Tes­la je stva­rao mu­nje i po­tre­se, ali žen­sko ti­je­lo ni­ka­da ni­je do­tak­nuo

Opi­su­ju ga kao ču­da­ka, no nje­go­vi su­vre­me­ni­ci svje­do­če da je imao čvrst sti­sak ru­ke, dru­žio se s pred­sjed­ni­ci­ma...

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - De­nis Derk

Za ro­man “Tes­la, por­tret me­đu ma­ska­ma” Pi­šta­lo je do­bio NIN-ovu na­gra­du, a upra­vo mu iz­la­zi i no­vi ro­man o Ivi An­dri­ću Poz­na­ti sr­p­ski pi­sac i ro­đe­ni Sa­raj­li­ja Vla­di­mir Pi­šta­lo, ko­ji Ame­ri­kan­ci­ma pre­da­je ame­rič­ku i svjet­sku po­vi­jest na ko­le­džu Bec­ker u Ma­ssac­hu­set­t­su, iz­a­zvao je ve­li­ko za­ni­ma­nje na ri­ječ­kom fes­ti­va­lu auto­ra Vrisak. Za ro­man “Tes­la, por­tret me­đu ma­ska­ma” do­bio je NIN-ovu na­gra­du, a upra­vo mu iz­la­zi i no­vi ro­man o Ivi An­dri­ću.

Kak­ve ve­ze ima že­ljez­ni­ca s va­šim ži­vo­tom?

Moj je djed bio že­ljez­ni­čar i vo­zio je na sta­roj li­ni­ji Sa­ra­je­vo – Du­brov­nik. Mis­lim da je i Jer­go­vi­ćev djed bio že­ljez­ni­čar, pa obo­ji­ca vo­li­mo vla­ko­ve. Kas­ni­je sam ra­dio kao no­vi­nar lis­ta Že­ljez­ni­čar. Imao sam ta­da is­kaz­ni­cu kao Ja­mes Bond, mo­gao sam ući u bi­lo ko­ji vlak i pu­to­va­ti bi­lo ka­mo. Net­ko je iz­mis­lio da je moj po­sao bio da stav­ljam one sli­ke iz raz­nih kra­je­va zem­lje, npr. Ble­da i Ohri­da u va­go­ne. To ni­je toč­no, ali pri­ča mi je in­te­re­sant­na pa je ni­sam po­ri­cao.

Ka­ko ste oda­bra­li pi­sa­ti baš o Ni­ko­li Tes­li?

To sam že­lio još kao stu­dent. Ni­sam to­li­ko po­la­zio od pri­ča i te­ori­ja za­vje­re s ob­zi­rom na to da je Tes­la uvi­jek imao spo­sob­nost priv­la­če­nja lju­di s ru­ba zna­nos­ti i ko­nven­ci­onal­nog na­či­na raz­miš­lja­nja, pa do lju­di ko­ji su pri­pa­da­li sek­ta­ma. Ja sam htio o to­me pi­sa­ti druk­či­je, ali da se osje­ćaj ču­da ne iz­gu­bi. Jer to objek­tiv­no i jest ču­do, ali bez mis­ti­fi­ka­ci­je. Uvi­jek sam po­la­zio od tih sli­ka o nje­go­vu ži­vo­tu, npr. ka­da on kroz se­be pro­pu­šta stru­ju od sto­ti­nu ti­su­ća vol­ti i ka­da mu se di­že ko­sa. Ka­da bi za­vr­šio tu pred­sta­vu, nje­go­vo bi ti­je­lo i odi­je­lo emi­ti­ra­li ma­le aure­ole.

Sma­tra­te da bi o Tes­li tre­ba­lo sni­mi­ti i je­dan do­bar no­vi film?

