Tuž­bom na tuž­bu. Hr­vat­ska­za sa­da vo­di dva pre­ma nu­la

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Pi­še: SAN­DRA VELJKOVIĆ

Dvi­je dr­ža­ve, Hr­vat­ska i Slo­ve­ni­ja, ne di­je­le sa­mo gra­ni­cu. In­dus­tri­je su kom­pa­ti­bil­ne, je­zi­ci su do­volj­no slič­ni. Pre­ma po­da­ci­ma iz slo­ven­skih me­di­ja, Slo­ven­ci u Hr­vat­skoj po­sje­du­ju oko 110 ti­su­ća ne­kret­ni­na. Ge­ne­ra­ci­ja­ma su se sta­nov­ni­ci Is­tre ra­đa­li i pr­vu po­moć pri­ma­li u bol­ni­ca­ma u Ko­pru ili u Izo­li. I ni­šta ma­nje važ­no – dvi­je dr­ža­ve ni­ka­da ni­su ra­to­va­le, što ni­je ma­la stvar, i ne sa­mo iz per­s­pek­ti­ve trus­nog po­dru­čja ovog di­je­la Eu­ro­pe. Za­što su on­da, una­toč sve­mu to­me, od­no­si dvi­ju dr­ža­va od sa­vez­niš­tva pri na­pu­šta­nju Ju­gos­la­vi­je, vr­lo br­zo pre­ras­li u ne­ural­gič­ne? Ka­ko je mo­gu­će da je – ka­ko je jed­nom oci­je­nio slo­ven­ski mi­nis­tar vanj­skih pos­lo­va Karl Er­ja­vec – Hr­vat­ska na­po­ran su­sjed. A vje­ro­jat­no bi i mno­gi s dru­ge stra­ne is­to opi­sa­li Slo­ve­ni­ju.

