Ma­cron sas­ta­vio pi­lot-vla­du. Bi­ra­či već pri­je iz­bo­ra zna­ju tko su kan­di­da­ti za mi­nis­tre

Za raz­li­ku od Plen­ko­vi­ća, Ma­cron ni­je nas­li­je­dio stran­ku, ne­go ju je stvo­rio, ni­je okru­žen lju­di­ma ko­ji ni­su nje­gov iz­bor, ne­go je for­mi­rao svo­ju eki­pu, s ko­jom je umar­ši­rao u Eli­zej­sku pa­la­ču

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin - Pi­še Mir­ko Ga­lić

Do­brom maj­sto­ru tre­ba vi­še vre­me­na da sa­gra­di do kro­va no­vu ku­ću ne­go što je Em­ma­nu­elu Ma­cro­nu tre­ba­lo da po­dig­ne no­vu zgra­du dr­žav­ne vlas­ti i da je po sis­te­mu ključ u ru­ke pre­da na upo­tre­bu Fran­cu­zi­ma kad u ne­dje­lju na bi­ra­li­štu upla­te po­s­ljed­nju ra­tu gla­so­va na nje­gov ra­čun. Pred tak­vim pot­hva­tom še­šir ski­da­ju i nje­go­vi pro­tiv­ni­ci. Po­li­ti­ka ne poz­na­je slu­čaj da net­ko u ve­li­koj europ­skoj dr­ža­vi i u ra­zvi­je­noj za­pad­noj de­mo­kra­ci­ji kre­ne od po­čet­ka, kao ne­poz­na­ti, mo­glo je iz­gle­da­ti i na­do­bud­ni mla­dić, i u go­di­ni da­na po­ku­pi svu vlast. Us­po­red­ba s Do­nal­dom Trum­pom za­vr­ša­va na to­me da ni ame­rič­ko­ga mi­li­jar­de­ra nit­ko ni­je oče­ki­vao u Bi­je­loj ku­ći; sve dru­go je raz­li­či­to me­đu nji­ma. Sa svim slič­nos­ti­ma u po­ret­ku, Fran­cu­ska sa svo­jim pro­s­vje­ti­telj­skim du­hom ni­je is­to što i bo­ga­ta li­be­ral­na Ame­ri­ka, gdje se s nov­cem mo­že sve ku­pi­ti. Ni ve­li­ki Char­les de Ga­ul­le ni­je mar­ši­rao na vlast s tak­vom ele­gan­ci­jom kad je 1958. do­la­zio na če­lo dr­ža­ve da je spa­si od ka­osa po­li­tič­ke nes­ta­bil­nos­ti i po­gi­be­lji ra­ta u Al­ži­ru. Ia­ko je imao ka­riz­mu še­fa po­kre­ta ot­po­ra i aure­olu pr­vog po­rat­nog pred­sjed­ni­ka vla­de, tre­ba­lo je slav­nog ge­ne­ra­la mo­li­ti da pre­uz­me u ru­ke sud­bi­nu Fran­cu­ske, da­ti mu jed­no­go­diš­nji gra­ce-pe­ri­od i pris­ta­ti na nje­go­ve uvje­te da pro­mje­nom Us­ta­va osi­gu­ra ja­ku per­so­nal­nu vlast ko­ju su us­tav­ni struč­nja­ci na­zva­li Pe­tom re­pu­bli­kom, a de Ga­ul­le­ovi pro­tiv­ni­ci „per­ma­nent­nim dr­žav­nim uda­rom“. U ta­kav slo­že­ni us­tav­no-po­li­tič­ki am­bi­jent ušao je mladi pred­sjed­nik s to­li­kom sa­mo­uvje­re­noš­ću da se mo­že či­ni­ti da je u nje­mu ško­lo­va­ni mo­narh, a ne da­ro­vi­ti po­li­tič­ki pri­prav­nik. For­mu­la po ko­joj ve­li­ki lju­di nas­ta­ju u su­sre­tu osob­nih spo­sob­nos­ti i po­vi­jes­nih okol­nos­ti još će se pro­uča­va­ti na nje­go­vu