So­ci­olo­zi: Ni­smo evo­lu­ira­li, ni­je­mi smo svje­do­ci na­si­lja kao u vri­je­me spa­lji­va­nja vje­šti­ca

Gra­đa­ni iz­bje­ga­va­ju zva­ti po­li­ci­ju kad svje­do­če na­si­lju jer pos­li­je, umjes­to da im za­hva­li za to, mo­ra­ju ima­ti pos­la s po­li­ci­jom, tu­ži­telj­stvom, su­dom..., ka­že Želj­ko Cvr­ti­la, struč­njak za si­gur­nost

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Pi­še Iva­na Ja­ke­lić iva­na.ja­ke­lic@ve­cer­nji.net

Auto­bus broj 268, ko­ji pro­me­tu­je na li­ni­ji Za­greb – Ve­li­ka Go­ri­ca, 16. trav­nja spo­ro se vu­kao po­lu­praz­nim za­gre­bač­kim uli­ca­ma. Us­krs je pos­li­je­pod­ne pa u auto­bu­su i ne­ma pre­vi­še put­ni­ka. Ne­ki gle­da­ju ne­za­in­te­re­si­ra­no kroz pro­zor. Dru­gi pro­uča­va­ju svo­je mo­bi­te­le, po­ku­ša­va­ju­ći pre­kra­ti­ti do­sa­du me­đu­grad­skog pu­to­va­nja. Auto­bus se u pra­vil­nim raz­ma­ci­ma za­us­tav­lja na sta­ni­ca­ma. Po­ko­ji put­nik uđe, po­ko­ji iz­a­đe. A on­da se auto­bus za­us­tav­lja na sta­ni­ci u Slo­bo­šti­ni. Ne­ki mla­dić, nak­nad­no će se doz­na­ti da je ri­ječ o An­ti Škem­be­ru (29), že­li ući u auto­bus. No, ne­ma kar­tu. I ne že­li je kupiti. Vo­zač ga bez kar­te ne že­li pus­ti­ti u auto­bus. Po­či­nje pre­pir­ka iz­me­đu njih dvo­ji­ce, a ma­lo­broj­ni put­ni­ci po­či­nju obra­ća­ti po­zor­nost na ras­pra­vu za­či­nje­nu po­vi­še­nim to­no­vi­ma. Odjed­nom, je­dan od put­ni­ka, Dže­mal Pa­loš, valj­da re­vol­ti­ran ne­pla­ni­ra­nim zas­to­jem, od­lu­ču­je se uklju­či­ti u ras­pra­vu iz­me­đu vo­za­ča i Škem­be­ra. Po­di­že se sa sje­da­la, ide do vrata i po­či­nje se ras­prav­lja­ti sa Škem­be­rom. Ras­pra­va iz­me­đu njih dvo­ji­ce usko­ro se pre­tva­ra u raz­mje­nu psov­ki i uda­ra­ca. Net­ko od put­ni­ka po­di­že mo­bi­tel. No, ne da bi zbog in­ci­de­na­ta na­zvao po­li­ci­ju, već da bi sni­mio ono če­mu svje­do­či. A to če­mu je svje­do­čio, is­pos­ta­vit će se pos­li­je, bi­lo je uboj­stvo.

