YUVAL NOAH HARARI

Da­nas je ve­ći ri­zik da se ubi­je­te sa­mi ne­go da vas ubi­je ne­pri­ja­telj­ski voj­nik ili te­ro­rist

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Zo­ran Vi­tas zo­ran.vi­tas@ve­cer­nji.net ZA­GREB

Ni­smo ni zna­li, pri­je ot­pri­li­ke dvi­je go­di­ne, ka­kav je pri­vi­le­gij in­ter­v­ju s Yu­va­lom No­ahom Ha­ra­ri­jem. Iz­ra­el­ski je po­vjes­ni­čar bio za­gre­bač­ki gost po­vo­dom tur­ne­je pred­stav­lja­nja svo­je knji­ge Sa­pi­ens. Ne­dvoj­be­no je bi­lo da se ra­di o iz­nim­nom čo­vje­ku ko­ji je na­pi­sao iz­nim­nu knji­gu. Da­nas je on zvi­jez­da, dio bi­bli­ote­ke Ba­rac­ka Oba­me ili Bil­la Ga­te­sa ko­ji ka­žu da im je pro­mi­je­nio po­ima­nje svi­je­ta. U Sa­pi­en­su nam je Harari tu­ma­čio po­vi­jes­ne do­ga­đa­je iz sa­svim no­vog ku­ta. Sa­da ima no­vu knji­gu – Ho­mo de­us – ko­ju je ta­ko­đer obja­vio Fo­kus, a u njoj se ba­vi sa­daš­njoš­ću i krat­ko­roč­nom bu­duć­noš­ću po­no­vo iz­vo­de­ći šo­kant­ne, ali lo­gič­ne za­ključ­ke u la­ko čit­lji­vom šti­vu.

Či­ni se da u svi­je­tu ni­ka­da ni­je bi­lo vi­še na­si­lja, po­go­to­vo onog naj­bru­tal­ni­jeg, ali vi tvr­di­te ka­ko ga ni­ka­da ni­je bi­lo ma­nje. Ne mis­li­te li da će se ono po­ve­ća­ti zbog broj­nih čim­be­ni­ka po­put pa­da ži­vot­nog stan­dar­da, su­ko­ba re­li­gi­ja, druš­tve­ne i na­ci­onal­ne ne­jed­na­kos­ti?

Da­nas do­is­ta ima­mo ma­nje ljud­skog na­si­lja ne­go ika­da pri­je u ljud­skoj po­vi­jes­ti. Ra­to­vi ni­su do kra­ja nes­ta­li, ali tran­sfor­mi­ra­li smo se iz ne­iz­bjež­ne ka­tas­tro­fe iz­van ljud­ske kon­tro­le u iz­a­zov ko­jim ipak mo­že­mo uprav­lja­ti. U proš­los­ti lju­di su mis­li­li da se ra­to­vi po­dra­zu­mi­je­va­ju te ka­ko sa­mo Bog mo­že do­ni­je­ti mir. Ali u po­s­ljed­njih ne­ko­li­ko de­set­lje­ća lju­di su ot­kri­li ka­ko ima­ju sna­gu sa­mi do­ni­je­ti mir svi­je­tu ako do­ne­su pra­ve od­lu­ke. U ne­kim di­je­lo­vi­ma svi­je­ta još ima ra­ta, ži­vim u Iz­ra­elu pa to sa­vr­še­no do­bro znam. No ve­li­ki di­je­lo­vi svi­je­ta pot­pu­no su os­lo­bo­đe­ni ra­ta, mno­ge dr­ža­ve pres­ta­le su ko­ris­ti­ti rat kao stan­dard­ni alat os­tva­re­nja in­te­re­sa. U drev­nim agrar­nim druš­tvi­ma oko 15 pos­to svih smr­ti uz­ro­ko­va­no je ljud­skim na­si­ljem. Da­nas u ci­je­lom svi­je­tu ma­nje od 1,5 pos­to smr­ti uz­ro­ko­va­lo je ljud­sko na­si­lje. Za­pra­vo, broj je sa­mo­uboj­sta­va da­nas je ve­ći od bro­ja na­sil­nih smr­ti! Ve­ći je ri­zik da se ubi­je­te ne­go da vas ubi­je ne­ki ne­pri­ja­telj­ski voj­nik, te­ro­rist ili kri­mi­na­lac. Suk­lad­no, broj lju­di ko­ji umi­re od pre­ti­los­ti i srod­nih bo­les­ti da­le­ko je ve­ći ne­go broj lju­di ko­je je ubi­lo ljud­sko na­si­lje. Še­ćer je da­nas da­le­ko