iz­van­red­nom slu­ča­ju; za­sad ne­ma va­lja­ni­jeg objaš­nje­nja o fe­no­me­nu no­vog fran­cu­skog vla­da­ra ne­go da su bi­ra­či na­gra­di­li odvaž­no i na­da­re­no di­je­te sre­će. I kaz­ni­li nje­go­ve kon­ku­ren­te. Pot­hva­tom na bi­ra­li­štu Ma­cron po­t­vr­đu­je fran­cu­sku tra­di­ci­ju o važ­nos­ti me­to­de u po­li­ti­ci: kao „mi­nis­trant“u Hol­lan­de­ovoj „ve­li­koj mi­si“, on je naj­pri­je na po­li­tič­kom tr­ži­štu po­nu­dio se­be,

kao no­vo li­ce ko­je bi zem­lju tre­ba­lo iz­vla­či­ti iz kri­ze; kad je (u)vi­dio da sli­ka ne pro­la­zi lo­še, po­nu­dio je sadržaj no­vih ide­ja, a kad se uvje­rio da i nje­go­ve ide­je o re­for­mi ima­ju do­bru pro­đu, po­nu­dio je i vlas­ti­tu stran­ku i no­ve (tj. svo­je) lju­de. To je krat­ki te­čaj (iz) nje­go­ve po­li­ti­ke pro­gre­sa; nas­ta­vi li s us­pje­si­ma, iz to­ga bi se plo­da mo­gao ra­zvi­ti ma­kro­ni­zam, kao na­ci­onal­na, ali i eu­rop­ska po­li­tič­ka vri­jed­nost ko­ja u se­bi uklju­ču­je tri po­ve­za­ne am­bi­ci­je: zna­ti, htje­ti i mo­ći. Pr­vu je do­ka­zao u ve­li­koj mje­ri da ne mo­ra vi­še iz­la­zi­ti na taj is­pit, dru­ga je to­li­ko oči­gled­na da je ne mo­ra ni do­ka­zi­va­ti, a s tre­ćom će od­lu­či­ti ho­će li pro­ći na bi­je­lo­me ko­nju ili pas­ti u vo­du. Ia­ko je kod nje­ga sve tek­lo kao po lo­ju, ni­je po­ka­zi­vao ti­pič­nu po­li­tič­ku sla­bost nes­trp­lji­vos­ti da zgra­du di­že od kro­va.

Fan­tas­ti­čan us­pon na tron

Ka­men te­me­ljac za „svo­ju“vlast pos­ta­vio je ono­ga da­na kad je od Rot­h­s­c­hil­da pre­bje­gao u Eli­zej­sku pa­la­ču, a smo­king ban­ka­ra za­mi­je­nio obič­nim odi­je­lom dr­žav­no­ga sa­vjet­ni­ka; tad je pr­vi put osje­tio par­fem vlas­ti a da ni­je po­bje­gao u stra­hu da je žr­tvo­vao (ban­kar­sko­ga) go­lu­ba u ru­ci za (po­li­tič­ko­ga) vrap­ca na gra­ni; pr­vi kut svo­je kons­truk­ci­je po­di­gao je ula­skom u vla­du i u vi­so­ku po­li­ti­ku, zna­ju­ći da ko­nač­ni re­zul­tat u po­li­tič­koj bor­bi ne­ri­jet­ko ovi­si i o sre­ći; dru­gi kut po­di­gao je kad je iz­i­šao iz vla­de, jer je po­ka­zao da vi­di se­be u po­li­ti­ci, ali ne u ne­mu­štoj vla­da­ju­ćoj gar­ni­tu­ri; tre­ći kut za­vr­šio po­bje­dom na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma kad je i ne­vjer­nim To­ma­ma pos­ta­lo jas­no da je ne­ka­daš­nji po­laz­nik je­zu­it­sko­ga col­lègea na­učio da se u de­mo­kra­ci­ji ne pos­ta­je Kris­tom bez iz­bor­no­ga kri­ža; i če­t­vr­ti i po­s­ljed­nji kut opet