To­ta­li­ta­ri­zam je na­po­kon us­pio i ne zo­ve se ni fa­ši­zam ni ko­mu­ni­zam; nje­go­vo je no­vo ime ‘mo­ral ban­de’

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin -

Dr­ža­va je apa­rat si­le ko­jim vla­da­ju­ća kla­sa dr­ži u po­kor­nos­ti po­tla­če­nu kla­su – re­kao je Karl Marx. Pro­tek­lih de­set­lje­ća, dr­ža­ve su se tru­di­le bi­ti, a po­ne­kad su i bi­le, de­mo­krat­ski na­dus­troj ko­ji jav­nim nov­cem i ins­ti­tu­ci­ja­ma skr­bi o ško­la­ma, zdrav­lju, kul­tu­ri, obra­ni, si­gur­nos­ti i svim os­ta­lim za­jed­nič­kim po­tre­ba­ma svo­jih gra­đa­na. Da­naš­nja dr­ža­va pak kor­po­ra­cij­ski je me­nadž­ment u služ­bi ka­pi­ta­la i se­be sa­me. Sve one za­jed­nič­ke po­tre­be gra­đa­na zbog ko­jih dr­ža­va pos­to­ji pro­gla­še­ne su tro­škom ko­ji tre­ba ne­mi­li­ce sre­za­ti. Umjes­to da li­je­če, bol­ni­ce „pos­lu­ju“. Umjes­to zdrav­lja „pro­izvo­de gu­bi­tak“. Oba­si­pa­ju nas do­brim vi­jes­ti­ma o gos­po­dar­skom ras­tu, po­ras­tu BDP-a, sma­nje­nju jav­no­ga du­ga, i ma što to zna­či­lo „iz­la­sku iz pro­ce­du­re pre­ko­mjer­nog pro­ra­ču­na“. Još kad bi nam objas­ni­li kak­ve to ve­ze ima s na­ma i na­šim ži­vo­ti­ma... A ne­ma ni­kak­ve. To je nji­ho­va in­ter­na kor­po­ra­cij­ska pri­ča ko­ja go­vo­ri sa­mo to da je ka­pi­ta­lu bo­lje. A, ako je ka­pi­ta­lu bo­lje, to zna­či da je – ka­pi­ta­lu bo­lje, što će re­ći da ne­će bi­ti otvo­re­na no­va rad­na mjes­ta za Hr­va­te, ne­go no­vi kaj­man­ski ra­ču­ni, da će­mo gle­da­ti no­va plo­vi­la i no­ve vi­le. Ho­će li pla­će uči­te­lja i li­ječ­ni­ka bi­ti ve­će? Ne. Ho­će li bi­ti vi­še nov­ca za kul­tu­ru? Ne. Za eska­dri­lu mo­der­nih bor­be­nih le­tje­li­ca? Ni to. Ho­će li se za ko­ju ku­nu po­ve­ća­ti bi­jed­ne mi­ro­vi­ne? Ni slu­čaj­no. Rad­ni­ke ni ne spo­mi­njem jer ih u na­šoj dr­ža­vi ne­ma. Osim jed­nog. Do­tič­ni je na­šao pri­bje­ži­šte u ka­to­lič­kom ka­len­da­ru i zo­ve se Sve­ti Jo­sip Rad­nik. Al­bert Ca­mus, no­be­lo­vac, u svo­jem dje­lu „Po­bu­nje­ni čo­vjek“spo­mi­nje ne­što što na­zi­va „mo­ral ban­de“, a te­me­lji se na po­kor­nos­ti i oda­nos­ti. Zna­ko­vi­to je da su upra­vo to dvi­je glav­ne dek­la­ri­ra­ne vr­li­ne je­di­ni etič­ki di­skurs na ko­ji­ma po­či­va ta­ko­zva­na po­li­tič­ka sta­bil­nost, ko­je pri­tom u nas ni­ka­da ni­je ne­dos­ta­ja­lo. Ne­ki sam dan va­dio zub. Um­njak. Na odje­lu oral­ne ki­rur­gi­je u Per­kov­če­voj. Bi­lo je ta­ko bez­bol­no, pro­fe­si­onal­no i sim­pa­tič­no da uz Hr­vat­sku gor­sku služ­bu spa­ša­va­nja i va­tro­gas­ce oral­nu ki­rur­gi­ju Per­kov­če­ve