Kad bi se pi­ta­lo pse, svi bi oda­bra­li da ži­ve u Osi­je­ku

Gra­đa­ni ra­do po­ma­žu vo­lon­te­ri­ma, po če­mu su fe­no­men u Hr­vat­skoj, a od po­čet­ka go­di­ne udom­ljen je 191 pas, vi­še ne­go ika­da i vi­še ne­go što ih azil mo­že pri­mi­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Su­za­na Le­pan-Šte­fan­čić su­za­na.le­pan-ste­fan­cic@ve­cer­nji.net OSIJEK

O osječ­kom sklo­ni­štu za pse bri­nu se vo­lon­te­ri udru­ge Po­bje­de, no oni uvi­jek is­ti­ču da ni­če­ga ne bi bi­lo bez ve­li­ke po­dr­ške gra­đa­na Psi se vo­ze u tra­mva­ji­ma i auto­bu­si­ma, i to bez kar­te, bes­plat­no. Za­bra­nje­no je dr­ža­nje pa­sa na lan­cu. Otvo­re­na su im vra­ta Dje­čjeg ka­za­li­šta i Ki­na Ura­nia, a slo­bod­no mo­gu i u “kup­nju” u po­dos­ta tr­go­vi­na. Dok im vlas­ni­ci pi­ju ka­vu, oni se iz­le­ža­va­ju pod sto­lom u ka­fi­ću, a ožed­ne li, ko­no­ba­ri će, u sve vi­še lo­ka­la, i nji­ma ra­do po­nu­di­ti po­su­du s hlad­nom vo­dom.

Udom­lja­va­ju, a pu­ni

Trč­ka­ra­ju i igra­ju se na ukup­no de­se­tak igra­li­šta u gra­du, što je, vje­ro­jat­no, i naj­vi­še u Hr­vat­skoj. Za Bo­žić, gra­đa­ni po­hr­le u azil za na­pu­šte­ne pse ka­ko bi ih pro­še­ta­li. To je Osijek, grad u ko­je­mu psi za­uzi­ma­ju sve dos­to­jans­tve­ni­je mjes­to pod sun­cem. I baš za­to, ka­žu ak­ti­vis­ti, i gra­đa­ni­ma je sve ljep­še ži­vje­ti u nje­mu. Ve­li­ke zas­lu­ge za tak­vu sli­ku pri­pa­da­ju i vo­lon­te­ri­ma Udru­ge Po­bje­de, ko­ja nad­ljud­skim na­po­ri- ma skr­bi o osječ­kom sklo­ni­štu za pse. Vo­lon­te­ri će, pak, na to “pre­ba­ci­ti koc­ki­cu” i re­ći – ni­če­ga ne bi bi­lo bez ne­vje­ro­jat­ne po­dr­ške na­ših su­gra­đa­na. - Ne znam je­su li Osje­ča­ni za­is­ta do­bri lju­di ili smo ih mi us­pje­li ani­mi­ra­ti, ali či­nje­ni­ca je da ima­mo naj­ve­ću pot­po­ru svo­jih gra­đa­na u na­šem tru­du i ra­du. I po to­me smo fe­no­men u Hr­vat­skoj – na­po­mi­nje Ivana Cr­no­ja, čel­ni­ca Udru­ge Po­bje­de. - Čak 191 pas udom­ljen je u sa­mo pet i pol mje­se­ci ove go­di­ne, što je re­kord ko­jim se po­no­si­mo – na­do­ve­zu­je se ona. Ko­li­ko je to zna­čaj­na broj­ka, svje­do­či naj­bo­lje po­da­tak da je ka­pa­ci­tet sklo­ni­šta 180. Udom­ljen je, dak­le, ci­je­li je­dan azil. No­vi dom u ci­je­loj 2016. pro­naš­lo je, us­po­red­be ra­di, tris­to­ti­njak pa­sa. No, azil je, bez ob­zi­ra na tu po­hval­nu sta­tis­ti­ku, u sva­ko­me tre­nut­ku – pun. - Ka­da net­ko udo­mi psa, on spa­ša­va dva psa: ono­ga ko­je­ga odvo­di ku­ći i ono­ga ko­ji će s uli­ce do­ći na nje­go­vo mjes­to – po­ru­ču­je Ivana. Na nji­ho­vu ne­dav­nom pik­ni­ku “Po­vra­tak ot­pi­sa­nih” oku­pi­lo se vi­še od 500 udo­mi­te­lja i udom­lje­nih lju­bi­ma­ca. Sve do­na­ci­je pros­li­je­đe­ne su za po­moć ži­vo­ti­nja­ma ko­je u azi­lu još če­ka­ju no­vi ži­vot. Kao vo­lon­ter­ka, Ivana Cr­no­ja doš­la je u azil u osječ­kom pri­grad­skom na­se­lju Ne­me­tin pri­je rav­no de­set go­di­na. Bi­lo ih je ta­da tro­je, a da­nas ih je 80 ak­tiv­nih vo­lon­te­ra, s vo­lon­ter­skim ugo­vo­ri­ma. Udru­gu su os­no­va­li 2009., skrb o azi­lu pre­uzi­ma­ju 2010., a već go­di­nu kas­ni­je re­gis­tri­ra­li su ga kao sklo­ni­šte. - Jed­no smo od tek šest “no kill” sklo­ni­šta u Hr­vat­skoj. Dak­le, od ukup­no 30 sklo­ni­šta u zem­lji, sa­mo nas šest ne ubi­ja pse na­kon 60 da­na. No­vi za­kon o za­šti­ti ži­vo­ti­nja pos­lan je u sa­bor­sku pro­ce­du­ru pa će, iz­gla­sa­ju li ga, če­mu se to­plo na­da­mo, sva sklo­ni­šta ubu­du­će bi­ti po­put nas jer će se za­bra­ni­ti ubi­ja­nje – ve­se­li se na­ša su­go­vor­ni­ca. Osječ­ki azil po­se­ban je po to­me i što je je­di­ni otvo­ren za po­sje­ti­te­lje od 10 do 18 sa­ti, sva­ki dan, bez