gra­di na bi­ra­li­štu da bi mo­gao kre­nu­ti u odvaž­nu re­kons­truk­ci­ju zem­lje, da re­for­mi­ra sku­pu i ne­po­du­zet­nu dr­ža­vu i da po­mi­ri oš­tro po­di­je­lje­ne Fran­cu­ze. Nje­go­vo vri­je­me po­či­nje kao lju­bav­na avan­tu­ra s Fran­cu­zi­ma. So­lid­nost iz­ved­be i no­si­vost cje­lo­kup­ne Ma­cro­no­ve kons­truk­ci­je još će se pro­vje­ra­va­ti kad se po­ja­ve pr­vi ot­po­ri kor­po­ra­ti­vis­tič­ki struk­tu­ri­ra­nog druš­tva i klan­ski or­ga­ni­zi­ra­ne po­li­ti­ke nje­go­voj vlas­ti. U nje­go­vu fan­tas­tič­nom us­po­nu na vlast ni­je la­ko raz­lu­či­ti što je fik­ci­ja, a što stvar­nost. Jed­no je već sada ne­dvoj­be­no: Ma­cron je u vi­so­ku po­li­ti­ku ušao s am­bi­ci­jom da za pet go­di­na ne os­ta­vi zem­lju u sta­nju da se Ma­ri­ne Le Pen, ili net­ko iz nje­zi­ne uže ili ši­re obi­te­lji (Na­ci­onal­na fron­ta funk­ci­oni­ra na prin­ci­pu iz­bor­no­ga kar­te­la), tre­ba sa­mo sag­nu­ti i po­ku­pi­ti vlast. Jed­nom je spri­je­čio še­fi­cu kraj­nje na­pro­sječ­no ci­ona­lis­tič­ke des­ni­ce da se pop­ne na Olimp vlas­ti; odu­zet će joj sva­ku na­du u po­bje­du ako is­pu­ni obe­ća­nja da će pre­po­ro­di­ti Fran­cu­sku i oži­vi­ti Eu­ro­pu. Auto­ri­ca nje­go­ve bi­ogra­fi­je An­ne Ful­da is­ti­če u pr­vi plan „osje­ćaj su­pe­ri­or­nos­ti“i „po­vje­re­nje u sud­bi­nu“, ali i „du­bo­ki ia­ko skri­ve­ni ego­cen­tri­zam“, kao cr­te ka­rak­te­ra, ko­ji mu ne bi dao mi­ra da ab­di­ci­ra pri­je ne­go što ne po­ku­ša sve da bi pro­veo svoj plan. Nje­go­vi su pret­hod­ni­ci re­do­vi­to odus­ta­ja­li kad bi se su­oča­va­li s ot­po­rom pro­mje­na­ma i s ne­po­vje­re­njem u vlast, te ne­či­nje­njem gu­ra­li zem­lju sve dub­lje u kri­zu. Da je mis­lio odus­ta­ja­ti, Ma­cron bi još bio na vi­so­koj pla­ći kod Rot­h­s­c­hil­da ili u sje­ni Franço­isa Hol­lan­dea. Kod nje­ga ne­ma ni­šta od olim­pij­skog du­ha; on ra­ču­na sa­mo (na) po­bje­de. U igri za vlast čes­to se skri­va­ju adu­ti, laž­no li­ci­ti­ra i ble­fi­ra pro­tiv­ni­ka: Em­ma­nu­el Ma­cron igrao je otvo­re­nih ka­ra­ta. Mo­glo je iz­gle­da­ti da pro­vo­ci­ra ili da je lu­do hra­bar kad je svoj po­li­tič­ki pro­gram obja­vio pod nas­lo­vom „Re­vo­lu­ci­ja“; ne ču­di to­li­ko pro­gram­ska agre­siv­nost kad se zna da je još A. de Tocqu­evil­le pos­ta­vio di­jag­no­zu, s ko­jom su se na vlas­ti­toj ko­ži su­sre­ta­li svi pred­sjed­ni­ci Pe­te re­pu­bli­ke, da Fran­cu­zi vi­še vo­le re­vo­lu­ci­je ne­go re­for­me. Sam Ma­cron na­kon