‘Slav­ni Bu­ko­vi bio je naš pod­sta­nar u Kup­skoj uli­ci 17’

“Di­na­mo - do­bra klub, ali ko­li­ko od­bor­ni­ka (čla­no­va upra­ve), to­li­ko stru­ja”, znao je go­vo­ri­ti ve­li­ki Bu­ko­vi

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - To­mis­lav Da­so­vić

Ču­ve­ni Ma­đar je do da­na da­naš­njeg naj­du­go­vječ­ni­ji tre­ner pla­vih, sa sta­žem od čak 4277 da­na na klu­pi Gra­đan­skog i Di­na­ma Jed­na po­žu­tje­la fo­to­gra­fi­ja iz Di­na­mo­va ka­len­da­ra iz 90-ih, ka­dar s ne­ke od utak­mi­ca ne­po­nov­lji­vo­ga Gra­đan­skog, i na njoj je­dan neo­bi­čan, a ta­ko upe­čat­ljiv i od­ne­kud poz­nat de­talj – ku­ća dvo­kat­ni­ca u po­za­di­ni. Še­ta­ju­ći za­gre­bač­kom Mar­ti­nov­kom, danas na­kr­ca­nom pos­lov­nim zgra­du­ri­na­ma, go­to­vo bez kva­dra­ta ze­le­ne po­vr­ši­ne, u po­tra­zi za bi­lo kak­vim tra­gom slav­ne Pur­ge­ri­je (ta­ko su zva­li igra­li­šte Gra­đan­skog), zas­ta­je­mo u Kup­skoj uli­ci, a ta­mo, na bro­ju 17, toč­no na­su­prot HEP-ova mas­to­don­ta, još str­ši, ogu­lje­ne fa­sa­de, ali po­nos­no i gor­do, poz­na­ta dvo­kat­ni­ca, po­s­ljed­nji os­ta­tak jed­ne ve­li­čans­tve­ne ere za­gre­bač­kog i hr­vat­skog spor­ta.

‘Ta­ta je ku­pio ku­ru­zu’

Je­dan od sta­na­ra ku­će iz ove pri­če je i 67-go­diš­nji Že­li­mir Žit­ko­vić, sta­ro­sje­di­lac u kvar­tu, sin po­koj­nog Ig­na­ca Žit­ko­vi­ća, ne­ka­daš­njeg po­vje­re­ni­ka HSS-a za Mar­ti­nov­ku i poz­na­tog sto­lar­skog obrt­ni­ka. - Ta­ta je dva­de­se­tih go­di­na ku­pio ovu zem­lju kao “ku­ru­zu” i pro­da­vao gra­di­li­šta, me­đu os­ta­lim sa­gra­dio je i ovu ku­ću u ko­joj i danas sta­nu­jem. Mo­ja obi­telj na pr­vom ka­tu, a stan na dru­gom ka­tu smo iz­najm­lji­va­li. Me­đu os­ta­li­ma, od 1936. u nje­mu je ži­vio i Mar­ton Bu­ko­vi. Da, ču­ve­ni tre­ner Gra­đan­skog bio je naš pod­sta­nar! – pri­ča nam Že­li­mir Žit­ko­vić, ko­ji je nas­ta­vio oče­vim sto­pa­ma i ci­je­li ži­vot ba­vi se sto­lar­skim za­na­tom. Na spo­men Bu­ko­vi­je­va ime­na, sta­re pur­ger­ske no­go­met­ne ro­man­ti­ča­re pre­pla­vit će nos­tal­gi­ja. Ar­hi­tekt mo­der­nog za­gre­bač­kog no­go­me­ta, ta­ko mu je te­pao Zvo­ni­mir Mag­dić - Ami­go, a uz Ći­ru Bla­že­vi­ća i Branka Ze­be­ca bio je naj­ve­ći tre­ner bo­ga­te Di­na­mo­ve po­vi­jes­ti. Da, Di­na­mo­ve, ne sa­mo Gra­đan­skog, jer ču­ve­ni Ma­đar bio je u dva na­vra­ta (1945.-1947. te 1960.-1961.) i tre­ner mak­si­mir­skih pla­vih. Bu­ko­vi je, pre­ma pri­ča­ma iz Di­na­mo­ve po­vi­jes­ti, čak naj­du­go­vječ­ni­ji tre­ner pla­vih, na či­joj je klu­pi pro­veo 4277 da­na, a s njim je Gra­đan­ski iz­ras­tao u jed­nu od naj­dojm­lji­vi­jih i naj­u­gled­ni­jih europ­skih no­go­met­nih dru­ži­na. Osim što su ru­ši­li pri­mje­ri­ce Li­ver­po­ol (1936.) i moć­ni ma­đar­ski Nagyva­rad (1944.), pur­ge­ri su s Bu­ko­vi­jem bi­li pr­va­ci Ju­gos­la­vi­je 1937. i 1940. te pr­va­ci Ne­za­vis­ne Dr­ža­ve Hr­vat­ske 1943. go­di­ne. Ovo je nji­ho­va naj­ču­ve­ni­ja pos­ta­va: Gla­ser, Bro­zo­vić, Du­bac, Lec­h­ner, Jaz­bin­šek, Ple­še, Ci­mer­man­čić, Wölfl, Leš­nik, An­tol­ko­vić, Ko­ko­to­vić. No, ka­ko se i za­što uop­će Mar­ton Bu­ko­vi do­se­lio na Mar­ti­nov­ku, u Kup­sku uli­cu? - Za­to što je tra­žio stan u ne­po­sred­noj bli­zi­ni igra­li­šta Gra­đan­skog, ali i po­zi­ci­ju s ko­je je imao po­gled na igra­li­šte. Mo­ja obi­telj sta­no­va­la je na pr­vom, a Bu­ko­vi na dru­gom ka­tu na­še zgra­de i s pro­zo­ra mu je pu­cao po­gled toč­no na sre­di­nu igra­li­šta. Bio je do­volj­no bli­zu da je mo­gao s pro­zo­ra vo­di­ti tre­ning i u sva­kom

