Od­mah bi­smo mi­je­nja­li Po­ri­na za 10 po­šte­nih kon­ce­ra­ta

Žu­lja nas fi­lo­zo­fi­ja ‘što ve­ći­na pu­ši i ovo je za ma­nji­nu pa se ne­moj ti­me ba­vi­ti’. Bu­de­mo li za­klju­či­va­li po gle­da­nos­ti, slu­ša­nos­ti ili či­ta­nos­ti, mo­že­mo si pu­ca­ti u gla­vu

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Pi­še Ma­ja Car

Nma­ja.car@ve­cer­nji.net a pr­vo slu­ša­nje in­tri­gan­tan, na dru­go vi­bran­tan, na tre­ću emo­tiv­no os­lo­ba­đa­ju­ći, čak fas­ci­nan­tan. Al­bum ko­ji uzas­top­nim pres­lu­ša­va­njem ula­zi pod ko­žu i u uho pa bi se pre­po­ru­ka “slu­ša­ti na tre­ću” mo­gla do­da­ti i na co­ver „Sim­bo­la za sun­ce“, tre­ćeg iz­da­nja Maya­le­sa. Sla­žu se s tim i nje­go­vi auto­ri, kre­ativ­na jez­gra Vla­di­mir Mir­če­ta i Pe­tar Be­lu­han. Nji­ho­vo tre­će slu­ša­nje još se ni­je do­go­di­lo. No­se križ umjet­ni­ka pa ka­da do­vr­še dje­lo, ne mo­gu ga vi­še slu­ša­ti. Ni­je ri­ječ o ba­ha­tos­ti, već per­fek­ci­oniz­mu i spoz­na­ji da pos­to­je­će sta­nje vi­še ne mo­gu do­tje­ra­ti. Na stra­nu autor­sko de­ta­lji­zi­ra­nje, opet ima­ju pra­vu stvar za audi­os­la­do­kus­ce is­po­li­ra­nih kri­te­ri­ja. Al­bum vi­so­ke per­fek­ci­je i ri­zi­ka s re­zul­ta­tom har­mo­ni­je ču­la.

Na po­vrat­nič­ki al­bum „2“če­ka­li smo tri­na­est go­di­na, na „Sim­bol za sun­ce“pet... sve kra­ći vre­men­ski cik­lus po­ka­za­telj je ja­kog stva­ra­lač­kog na­po­na. Po toj lo­gi­ci če­t­vr­ti al­bum sti­že za, re­ci­mo, go­di­nu da­na?

Baš ta­ko. Pro­du­cen­ti­ma smo doš- li na raz­go­vor ko­ji je i kre­nuo u smje­ru tak­vih pre­go­vo­ra. Ima­mo go­mi­lu stva­ri ko­je su otvo­ri­le ni­šu ne­kih no­vih aran­žma­na, mis­li­mo da smo već sa­da sprem­ni i za če­t­vr­ti al­bum. Ipak, poz­na­ju­ći prak­su Maya­le­sa, o tom po­tom, da to ne bi bi­le re­če­ni­ce ba­če­ne u vje­tar.

Što sta­ri­ji to bo­lji.

Pa re­ci­mo da je ovaj al­bum stva­ran s naj­ma­nje tr­za­vi­ca i kad nam je do­šao u ru­ke pr­vi put smo shva­ti­li da obo­ji­ca raz­miš­lja­mo na is­ti na­čin. Dak­le, vi­še bi­smo rek­li da smo pos­ta­li os­lo­bo­đe­ni pre­sud­ne stva­ri ko­ja je pos­to­ja­la u pr­vih tri­na­est go­di­na pa­uze, a to je bio taj ne­ki bunt pro­tiv di­sko­gra­fi­je, pro­tiv in­dus­tri­je, pro­tiv ne­ra­zu­mi­je­va­nja, pro­tiv uzi­ma­nja autor­skih pra­va... pro­tiv ge­ne­ral­nog ra­zo­ča­ra­nja da je glaz­be­na in­dus­tri­ja neo­dr­ži­va.

To zna­či da je glaz­be­na in­dus­tri­ja pos­ta­la bo­lja ili ste vi pre­bo­lje­li ne­ke dje­čje bo­les­ti?

Ona je pos­ta­la go­ra, ali smo mi to u gla­vi i u sr­cu ne­ka­ko lak­še smjes­ti­li, a i do­bi­li smo ne­uobi­ča­je­no do­bar tret­man kod di­sko­gra­fa. Uglav­nom, ge­ne­ral­no nam se či­ni da u ete­ru vla­da de­val­va­ci­ja, da je pre­vi­še glaz­be i in­for­ma­ci­ja, a pre­ma­lo vre­me­na i pre­ma­lo kon­zu­me­na­ta i nji­ho­va vre­me­na pa se stal­no pos­tav­lja pi­ta­nje ko­ja je svr­ha sve­ga ovo­ga.

