Co­he­no­ve lon­g­plej­ke

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Gos­po­đi Ja­smi­ni.

Ci­je­la je ku­ća odi­sa­la proš­loš­ću. Če­ti­ri na­ra­šta­ja pos­prem­lje­na po so­ba­ma sta­rin­ske sto­ljet­ne vi­le, iako svi, sta­ri­ji od nje, i ni­su ži­vje­li u njoj. Po­sve mi­mo to­ga, mi­mo pom­no pro­bra­nih i pos­lo­že­nih bi­bli­ote­ka, fi­nih gra­đan­skih ser­vi­sa, gos­pod­skih ci­lin­da­ra, mo­nok­la i dam­skih le­pe­za, dje­vo­jač­kih spo­me­na­ra, po­sred zi­da jed­ne od so­ba, u ne­s­kla­du sa svim dru­gim, vi­sio je ve­li­ki pla­kat ne­ko­je­ga Co­he­no­va kon­cer­ta. Mo­der­nis­tič­ki. Ta­man. Še­šir i li­ce. Ne­ko­ji dan ra­ni­je ne­ki mu je kritičar pri­god­no ne­kro­log nas­lo­vio Po­ti­šte­ni i uzvi­še­ni glas ge­ne­ra­ci­je. Za­va­lim se u sto­lac po­sred so­be os­tav­ljen, kao za pre­dah, u pa­ru s još jed­nim, okre­nu­tim dru­go­me zi­du. Za­gle­dam se kao da je i to vri­je­dan kuć­ni eks­po­nat. – A, gle­da­te, vi­dim? – re­če mi vo­di­te­lji­ca ku­će kao u pro­la­zu, kao u pre­da­hu sje­da­ju­ći u sto­lac do mo­je­ga okre­nut dru­go­me zi­du, ali okre­ne se mo­me zi­du. Da, gle­da­la sam. Do­bro, ni­je mi za­mje­ra­la. – Moj mla­de­nač­ki lju­bi­mac. Idol – do­da­la je. – Sad vi­dim da se i vi mla­đa­ri­ja za­ni­ma­te za nje­ga. Uz­dah­nu­la je kao da je umor­na od pro­mje­ne pos­ta­va i nas broj­nih po­sje­ti­te­lja. Nas­ta­vi­smo raz­go­vor o mu­ze­ju ko­ji je uz ve­li­ke na­po­re, a ra­dos­no na­po­kon otvo­ri­la, o raz­lo­zi­ma, o mjes­tu me­đu dru­gim grad­skim mu­ze­ji­ma, po­se­bi­ce oni­ma ko­ji i ni­su priz­na­ti mu­ze­ji­ma po de­fi­ni­ci­ji, oso­bi­to naj­po­sje­će­ni­ji­ma po­put Mu­ze­ja auto­mo­bi­la ili Mu­ze­ja pre­ki­nu­tih ve­za. Za ovaj dru­gi čak sam i ja od­ni­je­la po­ten­ci­jal­ni eks­po­nat. Ni­sam ga vi­dje­la iz­lo­že­na, valj­da je bio na jed­noj od mu­zej­skih tur­ne­ja po svi­je­tu. – Za taj bih mu­zej i ja ima­la za­nim­ljiv eks­po­nat – re­če i poč­ne se smi­ja­ti oči­to oče­ku­ju­ći mo­je po­sve shvat­lji­vo ra­doz­na­lo pi­ta­nje. Sa­mo sam se za­gle­da­la u nju s oče­ki­va­njem. – Vi­di­te da vo­lim Co­he­na – us­t­vr­di­la je oči­gled­no. Ni­sam baš vi­dje­la, ali ne­ka joj bu­de. – I ne sje­ćam se vre­me­na kad ga ni­sam vo­lje­la – do­da­la je. – I mo­ja ga dje­ca vo­le. Us­pav­lji­va­la sam ih uz nje­ga. Nit­ko ni­je bio sret­ni­ji od me­ne kad se vra­tio iz mi­ro­vi­ne. Svjes­na sam da je to bi­lo zbog pa­ra, ali ne­ma kon­cer­ta otad na ko­jem ni­sam bi­la. Gdje god na svi­je­tu bio. S pri­ja­te­lji­ca­ma odem, pa os­ta­ne­mo u to­me gra­du naj­ma­nje