Pot­pu­no su­prot­ni sta­vo­vi

Iako ni­je je­di­ni, gra­nič­ni pri­je­por obi­lje­žio je od­no­se dvi­ju dr­ža­va od nji­ho­va osa­mos­ta­lje­nja. Uz kop­ne­nu gra­ni­cu, slo­ven­ski pri­ori­tet Pi­ran­ski je za­ljev i te­ri­to­ri­jal­ni spoj s otvo­re­nim mo­rem. Hr­vat­ska, tre­ba na­po­me­nu­ti, ima ne­ri­je­še­nu gra­ni­cu i s BiH, Cr­nom Go­rom te sa Sr­bi­jom, no ni je­dan od tih spo­ro­va ni­je iz­a­zvao to­li­ko in­ci­de­na­ta, po­li­tič­kih po­tre­sa i emo­ci­ja kao taj sa Slovenijom. Obja­va ar­bi­traž­ne od­lu­ke su­da u Ha­agu o raz­gra­ni­če­nju ko­ja se oče­ku­je za ne­ko vri­je­me bit će vr­hu­nac 26-go­diš­njeg muč­nog a na tre­nut­ke i opas­nog po­li­tič­kog na­te­za­nja, ucje­na, pre­pu­ca­va­nja, in­ci­de­na­ta i skup­lja­nja po­li­tič­kih bo­do­va na ra­čun dru­ge dr­ža­ve. Obje se dr­ža­ve lo­gis­tič­ki i di­plo­mat­ski pri­pre­ma­ju za od­lu­ku, uko­pa­ne u di­ja­me­tral­no su­prot­ne sta­vo­ve. Hr­vat­ska os­ta­je pri sta­vu, pot­kri­jep­lje­nog sa­bor­skom od­lu­kom, da su ar­bi­tra­ža na ko­ju je do­sad po­tro­še­no 3,9 mi­li­ju­na eura i spo­ra­zum go­to­va stvar, da je ar­bi­tra­ža ne­po­vrat­no kon­ta­mi­ni­ra­na na­kon što je Ve­čer­nji list u sr­p­nju 2015. ot­krio da su slo­ven­ski su­dac Jer­nej Se­ko­lec i slo­ven­ska agen­ti­ca Si­mo­na Dre­nik ne sa­mo ne­do­pu­šte­no ko­mu­ni­ci­ra­li ne­go i pla­ni­ra­li utje­caj na os­ta­le ar­bi­tre te ko­va­li pla­no­ve o pod­me­ta­nju do­ka­za. Slo­ve­ni­ja pak in­zis­ti­ra na to­me da Za­greb mo­ra po­što­va­ti od­lu­ku, una­toč to­mu što je i sa­ma ne­iz­rav­no priz­na­la kri­vi­cu opo­zi­vom S. Dre­nik, dok se Se­ko­lec sam po­vu­kao. Oni i da­lje po­dr­ža­va­ju sud ko­ji je la­ni po­t­vr­dio da je Slo­ve­ni­ja kr­ši­la pos­tu­pak, ali sma­tra da je sa­ni­rao si­tu­aci­ju iz­mje­nom ar­bi­ta­ra – što je je­dva us­pio jer su se svi ugled­ni­ji struč­nja­ci iz­mi­ca­li iz pro­ble­ma­tič­nog pos­tup­ka, po­se­bi­ce na­kon što je pred­sjed­nik su­da Gil­bert Gu­il­la­ume po­ku­šao pos­tav­lja­njem svog pri­ja­te­lja, pred­sjed­ni­ka Me­đu­na­rod­nog su­da Ron­nyja Abra­ha­ma, vra­ti­ti le­gi­ti­mi­tet su­du, da bi on – na­kon sa­mo ne­ko­li­ko da­na – po­bje­gao gla­vom bez ob­zi­ra. Ka­ko je Ljub­lja­na po­što­va­la od­lu­ku Eu­rop­skog su­da za ljud­ska pra­va iz 2014. u slu­ča­ju ne­pre­ne­se­ne šted­nje, kad je Ljub­lja­ni na­lo­že­no da šte­di­ša­ma u Hr­vat­skoj (i BiH), a njih je oko 130 ti­su­ća, vra­ti de­viz­ne de­po­zi­te ko­ji su im bi­li ne­dos­tup­ni vi­še od 20 go­di­na, ta­ko i Hr­vat­ska mo­ra po­što­va­ti od­lu­ku ar­bi­tra­že, po­nav­lja­ju u Slo­ve­ni­ji, go­vo­re­ći o još jed­nom od spo­ro­va ko­ji je vi­še od 20 go­di­na op­te­re­ći­vao od­no­se dvi­ju dr­ža­va. No pro­vo­đe­nje od­lu­ke ESLJP-a nad­gle­da Vi­je­će mi­nis­ta­ra, a pro­vo­đe­nje ar­bi­traž­ne od­lu­ke – nit­ko. Čak su i pre­su­de me­đu­na­rod­nih su­do­va – na ko­je je Hr­vat­ska htje­la iz­ves­ti Slo­ve­ni­ju zbog raz­gra­ni­če­nja, što ona ni­je pri­hva­ti­la i za­to što in­zis­ti­ra da se pri od­lu­ci vo­di na­če­lom pra­vič­nos­ti, a ne sa­mo me­đu­na­rod­nog pra­va – pre­pu­šte­ne u pro­ved­bi stran­ka­ma. Me­đu­tim, ako jed­na stran­ka ni­je za­do­volj­na, mo­že se obra­ti­ti Vi­je­ću si­gur­nos­ti, ko­je bi me­ha­niz­mom mo­glo osi­gu­ra­ti pro­vo­đe­nje pre­su­de. No kod ar­bi­tra­ža ta­kav me­ha­ni­zam jed­nos­tav­no ne pos­to­ji. Čak ni UN ne­ma man­dat “na­met­nu­ti” od­lu­ku, kao ni “odo­bri­ti” iz­la­zak jed­ne stra­ne iz spo­ra­zu­ma – ovaj put Hr­vat­ske – ko­ja je ak­ti­vi­ra­la sad već fa­moz­ni čla­nak 60. Beč­ke ko­nven­ci­je ko­jim se na­pu­šta spo­ra­zum zbog nje­go­va gru­bog kr­še­nja. – Ar­bi­traž­ni su­do­vi os­la­nja­ju se na pre­mi­su da će stran­ke pri­hva­ti­ti nji­ho­ve od­lu­ke – ka­žu u ana­li­zi afe­re Pi­ra­nle­aks neo­vis­ni struč­nja­ci, Ara­man Sar­va­ri­an i Rudy Ba­ker, pro­fe­so­ri pra­va sa Sve­uči­li­šta u Sur­reyu. Sar­va­ri­an je struč­njak za eti­ku u me­đu­na­rod­nom pra­vu, a su­dje­lo­vao je i u rad­noj sku­pi­ni za us­pos­tav­lja­nje etič­kih pra­vi­la ko­je je ko­ris­tio Ar­bi­traž­ni sud u Lon­do­nu pri svom for­mi­ra­nju. Mo­gu­ći po­li­tič­ki pri­ti­sak, go­vo­re, na Hr­vat­sku mo­gao bi se iš­či­ta­ti iz ar­bi­traž­nog spo­ra­zu­ma ko­ji ka­že da će “Slo­ve­ni­ja uk­lo­ni­ti sve re­zer­va­ci­je” pre­ma za­tva­ra­nju i otva­ra­nju pre­go­vo­ra Hr­vat­ske s EU. Iz te či­nje­ni­ce ne­ki slo­ven­ski struč­nja­ci cr­pe objaš­nje­nje o mo­gu­ćem po­li­tič­kom uvje­to­va­nju pri­hva­ća­nju od­lu­ke su­da, no Bri­tan­ci su uvje­re­ni: – Ugo­vor o pris­tu­pa­nju Hr­vat­ske EU ap­so­lut­no nig­dje ne obve­zu­je Hr­vat­sku da pro­ve­de od­lu­ku Ar­bi­traž­nog su­da. – Ne pos­to­ji me­đu­na­rod­ni fo­rum na ko­jem bi Slo­ve­ni­ja in­zis­ti­ra­la na is­pu­nje­nju od­lu­ke, no na ras­po­la­ga­nju su joj dru­gi ins­tru­men­ti rje­ša­va­nja spo­ra. Na bi­la­te­ral­noj ra­zi­ni Slo­ve­ni­ja mo­ra ima­ti pri­prem­lje­ne raz­ne stra­te­gi­je pa i mi­ro­lju­bi­ve sank­ci­je ili pro­tu­mje­re – go­vo­ri­la je i slo­ven­ska prav­na struč­nja­ki­nja Do­mi­ni­ka Švarc, neo­vis­na kon­zul­tan­ti­ca za me­đu­na­rod­no pra­vo i po­li­ti­ku ko­ja ra­di na prav­nim pos­lo­vi­ma pri slo­ven­skim i me­đu­na­rod­nim su­do­vi­ma.