“Tra­di­ci­onal­na po­li­ti­ka de­mo­kra­ci­je gu­bi kon­tro­lu nad do­ga­đa­ji­ma, ne us­pi­je­va pred­sta­vi­ti nam smis­le­nu vi­zi­ju bu­duć­nos­ti. Ni lje­vi­ca ni desnica ne­ma­ju vi­zi­ju gdje će čo­vje­čans­tvo bi­ti za 30 go­di­na”

opas­ni­ji od ba­ru­ta. Što je do­ni­je­lo to no­vo raz­dob­lje mi­ra? Dva su glav­na raz­lo­ga. Pr­vi i naj­važ­ni­ji, nuk­le­ar­na oruž­ja pre­tvo­ri­la su rat iz­me­đu su­per­si­la u ko­lek­tiv­no sa­mo­uboj­stvo. Ta­ko su su­per­si­le mo­ra­le u ci­je­los­ti pro­mi­je­ni­ti me­đu­na­rod­ni sus­tav i pro­na­ći na­či­ne rje­ša­va­nja su­ko­ba bez ve­li­kog ra­ta. Dru­go, gos­po­dar­ske pro­mje­ne znanje su pre­tvo­ri­le u glav­nu gos­po­dar­sku pred­nost. Pri­je je bogatstvo po­naj­vi­še bi­lo ma­te­ri­jal­no: po­lja pše­ni­ca, zlat­ni rud­ni­ci, rob­lje, sto­ka. To je po­ti­ca­lo rat jer je bi­lo re­la­tiv­no la­ko za­do­bi­ti ma­te­ri­jal­no bogatstvo kroz rat. Da­nas je bogatstvo sve vi­še te­me­lje­no na zna­nju. A znanje ra­tom ne mo­že­te po­ko­ri­ti. Pri­mje­ri­ce, ne mo­že­te po­ko­ri­ti bogatstvo Si­li­cij­ske do­li­ne ra­tom jer ta­mo bogatstvo do­la­zi od zna­nja in­že­nje­ra i teh­no­lo­ga. Po­s­lje­dič­no su ra­to­vi da­nas ogra­ni­če­ni na one di­je­lo­ve svi­je­ta, po­put Bli­skog is­to­ka, gdje je bogatstvo sta­ro­mod­no ma­te­ri­jal­no bogatstvo (po­naj­pri­je naf­t­na po­lja). Ne znam ko­li­ko će tra­ja­ti ovo raz­dob­lje mi­ra. Ali po­s­ljed­njih ne­ko­li­ko de­set­lje­ća do­ka­za­la su da, ka­da lju­di to že­le, mo­gu rat i na­si­lje sta­vi­ti pod kon­tro­lu. Na­ša je od­go­vor­nost da osi­gu­ra­mo da oni i os­ta­nu pod kon­tro­lom. Ako poč­ne no­vi svjet­ski rat, kri­vi­ca će bi­ti na neo­d­go­vor­nim vo­đa­ma.

Vi­di­mo da se mi­je­nja­ju i druš­tva, sum­nja se u de­mo­kra­ci­ju kao kon­cept, bu­di se ek­s­trem­na desnica, mi­je­nja­ju se po­gle­di na po­vi­jes­ne do­ga­đa­je. Je li to tek trend ili se u to­me skri­va opas­nost za ljud­ski rod?

