Moj sel­fie upi­san u pje­sme

Že­lio bih na­pi­sa­ti mju­zikl ko­ji bih po­sve­tio svo­joj ge­ne­ra­ci­ji, go­vo­ri Rup­čić ko­ji se pri­sje­tio i ka­ko je po­sao pre­vo­di­te­lja Ame­ri­kan­ci­ma u BiH do­bio jer je znao ći­ri­li­cu

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Zo­ran.vi­tas@ve­cer­nji.net

Ne­ka­da glu­mac, uvi­jek pjes­nik, ne­ka­da pre­vo­di­telj i tr­go­vac, da­nas us­pješ­ni vi­nar, Mi­le Rup­čić ima no­vi al­bum “Ra­su­ti te­ret” Zo­ran Vi­tas Mi­le Rup­čić, glu­mac, glaz­be­nik i po­du­zet­nik, pred­sta­vio je u za­gre­bač­kom Ke­rem­pu­hu svoj po­vrat­nič­ki al­bum pod na­zi­vom “Ra­su­ti te­ret”. Na al­bum je sta­vio 13 svo­jih pje­sa­ma nas­ta­lih u po­s­ljed­njih go­to­vo 45 go­di­na. Tre­ba li raz­lo­ga za raz­go­vor s njim, ni­je da se ne­ma o če­mu. – Pa vra­ćam se pu­no pu­ta! Ne vi­še kao ka­da sam imao Ame­ri­can Shop, do­la­zio sam ta­da se­dam-osam pu­ta go­diš­nje, ne­mam vi­še to­li­ko oba­ve­za. I s vi­ni­ma je sa­da ma­lo lak­še, ne uzi­ma­ju mi vi­še to­li­ko vre­me­na. Za­to sam se mo­gao vi­še po­sve­ti­ti pje­sma­ma, na­ku­pi­lo ih se pa je nas­tao ovaj iz­bor gdje su skup­lje­ne pje­sme od 1974. do ove ve­lja­če. Shva­tio sam da vri­je­me cu­ri i da je kraj­nji čas da to na­pra­vim. Dav­no je to bi­lo ka­da sam na­pra­vio svoj sel­fie, svoj auto­por­tret u pje­smi! Jer tko zna ho­ću li za ne­ko­li­ko go­di­na mo­ći za­pam­ti­ti pet sa­ti po­ezi­je, iz­us­ti­ti mo­no­dra­mu “Pit i to je Ame­ri­ka” ko­ju bih htio ob­no­vi­ti, sve to sa­da znam, ali znam i svo­je li­mi­te. Že­lio bih is­to­va­ri­ti svoj te­ret, naj­pri­je pri­ja­te­lji­ma, a on­da na­pra­vi­ti i mju­zikl ko­ji bih po­sve­tio svo­joj ge­ne­ra­ci­ji, u vre­me­nu od 60-ih do sa­da, bi­la bi to po­vi­jest u pje­sma­ma i kroz sve po­pu­lar­ne sti­lo­ve svih tih de­set­lje­ći­ma – go­vo­ri Rup­čić, da­nas ci­je­nje­ni struč­njak za vi­na.