Slo­ven­ske pro­tu­mje­re

Kak­ve su to mo­gu­će pro­tu­mje­re, na­rav­no, ne ot­kri­va. Te­oret­ski je mo­gu­će da Slo­ve­ni­ja po­ku­ša tu­ži­ti Hr­vat­sku na me­đu­na­rod­nom su­du, no za pos­tu­pak Hr­vat­ska mo­ra da­ti svoj pris­ta­nak. Slo­ve­ni­ja je na­tuk­nu­la mo­guć­nost ve­ta na hr­vat­sko pri­klju­če­nje Sc­hen­ge­nu, što ni­je ne­re­al­no. Ako nas je ne­dav­na po­vi­jest ne­če­mu na­uči­la, to je da se Slo­ve­ni­ja ne bo­ji so­li­ra­ti unu­tar EU, kao što je, na za­pre­pa­šte­nje os­ta­lih čla­ni­ca, blo­ki­ra­la za­jed­nič­ki – i pret­hod­no usu­gla­šen – po­pis Bje­lo­ru­sa ko­ji­ma se, zbog bli­skos­ti s re­ži­mom Alek­san­dra Lu­ka­šen­ka, “zad­njeg eu­rop­skog dik­ta­to­ra”, za­bra­nju­je ulaz u EU, sve dok s nje­ga ni­je ski­nut Ju­rij Čiž, po­du­zet­nik u pos­lov­nim od­no­si­ma sa slo­ven­skim tvrt­ka­ma. No kao svo­je­vr­s­na pro­tu­mje­ra mo­že se ta­ko pro­ma­tra­ti i pov­la­če­nje ži­ča­ne ogra­de na hr­vat­sko-slo­ven­skoj gra­ni­ci pod objaš­nje­njem da se ta­ko šti­ti granica od ile­gal­nih mi­gra­na­ta. Pos­tav­lja­nje ži­ce pre­ro­ga­tiv je sva­ke dr­ža­ve, no, upo­zo­ra­va­la je Hr­vat­ska u vi­še od de­se­tak di­plo­mat­skih no­ta, na ne­kim di­je­lo­vi­ma ona pro­la­zi hr­vat­skim te­ri­to­ri­jem. U Ljub­lja­ni ni­su bi­li im­pre­si­oni­ra­ni ni di­plo­mat­skim no­ta­ma, ni slo­ven­skim ka­tas­tar­skim kar­ta­ma ko­je po­t­vr­đu­ju hr­vat­ske tvrd­nje. Ži­ca i da­nas sto­ji na hr­vat­skom te­ri­to­ri­ju. U kon­tek­s­tu pri­ti­sa­ka mno­gi tu­ma­če i gu­žve na gra­ni­ca­ma nas­ta­le na­kon što je na sna­gu stu­pi­la odred­ba o re­vi­di­ra­nom sc­hen­gen­skom za­ko­ni­ku. Slo­ve­ni­ju se ne bi smje­lo pro­zi­va­ti za po­što­va­nje od­lu­ke EU o stro­žim kon­tro­la­ma granica, o če­mu su se slo­ži­le sve čla­ni­ce, ali ta odred­ba pre­dvi­đa mo­guć­nost da se kon­tro­le, u slu­ča­je­vi­ma kad ne­ga­tiv­no utje­ču na dr­ža­ve, pro­vo­de ma­nje strik­t­no. I dok je, pri­mje­ri­ce, s Ma­đar­skom pos­tig­nut ta­kav do­go­vor, sa Slovenijom je to pos­tig­nu­to tek uz po­sre­do­va­nje Ko­mi­si­je. No naj­o­či­ti­ji pri­mjer pro­tu­mje­ra de­se­to­mje­seč­na je slo­ven­ska blo­ka­da Hr­vat­ske u pris­tup­nim pre­go­vo­ri­ma od 2008. do 2009., i to zbog gra­ni­ce, na­kon go­di­na in­ci­de­na­ta i pre­pu­ca­va­nja. Upra­vo je 2007., baš kad su se ta­daš­nji pre­mi­je­ri Ivo Sa­na­der i Ja­nez Jan­ša do­go­vo­ri­li da se kre­ne u rje­ša­va­nje gra­ni­ce, je­dan dru­gi biv­ši slo­ven­ski pre­mi­jer An­ton Rop re­kao da su se 2004., u vri­je­me pre­diz­bor­ne kam­pa­nje uoči par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, ta­daš­nji hr­vat­ski pre­mi­jer Ivo Sa­na­der i slo­ven­ski pre­mi­jer Ja­nez Jan­ša “do­go­va­ra­li” o gra­nič­nim in­ci­den­ti­ma u Pi­ran­skom za­lje­vu, što je Sa­na­der na­zvao “an­to­lo­gi­jom po­li­tič­ke glu­pos­ti”, a Jan­ša odveo Ro­pa na sud. Una­toč ok­vir­nom do­go­vo­ru, re­dom su pro­pa­da­le ini­ci­ja­ti­ve EU za rje­še­nje gra­ni­ce. U je­ku blo­ka­de, iz­ne­na­da