Ka­ko ras­te tem­po teh­no­lo­škog ra­zvo­ja, po­li­tič­ki sus­ta­vi ko­je smo nas­li­je­di­li iz 20. sto­lje­ća mo­gli bi pos­ta­ti ne­re­le­vant­ni­ma. Teh­no­lo­ška re­vo­lu­ci­ja sa­da se kre­će br­že od po­li­tič­kih pro­ce­sa te uz­ro­ku­je gu­bi­tak kon­tro­le po­li­ti­ča­ra i gla­sa­ča nad do­ga­đa­ji­ma. Us­pon in­ter­ne­ta naz­na­ča­va što nam do­la­zi usu­sret. Cyber­s­pa­ce je sa­da klju­čan za na­še ži­vo­te, ži­vot­ni stan­dard i si­gur­nost, no ključ­ni se iz­bo­ri oko obli­ka i mo­guć­nos­ti in­ter­ne­ta ni­su odvi­ja­li kroz po­li­tič­ke pro­ce­se, iako su uklju­či­va­li tra­di­ci­onal­ne po­li­tič­ke te­me po­put su­ve­re­nos­ti, za­pos­le­nja, pri­vat­nos­ti i si­gur­nos­ti. Jes­te li ika­da gla­sa­li o obli­ku cyber­s­pa­cea? Od­lu­ke ko­je do­no­se web-di­zaj­ne­ri da­le­ko od jav­ne po­zor­ni­ce zna­če da je in­ter­net da­nas slo­bod­na zo­na bez­a­ko­nja ko­ja de­gra­di­ra dr­žav­ni su­ve­re­ni­tet, ig­no­ri­ra gra­ni­ce, re­vo­lu­ci­oni­zi­ra tr­ži­šte ra­da, uki­da pri­vat­nost i pos­tav­lja mo­žda naj­ve­ći glo­bal­ni si­gur­nos­ni ri­zik. U do­la­ze­ćim de­set­lje­ći­ma vje­ro­jat­no je ka­ko će­mo vi­dje­ti vi­še re­vo­lu­ci­ja po­put in­ter­ne­ta, u ko­ji­ma teh­no­lo­gi­ja ide is­pred po­li­ti­ke. Umjet­na in­te­li­gen­ci­ja i bi­oteh­no­lo­gi­ja mo­gli bi usko­ro do­ni­je­ti re­vi­zi­ju ne sa­mo dru­šta­va i gos­po­dar­sta­va već i sa­mih na­ših ti­je­la i umo­va. Mno­gi da­naš­nji pos­lo­vi vje­ro­jat­no će bi­ti auto­ma­ti­zi­ra­ni, mi­li­ju­ni lju­di mo­gli bi bi­ti iz­gu­ra­ni s tr­ži­šta ra­da i pos­ta­ti di­je­lom no­ve kla­se “be­sko­ris­nih”. No­ve pro­fe­si­je mo­gle bi se po­ja­vi­ti, no ka­ko nit­ko ne zna ka­ko će iz­gle­da­ti tr­ži­šte ra­da 2050. go­di­ne, nit­ko ne zna ni što da­nas tre­ba uči­ti dje­cu u ško­li. Ve­ći­na to­ga što dje­ca da­nas uče u ško­la­ma bit će pot­pu­no ne­re­le­vant­no ka­da na­pu­ne 40. No ne­ma go­to­vo ni­kak­ve po­li­tič­ke di­sku­si­je o ovim na­do­la­ze­ćim re­vo­lu­ci­ja­ma. Da­naš­nje de­mo­krat­ske struk­tu­re na­pros­to ne mo­gu do­volj­no br­zo pri­ku­pi­ti i pro­ce­si­ra­ti re­le­vant­ne po­dat­ke, mno­gi gla­sa­či ne ra­zu­mi­ju bi­olo­gi­ju i ki­ber­ne­ti­ku u mje­ri do­volj­noj da stvo­re pri­mje­re­no miš­lje­nje. Ta­ko tra­di­ci­onal­na po­li­ti­ka de­mo­kra­ci­je gu­bi kon­tro­lu nad do­ga­đa­ji­ma