­kre­di­ti­ra­li – ne­ki ih, na pri­mjer, čak stav­lja­ju u is­tu ka­te­go­ri­ju kao Marine Le Pen. Ali, že­lim još jed­nom na­gla­si­ti raz­li­ke: ove stran­ke ni­su u na­če­lu pro­tiv Europ­ske uni­je na na­čin na ko­ji je to Le Pen.

Sad uoči dru­gog kru­ga pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra u Fran­cu­skoj, mo­že li po­pu­li­zam uz­ro­ko­va­ti ko­laps EU?

Na­rav­no, ne mo­že­mo is­klju­či­li tu mo­guć­nost – ako će Fran­cu­skom uprav­lja­ti po­pu­lis­ti ko­ji će je iz­ves­ti iz EU i euro­zo­ne, to bi vje­ro­jat­no zna­či­lo ko­laps. Ali ja mis­lim da je pra­va opas­nost ma­nje oči­ta. Opet se sje­ti­te Or­bána. On je na­šao na­čin ka­ko da is­to­dob­no bu­de unu­tar i iz­van Europ­ske uni­je: nje­go­va zem­lja pri­ma ve­li­ke pot­po­re od Bruxel­le­sa, dok nje­go­va vla­da sis­tem­ski ne po­štu­je pra­vi­la eu­rop­skog klu­ba. Ne­dav­no, nje­go­va je vla­da iz čis­to po­li­tič­kih raz­lo­ga do­ni­je­la za­kon da za­tva­ra naj­bo­lje sve­uči­li­šte u zem­lji – Cen­tral Eu­ro­pe­an Uni­ver­sity, ko­je je ute­me­ljio mul­ti­mi­li­jar­der i fi­lan­trop Ge­or­ge So­ros. To bi na­rav­no bi­lo pot­pu­no ne­pri­hvat­lji­vo u Uni­ji gra­đe­noj na na­vod­no za­jed­nič­kim vri­jed­nos­ti­ma de­mo­kra­ci­je i vla­da­vi­ni za­ko­na. Or­bánov na­čin je pu­no pro­bi­tač­ni­ji od služ­be­nog na­pu­šta­nja Uni­je. Na­po­kon, Brexit ima toč­nu ci­je­nu. Za Or­bána, na­pro­tiv, no­vac Europ­ske uni­je is­to je ono što je naf­ta za arap­ske auto­kra­te: slo­bo­dan re­surs ko­ji se mo­že ko­ris­ti­ti da se ku­pi po­li­tič­ka po­dr­ška unu­tar zem­lje. Do­dat­no, nje­gov auto­ri­ta­ran sta­tus unu­tar EU uni­šta­va Uni­ju kao po­li­tič­ki pro­jekt – jer EU je uvi­jek bi­la pri­mar­no po­li­tič­ki, a ne eko­nom­ski pro­jekt. Ova vr­sta des­truk­ci­je ma­nje je oči­ta od služ­be­nog ras­ta­ka­nja EU uz­ro­ko­va­nog po­pu­lis­ti­ma na vlas­ti u ve­li­kim dr­ža­va­ma čla­ni­ca­ma. Ali je i vje­ro­jat­ni­ja.

Po­li­tič­ka se kul­tu­ra po­mak­nu­la udes­no, ada gra­đa­ni to ni­su ima­li pri­li­ke de­mo­krat­ski auto­ri­zi­ra­ti. Za­to ni­je vri­je­me pro­gla­si­ti pos­t­po­pu­lis­tič­ki tre­nu­tak Or­bán je pi­onir me­đu po­pu­lis­ti­ma u Eu­ro­pi i oči­to je da mno­gi po­ku­ša­va­ju uči­ti od nje­ga. On je ba­cio i ru­ka­vi­cu u li­ce svim kr­š­ćan­skim de­mo­kra­ti­ma

Što je po­pu­li­zam? Nas­lov­ni­ca knji­ge ko­ju je ne­dav­no u Hr­vat­skoj obja­vio Tim Press

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.