Slo­ve­ni­ja već go­di­na­ma po­ka­zu­je da je ni­šta osim (hr­vat­skog) te­ri­to­ri­ja ne­će za­do­vo­lji­ti u slu­ča­ju Pi­ran­ski za­ljev

os­tav­ku da­je pre­mi­jer Ivo Sa­na­der. Kas­ni­je je re­kao da ni­je že­lio tr­go­va­ti hr­vat­skim te­ri­to­ri­jem. Slo­ve­ni­ja je na­po­kon de­blo­ki­ra­la pre­go­vo­re, no tek na­kon što su Ja­dran­ka Ko­sor i Bo­rut Pa­hor usu­gla­si­li ar­bi­traž­ni spo­ra­zum i pot­pi­sa­li ga u Stoc­k­hol­mu, glav­nom gra­du ta­daš­nje pred­sje­da­ju­će čla­ni­ce EU, či­ji auto­ri­tet da­nas za­zi­va Slo­ve­ni­ja. – Slo­ven­ska di­plo­ma­ci­ja mo­ra os­na­ži­ti svo­je dje­lo­va­nje na ši­roj me­đu­na­rod­noj sce­ni, pri­je sve­ga na ra­zi­ni EU, jer je ona, kao su­di­oni­ca pri skla­pa­nju ar­bi­traž­nog spo­ra­zu­ma, po­seb­no za­in­te­re­si­ra­na da se on po­štu­je – do­da­la je Švarc. No tu nas­ta­je no­vi pro­blem. Hr­vat­ska stra­na in­zis­ti­ra na to­me da je spo­ra­zum – bi­la­te­ra­lan. – Pot­pi­sa­li su ga pre­mi­je­ri dvi­ju dr­ža­va, a EU je bio fa­ci­li­ta­tor i pot­pi­sao ga je kao svje­dok – ka­žu nam. O tom vre­me­nu za Ve­čer­nji je go­vo­rio Pa­hor za vri­je­me pred­sjed­nič­ke utr­ke 2012. – Mis­lim da su u lip­nju (2009., nap. a.) i u Za­gre­bu i u Ljub­lja­ni shva­ti­li da smo os­ta­li sa­mi. Sje­ćam se, od­la­zio sam iz Bruxel­le­sa i u zrač­noj lu­ci sreo šved­skog mi­nis­tra vanj­skih pos­lo­va Car­la Bil­d­ta. Zna­mo se, od­mak­nu­li smo se ne­ko­li­ko me­ta­ra u stra­nu. Pi­tao sam ga: “Carl, što sa­da? Što će­te uči­ni­ti?” Šved­ska je pre­uzi­ma­la pred­sje­da­nje Uni­jom. A on je re­kao: “Ni­šta. Pus­tit će­mo ne­ko vri­je­me. Ne­će­mo ni­šta ra­di­ti, če­kat će­mo pa će­mo vi­dje­ti što je mo­gu­će na­pra­vi­ti”. Tog sam tre­na shva­tio da sve ovi­si o Ljub­lja­ni i Za­gre­bu – ka­zao nam je ta­da Pa­hor. Na pi­ta­nje s či­je je stra­ne do­šao pr­vi pri­jed­log, od­go­vo­rio je: “Sa slo­ven­ske, iz mog ure­da.” Una­toč to­mu, slo­ven­ska stra­na us­tra­je da je EU od ključ­nog zna­ča­ja u spo­ru. – Ko­mi­si­ja mo­ra utje­ca­ti na Hr­vat­sku – ka­zao je šef slo­ven­ske di­plo­ma­ci­je Karl Er­ja­vec la­ni u stu­de­no­me, kad mu je pos­ta­lo jas­no da ni ta­daš­nja Ore­ško­vi­će­va Vla­da, a na­dao se da će “slo­mi­ti” mi­nis­tra Mi­ru Ko­va­ča te pri­je iz­bo­ra zduš­no na­vi­jao za HDZ, ne mi­je­nja kon­sen­zu­al­ni stav hr­vat­ske po­li­ti­ke o is­tu­pa­nju iz ar­bi­tra­že do­ne­sen u man­da­tu Zo­ra­na Mi­la­no­vi­ća. Ni­je mu le­glo ni to što je hr­vat­ska di­plo­ma­ci­ja mi­ni­mi­zi­ra­la ne­što pri­je to­ga i utje­caj od­bi­ja­nja Ki­ne da pri­hva­ti od­lu­ku Ar­bi­traž­nog su­da u spo­ru s Fi­li­pi­ni­ma o pra­vu na Juž­no­ki­ne­skom mo­ru, što je i