Svi in­te­re­si u vi­ni­ma

– Vi­ni­ma sam se po­čeo ba­vi­ti slu­čaj­no. Bio sam pre­vo­di­telj i me­dij­ski ana­li­ti­čar za sna­ge NATO-a u BiH, do­bio sam naj­ve­će na­gra­de ko­je ne­ki ‘dam­ned ci­vi­li­an’ mo­že do­bi­ti. Ali on­da opet dno, tra­žio sam što bih ra­dio, pa sam se za­gri­jao za vi­na, po­čeo tra­ži­ti, pro­uča­va­ti. Imam ci­je­lu bi­bli­ote­ku o vi­ni­ma, od naj­ve­ćih svjet­skih pi­sa­ca. A u vi­ni­ma sam na­šao na jed­nom mjes­tu sve svo­je in­te­re­se, po­vi­jest i ge­ogra­fi­ju, je­zik i po­li­ti­ku. Ne­ma te­ku­ći­ne ko­ja to­li­ko po­ti­če lju­de na raz­go­vor o sve­mu kao ča­ša vi­na. Da­nas uvo­zi­mo iz Fran­cu­ske, Ita­li­je, Špa­njol­ske, po­tru­dim se i na­učim to­čan iz­go­vor, ona­ko ka­ko se ta ime­na ori­gi­nal­no iz­go­va­ra­ju. Jer, Ame­ri­kan­ci su vam pri­lič­no sla­bi u zem­ljo­pi­su – ka­že. Pre­vo­di­telj u BiH? – Ka­da sam za­tvo­rio du­ća­ne, jer pri­ti­sak je bio pre­ve­lik, ses­tra ni­je vi­še to mo­gla kon­tro­li­ra­ti, kra­lo se, po­če­lo je bi­ro­kra­ti­zi­ra­nje. A imao sam 26.000 ku­na pre­pla­će­nog po­re­za za ko­ji mi je tre­ba­lo če­ti­ri go­di­ne da ga po­vra­tim! Ni­sam, nor­mal­no, bio je­di­ni ko­ji se vra­tio, po­zvao me bio moj pro­fe­sor Vlat­ko Pav­le­tić ko­ji je bio mi­nis­tar kul­tu­re, no re­kao sam mu – za­kom­pli­ci­rat će­te. No do­bio sam za­is­ta br­zo sve do­zvo­le, na otva­ra­nju je bio dr­žav­ni vrh, čak i Goj­ko Šu­šak, svi su se kod me­ne obla­či­li, drug­dje se ame­rič­ku uni­for­mu ni­je mo­glo na­ba­vi­ti. Ali ipak se, eto, za­kom­pli­ci­ra­lo. I on­da sam tra­žio po­sao i u no­vi­na­ma vi­dio da se tra­ži oso­ba mog pro­fi­la. Imao sam dvi­je pred­nos­ti: od ra­ni­je “se­cret cle­aran­ce” jer sam ra­dio kao do­pis­nik Gla­sa Ame­ri­ke, gdje sam ra­dio jer ni­su ima­li ni­ko­ga iz Hr­vat­ske, a dru­ga je pred­nost bi­la što sam znao ći­ri­li­cu. Ra­dio sam u ba­zi Orao u Re­pu­bli­ci Sr­p­skoj gdje su is­po­čet­ka sve pi­sa­li na ći­ri­li­ci. Bi­lo je tu smi­ješ­nih si­tu­aci­ja, mla­di su se voj­ni­ci te­ško sna­la­zi­li, pi­ta­li bi ko­li­ko ov­dje ima­ju Pen­ta­go­na!? A ono je na ći­ri­li­ci pi­sa­lo – res­to­ran! – uz smi­jeh ka­že Rup­čić. Nje­gov su ži­vot ipak glu­ma i pje­sme, po­go­to­vo mo­no­dra­ma “Pit i to je Ame­ri­ka”. – Ob­no­vit ću te­atar­sku ver­zi­ju ko­ju sam s Bo­škom sni­mio u ITD-u u po­lu­kruž­noj dvo­ra­ni 1974. go­di­ne. Ta­da me djed po­zvao u Chi­ca­go gdje mi je is­pri­čao svoj ži­vot. To je “Pit i to je Ame­ri­ka”.

Uči­te­lji­ca pa su­pru­ga Lin­da

A on­da sam u avi­onu na po­vrat­ku na­pi­sao Go­od­bye Ame­ri­ca o de­be­lim Ame­ri­kan­ka­ma. Ta­da ni­je bi­lo po­li­tič­ke ko­rek­t­nos­ti, da­nas bi me zbog tak­ve pje­sme vje­ro­jat­no za­tvo­ri­li. Pri­ča o Pi­tu po­či­nje 1910. go­di­ne ka­da je moj djed pre­ko Ba­re do­šao sa 17 go­di­na i pro­ho­dao 40 dr­ža­va kroz rud­ni­ke ug­lje­na, ba­kra, po far­ma­ma... Ka­ko je išao, ta­ko je spo­mi­njao mjes­ta, glaz­bu, pa je to bi­la i glaz­be­na po­vi­jest, go­vo­ri pa se pri­sje­ća Štu­li­ća i još jed­ne pje­sme. – Lin­da La­ne ni­je tre­ba­la bi­ti ko­mer­ci­jal­na, nas­ta­la je kao pje­sma