pri­bra­jam ču­du vr­s­nih hr­vat­skih ins­ti­tu­ci­ja. Ali, u če­ka­oni­ci na dru­go­me ka­tu ne­pod­noš­lji­vo za­guš­lji­vo. Čak ni moj omi­lje­ni Navy CIS na ta­moš­njem TV ekra­nu ne da ti do­ći do da­ha. Ra­ču­nam, to mi je sla­ba stra­na jer za mo­ju ar­tis­tič­ku du­šu odu­vi­jek je dva i dva bi­lo pet, ka­ko bi dva kli­ma-ure­đa­ja od po tri ti­su­će ku­na bi­la do­volj­na da go­mi­la lju­di ko­ji če­ka­ju mo­gu di­sa­ti. Bio sam si­gu­ran, ki­rur­ške su or­di­na­ci­je kli­ma­ti­zi­ra­ne. I toč­no, bi­le su, ši­rom otvo­re­nim pro­zo­rom kroz ko­ji sam gle­dao No­vi­nar­ski dom i za­pad­ni vje­tar ko­ji uda­ra o kroš­nje sta­ba­la na Sav­skoj. I sad pi­ta­nje; ho­će li po­rast BDP-a da­ti jed­noj uzor-kli­ni­ci kli­ma-ure­đa­je? Ne, ne­će. Po­sve ne­za­pa­žen SF film zo­ve se „Za­bo­rav Obli­vi­on”. Zem­lju su na­pa­li iz­van­ze­malj­ci, po­ra­že­ni su osim os­ta­ta­ka ko­je zo­vu „str­vi­na­ri“, a skri­va­ju se po špi­lja­ma. Tom Cru­ise sa svo­jom dru­ži­com ži­vi u ze­malj­skom ra­ju zva­nom Sky Tower. Sva­kog ih ju­tra li­je­pa kor­po­ra­cij­ska služ­be­ni­ca poz­drav­lja ugod­nim gla­som: „Do­bro doš­li u raj“. Nje­gov je po­sao odr­ža­va­ti ubi­lač­ke dro­no­ve ko­ji se obra­ču­na­va­ju s os­ta­ci­ma iz­van­ze­ma­lja­ca. No, ri­ječ je o to­me da su „str­vi­na­ri“za­pra­vo os­ta­ci ljud­ske vr­ste, da su iz­van­ze­malj­ci po­bi­je­di­li i da je Tom Cru­ise, um­no­žen u mnoš­tvo iden­tič­nih re­pli­ka, nji­hov slu­ga. Kor­po­ra­cij­ski je me­nadž­ment um­no­žio de­set­ke ti­su­ća re­pli­ka Hr­va­ta kao svo­je slu­ge, ko­je u pot­pu­no­me za­bo­ra­vu mis­le da su po­bjed­ni­ci, uvje­re­ni u svo­ju slo­bo­du, dok ču­do­viš­ni kor­po­ra­cij­ski stro­je­vi cr­pe po­s­ljed­nje re­sur­se Pla­ne­ta Zem­lje Li­je­pe Na­še. Mor­gan Fre­eman u Obli­vi­onu, kao ge­ril­ski vo­đa, pri­lič­no je bli­jed i ne­uvjer­ljiv. Ci­je­li dio fil­ma ko­ji se od­no­si na an­ti­kor­po­ra­cij­sku po­bu­nu vr­lo je ta­nak, kao što je sva­ka po­bu­na da­naš­njeg vre­me­na tan­ka i ne­uvjer­lji­va. Da bi po­bu­ne uop­će bi­lo, rob mo­ja shva­ti­ti da je rob. Mi­li­jar­de da­naš­njih ro­bo­va pri­kop­ča­nih na apa­ra­te pa­met­nih te­le­fo­na uop­će ne priz­na­ju i ne po­ima­ju da su rob­lje. No, shva­ti­ti se­be kao ro­ba ni­je do­volj­no za po­bu­nu. Rob mo­ra se­bi re­ći „ovo je sta­nje ne­pod­noš­lji­vo, ova­ko da­lje ne mo­že“. Ži­vi­mo u svi­je­tu i vre­me­nu u ko­jem je to­ta­li­ta­ri­zam na­po­kon us­pio, a ne zo­ve si ni fa­šiz­mom ni ko­mu­niz­mom. Kor­po­ra­cij­ski me­nadž­ment Bo­ga zvan ka­pi­tal uni­štio je sve