Sva­ki dan od 10 do 18 sa­ti po­sje­ti­te­lju mo­gu še­ta­ti pse ili po­ma­ga­ti u čiš­će­nju i ure­đe­nju azi­la

iz­nim­ke. U tih osam sa­ti, gra­đa­ni mo­gu še­ta­ti pse ili po­ma­ga­ti vo­lon­te­ri­ma. Vi­ken­dom, ta­ko, sva­ki pas ode u šet­nju. - Za bo­žić­ni ru­čak, ko­ji je 26. pro­sin­ca, ci­je­li se azil pro­še­ta i tri pu­ta. Gra­đa­ni stvar­no su­dje­lu­ju u sve­mu što ra­di­mo i grad nam je sve ljep­ši za ži­vot. Cilj nam je da shva­te važ­nost udom­lja­va­nja, kas­tra­ci­je i za­jed­nič­ke bri­ge za ži­vo­ti­nje, jer to su psi svih nas – po­nos­na je Ivana. U šet­nju sa psi­ma čes­to se za­pu­ti i Igor Be­rec­ki, poz­na­ti osječ­ki pe­di­ja­tar. U azil, ta­ko, zna sti­ći i rav­no iz dežurstva u osječ­koj bol­ni­ci. Vo­di­telj je, na­ime, Odje­la za in­ten­ziv­no li­je­če­nje dje­ce Kli­ni­ke za pe­di­ja­tri­ju u KBC-u Osijek. - Mo­ja Mo­ni­ka, Ti­ja­na i Ben sve to ra­di­mo obi­telj­ski, uklju­čiv­ši i na­še pse Fran­ki­eja i Lucy ko­ji su ta­ko­đer udom­lje­ni ulič­ni pri­mjer­ci pse­će lju­ba­vi. Mo­ja ses­tra vje­ro­jat­no vi­še vre­me­na pro­vo­di u azi­lu ne­go kod ku­će, gdje je i sa­ma udo­mi­la još tri psa. S osječ­kim azi­lom ve­žu me odre­da li­je­pe ve­ze, broj­na osob­na poz­nans­tva s azil­skim vo­lon­te­ri­ma, ku­mo­va­nje jed­nom od naj­sta­ri­jih azil­skih pa­sa ko­jem sam i ime­njak, po­vre­me­na su­rad­nja pri zbri­nja­va­nju i udom­lja­va­nju pa­sa, od­las­ci u šet­nje azil­skih pa­sa i uklju­či­va­nje u ne­ke od broj­nih ak­ci­ja Udru­ge Po­bje­de – na­vo­di dr. Be­rec­ki. Osijek je zad­njih go­di­na, re­zi­mi­ra, iz­ra­zi­to na­pre­do­vao gle­de hu­ma­nog i ci­vi­li­zi­ra­nog pos­tu­pa­nja i zbri­nja­va­nja ulič­nih pa­sa i ma­ča­ka. Is­pr­va za­hva­lju­ju­ći he­roj­ski po­žr­tvov­nom ra­du vo­lon­te­ra, a u zad­nje vri­je­me i uz po­hval­nu su­rad­nju s od­go­vor­nim grad­skim služ­ba­ma.