te ne us­pi­je­va pred­sta­vi­ti nam smis­le­nu vi­zi­ju bu­duć­nos­ti. Ni lje­vi­ca ni desnica ne­ma ni­kak­vu vi­zi­ju o to­me gdje će čo­vje­čans­tvo bi­ti za 30 go­di­na. Pro­sje­čan gla­sač po­či­nje osje­ća­ti ka­ko mu de­mo­krat­ski me­ha­ni­zam vi­še ne da­je moć od­lu­či­va­nja. Svi­jet se stu­bo­kom mi­je­nja, a on ne ra­zu­mi­je ka­ko i za­što. Moć se od­mi­če od nje­ga, a ni­je si­gu­ran ka­mo je otiš­la. U Bri­ta­ni­ji gla­sa­či za­miš­lja­ju ka­ko se moć pre­mjes­ti­la u Eu­rop­sku uni­ju pa gla­sa­ju za Brexit. U SAD-u gla­sa­či za­miš­lja­ju da es­ta­bli­šment mo­no­po­li­zi­ra svu moć pa po­du­pi­ru an­ti­es­ta­bli­šment­ske kan­di­da­te po­put Do­nal­da Trum­pa. Tuž­na je is­ti­na ka­ko nit­ko ne zna gdje je za­vr­ši­la sva ta moć. To ne zna­či ni da će­mo se vra­ti­ti u dik­ta­tu­re po­put onih iz 20. sto­lje­ća. Au­to­ri­tar­ni re­ži­mi su, iz­gle­da, po­djed­na­ko osup­nu­ti rit­mom teh­no­lo­škog ra­zvo­ja te br­zi­nom i vo­lu­me­nom in­for­ma­ci­ja. U 20. sto­lje­ću dik­ta­to­ri su ima­li ve­li­ke vi­zi­je bu­duć­nos­ti. Ko­mu­nis­ti i fa­šis­ti tra­ži­li su na­čin da u ci­je­los­ti uni­šte sta­ri svi­jet i iz­gra­de no­vi na nje­go­vu mjes­tu. Što god mis­li­li o Le­nji­nu, Hi­tle­ru ili Ma­ou, ne mo­že­te ih op­tu­ži­va­ti za ne­dos­ta­tak vi­zi­je. Da­naš­njim dik­ta­to­ri­ma, is­to kao i stran­ka­ma u de­mo­kra­ci­ja­ma, ne­dos­ta­je smis­le­ne vi­zi­je bu­duć­nos­ti. Je­di­ne vi­zi­je o ko­ji­ma slu­ša­te i u dik­ta­tu­ra­ma i u de­mo­kra­ci­ja­ma su one re­gre­siv­ne. Trump že­li Ame­ri­ku opet na­pra­vi­ti ve­li­kom, kao što je to bi­la 1980ih ili 1950-ih. Pu­tin že­li res­ti­tu­ira­ti ca­ris­tič­ki im­pe­rij 19. sto­lje­ća. ISIL že­li po­nov­no us­pos­ta­vi­ti ka­li­fat iz 7. sto­lje­ća. A u Iz­ra­elu že­le na­no­vo us­pos­ta­vi­ti ži­dov­sko bi­blij­sko kra­ljev­s­tvo, vra­ti­ti se dvi­je ti­su­će go­di­na una­trag! Upra­vo zbog br­zog teh­no­lo­škog na­pret­ka, gdje su par­la­men­ti i dik­ta­to­ri po­djed­na­ko osup­nu­ti po­da­ci­ma ko­je ne mo­gu do­volj­no br­zo pro­ce­si­ra­ti, po­li­ti­ka 21. sto­lje­ća na­pros­to ne mo­že osmis­li­ti bu­duć­nost. Uprav­lja dr­ža­vom, no vi­še je ne vo­di. Vla­da osi­gu­ra­va da su uči­te­lji pla­će­ni na vri­je­me, da se ne za­gu­ši ka­na­li­za­ci­ja, ali ne­ma poj­ma gdje će im zem­lja bi­ti za 30 go­di­na.