mo­gu­će toč­ke ot­po­ra, čak i mo­guć­nost svi­jes­ti o rop­s­tvu. Nje­go­vu pla­ne­tar­nu vlast i moć ne os­po­ra­va nit­ko i nig­dje, osim onih po­s­ljed­njih i ri­jet­kih ko­ji ZNA­JU. I ne tre­ba ih ubi­ti ni za­tvo­ri­ti kao što su či­ni­li to­ta­li­ta­riz­mi ne­ka­da, jer da­naš­nji je to­ta­li­ta­ri­zam neo­bo­riv i ne­do­dir­ljiv. Sje­ćam se jed­nog od di­si­dent­skih za­bra­nji­va­nih ča­so­pi­sa ko­ji su iz­la­zi­li u ko­mu­niz­mu. Zvao se The­oria. Za­bo­ra­vio sam auto­ra te mis­li, ali upam­tio sam mi­sao: „Pr­vi put u po­vi­jes­ti u ‘sa­mo­uprav­nom so­ci­ja­liz­mu’ po­ja­vi­la se vla­da­ju­ća kla­sa ko­ja ne priz­na­je vlas­ti­to pos­to­ja­nje, već je od onih ko­ji­ma vla­da uze­la sve nji­ho­ve bar­ja­ke, pa­ro­le i ide­je odu­zev­ši po­tla­če­ni­ma bi­lo kak­vu mo­guć­nost ot­po­ra“. Ta mi­sao u da­naš­njem je to­ta­li­ta­riz­mu pot­pu­no os­tva­re­na. Ti­ra­nin zvan „no­vim svjet­skim po­ret­kom li­be­ral­nog ka­pi­ta­liz­ma“svoj je bar­jak ukra­sio svim na­če­li­ma, mis­li­ma, ide­ja­ma onih ko­je ti­ra­ni­zi­ra i ta­ko im odu­zeo sva­ku mo­guć­nost po­bu­ne. U svi­je­tu bez slo­bo­de iz­bo­ra slo­bo­da iz­bo­ra pos­ta­la je dog­mom. Gla­sač­ke ku­ti­je ko­je jam­če tu slo­bo­du ka­mu­fli­ra­na su ži­let-ži­ca. Bi­ra­nje iz­me­đu is­to­ga ni­je iz­bor. U tom „slo­bod­nom i de­mo­krat­skom“svi­je­tu sva­ka pri­mi­sao o ljud­skos­ti pro­ka­za­na je kao po­pu­li­zam. Ne­dos­ta­je ma­lo da i pa­pu Fra­nju ko­ji skr­bi o si­ro­maš­ni­ma i go­vo­ri o ba­ha­tos­ti ka­pi­ta­la pro­gla­se po­pu­lis­tom. Da bi se uop­će po­tra­žio iz­laz, po­treb­na je svi­jest da je iz­laz po­tre­ban. Te svi­jes­ti ne­ma ni­ti će je bi­ti. Za one ri­jet­ke i ma­lo­broj­ne „str­vi­na­re“iz Obli­vi­ona, za one ri­jet­ke i ma­lo­broj­ne Hr­va­te ko­ji još ni­su odus­ta­li, ko­ji ra­zu­mi­ju svo­je rop­s­tvo i ne mi­re se s njim, pos­to­ji iz­laz, a on se ne zo­ve ni po­bu­na, ni trg, ni uli­ca, ni gla­sač­ka ku­ti­ja, već Obli­vi­on. Za­bo­rav. Kao što je uči­ni­lo šez­de­set pos­to bi­ra­ča na pro­tek­lim iz­bo­ri­ma. Ne ba­vi­te se nji­ma, ne raz­miš­lja­te o nji­ma. Ži­vi­te svo­je ži­vo­te i svo­je ra­dos­ti. Ne­ka ima­ju svo­je man­da­te, po­li­tič­ke tr­go­vi­ne, sve pri­nad­lež­nos­ti kor­po­ra­cij­skih go­ni­ča ro­bo­va, fo­te­lje, “di­lo­ve”, svo­je kli­jen­te­lis­tič­ke mre­že, ali za­bo­ga, ne bu­di­te nji­ho­va pu­bli­ka. Ni sta­tis­ti sa za­dat­kom.

Shva­ti­ti se­be kao ro­ba ni­je do­volj­no za po­bu­nu. Rob mo­ra se­bi re­ći: „Ova­ko da­lje ne mo­že“.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.