I za­jed­nič­ko ku­pa­nje

Da uvi­jek ima pros­to­ra za vi­še i bo­lje is­ti­ču i u grad­skoj upra­vi. - Uve­li smo, za po­če­tak, po je­dan tra­mvaj i auto­bus za pri­je­voz pa­sa, a ni­smo pra­vil­ni­kom ogra­ni­či­li nji­hov broj pa će­mo vi­dje­ti. Po­vrat­ne re­ak­ci­je su od­lič­ne, no ima i onih ko­ji se ne že­le vo­zi­ti sa psi­ma. Tak­va su vo­zi­la vid­lji­vo oz­na­če­na na­ljep­ni­com “dog fri­end­ly”, ta­ko da gra­đa­ni ko­ji­ma to sme­ta mo­gu pri­če­ka­ti dru­gi tra­mvaj ili auto­bus – po­jaš­nja­va Lji­lja­na Be­laj­džić, pro­čel­ni­ca Uprav­nog odje­la za ur­ba­ni­zam i gra­di­telj­stvo, ko­mu­nal­no-stam­be­no gos­po­dar­stvo, pro­met i za­šti­tu oko­li­ša. Do­go­va­ra se, nas­tav­lja, i pos­tav­lja­nje vi­še ko­še­va za iz­met. Na­kon Za­gre­ba, Osijek je dru­gi grad u Hr­vat­skoj u ko­jem je za­bra­nje­no stal­no dr­ža­ti psa na lan­cu, od­lu­ka je od ve­lja­če. Na­mje­ra je, is­ti­ču u Gra­du, osi­gu­ra­ti pri­mje­re­ni­je uvje­te ži­vo­ta lju­bim­ci­ma, a pri to­me spri­je­či­ti šte­tu ili oz­lje­đi­va­nje dru­gih gra­đa­na. Ne iz­a­zi­va se ta­ko, re­zi­mi­ra­ju, agre­si­ja u ži­vo­ti­nja. - Što se sank­ci­ja pre­ma pre­kr­ši­te­lji­ma ti­če, os­ta­vi­li smo rok od go­di­nu da­na za pri­la­god­bu na no­va pra­vi­la – ka­že Be­laj­džić. Ivana Cr­no­ja ima, pak, još jed­nu ide­ju. - Na po­pu­lar­nom ku­pa­li­štu “Že­ljo” uz Dra­vu gra­đa­ni se re­do­vi­to ku­pa­ju sa psi­ma pa pre­go­va­ra­mo s Gra­dom da to i bla­gos­lo­vi, od­nos­no oza­ko­ni – za­klju­ču­je ona.

U jed­nom od šest ‘no kill’ azi­la u Hr­vat­skoj mo­že se smjes­ti­ti 180 pa­sa. Uvi­jek su pu­ni, a uvi­jek ima i šte­na­di. O nji­ma se me­đu 80 ak­tiv­nih vo­lon­te­ra bri­nu i Te­na i Ma­ša

Psi se u Osi­je­ku bes­plat­no vo­ze u jav­nom grad­skom pri­je­vo­zu

Po­ma­ga­nje psi­ma či­ni me bo­ljim čo­vje­kom, is­ti­če dr. Igor Be­rec­ki, osječ­ki pe­di­ja­tar ko­ji ne pro­pu­šta ni Po­vra­tak ot­pi­sa­nih, dru­že­nje udo­mi­te­lja i pa­sa

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.