Či­ni se ka­ko se ka­pi­ta­li­zam po­ka­zao ne­dos­tat­nim da za­dr­ži rav­no­te­žu me­đu lju­di­ma, i gos­po­dar­ski i po­li­tič­ki. No sa­mo je ne­ko­li­ko ze­ma­lja pri­mi­je­ni­lo so­ci­ja­li­zam kao odr­ži­vu op­ci­ju.

Ka­pi­ta­li­zam ni­je pri­rod­no sta­nje čo­vje­čans­tva, već je pri­je naj­us­pješ­ni­ja re­li­gi­ja u po­vi­jes­ti. To­li­ko je us­pje­šan da mno­gi lju­di da­nas vje­ru­je ka­ko je is­ti­nit. Glav­no na­če­lo ka­pi­ta­lis­tič­ke re­li­gi­je go­vo­ri o to­me ka­ko je gos­po­dar­ski rast is­ho­di­šte svih do­brih stva­ri. Bez ob­zi­ra na to že­li­te li prav­du, slo­bo­du, čak i jed­na­kost, ni­šta od to­ga ne­će­te ima­ti bez gos­po­dar­skog ras­ta. Ka­pi­ta­lis­tič­ka re­li­gi­ja vje­ru­je ka­ko je rje­še­nje svih za­jed­nič­kih pro­ble­ma gos­po­dar­ski rast, a rje­še­nje svih osob­nih pro­ble­ma je ku­po­va­nje još stva­ri. Ta­ko sva­ka oso­ba, tvrt­ka ili dr­ža­va tre­ba slje­de­će go­di­ne pro­izves­ti vi­še, čak i ako to zna­či za­ne­ma­ri­va­nje dru­gih vri­jed­nos­ti kao što je ču­va­nje druš­tve­ne jed­na­kos­ti, osi­gu­ra­nje eko­lo­ške har­mo­ni­je ili tra­že­nja unu­traš­njeg mi­ra. Gos­po­dar­ski rast si­gur­no je po­pra­vio pu­no as­pe­ka­ta na­šeg ži­vo­ta, ali se či­ni ka­ko se ka­pi­ta­li­zam pre­vi­še usre­do­to­čio na to, a za­ne­ma­rio dru­ge važ­ne vri­jed­nos­ti. Za­hva­lju­ju­ći ka­pi­ta­liz­mu, ljud­ska je vr­sta uži­va­la ogro­man rast kroz zad­njih par sto­lje­ća, ali sav taj rast ni­je nuž­no stvo­rio svi- jet pu­no sret­ni­jim mjes­tom. Ta­ko tre­ba­mo još ne­što osim te si­ro­ve ka­pi­ta­lis­tič­ke op­se­si­je ras­tom. Na ne­sre­ću, da­nas ne zna­mo ni za jed­nu drugu odr­ži­vu al­ter­na­ti­vu ka­pi­ta­lis­tič­kom na­či­nu raz­miš­lja­nja. Po­s­ljed­nja oz­bilj­na al­ter­na­ti­va, ko­mu­ni­zam, te­me­lji­to se dis­kre­di­ti­ra­la, ta­ko da tek ri­jet­ki ima­ju že­lu­dac pro­ba­ti to opet. Mis­lim ka­ko je glav­ni iz­a­zov sva­ko­me tko ne vo­li ka­pi­ta­li­zam osmiš­lja­nje odr­ži­ve al­ter­na­ti­ve. A kraj­nje je vri­je­me da smis­li­mo ne­što jer ka­pi­ta­li­zam nas, iz­gle­da, do­is­ta vo­di pre­ma oz­bilj­noj kri­zi.

