Pre­diz­bor­na pred­sta­va “God­zi­la pro­tiv Fe­ti­vog”

Kerum je ve­ći “pjes­nik” od Opa­re, jer pro­izvo­di is­ka­ze pa i ges­te ko­ji su, is­ti­na, ap­so­lut­no ne­ra­fi­ni­ra­ni, čes­to i vul­gar­ni, ali su i ori­gi­nal­ni, dru­ga­či­ji, kre­ativ­ni

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Ni­no Ras­pu­dić

Te­ori­ja ko­mu­ni­ka­ci­je uči nas ka­ko je nuž­no, ako že­li­mo da re­ci­pi­jent pri­mi na­šu po­ru­ku, pri­la­go­di­ti mu kod u ko­jem je oda­ši­lje­mo. Po­jed­nos­tav­lje­no, tre­ba sla­ti po­ru­ku ko­ris­te­ći je­zik ko­ji dru­ga stra­na ra­zu­mi­je. Ako to ni­je slu­čaj, do­la­zi do krat­kih ko­mu­ni­ka­cij­skih spo­je­va s ne­že­lje­nim i ne­pre­dvid­lji­vim po­s­lje­di­ca­ma. Je­dan od tak­vih “krat­kih spo­je­va”, ko­ji u pra­vi­lu dje­lu­je ko­mič­no, nas­ta­je kad se na pre­vi­so­koj ra­zi­ni obra­ća­mo ni­skom “adre­sa­tu”, kao u slu­ča­ju ko­jem sam osob­no svje­do­čio kad je se­dam­de­se­to­go­diš­nji pro­fe­sor si­šao u dvo­ri­šte ure­do­va­ti u dje­čjoj tuč­nja­vi pa je če­tve­ro­go­diš­njem pro­tiv­ni­ku svog unu­ka re­kao – “ni­si ti kom­pe­ten­tan da sa mnom raz­go­va­raš”. Po­ne­kad se do­go­di i su­prot­no – kad se u ni­skoj, ko­lok­vi­jal­noj ma­ni­ri go­vo­ri u pri­go­di ko­ja zah­ti­je­va oz­bilj­ni­ji, “vi­ši” re­gis­tar. Ta­ko je je­dan mos­tar­ski moć­nik de­ve­de­se­tih u raz­go­vo­ru s europ­skim di­plo­ma­tom ko­ji mu je pri­je­tio ta­daš­njim mi­nis­trom vanj­skih pos­lo­va Kin­ke­lom re­kao: “Je­ko Kin­kel?” (u pri­je­vo­du sa ša­tro­vač­kog: “ko je Kin­kel?”). Pro­blem nas­ta­je i ka­da se br­ka­ju ra­zi­ne pri­vat­nog i jav­nog go­vo­ra – pri­mje­ri­ce ka­da po­li­ti­čar že­ni za ruč­kom poč­ne go­vo­ri­ti kao da se obra­ća bi­ra­či­ma na te­le­vi­zi­ji, ili ka­da se snim­ka pri­vat­nog raz­go­vo­ra emi­ti­ra unu­tar ok­vi­ra ko­ji su­ge­ri­ra ka­ko je to iz­re­če­no jav­no pa da se sto­ga tre­ba ocje­nji­va­ti mje­ri­li­ma tog re­gis­tra. Za­nim­ljiv pri­mjer br­ka­nja ko­mu­ni­ka­cij­skih ra­zi­na ima­li smo ovog tjed­na na su­če­lja­va­nju kan­di­da­ta Hr­vat­ske gra­đan­ske stran­ke Želj­ka Ke­ru­ma i HDZo­va kan­di­da­ta An­dre Kr­stu­lo­vi­ća Opa­re u dru­gom kru­gu gra­do­na­čel­nič­kih iz­bo­ra u Spli­tu. Na­kon što su se uga­si­le ka­me­re ko­je su sni­ma­le su­če­lja­va­nje u or­ga­ni­za­ci­ji Slo­bod­ne Dal­ma­ci­je, dak­le, na­kon za­vr­šet­ka služ­be­ne ko­mu­ni­ka­ci­je