Bu­ko­vi je bio pra­vi gos­po­din, svjet­ski čo­vjek, ka­že nam Že­li­mir Žit­ko­vić Bu­ko­vi je sa svo­ga pro­zo­ra na dru­gom ka­tu na­še zgra­de imao po­gled na igra­li­šte Gra­đan­skog i s pro­zo­ra je znao ga­la­mi­ti na igra­če ŽE­LI­MIR ŽIT­KO­VIĆ sta­nov­nik Kup­ske 17

tre­nut­ku kon­tro­li­ra­ti igra­če. I ni­je se us­tru­ča­vao ga­la­mi­ti na njih iz svo­ga dnev­no­ga bo­rav­ka - pri­po­vi­je­da nam Žit­ko­vić de­talj iz ži­vo­ta slav­no­ga tre­ne­ra ko­je mu je is­pri­čao otac Ig­nac. Ko­je su još oče­ve us­po­me­ne na Bu­ko­vi­ja? - Bu­ko­vi je ta­tu zvao Na­či Ba­či li Gaz­da­ra. Pri­čao mi je ta­ta ka­ko je Ma­đar bio pra­vi gos­po­din, svjet­ski čo­vjek, ga­lan­tan i ugla­đen. Znao je jed­nom mje­seč­no do­ći k na­ma na ru­čak, i u na­šoj ku­ći bio je to ve­li­ki do­ga­đaj, no znao je, za­okup­ljen no­go­me­tom i pot­pu­no po­sve­ćem svo­me pos­lu, i ne po­ja­vi­ti se, jed­nos­tav­no za­bo­ra­vi­ti. Do­la­zi­li su k na­ma Mon­si­der i Ko­ko­to­vić..., mno­gi igra­či Gra­đan­skog obra­ća­li su se mo­me ocu za po­moć ako bi im ne­što za­tre­ba­lo - nas­tav­lja Žit­ko­vić. Bu­ko­vi­ja je upoz­nao i osob­no, sre­di­nom 60-ih, ka­da je Ma­đar bio tre­ner Olym­pi­aco­sa.