Osob­na sa­ti­sfak­ci­ja?

Ale­lu­ja! Pot­pi­su­je­mo.

U per­cep­ci­ji hr­vat­ske jav­nos­ti ovaj al­bum je ni do­volj­no li­je­vo ni des­no, avan­gar­dan jest, čak i ri­zi­čan, sva­ka­ko psi­ho­de­li­čan. Ka­ko bis­te ga vi stil­ski odre­di­li?

Na sve ka­že­mo da, ali skup­lja­ju­ći do­sa­daš­nje doj­mo­ve, ne­ki su nam na kon­cu rek­li da je to nji­ma sve sku­pa rock and roll. To je stvar per­cep­ci­je slu­ša­te­lja. Ne zna­mo na­pra­vi­ti ne­što de­fi­ni­ra­no, već ono što vo­li­mo pa ka­ko is­pad­ne – is­pad­ne. Či­nje­ni­ca je da ka­da su pr­ve pje­sme po­če­le nas­ta­ja­ti, mo­ja se su­pru­ga (go­vo­ri Pe­tar op. a.) okre­nu­la pre­ma me­ni i pi­ta­la: „Pa zna li Vla­do da ti ra­diš ova­ko ha­šo­man­sku mju­zu?“Mis­le­ći vje­ro­jat­no da sam to ja sam na­pra­vio u ne­kom bu­ni­lu i da ni­je ri­ječ o na­šem kon­sen­zu­su. Dak­le, ne­ma­mo per­cep­ci­ju da su pje­sme po­put „Da­nas smo hap­py“ili „Sri­je­de“išta dru­go osim sim­pa­tič­nog pop-roc­ka.

Sa­mo pje­smu „Ro­adie“mik­sa­li ste šest mje­se­ci. Za pro­duk­cij­ski sa­vr­še­no bru­šen kris­tal zas­luž­ni su Pav­le Mi­ho­lje­vić i Ju­ra Fe­ri­na s ko­ji­ma pr­vi put su­ra­đu­je­te.

I ja­ko smo za­do­volj­ni. Ima­ju dru­ga­či­ji stil, ali ja­ko br­zo smo se naš­li i stva­ri ko­je su po­če­le iz­la­zi­ti iz stu­di­ja su nas umi­ri­le. Po­se­bi­ce Pe­ru, per­fek­ci­onis­ta poz­na­tog po “bi­je­lim mi­še­vi­ma” i “is­tje­ri­va­nju vra­go­va” pa i ne­si­gur­nos­ti, bi­la ona do­bra ili ne. U stu­di­ju je bi­lo pet ve­li­kih glaz­be­ni­ka, pet le­gi­tim­nih ve­li­kih ega ko­ji su ne­vje­ro­jat­no klik­nu­li i to je već sja­jan us­pjeh. I stvo­ri­la se do­bra ke­mi­ja i ti­je­lo ve­će od nas sa­mih ko­je ima tro­di­men­zi­onal­nost, a to mo­že bi­ti sa­mo po­s­lje­di­ca do­bre su­rad­nje ti­ma ko­ji se slu­čaj­no spo­jio.

Njih dvo­ji­ca ne sa­mo da vas tr­pe već tri go­di­ne ko­li­ko ste ra­di­li na ovom al­bu­mu, već su i no­vo glaz­be­no li­ve po­ja­ča­nje ben­da.