za jav­nost, net­ko je nas­ta­vio sni­ma­ti ton i re­gis­tri­rao Ke­ru­mo­vo obra­ća­nje pro­tu­kan­di­da­tu na od­la­sku iz stu­di­ja. Ne­što što bi u ide­alom slu­ča­ju, pre­ma sa­vje­ti­ma struč­nja­ka za jav­no ko­mu­ni­ci­ra­nje tre­ba­lo zvu­ča­ti ot­pri­li­ke ova­ko: “Po­što­va­ni gos­po­di­ne, hva­la na kons­truk­tiv­nom raz­go­vo­ru, že­lim Vam ugo­dan dan i na­dam se da ću usko­ro ima­ti za­do­volj­stvo opet s Va­ma raz­ma­tra­ti ove važ­ne te­me za na­šu za­jed­ni­cu.” u prak­si je is­pa­lo: “Što me gle­daš, dat ćeš kro­še, maj­mu­ne glu­pi?... Pe­der­či­no!” Taj ton­ski za­pis objav­ljen je na svim por­ta­li­ma uz snim­ku služ­be­nog su­če­lja­va­nja či­me se su­ge­ri­ra ka­ko je Ke­ru­mo­vo obra­ća­nje pri­ro­dan nas­ta­vak jav­ne ras­pra­ve, dak­le, da ga se mje­ri kri­te­ri­ji­ma jav­nog go­vo­ra, što je, ra­zum­lji­vo, do­dat­no eti­ke­ti­ra­lo Ke­ru­ma kao vul­gar­nog pri­mi­tiv­ca. Za raz­li­ku od pro­tu­kan­di­da­ta ko­ji je ti­pi­čan pri­mjer ulju­đe­ne, po­ma­lo uštog­lje­ne hr­vat­ske po­li­tič­ke ko­mu­ni­ka­ci­je, s pom­no iz­bru­še­nom for­mom, ali bez po­seb­no pamt­lji­vog sa­dr­ža­ja, Ke­ru­mov jav­ni go­vor je li­šen bi­lo kak­vog “pe­gla­nja”. Nje­go­va PR stra­te­gi­ja sas­to­ji se u to­me da je ne­ma. To mu je naj­ve­ća ma­na kod di­je­la bi­ra­ča ko­ji iona­ko ne­će gla­sa­ti za nje­ga, ali i naj­ve­ća pred­nost kod dru­gih ko­ji su iona­ko nje­go­vi, pa se či­ni ka­ko ti­me ni­šta ne gu­bi ni­ti do­bi­va, jer Kerum se u po­li­ti­ci ni­je po­ja­vio ju­čer, i svih ovih go­di­na ni­je mi­je­njao ni dla­ku ni ćud. Kerum je ve­ći “pjes­nik” od Opa­re, jer pro­izvo­di is­ka­ze pa i ges­te ko­ji su, is­ti­na, ap­so­lut­no ne­ra­fi­ni­ra­ni, čes­to i vul­gar­ni, ali su i ori­gi­nal­ni, dru­ga­či­ji, kre­ativ­ni. O to­me svje­do­či i nji­hov po­ten­ci­jal za dalj­nje in­ter­pre­ti­ra­nje i ka­ri­ki­ra­nje. Naj­slav­ni­ji pri­mjer je be­uysov­ska ges­ta li­jep­lje­nja fe­te pr­šu­ta na če­lo. Kerum ra­di ne­s­vjes­no i bes­plat­no stva­ri od ko­jih bi na­ši, uglav­nom ne­ta­len­ti­ra­ni i ste­ril­ni kon­cep­tu­al­ni umjet­ni­ci, na­pra­vi­li či­ta­ve pro­jek­te i pri­vuk­li obil­na sred­sta­va iz mi­nis­tar­stva kul­tu­re. Ni­je sto­ga slu­čaj­no što je Kerum uvi­jek “vi­jest”, no to ne zna­či da je za­to bo­gom­dan za gra­do­na­čel­ni­ka. Slič­nu, neo­svi­je­šte­nu po­tre­bu za kre­ativ­nim iz­ra­zom