Slo­ve­ni­ja na­vo­di­la kao ključ­ni tre­nu­tak ko­ji bi mo­gao ima­ti re­per­ku­si­je na hr­vat­sko od­bi­ja­nje da pro­ve­de od­lu­ku Ar­bi­traž­nog su­da. – Hr­vat­ska će pas­ti u me­đu­na­rod­nu iz­o­la­ci­ju ako ne po­štu­je od­lu­ku su­da. Ako su dr­ža­ve oš­tre pre­ma Ki­ni, ka­ko će tek bi­ti pre­ma Hr­vat­skoj – ka­za­la je slo­ven­ska struč­nja­ki­nja Švarc. I Eu­rop­ska ko­mi­si­ja, na ko­ju ra­ču­na­ju Slo­ven­ci, u ožuj­ku ove go­di­ne mo­di­fi­ci­ra­la je svoj ini­ci­jal­ni tvr­di stav pre­ma slu­ča­ju Hr­vat­ska – Slo­ve­ni­ja. Na­kon ot­kri­va­nja skan­da­la u sr­p­nju 2015., re­ak­ci­ja EK bi­la je prag­ma­tič­na i ni­je ula­zi­la u me­ri­tum hr­vat­ske od­lu­ke: in­zis­ti­ra­lo se da se ar­bi­tra­ža, kao prav­ni ins­tru­ment, mo­ra nas­ta­vi­ti. U to vri­je­me ni svi stra­ni ve­le­pos­la­ni­ci ni­su bi­li uvje­re­ni da je Hr­vat­ska pos­tu­pi­la is­prav­no. No li­bi­li su se jav­no iz­re­ći taj stav. Tad je sa­mo iz ame­rič­kog ve­le­pos­lans­tva u Za­gre­bu sti­glo pri­op­će­nje da SAD – i bi­lo je to iz­ne­na­đe­nje – poz­drav­lja bi­lo ka­kav do­go­vor dvi­ju dr­ža­va, što je ne­dav­no po­nov­lje­no, ali sa­da iz ame­rič­kog ve­le­pos­lans­tva u Ljub­lja­ni. Šef EK Je­an-Cla­ude Jun­c­ker po­čet­kom ožuj­ka, pri­je po­sje­ta Slo­ve­ni­ji, po­nav­lja da po­dr­ža­va ar­bi­tra­žu, no ne­ko­li­ko da­na kas­ni­je, pred­sjed­nik Eu­rop­skog par­la­men­ta An­to­nio Ta­ja­ni iz­jav­lju­je da su ar­bi­tra­ža i granica unu­tar­nje pi­ta­nje Slo­ve­ni­je i Hr­vat­ske, a po­tom i sa­ma Ko­mi­si­ja objav­lju­je “no­vi” stav u ko­jem ka­že da “op­će­ni­to po­du­pi­re ar­bi­traž­ne pro­ce­se, ali je sprem­na po­dr­ža­ti bi­lo ko­je odr­ži­vo bi­la­te­ral­no rje­še­nje”. No­ve iz­ja­ve – ne slu­čaj­no – pok­la­pa­ju se s bo­rav­kom mi­nis­tra vanj­skih pos­lo­va Da­vo­ra Ive Sti­era u Bruxel­le­su. Kra­jem ožuj­ka, usred Ljub­lja­ne taj stav po­nav­lja i polj­ski pre­mi­jer An­dr­zej Du­da, a pri­je de­se­tak da­na i li­tav­ski mi­nis­tar vanj­skih pos­lo­va. Mno­gi se pi­ta­ju ho­će li i ka­ko Ru­si­ja re­agi­ra­ti, s ob­zi­rom na re­la­tiv­no do­bre od­no­se sa Slovenijom. Ru­si­ja i sa­ma ima is­kus­tva s is­tim Ar­bi­traž­nim su­dom, i to zbog slje­de­ćeg: taj je sud 2015. od­lu­čio da je Ru­si­ja pre­kr­ši­la me­đu­na­rod­no pra­vo ka­da je za­pli­je­ni­la brod Gre­en­pe­acea “Ar­c­tic Sun­ri­se” u ruj­nu 2013. ti­je­kom pro­s­vje­da pro­tiv ru­ske naf­t­ne plat­for­me na Ar­k­ti­ku te na­re­dio pla­ća­nje od­šte­te. No Ru­si­ja je ni­je pla­ti­la ni dan­da­nas jer je pri­je od­bi­la ar­bi­traž­ni pos­tu­pak us­t­vr­div­ši da za taj slu­čaj ni­je nad­le­žan. Hr­vat­sko člans­tvo u EU iz­nje­dri­lo je, uz