Svat­ko mo­že pos­ta­ti žr­tva

No, još uvi­jek neo­p­te­re­ćen mo­ral­nim dvoj­ba­ma, ne­poz­na­ti put­nik sni­ma okr­šaj Pa­lo­ša i Škem­be­ra, ko­ji je br­zo po­čeo, a još br­že za­vr­šio. Škem­ber os­ta­je na sta­ni­ci, i usko­ro se ru­ši, jer ga je Pa­loš, ka­ko se sum­nja, ubo ska­kav­cem. Pa­loš ula­zi u auto­bus ko­ji kre­će pre­ma Ve­li­koj Go­ri­ci kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo. Ta­ko oči­to mis­le i nje­go­vi su­put­ni­ci, ko­ji ni­su re­agi­ra­li, iako su svje­do­či­li na­sil­nom či­nu ko­ji je ne­po­vrat­no uni­štio dva ži­vo­ta. Baš kao što ni­je re­agi­rao ni 20-go­diš­njak ko­ji se 25. ožuj­ka na­šao u druš­tvu Ti­na Šu­njer­ge (19) iz Čis­te Ve­li­ke u tre­nut­ku ka­da je ovaj hi­cem iz pi­što­lja us­mr­tio svo­ju maj­ku Sil­va­nu. Dvo­ji­ca mla­di­ća otiš­la su do po­lja u ko­jem su ra­di­li Ti­no­vi ro­di­te­lji. Ti­nov otac Ma­rin vra­tio se ku­ći, a maj­ku Sil­va­nu ku­ći su tre­ba­li do­ves­ti Tin i nje­gov pri­ja­telj. Pri ula­sku u vo­zi­lo, Tin pred­nje sje­da­lo pre­pu­šta pri­ja­te­lju, dok on sje­da iza maj­ke. Ti­je­kom vož­nje va­di pi­štolj ko­ji je ukrao iz oče­va se­fa i maj­ci u gla­vu is­pa­lju­je hi­tac, us­mr­tiv­ši je na mjes­tu. Po­tom iz­la­zi iz vo­zi­la, a to či­ni i nje­gov pri­ja­telj, ko­ji će pos­li­je ka­za­ti da za Ti­no­ve na­ka­ne ni­je znao. Mla­di­ći se ras­ta­ju. Tin Šu­njer­ga od­la­zi ku­ći, gdje će usko­ro ubi­ti i oca. Nje­gov pri­ja­telj ta­ko­đer ide ku­ći, no o stra­vič­nom či­nu ko­jem je svje­do­čio ni­ko­me ne go­vo­ri. Mo­žda se bo­ji. Mo­žda je u šo­ku. Mo­žda mis­li da je umis­lio to što se do­go­di­lo. Bi­lo ka­ko bi­lo, ne zo­ve po­li­ci­ju. Ne sma­tra da je to po­treb­no uči­ni­ti. Kao što to ne sma­tra­ju ni još dvo­ji­ca mla­di­ća ko­je je Šu­njer­ga su­sreo ti­je­kom noć­nog iz­la­ska. U ko­ji je oti­šao na­kon što je ubio ro­di­te­lje. I ti­me se po­hva­lio. No nit­ko ga, tvr­dit će ti mla­di­ći kas­ni­je po­li­ci­ji, ni­je shva­tio oz­bilj­no. Spo­me­nu­ti pri­mje­ri vrh su le­de­nog bri­je­ga, iz ko­jeg se sa si­gur­noš­ću mo­že iš­či­ta­ti da je na­si­lje pos­ta­lo druš­tve­no pri­hvat­lji­va ka­te­go­ri­ja. Ta­kav obra­zac po­na­ša­nja sve je pri­sut­ni­ji u druš­tvu, po­go­to­vo kod mla­đih ge­ne­ra­ci­ja iz­gub­lje­nih iz­me­đu su­mor­ne sa­daš­njos­ti i bes­per­s­pek­tiv­ne bu­duć­nos­ti. Na­si­lje, u raz­nim ob- li­ci­ma, pos­to­ji ot­kad je svi­je­ta i čo­vje­ka, a pa­ra­dok­sal­no je da ga teh­no­lo­gi­ja u ova mo­der­na vre­me­na či­ni pris­tu­pač­ni­jim pu­no ve­ćem bro­ju lju­di. Jer dok je u an­tič­ka ili sred­njo­vje­kov­na vre­me­na ono bi­lo vid­lji­vo su­di­oni­ci­ma ra­to­va ili pak oni­ma ko­ji­ma su se za­bav­lja­li gle­da­ju­ći smak­nu­ća na grad­skim tr­go­vi­ma, da­nas je za tak­ve pri­zo­re do­vo­ljan sa­mo klik mi­šem. Pa sto­ga za­pra­vo ni­ko­ga ne bi tre­ba­lo ču­di­ti što je ne­dav­no u su­sjed­noj Slo­ve­ni­ji vi­deo ko­ji pri­ka­zu­je pre­mla­ći­va­nje i smrt mla­di­ća vi­dje­lo ne­vje­ro­jat­nih 230.000 lju­di pri­je ne­go što je to net­ko od­lu­čio pri­ja­vi­ti po­li­ci­ji. Što lju­de tje­ra da gle­da­ju tak­ve na­sil­ne pri­zo­re, je li ri­ječ o pa­to­lo­gi­ji ili ne­čem dru­gom, po­ku­ša­va objas­ni­ti so­ci­olog Re­na­to Ma­tić. – To nam go­vo­ri da druš­tvo ni­je bit­no na­pre­do­va­lo u smis­lu od­boj­nos­ti pre­ma na­si­lju i osjet­lji­vos­ti za žr­tve. Jer ka­da po­gle­da­te; sa­svim je sve­jed­no sto­jim li sa stra­ne i gle­dam ne­ki čin na­si­lja, a ne re­agi­ram ili na­si­lje gle­dam ta­ko da kli­kam mi­šem na ne­ke do­ga­đa­je ko­ji se odvi­ja­ju neg­dje da­le­ko od me­ne, na dru­gom kra­ju svi­je­ta. Pot­pu­no je is­to bi­lo gle­da­ti odrub­lji­va­nje ne­či­je gla­ve u sred­njem vi­je­ku ili spa­lji­va­nja že­na pod tvrd­njom da su vje­šti­ce ili da­nas na in­ter­ne­tu otva­ra­ti ne­ke eks­pli­cit­no na­sil­ne sa­dr­ža­je. Psi­ho­lo­zi će sva­ka­ko bo­lje objas­ni­ti što lju­de mo­ti­vi­ra da gle­da­ju tak­ve sa­dr­ža­je, ali je za­nim­lji­vo da “lju­bi­te­lji” tak­vih sa­dr­ža­ja uglav­nom sma­tra­ju da se to što gle­da­ju njih ne ti­če – ka­že Ma­tić. Sma­tra i da se kao ljud­ska bi­ća ni­smo od­mak­nu­li od po­tre­be da s dis­tan­ce gle­da­mo na­si­lje ko­je se do­ga­đa dru­gi­ma te da pri to­me ne re­agi­ra­mo. Ne raz­miš­lja­mo pri­tom, sma­tra Ma­tić, da se to ne­ka­da mo­že do­go­di­ti i na­ma te da i mi jed­nom mo­že­mo bi­ti žr­tva. – Kao da nam ni­šta ne go­vo­ri jed­na od naj­si­gur­ni­jih druš­tve­nih za­ko­ni­tos­ti, da kad okre­neš gla­vu od na­si­lja, su­tra sam pos­ta­ješ žr­tva tog is­tog na­si­lja. Uos­ta­lom, čes­to za­bo­rav­lja­mo da smo i mi kao