Us­pje­li smo ih na­go­vo­ri­ti da se pri­klju­če i pra­vi je po­tez opet ih iz­vu­ći na po­zor­ni­cu. Njih dvo­ji­ca su dva nes­tvar­na li­ka na glaz­be­noj sce­ni. Ima­ju to­li­ko strp­lje­nja, zna­nja i glaz­be­ne za­ljub­lje­nos­ti u da­naš­njoj eri, a ta to­pli­na i do­ma­ćins­tvo u kul­t­nom stu­di­ju su po­seb­ni. Čak nam je žao što smo za­vr­ši­li s al­bu­mom i sva­kod­nev­nim tro­sat­nim pro­ba­ma. Uglav­nom, po­pu­ni­li smo se pa sad u sas­ta­vu ima raz­nih bi­zar­nos­ti. Pri­mje­ri­ce, gi­ta­ris­ti Lu­ka Ge­ček i Ro­ni Ni­ko­lić su mla­de sna­ge, a Ro­ni je kon­kret­no 1994. go­di­šte i od Pe­re je mla­đi 25 go­di­na. No ne­ma ge­ne­ra­cij­skog ja­za, sve sa­vr­še­no ide. Kad je u pi­ta­nju li­ve nas­tup, Vla­do je šef or­kes­tra i nje­go­va je tu zad­nja, tu je naj­i­skus­ni­ji, pre­ka­lje­ni je bo­rac. I, bu­di­mo re­al­ni, na ovom su al­bu­mu tri gi­ta­ris­ta, a zna­te ka­ko je ka­da po­red jed­nog vu­čja­ka, u ovom slu­ča­ju Vla­de, u dvo­ri­šte pus­ti­te dva no­va psa, ne mo­že da ne bu­de faj­ta. Ipak, kod nas je i taj mo­ment is­pao uži­tak.

Na no­vom al­bu­mu u pje­smi “Sim­bol za sun­ce” gr­mi i sta­ri glas Maya­le­sa, sjaj­na Va­le­ri­ja Ni­ko­lov­ska. Pe­tre, hra­bro je od vas bi­lo od­lu­či­ti se pos­ta­ti pje­vač pos­li­je nje na dru­gom al­bu­mu ben­da.

Da, to je mo­ja bol­na te­ma. Kad ra­di­mo glaz­bu, ne mis­li­mo da će kad-tad do­ći i do nas­tu­pa uži­vo. Što da ka­žem? Net­ko je re­kao da se pre­ba­cim na zre­lost, stis­nem zu­be i na­pra­vim to što bo­lje da bu­de u ran­gu vr­hun­skih ins­tru­men­ta­lis­ta ko­ji me pra­te. Stra­ho­vi su tu, ali po­ne­su me aran­žma­ni i ide. Slje­de­ća am­bi­ci­ja nam je na­pra­vi­ti li­ve dos­to­jan al­bu­ma. Bo­že, po­mo­zi!

Is­kre­no priz­na­je­te da vam se od jav­nih nas­tu­pa “tre­su ga­će”. Je li osje­ćaj iden­ti­čan i uoči pre­mi­je­re no­vog al­bu­ma 25. svib­nja u za­gre­bač­kom Vin­ta­geu?

Tre­ma je per­ma­nent­na. Ga­će vi­bri­ra­ju. Ne po­no­sim se ti­me. Čuo sam da pos­to­je i ne­ki ko­ji ima­ju ve­ću tre­mu od me­ne pa mi je lak­še.

Pe­tar je autor tek­s­to­va... ima tu sve­ga, pa i lju­ba­vi. Je li ona da­nas uto­pi­ja?

Ni­sam raz­miš­ljao, ne­mam iz­gra­đe­ni stav o to­me. Ali da, lju­bav je žeš­ća uto­pi­ja ovog do­ba. Ve­li­ki pro­blem i nuk­le­us da­naš­njeg sta­nja u druš­tvu. Ne mis­lim da sam to ne znam ka­ko struč­no obra­dio na al­bu­mu, ali pri­mje­ću­jem ne­ke stva­ri i s mr­vi­com vi­še nos­tal­gi­je pje­vam o da­ni­ma za­ljub­lje­nos­ti kad smo se for­mi­ra­li. Tek­s­to­vi ovog al­bu­ma ba­ve se us­po­me­na­ma i ide­ali­ma.

Kom­bi­ni­ra­nje hr­vat­skog i en­gle­skog je­zi­ka mo­žda je iz­laz jed­nom no­gom na ino­zem­no tr­ži­šte?

Ni­ka­ko, ali ne mo­gu bi­ti tu objek­ti­van. Ne­ki su već po­če­li spo­mi­nja­ti da im je taj en­gle­ski je­zik na ru­bu ne­ukus­nog i lji­ga­vog. Ja na to gle­dam kao na onaj en­gle­ski ko­ji je pri­su­tan sva­ki dan u go­vo­ru, kod nas sad za sto­lom. Poz­na­ti sam pro­tiv­nik hr­vat­skih ben­do­va ko­ji pje­va­ju na en­gle­skom je­zi­ku i mo­žda ih je če­tve­ro po me­ni u to­me

Ge­ne­ral­no nam se či­ni da u ete­ru vla­da de­val­va­ci­ja, da je pre­vi­še glaz­be i in­for­ma­ci­ja, a pre­ma­lo vre­me­na i kon­zu­me­na­ta pa se pi­ta­mo što je svr­ha

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.