na­la­zi­mo i kod Zdrav­ka Ma­mi­ća. I je­dan i dru­gi bi sve svo­je pos­lo­ve mo­gli ra­di­ti pu­no vi­še “u ru­ka­vi­ca­ma”, iz sje­ne, uz ma­nje bu­ke i skan­da­la, ali ne mo­gu za­to­mi­ti po­tre­bu za “per­for­man­som”, ia­ko su vje­ro­jat­no svjes­ni da to ra­de na vlas­ti­tu šte­tu. Pjes­nič­ki dar se pri­je sve­ga is­ka­zu­je u moć­nim me­ta­fo­ra­ma. Kerum je ta­ko svoj sraz pro­tiv Opa­re ovog tje­da­na pri­ka­zao kao “gra­di­li­šte pro­tiv ka­za­li­šta”, či­me je in­tu­itiv­no po­go­dio ži­cu svo­jih bi­ra­ča. Ma­te­ri­jal­na ba­za pro­tiv nad­grad­nje rek­li bi dru­go­vi, ali Kerum oči­to ci­lja i na stvar­ni ži­vot na­su­prot fik­ci­je. Sli­ka ko­ju stva­ra o se­bi je mit po­du­zet­nog gra­do­na­čel­ni­ka ko­ji je iz­gra­dio Za­pad­nu oba­lu i vr­ti­će, ko­ji će pu­šta­ti lju­de da uz ma­nje za­kon­skih i es­tet­skih ogra­ni­če­nja gra­de, zi­da­ju, pos­lu­ju, pa ma­kar bi­li i nje­go­vi pri­ja­te­lji i rod­bi­na. Ba­ušte­la je ne­što što je lju­di­ma bli­sko, gdje ne mo­ra­ju bi­ti for­mal­ni – tu se pi­je pi­vo i raz­go­va­ra bez koč­ni­ca pris­toj­nos­ti i po­li­tič­ke ko­rek­t­nos­ti. Froj­dov­ski re­če­no – ne­la­go­da u kul­tu­ri ide u ko­rist Ke­ru­ma tj. “gra­di­li­šta”. Uzor­ni re­ci­pi­jent Ke­ru­mo­ve me­ta­fo­re bio bi bi­rač ko­ji sa­mo tra­ži – pus­ti me da gra­dim i ne tje­raj me u ka­za­li­šte! “Ka­za­li­šte” je u tom ima­gi­na­ri­ju pri­je sve­ga ne­što što je for­ma­li­zi­ra­no. Odav­no se ve­že uglav­nom uz vi­so­ku kul­tu­ru, dak­le kva­li­fi­ci­ra­nost, a obi­lje­ža­va ga i pri­vre­me­na spu­ta­nost, dak­le odri­ca­nje od slo­bo­de kre­ta­nja i ogla­ša­va­nja, dok tra­je pred­sta­va. Ka­za­li­šte na­su­prot gra­di­li­štu ko­no­ti­ra i ilu­zi­ju, odvo­je­nost od stvar­nos­ti. Gra­đan­ska pris­toj­nost na ko­ju igra Opa­ra im­pli­ci­ra, iz­me­đu os­ta­log i pri­hva­ća­nje nor­mi, pra­vi­la, ko­nven­ci­ja unu­tar ko­jih se, u pra­vi­lu, tru­di­mo jav­no iz­gle­da­ti bo­lji ne­go što smo pri­vat­no. Opa­ra je uvi­jek ope­glan, ure­dan i kon­tro­li­ran, on je dje­lu­je bes­pri­je­kor­no do­tje­ran i pris­to­jan i kad je u bi­cik­lis­tič­koj odo­ri, dok Kerum iz­gle­da ne­ka­ko raz­dr­lje­no i ras­po­ja­sa­no i kad je skoc­kan u odi­je­lu s kra­va­tom. S dru­ge stra­ne, vje­ro­jat­no iz is­tih raz­lo­ga Kerum os­tav­lja do­jam da je uvi­jek is­kren i da ne mo­že iza ku­li­sa bi­ti go­ri ne­go što se po­ka­zu­je