druš­tvo, ci­je­lo druš­tvo, ne baš ta­ko dav­no bi­li iz­lo­že­ni agre­si­ji i na­si­lju. I da smo ta­da sma­tra­li ka­ko bi bi­lo do­bro da net­ko iz­va­na re­agi­ra na ono što nam se do­ga­đa, da sta­ne na na­šu stra­nu. Ka­da se i da­nas pos­li­je sve­ga u na­šoj sva­kod­ne­vi­ci ne pre­poz­na­je da smo u sva­kom tre­nut­ku ak­tiv­no na stra­ni ono­ga tko tr­pi, mi sa­mi os­tav­lja­mo do­jam da nam to užas­no is­kus­tvo ni­je po­mo­glo da iz­gra­di­mo hu­ma­ni­je druš­tve­ne od­no­se – ka­že Ma­tić. Na­pro­tiv, s ob­zi­rom na ukup­ne druš­tve­ne pro­ce­se ko­ji da­nas prev­la­da­va­ju, to­le­ran­ci­ja na na­si­lje se pro­ši­ri­la, pa se ne že­li ra­zu­mje­ti da je na­si­lje vid­lji­vo u sva­kom po­je­di­nom slu­ča­ju ogra­ni­če­nja, tr­bli­zak, plje­nja, pat­nje ko­ju net­ko tko ima moć na­me­će ono­me ko­ji tu moć ne­ma ili si uzi­ma­mo po­je­di­nač­no pra­vo de­fi­ni­ra­ti na­si­lje od slu­ča­ja do slu­ča­ja, ovis­no o to­me je­smo li sklo­ni­ji na­sil­ni­ku ili žr­tvi.