Što će se do­ga­đa­ti krat­ko­roč­no? Ima li ne­ke su­štin­ske pro­mje­ne sa­da ka­da je Do­nald Trump pos­tao pred­sjed­ni­kom? Ho­će­mo li vi­dje­ti pro­mje­nu u svjet­skoj po­li­ti­ci, gdje je EU u sve­mu to­me, a gdje ma­nje na­ci­je po­put nas?

Ako Trump usvo­ji ra­di­kal­nu na­ci­ona­lis­tič­ku po­li­ti­ku, to bi mo­glo des­ta­bi­li­zi­ra­ti ne sa­mo glo­bal­no gos­po­dar­stvo ne­go i glo­bal­ni po­li­tič­ki sus­tav. To je vr­lo opa­san ra­zvoj jer su svi glav­ni pro­ble­mi s ko­ji­ma se da­nas su­sre­će­mo glo­bal­ni, a da bi­smo ih ri­je­ši­li, tre­ba­mo efi­kas­nu glo­bal­nu su­rad­nju. Je­dan oči­ti pri­mjer je kli­mat­ska pro­mje­na ko­ja pri­je­ti ra­zvo­ju, pa i op­s­tan­ku ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je. Ka­ko bi­smo se su­prot­sta­vi­li toj pri­jet­nji, tre­ba­mo glo­bal­ne spo­ra­zu­me. Ne­će bi­ti do­volj­no ako sa­mo Ki­na sma­nji emi­si­ju stak­le­nič­kih pli­no­va dok SAD nas­tav­lja kao i do sa­da, a ni­je vje­ro­jat­no ka­ko će bi­lo ko­ja zem­lja pris­ta­ti oklja­š­tri­ti se­be kru­tim eko­lo­škim re­gu­la­ti­va­ma dok nje­zi­na kon­ku­ren­ci­ja u gos­po­dar­stvu od­bi­ja uči­ni­ti is­to. Još jed­na pri­jet­nja s ko­jom se su­sre­će­mo je­su di­srup­tiv­ne teh­no­lo­gi­je po­put umjet­ne in­te­li­gen­ci­je ili bi­oin­že­nje­rin­ga. Jed­na vla­da ne mo­že sa­ma po se­bi uči­ni­ti pu­no oko na­s­ljed­nih opas­nos­ti ko­je do­la­ze s umjet­nom in­te­li­gen­ci­jom i bi­oin­že­nje­rin­gom, jer zna­nost i teh­no­lo­gi­ja glo­bal­ni su pri­je ne­go što su na­ci­onal­ni pro­jek­ti. Ni­jed­na na­ci­ja ne mo­že re­gu­li­ra­ti umjet­nu in­te­li­gen­ci­ju sa­mos­tal­no. Ako ne pro­na­đe­mo rje­še­nja na glo­bal­nom ni­vou za di­srup­ci­je ko­je će pro­uz­ro­či­ti umjet­na in­te­li­gen­ci­ja, ci­je­le zem­lje mo­gle bi se uru­ši­ti, a u po­s­lje­dič­nom ka­osu na­si­lje i va­lo­vi iz­bje­gli­ca mo­gli bi des­ta­bi­li­zi­ra­ti ci­je­li svi­jet.

‘BOGATSTVO I ZNANJE’ Pri­je je bogatstvo bi­lo ma­te­ri­jal­no i to je po­ti­ca­lo ra­to­ve. Da­nas se ono te­me­lji na zna­nju i ne mo­že se po­ko­ri­ti Vi­zi­je ko­je slu­ša­mo u de­mo­kra­ci­ja­ma, ali i u dik­ta­tu­ra­ma is­klju­či­vo su re­gre­siv­ne Ka­pi­ta­li­zam ni­je pri­rod­no sta­nje čo­vje­čans­tva, već naj­us­pješ­ni­ja re­li­gi­ja

DA­VOR VIŠNJIĆ/ PIXSELL

U Za­gre­bu 2015. s pr­vom knji­gom In­ter­v­ju smo sa­da na­pra­vi­li do­pis­no, a svjet­ska sla­va Ha­ra­ri­ja ni­je pu­no pro­mi­je­ni­la

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.