tje­dan, da nam se is­pla­ti. Moj muž to već zna. I ne za­mje­ra mi. Iako ne­će sa mnom, jer ne di­je­li tu mo­ju strast. Za­to Co­he­na do­ma nas­to­jim slu­ša­ti na slu­ša­li­ca­ma. Su­prug vo­li po­sve dru­gu vr­stu glaz­be, a ne, ka­ko ka­že, tog star­ca ko­ji pje­va iz gro­ba. Go­vo­rio je ta­ko i pri­je ne­go­li je Co­hen umro. A ja ne mo­gu odo­lje­ti tom ba­ri­to­nu, tom pri­po­vi­je­da­nju, pro­po­vi­je­da­nju za­pra­vo o vječ­noj lju­ba­vi, toj auto­iro­ni­ji… Ušu­tje­la je ča­skom. On­da nas je obje pre­nu­la: – Imam, zna­te, sve nje­go­ve plo­če. Kao is­pri­kom. – Stvar­no plo­če. Lon­g­plej­ke. Iz vre­me­na dok su ih još iz­da­va­li. Imam sve pres­nim­lje­no i na ka­se­ta­ma i na di­ske­ta­ma i na ce­de­ima i na sti­ko­vi­ma. Sve, sve, ap­so­lut­no sve. Na svim no­sa­či­ma zvu­ka. I na di­vi­di­ji­ma. Ako bi se plo­ča­ma što do­go­di­lo. Mo­gu se ogrep­s­ti, re­ci­mo. Slu­čaj­no. Ni­kad ne zna­te. Uvi­jek im se mo­že ne­što do­go­di­ti – na­smi­je­ši­la se. – Ve­le mi si­no­vi, ot­kad se vi­nil vra­ća u mo­du, da imam ne­pro­cje­nji­vo bo­gat­stvo. Tra­že mo­je plo­če u na­s­ljed­stvo. Mo­ji mla­di ša­ljiv­dži­je. Opet je ušu­tje­la. – Tra­že mi još je­dan, re­zerv­ni gra­mo­fon po sta­re­ti­nar­ni­ca­ma. Do­ma imam je­dan, ali da si i ov­dje, dok ne­što prč­kam, po­vre­me­no pus­tim svo­je el­pi­je. Ako ne dru­ge, on­da ba­rem te, Co­he­no­ve. Uvje­ra­va­ju me ka­ko ih vo­lim slu­ša­ti naj­vi­še zbog kr­ča­nja. Ne mo­gu ih uvje­ri­ti da ne­kad ni­su ni kr­ča­le ni dra­pa­le. – Ja vam vje­ru­jem. I ja imam do­ma sta­rih plo­ča. Do­du­še, ne­mam Co­he­na – re­koh. Po­gle­da­smo se kao po­ses­tri­me. – A ova ku­ća ni­je ima­la gra­mo­fon? – upi­tah po­mis­liv­ši ka­ko je to baš čud­no. – Sa­mo ra­dio. Ako je i bio, ni­smo ga naš­li. Osim one ve­li­ke tru­be kak­vu su ima­li oni pr­vi gra­mo­fo­ni i pri­je stru­je. Uglav­nom su u fa­mi­li­ji sa­mi svi­ra­li, ko­li­ko se sje­ćam. Kla­si­ku. Pi­ani­no je u gos­tinj­skoj so­bi. Jes­te li ga vi­dje­li? – pro­tu­ma­či­la mi je mu­zič­ki ukus slav­ne obi­te­lji či­ju je us­po­me­nu po­ku­ša­va­la odr­ža­va­ti ži­vom. Kad je bi­la mla­đa, mo­žda kao ja sa­da, ima­la je mom­ka s ko­jim je za­jed­no bi­la za­ljub­lje­na u Co­he­na. Kad bi god iš­li u Trst po tra­pe­ri­ce, jer drug­dje ih, osim u Po­sred­ni­ku, i ni­su mo­gli kupiti, do­ni­je­li bi i no­vu Co­he­no­vu lon­g­plej­ku. Bi­lo je to ri­jet­ko i sku­po, ali oni ni­su ža­li­li to ma­lo svo­jih pa­ra što su ih ima­li. Kat­kad bi­smo do­ni­je­li sa­mo plo­če. Slu­ša­li su svo­ju za­jed­nič­ku glaz­bu kod nje, jer su nje­zi­ni