iz­bo­ra ubla­ža­va te­ži­nu svo­je pro­gram­ske te­ze i, s vlaš­ću u ru­ka­ma i s od­go­vor­nos­ti na ple­ći­ma, go­vo­ri o „de­mo­krat­skoj re­vo­lu­ci­ji“ko­ju je us­pješ­no iz­veo da bi s „no­vim lju­di­ma“i s „no­vim ide­ja­ma“mo­gao te­me­lji­to mo­der­ni­zi­ra­ti dr­ža­vu. Lu­cid­ni ana­li­ti­čar Ni­co­las Ba­ve­rez na vri­je­me opo­mi­nje da je u Fran­cu­skoj „re­for­mi­ra­ti is­to što i ve­če­ra­ti s đav­lom“. Ne mis­li li odus­ta­ja­ti, no­vi će pred­sjed­nik mo­ra­ti s đav­lom i do­ruč­ko­va­ti i ru­ča­ti, da otje­ra sve de­mo­ne pe­si­miz­ma, de­pre­si­je, stra­ha i ne­po­vje­re­nja ko­ji su se s ne­us­pje­si­ma use­li­li u fran­cu­sko bi­će. Ob­da­ren iz­nad- vi­so­kom sa­mo­uvje­re­noš­ću, Ma­cron spa­da u one Fran­cu­ze ko­ji vje­ru­ju da im nje­mač­ki fi­lo­zof Pe­ter Slo­ter­dijk ne la­ska kad ka­že da je nji­ho­va zem­lja „naj­o­dvaž­ni­ji la­bo­ra­to­rij u po­vi­jes­ti“, „zem­lja svje­ti­onik me­đu europ­skim dr­ža­va­ma“i „naj­pro­gre­siv­ni­ja i naj­ak­tiv­ni­ja na­ci­ja“. Tak­vo po­vi­jes­no li­ce Fran­cu­ska ni­je po­ka­zi­va­la u po­s­ljed­njih 40-ak go­di­na; Ma­cron im že­li vra­ti­ti po­vje­re­nje u vlast i na­du u bo­lju bu­duć­nost prem­da je i nje­mu kris­tal­no jas­no da se i Fran­cu­ska na­la­zi u „bol­ni­ci ko­ja se zo­ve Eu­ro­pom“. U no­vom kon­zi­li­ju europ­skih dr­žav­ni­ka on bi tre­bao bi­ti i spe­ci­ja­list i li­ječ­nik op­će prak­se. Još tre­ba vi­dje­ti za­vr­ša­va li s nji­me do­mi­na­ci­ja ide­olo­gi­je ili po­či­nje vri­je­me no­ve po­li­ti­ke? Kod sla­ga­nja vlas­ti, Ma­cron ni­je na­pra­vio ti­pič­nu po­gre­šku po­li­ti­ča­ra ko­ji že­le sje­di­ti na dvi­je sto­li­ce pa os­tav­lja­ju od­škri­nu­ta vra­ta i za pos­li­je­iz­bor­na ko­ali­cij­ska po­ja­ča­nja i pres­la­ga­nja. Sve se kod nje­ga odvi­ja­lo na po­zor­ni­ci, a ne iza sce­ne, na pra­vo­me mjes­tu, dak­le, u stran­ci „La Répu­blique En Mar­c­he“(ko­ju je os­ni­vao po uzo­ru na de Ga­ul­lea), i u pra­vo vri­je­me, pri­je iz­bo­ra: ta­ko je iz ši­ro­kog uzor­ka od go­to­vo 20.000 kan­di­da­ta (34 za sva­ko mjes­to!) is­fil­tri­rao svo­je pred­stav­ni­ka za 577 mjes­ta u Na­ci­onal­noj skup­šti­ni ko­ji na bi­ra­li­štu do­bi­va­ju ko­nač­ni im­pri­ma­tur. Na ma­pi nje­go­vih lju­di, po­lo­vi­ca je iz ci­vil­no­ga druš­tva, a čak dvi­je tre­ći­ne ni­su do sada ima­le ni­ka­kav iz­bor­ni man­dat. Igrao je na si­gur­nu kar­tu os­vje­že­nja fran­cu­ske po­li­ti­ke, u ko­joj su mno­ge ka­ri­je­re do­sad