U vi­ni­ma sam na­šao sve svo­je in­te­re­se, i po­vi­jest i ge­ogra­fi­ju, ali i je­zi­ke i po­li­ti­ku

za ro­đen­dan mo­je pro­fe­so­ri­ce, kas­ni­je su­pru­ge Lin­de. Joh­n­ny je pje­vao, ja sam go­vo­rio sti­ho­ve. Net­ko ju je kas­ni­je pro­na­šao i obja­vio, go­vo­ri o sta­roj pje­smi. A no­va je “Ko­lin­da”, na ko­joj je pred­sjed­ni­ci sas­ta­vio lis­tu sa­vje­ta ko­je bi ona tre­ba­la pos­lu­ša­ti ka­ko bi bi­la us­pješ­na. Sin i ja smo to uobli­či­li u pje­smu s re­fre­nom “Bu­di­te kao mo­ja Lin­da, dra­ga mo­ja Ko­lin­da”. I to na en­gle­skom jer je i njoj sva­ka dru­ga ri­ječ – na en­gle­skom – ka­že Mi­le Rup­čić ko­ji je jed­nom sni­mio do­ku­men­ta­rac o New Yor­ku, a sa­da že­li i dru­gi. – Za­s­vr­bio me šo­ubiz­nis! A išao mi je biz­nis s Ame­ri­can Sho­pom do­bro pa sam unaj­mio ka­me­ru i ka­mer­ma­na pa sni­mio tih 12 po­lu­sat­nih emi­si­ja. Sa­da sam ku­pio naj­no­vi­ju 4K vi­so­ko­re­zo­lu­cij­sku ka­me­ru i to je bio la­gan dio. Sa­da sli­je­di te­ži dio jer tre­ba na­uči­ti i ti­me ru­ko­va­ti. Ali, za­ni­ma me, jer ov­dje že­lim sni­mi­ti, za­tim u New Yor­ku, u kvar­to­vi­ma gdje su naj­bo­lje tr­go­vi­ne ko­je do­bro poz­na­jem, kao i nji­ho­ve vlas­ni­ke. Na­pra­vio bih od to­ga ne­što za na­še vi­na­re, što bi bi­lo ko­ris­no i za lju­de pre­ko Ba­re da se bo­lje upoz­na­ju s našim vi­ni­ma – objaš­nja­va svo­je pla­no­ve.

nas­ta­lih iz­me­đu 1974. i ve­lja­če ove go­di­ne či­ni al­bum Ra­su­ti te­ret ko­ji je Mi­le Rup­čić pred­sta­vio u za­gre­bač­kom ka­za­li­štu Ke­rem­puh Moj je djed 1910. oti­šao u Ame­ri­ku, a me­ne je po­zvao 1974. da mi is­pri­ča svoj ži­vot, svo­ja lu­ta­nja kroz SAD, rud­ni­ke, far­me. Na te­me­lju nje­go­ve pri­ča na­pi­sao sam “Pit i to je Ame­ri­ka”. Vo­lio bih je ob­no­vi­ti, ka­že Rup­čić

Lin­da je pr­vo bi­la uči­te­lji­ca. Za ro­đen­dan joj je na­pi­sao le­gen­dar­nu “Lin­du La­ne”, na ko­joj je Štu­lić pje­vao, a Mi­le go­vo­rio sti­ho­ve. Sa­da se vra­tio s no­vom pje­smom “Ko­lin­da”, na­pi­sa­nom za pred­sjed­ni­cu “Ka­ko sam vo­lio Li­ču” bio je nje­gov ve­li­ki hit po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na 20. sto­lje­ća, baš kao i “Li­ča­nin u Pa­ri­zu”. U SAD je oti­šao još osam­de­se­tih i ka­ko ka­že ti po­če­ci ni­su bi­li ni­ma­lo jed­nos­tav­ni

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.