ta­man na Na­min za­jam ku­pi­li ra­dio s gra­mo­fo­nom Tes­la. On je i ski­dao svi­ruc­ka­ju­ći gi­ta­ru i po­ku­ša­va­ju­ći po­hva­ta­ti akor­de C, D, A, ba­rem, i ski­nu­ti tek­s­to­ve omi­lje­nih pje­sa­ma s Ra­dio Luxem­bo­ur­ga i s plo­ča. Htio je imi­ti­ra­ju­ći lje­po­tu ko­ju je čuo pre­ni­je­ti da­lje. Os­no­vao je i sas­tav, VIS, go­vo­rio je ka­ko je ži­vio naj­pri­je za to, a on­da od to­ga. Sve mi je to is­pri­po­vje­di­la. Kad su odjed­nom pre­ki­nu­li, ne sje­ća se vi­še ni zbog če­ga, njoj je je­dva bi­lo osam­na­est, on je po­ku­pio ci­je­lo­ga Co­he­na i od­nio ga ku­ći. Iako ih is­pr­va ni­je imao na če­mu ni vr­tje­ti, jer je tek pos­li­je, ni­je ni zna­la po­uz­da­no ka­da, ku­pio RIZ-ov ra­dio s gra­mo­fo­nom, ni­ka­ko ga ni­je mo­gla na­mo­li­ti da joj vra­ti plo­če ko­je su u nje­go­voj so­bi sa­mo skup­lja­le pra­ši­nu. Kao da će ih ona slu­ša­njem iz­li­za­ti, kao da će s njih nes­ta­ti zvu­ci ins­tru­men­ta i gla­sa, du­ro­vi i mo­lo­vi. – Na­po­kon smo, i ne sje­ćam se ka­ko, pos­ti­gli do­go­vor, kao da su po­sri­je­di dje­ca, o po­di­je­lje­nu sta­ra­telj­stvu – rek­la mi je za­gle­da­na u pla­kat na zi­du. Plo­če je mo­gla uze­ti k se­bi i slu­ša­ti ih sva­ko­ga dru­gog vi­ken­da. Bi­la je ogor­če­na, a zna­la je i da je on ogor­čen. Pred­la­ga­la mu je da jed­nos­tav­no plo­če po­di­je­le, sva­ki uz­me svo­je i go­to­vo. Od­bi­jao je. A on­da joj je ne­ka­ko na­kon valj­da dvi­je go­di­ne to se­lja­ka­nje do­sa­di­lo. Ni­je bi­la si­gur­na ni da će na­ba­vi­ti vi­še i jed­nu plo­ču. Iz­la­zi­le su i iz mo­de. A ipak ih je na­ba­vi­la sve. Do jed­ne. Na­bav­lja­la ih je go­di­na­ma. Ni­je ima­la poj­ma ta­da ni je li nje­zin pr­vi mo­mak imao gra­mo­fon i te sta­re plo­če, je li ih slu­šao. Ona je svo­je slu­ša­la. Uvi­jek sa­ma. Ona je stvar­no vo­lje­la Co­he­na. – Još ga slu­šam – po­no­vi­la je ne­ko­li­ko pu­ta. I da joj ni­sam vje­ro­va­la, mo­ra­la bih joj po­vje­ro­va­ti. Kad je iz­ja­vio ka­ko sum­nja da će do­vr­ši­ti slje­de­ći al­bum, ka­ko je spre­man umri­je­ti, po­mis­li­la je ka­ko će umri­je­ti i sa­ma. Za­pra­vo sam tek sad re­gis­tri­ra­la po­sve ti­ho Dan­ce to me to the end of lo­ve… Tek mi je on­da na­doš­lo ka­ko me, ot­kad sam za­ko­ra­či­la u hod­nik, pra­ti glaz­ba svje­žeg se­leb-po­koj­ni­ka. – A što je bi­lo s tim va­šim mom­kom? – mo­ra­la sam pi­ta­ti. – Ah, ni­šta – uz­dah­ne. – Pro­či­ta­la sam u no­vi­na­ma oba­vi­jest Po­s­mrt­ne pri­po­mo­ći, u ne­ko ži­vot­no do­ba to vam pos­ta­ne sva­kod­nev­no šti­vo, da oža­loš­će­na obi­telj jav­lja svim