ar­bi­traž­ni, još je­dan pro­ble­ma­ti­čan spo­ra­zum. Me­mo­ran­dum iz Mo­kri­ca o tzv. pre­ne­se­noj šted­nji Ljub­ljan­ske ban­ke – onoj ko­ju je pre­uze­la hr­vat­ska dr­ža­va te is­pla­ti­la ošte­će­ne iz pro­ra­ču­na, a hr­vat­ske su ban­ke za na­ve­de­ne iz­no­se, u ime dr­ža­ve, tu­ži­le Ljub­ljan­sku i No­vu ljub­ljan­sku ban­ku – pot­pi­sa­li su 2013. pre­mi­je­ri Zo­ran Milanović i Ja­nez Jan­ša. Je­dva je usu­gla­šen, na­kon ni­za pre­go­vo­ra u ko­ji­ma je Slo­ve­ni­ja tvr­di­la da je ri­ječ o suk­ce­sij­skim pi­ta­nji­ma te da je za to nad­lež­na Ban­ka za me­đu­na­rod­na po­rav­na­nja u Ba­se­lu, ko­ja je pak od­bi­ja­la nad­lež­nost. No pri­je­por kod Me­mo­ran­du­ma, ko­ji je bio uvjet za slo­ven­sku ra­ti­fi­ka­ci­ju hr­vat­skog pris­tup­nog spo­ra­zu­ma s EU, iz­a­zi­va ter­min “stay” – Slo­ve­ni­ja sma­tra da po nje­mu svi pro­ce­si u Hr­vat­skoj tre­ba­ju bi­ti za­us­tav­lje­ni, dok iz Hr­vat­ske po­nav­lja­ju ka­ko hr­vat­sko za­ko­no­dav­s­tvo poz­na­je sa­mo ter­min mi­ro­va­nje s ro­kom od go­di­nu da­na. Ka­ko slo­ven­ska stra­na sma­tra da ne tre­ba mi­ro­va­nje, pa ga on­da i ne tra­ži, pos­tup­ci na hr­vat­skim su­do­vi­ma te­ku, uz osu­du slo­ven­ske stra­ne. Na­po­s­ljet­ku je, kao pro­tu­mje­ru, Ljub­lja­na otvo­ri­la no­vu fron­tu i u ruj­nu proš­le go­di­ne Eu­rop­skom su­du za ljud­ska pra­va (ECHR) u Stra­sbo­ur­gu pod­ni­je­la tuž­bu pro­tiv Hr­vat­ske zbog kr­še­nja pra­va Ljub­ljan­ske ban­ke Za­greb na na­pla­tu du­go­va hr­vat­skih tvrt­ki, ko­ji, tvr­de, iz­no­se oko 360 mi­li­ju­na eura. Ka­ko će pro­ći ta tuž­ba tek će­mo vi­dje­ti, no Slo­ve­ni­ja je do­sad u od­no­si­ma s Hr­vat­skom za­bi­lje­ži­la dva prav­na po­ra­za – iz­gu­bi­la je ar­bi­tra­žu o Kr­škom te tuž­bu zbog ne­pre­ne­se­ne šted­nje. Sto­ga su sa­da svi di­plo­mat­ski i po­li­tič­ki na­po­ri us­mje­re­ni pre­ma pro­ved­bi ar­bi­traž­ne od­lu­ke. Slo­ven­ska se stra­na po­hva­li­la da ima pri­prem­ljen ak­cij­ski plan. No i Hr­vat­ska ne ula­zi u fi­nal­ni dio nes­prem­na. Svi su mi­nis­tri, doz­na­je se, do­bi­li na­pu­tak da se u svo­jim re­so­ri­ma pri­pre­me za od­lu­ku. Ljub­lja­na se u svo­jim kal­ku­la­ci­ja­ma i da­lje naj­ve­ćim di­je­lom os­la­nja na pret­pos­tav­ku da će pre­su­da ići njoj u ko­rist. Osra­mo­će­ni slo­ven­ski ar­bi­tar Se­ko­lec u raz­go­vo­ru s agen­ti­com Si­mo­nom Dre­nik ka­zao je ka­ko je, već u ra­noj fa­zi, od­lu­če­no da će “Slo­ve­ni­ja do­bi­ti na mo­ru što že­li”. Ci­ti­rao je pred­sjed­ni­ka su­da Gil­ber­ta Gu­il­la­umea ko­ji je im­pre­si­oni­ran spo­ra­zu­mom Dr­nov­šek – Ra­čan. – To uop­će ni­je lo­še, to što ta­mo pi­še. Ta­ko mi je re­kao – pre­nio je Se­ko­lec.