Sva­ka­ko. U Ju­gos­la­vi­ji su pos­to­ja­la dva fil­ma, u jed­nom ga je glu­mio Šer­be­dži­ja, a u dru­gom Pe­tar Bo­žo­vić. Bo­žo­vić je či­tao moj ro­man o Tes­li za zvuč­no iz­da­nje i to je do­bro odra­dio. Ali uz po­što­va­nje pre­ma Šer­be­dži­ji i Bo­žo­vi­ću, mis­lim da su se ma­lo pla­ši­li svog li­ka. Ne­pres­ta­no su ne­što šap­ta­li. Ne mo­žeš ti šap­ta­njem iz­ra­zi­ti cje­lo­vi­tost jed­ne lič­nos­ti. Dru­go, Tes­la je stvar­no bio je­di­ni čo­vjek ko­ji je stva­rao mu­nje. Bo­go­vi stva­ra­ju mu­nje! I stvo­rio je po­tres. Ni­ka­da ni­je do­tak­nuo že­nu po ono­me što zna­mo. Osam go­di­na mo­jih is­tra­ži­va­nja ka­žu da ne­ma do­ka­za da se to do­go­di­lo. On se po­sve­tio spi­ri­tu­al­nom. Jed­na od oso­bi­na mo­na­ha je suz­dr­ža­va­nje od ro­man­tič­no-sek­su­al­ne stra­ne ži­vo­ta.

Tes­la je u jed­nom tre­nut­ku bio izu­zet­no us­pje­šan?

Bio je osob­ni pri­ja­telj dvo­ji­ce ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka i Mar­ka Twa­ina. Ži­vio je u ho­te­lu Wal­dorf As­to­ria. Do Pr­vog svjet­skog ra­ta i obič­ni ame­rič­ki čo­vjek zna tko je Tes­la. Nje­gov za­bo­rav do­la­zi iz­me­đu dva ra­ta, ka­da se ra­đa kult Edi­so­na. Tes­li me pri­vuk­la i sli­ka iz nje­go­va ra­nog dje­tinj­stva. On i nje­go­vi ro­đa­ci igra­ju se u sni­je­gu, pu­šta­ju gru­de niz pa­di­nu, a Tes­li­na gru­da ko­ju on gur­ne pod pra­vim ku­tom pa uz sni­jeg sku­pi i zem­lju i kao la­vi­na poč­ne ru­ši­ti i bo­ro­ve kao da je tu ri­ječ o ži­vi­ci. To ka­ko ta ma­la bi­je­la stvar ba­če­na pod pra­vim ku­tom os­lo­bo­di si­lu pri­ro­de i pre­tvo­ri se u ne­što dži­nov­sko me­ni je bi­la me­ta­fo­ra za ono što je Tes­la uči­nio. Ima mno­go lju­di ko­ji­ma je ja­ko sta­lo do Tes­le. U ro­ma­nu ni­sam smio iz­da­ti oče­ki­va­nja tih lju­di, a is­to­dob­no sam mo­rao na­pi­sa­ti ro­man, a ne bi­ograf­sku pri­ču.

Jes­te li doz­na­li sve o Tes­li?

Ne mis­lim da je mo­ja ver­zi­ja de­fi­ni­tiv­na. Ot­kad sam je za­vr­šio, pro­naš­li su nje­gov iz­gub­lje­ni pla­vi por­tret ko­ji je nas­li­ka­la ne­ka gro­fi­ca. Ni­je ne­mo­gu­će da se pro­na­đu i ne­ki do­ku­men­ti. Na­ši su ja­ko vo­lje­li i pri­če s CIA-om, ali CIA ta­da strik­t­no go­vo­re­ći ni­je ni pos­to­ja­la. Pos­to­ja­la je ne­ka dru­ga or­ga­ni­za­ci­ja. Htio sam is­pri­ča­ti pri­ču o čo­vje­ku, a ne je li bio s Ve­ne­re. Tes­la je do­volj­no ču­des­na pri­ča da joj se ne tre­ba ni­šta do­da­va­ti.

Jes­te li bi­li u Smi­lja­nu u mu­ze­ju?

Pro­la­zio sam, ni­sam ga po­sje­tio. Ali ka­da sam mis­lio o Tes­li, vi­še sam išao na Pli­tvič­ka je­ze­ra jer mi je važ­ni­ji bio osje­ćaj pri­ro­de. Po­sje­tio sam i dos­ta mjes­ta u Ame­ri­ci, pa i pres­pa­vao jed­nu noć u ho­te­lu u ko­jem je ži­vio. Od naj­ve­će su mi po­mo­ći bi­la pi­sma obič­nih lju­di iz Sr­bi­je i Hr­vat­ske ko­ji su se su­sre­ta­li s Tes­lom. Pos­to­ji pri­ča da se on ni­ka­da ni­je ru­ko­vao, ali lju­di svje­do­če da je imao čvrst sti­sak ru­ke. Ne­ki go­vo­re da su mu oči bi­le sme­đe, a dru­gi da su bi­le pla­ve. Tes­la je sam re­kao da su u po­čet­ku bi­le sme­đe, ali da su po­pla­vje­le od ve­li­kog ko­ri­šte­nja in­te­lek­tu­al­ne ener­gi­je.