tek­le do mi­ro­vi­ne, a ne­ke do kra­ja ži­vo­ta. Po­li­tič­kim kar­di­na­li­ma Ma­cron je po­vu­kao te­pih is­pod no­gu. Ni­je bi­lo ni­kak­vih dru­gih, nak­nad­nih kom­bi­na­to­ri­ka ko­je bi mi­je­nja­le vo­lju bi­ra­ča; u to­me je raz­li­ka iz­me­đu sla­ga­nja po­li­tič­ke ve­ći­ne na bi­ra­li­štu, kak­va je vi­đe­na u Fran­cu­skoj, i pres­la­ga­nja vlas­ti pos­li­je iz­bo­ra kak­va je još jed­nom do­živ­lje­na u Hr­vat­skoj. S gle­di­šta sti­la i ko­rek­t­nos­ti po­li­tič­ko­ga po­na­ša­nja, oprav­da­ne su pri­mjed­be da (hr­vat­ski) bi­ra­či ni­su gla­so­va­li za no­vu kom­bi­na­ci­ju vlas­ti, ni da je Ivan Vr­do­ljak smio to­li­ko okre­ta­ti pi­lu na­opa­ko da je i nje­mu – što pos­li­je sve­ga ne tre­ba ža­li­ti – ot­pi­li­la gra­nu na ko­joj se dr­žao na vlas­ti (iona­ko bi mu sje­ki­ra, ode li po kaz­ni u „re­al­ni sek­tor“, mo­gla pas­ti u med). S prag­ma­tič­ni­jeg gle­di­šta dr­žav­no­ga in­te­re­sa pos­tig­nu­ta su dva ci­lja: pr­vi, da bi HDZ s HNS-om za vra­tom mo­gao da­lje, i po­li­tič­ki i svje­to­na­zor­ski, kli­zi­ti pre­ma cen­tru i ta­ko ubla­ža­va­ti druš­tve­ne na­pe­tos­ti, i dru­gi, da se s krh­kom nes­ta­bil­noš­ću do­bi­va ba­rem ko­li­ko i no­vim iz­bo­ri­ma, ne tro­ši no­vac i ne gu­bi vri­je­me u do­ka­zi­va­nju da su od­no­si sna­ga ma­nje-vi­še za­ce­men­ti­ra­ni, ko­ali­cij­ski po­ten­ci­ja­li ogra­ni­če­ni, a oni ko­ji naj­vi­še že­le vlast (SDP) ne mo­gu do nje do­ći dok ne raš­čis­te ru­še­vi­ne proš­los­ti i ne po­ka­žu da ima­ju vi­zi­ju budućnosti. Je li An­drej Plen­ko­vić uto­pio HNS, ili ga je spa­sio od uta­pa­nja, ili se ta stran­ka uta­pa sa­ma? Ko­li­ko je, pak, olak­šao ili ote­žao iz­bor­nu per­s­pek­ti­vu HDZ-u, ko­je­mu je po­vo­ljan vje­tar, mo­žda naj­vi­še nje­mu, pu­hao u le­đa? Ka­ko u Hr­vat­skoj ve­li­ka ko­ali­ci­ja pu­ca pri­je svih ne­raš­čiš­će­nih ide­olo­ških pri­je­po­ra na pi­ta­nju tko će bi­ti pre­mi­jer, ma­la ve­li­ka ko­ali­ci­ja, ko­ja je for­mi­ra­na na hr­vat­ski na­čin, ma­log je po­ten­ci­ja­la, a ve­li­kog ri­zi­ka. Ni­ti je ci­je­li HNS pri­hva­tio part­ner­stvo s HDZ-om ni­ti je ci­je­li HDZ poz­dra­vio ko­ali­cij­sku su­rad­nju s HNS-om. Mo­že iz­gle­da­ti da je HNS na­pus­tio brod ko­ji to­ne i da ni­je po­vje­ro­vao u usam­lje­ni op­ti­mi­zam Da­vo­ra Ber­nar­di­ća da sa­mo tre­ba ras­pi­sa­ti iz­bo­re pa da se lje­vi­ca vra­ti za kor­mi­lo dr­ža­ve, a da će se on žr­tvo­va­ti da dr­ži pre­mi­jer­sko kor­mi­lo.