Za­se­oci uz Dra­go­nju

Spo­ra­zum Dr­nov­šek – Ra­čan iz 2001. bio je još je­dan od po­ku­ša­ja rje­ša­va­nja raz­gra­ni­če­nja, ko­je je op­te­re­ći­va­lo od­no­se od­mah na­kon iz­la­ska iz Ju­gos­la­vi­je, iako je – is­tak­ni­mo – Slo­ve­ni­ja sa sa­daš­njim gra­ni­ca­ma uš­la i u UN i EU. U lip­nju 1991. go­di­ne, slo­ven­ska

te­ri­to­ri­jal­na obra­na po­pe­la se na Sve­tu Ge­ru ka­ko bi je “ču­va­la” i “ču­va” je i da­nas. Gra­ni­ce iz­me­đu Hr­vat­ske i Slo­ve­ni­je od po­čet­ka su ute­me­lje­ne ta­daš­njim to­kom ri­je­ka. Me­đu­tim, to­ko­vi su se po­mi­ca­li, i to pre­ma Hr­vat­skoj. Slo­ve­ni­ja je 1992. že­lje­la pre­uze­ti če­ti­ri za­se­oka uz ri­je­ku Dra­go­nju, a go­di­nu da­na kas­ni­je služ­be­na Ljub­lja­na do­no­si Me­mo­ran­dum u ko­jem tra­ži cje­lo­vi­tost Pi­ran­skog za­lje­va. Dok je Slo­ve­ni­ja že­lje­la za se­be Pi­ran­ski za­ljev i gra­ni­cu uz oba­lu Sa­vu­dri­je, Hr­vat­ska je us­tra­ja­va­la na kop­ne­noj gra­ni­ci uz ka­nal Sv. Odo­rik i ori­gi­nal­no ko­ri­to ri­je­ke Dra­go­nje, či­me se pov­la­či sre­diš­nja cr­ta u Pi­ran­skom za­lje­vu. Upra­vo je to te­melj spor­nih po­s­ljed­njih šest ki­lo­me­ta­ra kop­ne­ne gra­ni­ce. Do­go­vor Ra­čan – Dr­nov­šek nas­ta­jao je u Šma­rje­škim To­pli­ca­ma, u ra­no lje­to 2001. Naj­s­por­ni­ji dio, zbog ko­jeg se Ra­čan mo­rao odre­ći tog do­go­vo­ra, bio je fa­moz­ni mor­ski de­set­ki­lo­me­tar­ski “dim­njak”, hr­vat­ski pros­tor ko­ji je, pre­ma tom spo­ra­zu­mu, Za­greb bio vo­ljan pre­pus­ti­ti Ljub­lja­ni ka­ko bi Slo­ve­ni­ja do­bi­la iz­laz na otvo­re­no mo­re, što i jest nje­zi­na glav­na am­bi­ci­ja u du­go­go­diš­njem spo­ru s Hr­vat­skom.