Upra­vo se ti­ska va­ša no­va knji­ga o Ivi An­dri­ću. Ho­će li bi­ti slič­na ovoj o Tes­li?

Ne­će. Na­čel­no, že­lim ga očis­ti­ti od su­per­la­ti­va, jer su­per­la­ti­vi ubi­ja­ju lik. Je­dan mi je ko­le­ga re­kao da je kao mla­di čo­vjek htio na­pi­sa­ti pri­ču o ko­mu­niz­mu, ali to bi bi­la naj­do­sad­ni­ja pri­ča jer bi is­pa­lo da je sve bi­lo do­bro, svi su bi­li sret­ni i sje­di­li na sun­cu. A me­ne za­ni­ma je li taj čo­vjek pla­kao, je li bio oča­jan, je li raz­miš­ljao o sa­mo­uboj­stvu. An­drić je ra­zu­mio to­li­ke lju­de. Ne sa­mo da ih je ra­zu­mio, ne­go im je tim či­nom ve­li­kog ra­zu­mi­je­va­nja oprao no­ge. A to je ra­dio Krist. Bi­li su tu lju­di od pa­to­lo­ških ti­po­va do pot­pu­no iz­gub­lje­nih i men­tal­no po­re­me­će­nih, a An­drić im je dao ra­zu­mi­je­va­nje. On je bio po­put di­bu­ka, onog ži­dov­skog du­ha ko­ji

Tes­lin je ge­nij za­bo­rav­ljen tek iz­me­đu dva ra­ta, ka­da je stvo­ren kult Edi­so­na Šer­be­dži­ja i Bo­žo­vić glu­mi­li su ga kao da se bo­je nje­go­va li­ka, stal­no su šap­ta­li Ivu An­dri­ća stal­no ki­te su­per­la­ti­vi­ma, a me­ne za­ni­ma je li pla­kao, je li raz­miš­ljao o su­ici­du...

ula­zi u dru­ga ti­je­la. U ovoj knji­zi ja sam htio bi­ti di­buk za di­bu­ka. Kod An­dri­ća sam htio vi­dje­ti nje­go­ve unu­tar­nje te­me. To je knji­ga bez žar­go­na, ko­je pro­fe­so­ri vo­le ka­da go­vo­re o An­dri­ću. Iz­bje­ga­vao sam bi­ogra­fi­ju. An­drić je re­kao: “Ka­da god net­ko kre­ne od bi­ogra­fi­je pis­ca tra­že­ći su­šti­nu nje­go­va dje­la u toj bi­ogra­fi­ji, taj je na po­greš­nom pu­tu”. On ho­će ići u Ljub­lja­nu, a sjeo je u vlak za Vin­kov­ce. Spo­me­nuo sam nje­go­vu di­plo­mat­sku ka­ri­je­ru i nje­go­vu že­nu te od­nos pre­ma že­na­ma i lju­ba­vi, ali naj­vi­še sam gle­dao unu­tra. Pi­ca­sso je od gu­ver­na­la i sje­di­šta bi­cik­la stvo­rio bi­ka. To ni­je tre­bao bi­ti bik, ne­go je na­či­nom za­pa­ža­nja pre­tvo­ren u ne­što dru­go. Mis­lim da sam ja is­tim na­či­nom uzi­mao An­dri­će­ve tek­s­to­ve sa­mo što su, za raz­li­ku od bi­cik­la, oni una­pri­jed stvo­re­ni sa smis­lom. A ja sam taj smi­sao i po­što­vao i pro­mi­je­nio ko­ris­te­ći se An­dri­će­vim tek­s­to­vi­ma kao ne­kom vr­stom ko­la­ža.

Ho­će li taj ro­man iz­a­ći u Hr­vat­skoj?

Is­kre­no se na­dam.

Poz­na­ti sr­p­ski pi­sac i ro­đe­ni Sa­raj­li­ja pre­da­je ame­rič­ku i svjet­sku po­vi­jest na ko­le­džu Bec­ker u Ma­ssac­hu­set­t­su

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.