Ru­ka­vi­ca u li­ce pre­mi­je­ru

Na­glo pre­tr­ča­va­nje ve­će po­lo­vi­ce li­be­ral­nih de­mo­kra­ta na stra­nu HDZ-a mo­že se i ne­po­volj­ni­je tu­ma­či­ti pod­sje­ti li ih se na to tko pr­vi iz utro­be na­pu­šta brod kad poč­ne to­nu­ti. Ako po­li­ti­ka ni­je (sa­mo) umi­je­će mo­gu­će­ga, ne­go je i mo­ral­na vje­šti­na, on­da sla­ga­nje vlas­ti u de­mo­kra­ci­ji pri­pa­da na­ro­du, bi­ra­či­ma, a pres­la­gi­va­nje, ko­je sa­mo po se­bi ne mo­ra bi­ti ne­de­mo­krat­ski čin, pri­pa­da stra­nač­ko­me apa­ra­tu. Za­to Em­ma­nu­el Ma­cron ne­će ima­ti pro­ble­ma s kak­vim se, ka­ko sam ka­že, oče­ki­va­no, su­sre­će Plen­ko­vić. Fran­cu­ski je pred­sjed­nik iz­me­đu pr­vih iz­bo­ra, na ko­ji­ma je tra­žio, i do­bio, po­bje­du za se­be, i dru­gih iz­bo­ra, na ko­ji­ma je tra­žio skup­štin­sku ve­ći­nu (i nju će, po sve­mu, do­bi­ti), u ve­li­ko­me sti­lu sta­vio na pro­vje­ru pred Fran­cu­ze pr­vu pi­lot-vla­du, da se i iz nje­na sas­ta­va bo­lje vi­di ka­ko i s ki­me mis­li vla­da­ti ako mu bi­ra­či pos­li­je po­li­tič­ke po­dr­ške da­ju i mo­ral­nu pot­po­ru. Fran­cu­ska je pri­je nje­go­ve po­ja­ve ri­jet­ko ho­da­la na dvi­je no­ge is­to­dob­no; Ma­cron je obuo obje ci­pe­le, uzeo u pri­vre­me­nu vla­du lje­vi­cu des­ni­ce i des­ni­cu lje­vi­ce, i s do­dat­kom cen­tra, ci­vil­no­ga druš­tva i stru­ke, na­pra­vio amal­gam ko­ji da­je na­du u kom­pro­mis, ako ne i u kon­sen­zus, o pri­ro­di i pri­ori­te­ti­ma no­ve vlas­ti. U Hr­vat­skoj su stva­ri mno­go slo­že­ni­je i kad se či­ni da bi mo­gle bi­ti pu­no jed­nos­tav­ni­je. Plen­ko­vi­će­vo ru­še­nje Mos­ta, i spu­šta­nje HDZ-ova si­dra u uz­bur­ka­ne vo­de HNS-a, iz­a­zva­lo je ma­li dvor­ski udar u re­do­vi­ma naj­ja­če stran­ke. De­mons­tra­tiv­ni iz­la­zak Sti­era iz Vla­de bio bi sa­mo nje­gov mo­ral­ni čin nes­la­ga­nja da je u krat­kom obraz­lo­že­nju us­pio skri­ti svo­je kon­ku­rent­ske na­mje­re. On je kao ma­li Most ili Most u ma­lo­me: ni­je mo­gao s Ka­ra­mar­kom, a te­ško se sla­že s Plen­ko­vi­ćem! Ni­je si­gur­no da će stra­nač­ki šef to­le­ri­ra­ti da stran­ka funk­ci­oni­ra kao sa­mo­pos­lu­ga pa da ide­olog HDZ-ove no­ve pa­ra­dig­me za­dr­ži sre­diš­nju funk­ci­ju po­li­tič­ko­ga taj­ni­ka i ek­s­klu­ziv­no ra­zvi­ja, ili šti­ti, de­mo­kr­š­ćans­tvo u HDZ-u, kao da u iz­vor­noj Tuđ­ma­no­voj ver­zi­ji ni­su bi­le rav­no­prav­no zas­tup­lje­ne i na­ci­onal­na i so­ci­jal­na cr­ta. Pot­pred­sjed­nik Vla­de ba­cio je ru­ka­vi­cu u li­ce pre­mi­je­ru, a po­li­tič­ki taj­nik HDZ-a iz­a­zvao „svo­ga“pred­sjed­ni­ka. Nas­ta­vak bi mo­gao bi­ti bur­ni­ji ne­go u Fran­cu­skoj ako se išta mo­že iš­či­ta­ti iza di­ma ko­ji je s ta­mja­nom