- Pu­to­vao je Bu­ko­vi vla­kom iz Grč­ke pre­ma Bu­dim­pe­šti, i mo­rao se za­dr­ža­ti ne­ko­li­ko da­na u Za­gre­bu ka­ko bi do­bio vi­zu za Ma­đar­sku. Ta­da se sje­tio na­še obi­te­lji, do­šao je k na­ma i os­tao ne­ko­li­ko da­na. Ta­ta je bio ja­ko sre­tan i od­mah je na­pra­vio ve­se­li­cu. Uži­vao sam slu­ša­ju­ći nje­gov ne­pra­vi­lan hr­vat­ski, znao je re­ći: “Di­na­mo do­bra klub, ali ko­li­ko od­bor­ni­ka (čla­no­va upra­ve), to­li­ko stru­ja”. Ili za Dra­ža­na Jer­ko­vi­ća: “Ve­li­ki ta­lent, ma­li uči­nak”, htio je re­ći da je Dra­ža na trav­nja­ku bio po­ma­lo li­jen - do­da­je Žit­ko­vić.

Pre­bo­jen sta­ri nat­pis

I sa­da do­la­zi­mo do naj­tuž­ni­jeg di­je­la ove pri­če, ili ka­ko je u svib­nju 1945. go­di­ne za­ti­ran sva­ki dje­lić ču­ve­ne Pur­ge­ri­je. Sve je, na­ime, u jed­no­me da­nu bi­lo - spa­lje­no. Za­trt je sva­ki trag slav­ne po­vi­jes­ti Gra­đan­skog. - Moj ta­ta, kao is­tak­nu­ti HSS-ovac i us­pje­šan obrt­nik, bio je pro­gla­šen dr­žav­nim ne­pri­ja­te­ljem i pro­veo je ne­ko­li­ko mje­se­ci u lo­go­ru na Ka­na­lu u Dr­ži­će­voj, a ra­di­oni­ca, 22 stro­ja i sav ma­te­ri­jal bi­li su za­pli­je­nje­ni. A klup­ske pros­to­ri­je Gra­đan­skog? Da, spa­lje­ne su bi­le, znam i tko ih je pa­lio, ne­ki su još me­đu ži­vi­ma. Ta­da su još bi­li dje­ča­ci, net­ko ih je na­go­vo­rio, a nji­ma je to ta­da bi­lo za­bav­no... za­klju­čio je Žit­ko­vić. Na kra­ju, za­nim­ljiv štik­lec pos­lao nam je i či­ta­telj Bo­ži­dar Mi­ku­lan iz Za­pre­ši­ća. Tvr­di da je još do pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci na ku­ći ko­ja se na­la­zi na uglu Kup­ske i Su­tlan­ske uli­ce osam­de­set go­di­na sta­jao nat­pis “Kr­č­ma Gra­đan­skom igra­li­štu”, ali da je u tom objek­tu sa­da otvo­re­na pe­ka­ra, a vlas­nik je nat­pis jed­nos­tav­no pre­bo­jio. - O to­me sam oba­vi­jes­tio Zo­ris­la­va Sre­bri­ća i on je re­kao da će ne­što po­du­ze­ti da se nat­pis vra­ti, ali sve je os­ta­lo na obe­ća­nju - pi­še Mi­ku­lan. Ina­če, leš­na­to igra­li­šte Gra­đan­skog bi­lo je smje­šte­no iz­me­đu Kup­ske na is­to­ku, Ko­ran­ske na za­pa­du (gdje je bi­la i tri­bi­na), Su­tlan­ske na sje­ve­ru, a od 1939. go­di­ne i Va­ra­ždin­ske, da­naš­nje Vu­ko­var­ske, na ju­gu.

I danas u Za­gre­bu ima ži­vih ko­ji su 1945. go­di­ne spa­li­li igra­li­šte i pros­to­ri­je Gra­đan­skog

Po­če­tak 60-ih Bu­ko­vi (des­no u bi­je­loj ma­ji­ci) bio je pr­vi tre­ner Di­na­ma, a Mi­lan An­tol­ko­vić po­moć­nik, kas­ni­je i na­s­ljed­nik DVO­KAT­NI­CA U KUP­SKOJ NEKAD I SAD Dva des­na pro­zo­ra na dru­gom ka­tu (sa­da ima­ju spu­šte­ne ro­le­te) pri­pa­da­la su sta­nu u ko­je­mu je ži­vio Bu­ko­vi, dok Žit­ko­vi­ći ži­ve na pr­vom ka­tu

Igra­li­šte Gra­đan­skog Zva­li su ga Pur­ge­ri­ja, a danas je na nje­zi­nu mjes­tu zgra­da HEP-a (sli­ka li­je­vo)

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.