ro­đa­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma, zna­te ka­ko to već ide. Ni­sam ni zna­la ima li obi­telj. I odem na kre­ma­to­rij po naj­ve­ćem sni­je­gu. Sa­ma. Ma­lo nas se sku­pi­lo. Ni­ko­ga ni­sam poz­na­va­la. Proš­le su go­di­ne. Kad­li za opro­štaj pus­te Hal­le­lu­jah. Had­ski glas. Now I’ve he­ard the­re was a se­cret chord / that Da­vid played, and it ple­ased the Lord / but you don’t re­al­ly ca­re for mu­sic, do you? … The baf­fled king com­po­sing Hal­le­lu­jah / Hal­le­lu­jah, Hal­le­lu­jah... Sve do I did my best, it wasn’t much / I co­ul­dn’t fe­el, so I tri­ed to to­uch / I’ve told the truth, I didn’t co­me to fo­ol you / And even tho­ugh / It all went wrong / I’ll stand be­fo­re the Lord of Song / With not­hing on my ton­gue but Hal­le­lu­jah. Hal­le­lu­jah.* Go­vo­ri­la je tekst, pa ušu­tje­la. – Co­hen je, zna­te, bio ja­či od me­ne – okre­nu­la se k me­ni, pri­mi­la me za ru­ku te nas­ta­vi­la ubr­za­no go­vo­ri­ti. – Zna­te li, mo­žda, ko­me je os­ta­vio svo­je lon­g­plej­ke? – re­če da je upi­ta­la že­nu u cr­ni­ni, s cr­nim oku­la­ri­ma bren­di­ra­nih na­oča­la da joj ni­je vi­dje­la oči kad joj je ne­tom pri­je u ka­pe­li iz­ra­ža­va­la su­ćut, a da se ni­su ni pred­sta­vi­le jed­na dru­goj. – A ovo­ga Co­he­na, mis­li­te? – okre­nu­la se že­na za­gle­dav­ši se u me­ne, re­če mi. – Zna­li ste za njih? – upi­ta­la ju je još. Kim­nu­la je mo­ja su­go­vor­ni­ca. I on­da i sad, a že­na u cr­no­me kao da je je­dva do­če­ka­la: – Ja ni­sam. Ni­je mi ih ni­kad ni spo­me­nuo. Ni­sam ni vi­dje­la ka­mo ih je pos­pre­mio. Ni­kad to ni­je svi­rao. Ču­vao je sta­ri gra­mo­fon. Po­tr­gan. Da ga je ba­rem po­pra­vio, mo­gli smo slu­ša­ti za­jed­no. Ali ne! Ali to vas si­gur­no ne za­ni­ma… Os­ta­vio je pre­ciz­ne upu­te da ih uko­pa­mo s nji­me. – Spa­lit će­te ih? – upi­ta­la je Co­he­no­va obo­ža­va­te­lji­ca zgra­nu­to, ta­ko mi re­če. – Da. S nji­me. Ve­li­ka šte­ta, zar ne? – rek­la joj je gos­po­đa u cr­nom i sa­mo se okre­nu­la idu­ćem su­osje­ćaj­ni­ku, a Co­he­no­va pok­lo­ni­ca os­ta­la je pa­ra­li­zi­ra­na u mjes­tu. – Ni­sam se mo­gla ni po­kre­nu­ti da po­bjeg­nem – re­če mi. Ta­ko mi je rek­la i os­ta­la sje­di­ti za­gle­da­na u cr­ni Co­he­nov še­šir na zi­du za­miš­lje­no ne­čuj­nim nji­ha­njem no­ge zra­kom pra­te­ći ri­tam. Še­šir i li­ce. A ja sam se stu­šti­la broj­nim stu­ba­ma u grad pra­će­na ne­kom Co­he­no­vom, ko­ju još ni­kad ni­sam ču­la. Ni­sam ni­kad oso­bi­to vo­lje­la Co­he­na, ali mo­ram raz­mis­li­ti o to­me, Hal­le­lu­jah.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.