jav­no. Bi­lo bi za­nim­lji­vo znans­tve­no is­tra­ži­ti ko­li­ko su na od­lu­ku bi­ra­ča o gra­do­na­čel­ni­ku Spli­ta 2017. go­di­ne uz in­te­res­ne, ide­olo­ške, pa čak i pro­gram­ske (ko­li­ko god to uto­pij­ski zvu­ča­lo), utje­ca­li i na­ve­de­ni kul­tu­ro­lo­ški raz­lo­zi, i tež­nja da se iden­ti­fi­ci­ra s jed­nim ili dru­gim obras­cem. U igru sva­ka­ko ula­zi i sta­ra mi­to­lo­ška kons­truk­ci­ja “di­špe­ta”, ina­ta, ko­ji se naj­vi­še ve­zu­je uz Split, ia­ko je sli­čan obra­zac ve­li­ča­nja vlas­ti­te tvr­do­gla­vos­ti i ira­ci­onal­nos­ti, pa ma­kar i na vlas­ti­tu šte­tu pri­su­tan u svim na­šim kra­je­vi­ma – do­volj­no se sje­ti­ti one ri­ječ­ke – kre­pat ma ne mo­lat, da ne ide­mo juž­ni­je i is­toč­ni­je... Jed­no je ima­ti sa­mo­po­što­va­nje, dr­ža­ti do se­be i ra­ci­onal­no zas­tu­pa­ti vlas­ti­ti in­te­res, a dru­go je fik­si­ra­ti ne­ku tre­nut­nu, kon­tek­s­tu­al­no uvje­to­va­nu od­lu­ku za vječ­nost. Di­špet za­to ni­je čvr­sti­na, već ira­ci­onal­no pos­tu­pa­nje ko­jim us­tva­ri do­pu­šta­te ne­ko­me da s va­ma vr­lo la­ko ma­ni­pu­li­ra kad pre­poz­na toč­ku ina­će­nja. On­da se la­ko na­pra­vi stra­te­gi­ja ka­ko će vas, fik­si­ra­ne za tu toč­ku za ko­ju ste se sa­mi pri­ve­za­li, la­ko “iz­vo­za­ti”. U ovom kon­kret­nom slu­ča­ju, ni jed­na stra­na ni­je po­ka­za­la ne­ku po­seb­no pro­miš­lje­nu stra­te­gi­ju, ta­ko da će di­špet pu­ha­ti na­su­mič­no i bit će ga na obje bi­rač­ke stra­ne. Či­ni se ka­ko će na kra­ju pre­vag­nu­ti us­pješ­nost ne­ga­tiv­ne kam­pa­nje pa će gra­do­na­čel­ni­ka Spli­ta odre­di­ti to je li Opa­ra uvje­rio vi­še lju­di da je Kerum sra­mo­tan, ko­rum­pi­ran pri­mi­ti­vac ili Kerum da je Opa­ra is­pra­zan de­ka­dent, odvo­jen od “obič­nog • čo­vi­ka”.

U ne­ga­tiv­noj kam­pa­nji gra­do­na­čel­ni­ka Spli­ta odre­dit će to je li HDZ-ov kan­di­dat An­dro Kr­stu­lo­vić Opa­ra uvje­rio vi­še lju­di da je kan­di­dat Hr­vat­ske gra­đan­ske stran­ke Željko Kerum sra­mo­tan, ko­rum­pi­ran pri­mi­ti­vac ili Kerum da je Opa­ra is­pra­zan de­ka­dent, odvo­jen od “obič­nog čo­vi­ka”

MIRANDA ČIKOTIĆ/PIXSELL

Gra­đan­ska pris­toj­nost na ko­ju igra Opa­ra im­pli­ci­ra, iz­me­đu os­ta­log i pri­hva­ća­nje nor­mi, pra­vi­la, ko­nven­ci­ja unu­tar ko­jih se, u pra­vi­lu, tru­di­mo jav­no iz­gle­da­ti bo­lji ne­go što smo pri­vat­no

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.