Kri­te­rij bli­skos­ti

– Pos­ta­lo je uobi­ča­je­no da ako je ne­kom ne­što po­treb­no, uči­nit će te sve što tre­ba da do to­ga do­đe, ne raz­bi­ja­ju­ći pri­tom gla­vu ka­ko se osje­ća net­ko tko je pod­nio po­s­lje­di­ce tak­ve sa­mo­us­mje­re­nos­ti pa i beš­ćut­nos­ti, a da mi os­ta­li uglav­nom ne­za­in­te­re­si­ra­no gle­da­mo kao da ne di­je­li­mo is­tu stvar­nost. Uz to pos­to­ji na­vi­ka da ne ocje­nju­je­mo jed­na­ko na­si­lje pre­ma ne­kom tko nam je po ne­če­mu kao ono na­si­lje pre­ma ne­ko­me s ki­me ni­smo bli­ski ili, što je još ap­surd­ni­je, ako se sa žr­tvom raz­li­ku­je­mo re­ci­mo po svje­to­na­zo­ru ili po­li­tič­kom miš­lje­nju. Te­ško za­to mo­že­mo re­ći je­smo li kao druš­tvo iz­aš­li iz to­ta­li­ta­ri­za­ma, ka­da je kri­te­ri­je na­si­lja de­fi­ni­ra­la sku­pi­na na vlas­ti. Re­ci­mo u Dru­gom svjet­skom ra­tu, na­si­lje nad Ži­do­vi­ma i Ro­mi­ma ši­rom Eu­ro­pe te na po­dru­čju NDH gdje su te­ro­ru uz njih po­seb­no bi­li iz­lo­že­ni Sr­bi, kao i svi ko­ji se ni­su sla­ga­li s ta­daš­njim re­ži­mom, ni­je tre­ti­ra­no kao na­si­lje, već kao za­kon­ska obve­za. Pos­li­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, u vri­je­me ko­mu­nis­tič­ke dik­ta­tu­re, pro­ga­nja­ni su i stra­da­li lju­di za ko­je je bi­la do­volj­na sum­nja da su bi­li po­ve­za­ni s biv­šim re­ži­mom ili su jed­nos­tav­no po svom po­dri­je­tlu i svje­to­na­zo­ru de­fi­ni­ra­ni kao ne­pri­ja­te­lji, po­put mno­gih sve­će­ni­ka ili čas­nih ses­ta­ra. No, ni to ni­je bi­lo de­fi­ni­ra­no kao na­si­lje, već je u ta­daš­njem druš­tve­nom sus­ta­vu bi­lo pri­hvat­lji­vo po­na­ša­nje, pa čes­to i do­kaz lo­jal­nos­ti. Za­to je mo­gu­će re­ći da je na­si­lje sve­pri­sut­na druš­tve­na po­ja­va jer ne sa­mo da ni­ka­da ni­smo ži­vje­li bez na­si­lja već ga i da­nas ocje­nju­je­mo naj­češ­će pre­ma kri­te­ri­ju što mis­li­mo o iz­rav­nim su­di­oni­ci­ma, oni­ma ko­ji ga pro­vo­de i oni­ma ko­ji tr­pe. Uči­nit će­mo ko­rak na­pri­jed u smis­lu hu­ma­nos­ti i de­mo­kra­ci­je Nas­ta­vak na 26. stra­ni­ci

Kao druš­tvo iz­aš­li smo iz vi­še to­ta­li­ta­ri­za­ma, a sva­ki je na na­si­lje gle­dao druk­či­je. U jed­nom je re­ži­mu na­si­lje bi­lo za­kon­ska obve­za, a u dru­gom pri­hvat­lji­vo po­na­ša­nje

Tin Šu­njer­ga osum­nji­čen je za uboj­stvo svo­jih ro­di­te­lja, a nje­gov Fa­ce­bo­ok-pro­fil pre­pun je fo­to­gra­fi­ja na ko­ji­ma po­nos­no po­ka­zu­je svoj au­to­mo­bil, psa ili pak ima dr­ve­ne pa­li­ce u ru­ka­ma

Stra­vi­čan zlo­čin U Slo­ve­ni­ji je pri­ve­den mla­dić ko­ji je dru­gog za­tu­kao na­s­mrt i sve to s pri­ja­te­ljem sni­mio i obja­vio na Fa­ce­bo­oku

Dže­mal Pa­loš osum­nji­čen je da je na Us­krs, u pre­pir­ci zbog ne­pla­će­ne auto­bus­ne kar­te, ubio An­tu Škem­be­ra (29)

Po­li­caj­ci s du­gim ci­je­vi­ma sve su češ­ći pri­zor u na­šim gra­do­vi­ma, a i in­ter­vent­na po­li­ci­ja ima sve vi­še pos­la

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.