Ko­pru ni­šta ne sme­ta

In­zis­ti­ra­nje na te­ri­to­ri­jal­nom spo­ju s otvo­re­nim mo­rem Slo­ve­ni­ja prav­da “osi­gu­ra­njem” za lu­ku Ko­par. No za­pre­ke za plo­vid­bu bro­do­va ne­ma, kao što ne­ma za­pre­ke za funk­ci­oni­ra­nje gra­ni­ce na kop­nu ko­ju ure­đu­je Spo­ra­zum o pre­ko­gra­nič­noj su­rad­nji. Ka­ko 2011. pi­še Ta­tja­na To­ma­jić iz pul­skog po­druč­nog cen­tra Ins­ti­tu­ta Ivo Pi­lar u ra­du pod nas­lo­vom “Kri­za me­đu­na­rod­nih od­no­sa – stu­di­ja slu­ča­ja: Hr­vat­ska i Slo­ve­ni­ja, granica u Is­tri”, sus­tav us­mje­re­ne i odvo­je­ne plo­vid­be u sje­ver­nom Ja­dra­nu, u pri­mje­ni od 1. pro­sin­ca 2004., usvo­jen je u Me­đu­na­rod­noj po­mor­skoj or­ga­ni­za­ci­ji u od­no­su na cr­tu raz­gra­ni­če­nja na mo­ru pre­ma Osim­skom ugo­vo­ru. – Po tom spo­ra­zu­mu svi bro­do­vi do­la­ze u lu­ke Ko­par i Trst pre­ko te­ri­to­ri­jal­nog mo­ra Hr­vat­ske, a na po­vrat­ku, do iz­la­za u otvo­re­no mo­re, plo­ve kroz te­ri­to­ri­jal­no mo­re Ita­li­je. Una­toč slo­ven­skim tvrd­nja­ma o lo­šim po­s­lje­di­ca­ma za gos­po­dar­ski ra­zvoj lu­ke Ko­par bez pris­tu­pa otvo­re­nom mo­ru, pre­to­var te­re­ta u toj lu­ci kon­ti­nu­ira­no ras­te. Lu­ka Ko­par bi­lje­ži u 2006. 14 mi­li­ju­na to­na te­re­ta, što je go­to­vo 5 mi­li­ju­na to­na vi­še od pro­me­ta te lu­ke 2001., a sa­daš­nji je pro­met tros­tru­ko ve­ći ne­go 1990. (5 mi­li­ju­na to­na te­re­ta), ka­da je Slo­ve­ni­ja bi­la u sas­ta­vu Ju­gos­la­vi­je i na­vod­no ima­la “te­ri­to­ri­jal­ni iz­laz na otvo­re­no mo­re” – ka­že T. To­ma­jić. Dru­gi raz­log zbog ko­jeg Slo­ve­ni­ja ra­di na spo­ra­zu­mu Ra­čan – Dr­nov­šek ima upo­ri­šte u za­ključ­ku slo­ven­skog par­la­men­ta 2013. u ko­jem se ka­že da je “za­da­tak Su­da da odre­di te­ri­to­ri­jal­ni kon­takt s me­đu­na­rod­nim vo­da­ma” te da će sva­ku od­lu­ku ko­ja ne bu­de u skla­du s tim pro­gla­si­ti “su­prot­nom s man­da­tom Su­da”. Ti­me je Slo­ve­ni­ja još jed­nom po­ka­za­la da je ni­šta osim (hr­vat­skog) te­ri­to­ri­ja ne­će za­do­vo­lji­ti.

Ve­li­ke gu­žve na gra­ni­ca­ma ko­je su nas­ta­le pri­je mje­sec da­na, na­kon što je Slo­ve­ni­ja po­oš­tri­la kon­tro­le, do­dat­no su op­te­re­ti­le me­đu­dr­žav­ne od­no­se

Ivica Ra­čan s pred­stav­ni­ci­ma ri­ba­ra iz Is­tre (go­re), slo­ven­ski na­ci­ona­list Jo­ško Jo­ras čes­to je ra­dio in­ci­den­te na gra­nič­nom pri­je­la­zu ko­ji se na­la­zi po­kraj nje­go­ve ku­će

Hr­vat­ska i Slo­ve­ni­ja se od osa­mos­ta­lje­nja spo­re o to­me ku­da ide gra­nič­na cr­ta u Pi­ran­skom za­lje­vu. Ni od­lu­ka ar­bi­tra­že ne­će ni­šta ri­je­ši­ti jer se hr­vat­ska po­vuk­la i ne­će priz­na­ti od­lu­ku

Pro­ble­mi sa šted­njom Ljub­ljan­ske ban­ke tra­ja­li su go­di­na­ma, a na kra­ju su ri­je­še­ni sud­skom pre­su­dom u ko­rist gra­đa­na Hr­vat­ske i BiH (go­re). Ži­let-ži­ca ote­ža­la je ži­vot uz gra­ni­cu (do­lje)

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.