po­di­gao je­dan (uvi­jek is­ti) bi­skup tje­ra­ju­ći od Plen­ko­vi­ća „po­li­tič­ku pros­ti­tu­ci­ju“, „ne­pri­ja­te­lje“i „ana­ci­onal­ne“po­li­ti­ča­re. Za raz­li­ku od na­šeg pre­mi­je­ra, Ma­cron ni­je nas­li­je­dio stran­ku, ne­go ju je stvo­rio, ni­je okru­žen lju­di­ma ko­ji ni­su nje­gov iz­bor, ne­go je for­mi­rao svo­ju eki­pu, s ko­jom je umar­ši­rao s fan­fa­ra­ma, pr­vo u Eli­zej­sku pa­la­ču, a po­tom i u pa­la­ču Bo­ur­bo­na. Vlast je do­bi­la vlas­ni­ka. Opre­dje­lje­nje za Ma­cro­na je i iz­jaš­nja­va­nje o do­sa­daš­njim vlas­ti­ma i vla­da­ri­ma: oni su, ka­ko pri­mje­ću­je nje­mač­ki fi­lo­zof Jür­gen Ha­ber­mas, „skle­ro­ti­zi­ra­li“Fran­cu­sku, „nes­po­sob­ni za naj­ma­nji kom­pro­mis“. No­vi bi pred­sjed­nik tre­bao raz­bi­ti taj za­ča­ra­ni krug li­je­vo-des­nih i des­no-li­je­vih is­klju­či­vos­ti i us­pos­ta­vi­ti u zem­lji „smi­sao za de­mo­krat­ski kom­pro­mis“. I ta­mo je, kao i kod nas, lje­vi­ca va­di­la re­vol­ver na spo­men des­ni­ce, i obr­nu­to, i ta­mo je sva­ka oz­bilj­ni­ja ve­li­ka ko­ali­ci­ja, po­sve is­klju­če­na. Sam je 39-go­diš­nji šef dr­ža­ve odre­dio svo­ju po­zi­ci­ju: „Či­nje­ni­ca da pris­ta­še des­ni­ce i pris­ta­še lje­vi­ce go­vo­re da pri­pa­dam dru­goj stra­ni po­t­vr­đu­je da ja ni­sam ni s jed­ne ni s dru­ge stra­ne.“Ured­nik „Libéra­ti­ona“Ser­ge July vi­di Ma­cro­na da­nas kao „kom­pro­mis iz­me­đu lje­vi­ce i des­ni­ce“, a su­tra kao „kom­pro­mis iz­me­đu pos­lo­da­va­ca i sin­di­ka­ta“. U pr­voj ulo­zi ne­ma ve­ćih pro­ble­ma ot­ka­ko su Fran­cu­zi na bi­ra­li­štu od­ba­ci­li do­sa­daš­nje vla­da­re i nji­ho­ve stran­ke i da­li glas za pro­mje­ne; u dru­goj će bi­ti te­že jer put do us­pje­ha vo­di ne­izos­tav­no pre­ko kru­tog rad­nog za­ko­no­dav­s­tva, ra­sip­ne so­ci­jal­ne dr­ža­ve, za­hr­đa­log gos­po­dar­stva i umor­ne po­li­ti­ke. Zna­ko­vit je po­da­tak da je po­lo­vi­ca Fran­cu­za pres­pa­va­la važ­ne iz­bor­ne run­de: što će bi­ti kad se oni pro­bu­de?

Fran­cu­ski je pred­sjed­nik iz­me­đu pr­vih i dru­gih iz­bo­ra u ve­li­kom sti­lu na pro­vje­ru sta­vio pred gra­đa­ne sas­tav eki­pe ko­joj mis­li po­vje­ri­ti uprav­lja­nje dr­ža­vom U Hr­vat­skoj su stva­ri mno­go slo­že­ni­je pa je Plen­ko­vi­će­vo ru­še­nje Mos­ta i spu­šta­nje si­dra u HNS-ove vo­de naj­pri­je iz­a­zva­lo ma­li dvor­ski udar unu­tar vla­da­ju­će stran­ke

Raz­li­ke u pris­tu­pu Ma­cron je igrao otvo­re­nih ka­ra­ta, Plen­ko­vić je Vr­do­lja­ka iz­vu­kao iz ru­ka­va

Po­ziv mla­di­ma Igrao je na si­gur­nu kar­tu os­vje­že­nja fran­cu­ske po­li­ti­ke, u ko­joj su mno­ge ka­ri­je­re do­sad tek­le do mi­ro­vi­ne

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.