Mit­ter­rand ni­je Val­ter. BiH ni­je obra­nio, a Sr­be je pre­tvo­rio u gos­po­da­re ra­ta

Za­što se uop­će upu­štao u ri­zik do­la­ska u op­sjed­nu­ti grad i to na go­diš­nji­cu uboj­stva pri­jes­to­lo­na­s­ljed­ni­ka Fer­di­nan­da i na dan bit­ke na Ko­so­vu, os­ta­je ne­jas­no do danas

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

JPi­še Mir­ko Ga­lić oš ni­je do kra­ja slo­žen mo­za­ik ta­jans­tve­nog pu­to­va­nja Franço­isa Mit­ter­ran­da u Sa­ra­je­vo 28. lip­nja 1992., dak­le, pri­je pu­nih 25 go­di­na: ko­li­ko je to bio di­plo­mat­ski pot­hvat, ko­li­ko mar­ke­tin­ški blef, a ko­li­ko po­li­tič­ka po­dva­la ili čak ljud­ska pri­je­va­ra? Za­što se ta­daš­nji fran­cu­ski pred­sjed­nik uop­će upu- štao u ri­zik do­la­ska u op­sjed­nu­ti grad, sli­je­ta­nja na ra­zo­re­nu pis­tu na ko­ju su pa­da­le gra­na­te, i to na sa­mu go­diš­nji­cu uboj­stva aus­tro­ugar­sko­ga pri­jes­to­lo­na­s­ljed­ni­ka Fer­di­nan­da na sa­ra­jev­skim uli­ca­ma? Raz­li­či­ti od­go­vo­ri i da­lje kru­že u ve­zi s tim do­ga­đa­jem ko­jim je vi­so­ki gost na ne­ko­li­ko sa­ti mo­žda i ugro­zio vlas­ti­tu si­gur­nost, a os­ta­vio u vi­še­go­diš­njoj po­gi­be­lji Sa­raj­li­je ko­ji su na­iv­no po­vje­ro­va­li u nje­go­vu mi­si­ju spa­sa. Na is­ti se dan odi­gra­la i za­vr­š­na bit­ka na Ko­so­vu, što Sr­bi sla­ve kao Vi­dov­dan, pa se u go­to­vo svim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma prov­la­či­la vi­še-ma­nje eks­pli­cit­na te­za da je Fran­cuz vi­še ko­ris­tio (ve­li­ko)sr­p­skim moć­ni­ci­ma, ko­ji su op­ko­li­li grad na go­to­vo sred­njo­vje­kov­ni na­čin, ali s upo­tre­bom mo­der­no­ga oruž­ja i bez ikak­vih vi­te­ških ob­zi­ra, ne­go što je stvar­no po­mo­gao os­tav­lje­noj i ne­moć­noj sa­ra­jev­skoj ra­ji da se os­lo­bo­di op­sa­de. Sr­p­ska le­gen­da go­vo­ri da su i zvo­na s No­tre-Da­me u Pa­ri­zu svo­je­dob­no ogla­ša­va­la sr­p­sku tra­ge­di­ju na Ko­so­vu; za tra­ge­di­ju ko­ju su Ka­ra­dži­će­vi i Mla­di­će­vi Sr­bi stva­ra­li u Sa­ra­je­vu (i BiH), na kra­ju 20. sto­lje­ća, u Pa­riz su do­la­zi­li uvjer­lji­vi do­ka­zi iz mno­gih iz­vo­ra, služ­be­nih i nes­luž­be­nih po­djed­na­ko. Bi­lo je ra­zvid­no od pr­vo­ga da­na tko je tko u to­me ra­tu da agre­so­ri nisu zas­lu­ži­va­li da im fran­cu­ski pred­sjed­nik s os­tat­kom svi­je­ta ču­va le­đa dok oni ma­sa­kri­ra­ju je­dan grad i nje­go­ve sta­nov­ni­ke. Os­ta­lo je ne­jas­no do da­na da­naš­nje­ga ko­me je sve fran­cu­ski pred­sjed­nik ma­zao oči kad je „otva­rao hu­ma­ni­tar­ni ko­ri­dor“, a za­pra­vo pre­pu­štao Sa­ra­je­vo na mi­lost i ne­mi­lost rat­nim zlo­čin­ci­ma ko­ji se u Ha­agu, uoči iz­ri­ca­nja pre­su­de, mo­gu ci­nič­ki po­no­si­ti što su i oni to­ga da­na bi­li u od­bo­ru za do­ček, u sa­ra­jev­skoj zrač­noj lu­ci. Mir ni­je dr­žao vo­du ni dok maj­sto­ri odu!

Ni­je htio sres­ti Tuđ­ma­na

Na Pa­la­ma je Mi­lo­še­vi­će­va fa­lan­ga ins­ta­li­ra­la svo­ju vlast i s oruž­jem biv­še dr­ža­ve vi­še od ti­su­ću da­na i no­ći pos­li­je fran­cu­ske os­lo­bo­di­lač­ke mi­si­je slo­bod­no ubi­ja­la je­dan grad ko­ji se bra­nio je­di­nim sred­stvom ko­je je imao na ras­po­la­ga­nju – dos­to­jans­tvom u ko­me je mo­ra­la bi­ti i ne­što pr­ko­sa i mno­go pri­je­zi­ra pre­ma oni­ma ko­ji su ga gur­nu­li u tak­vi pa­kao. Poz­na­to je da je Mit­ter­rand oso­bi­to do­bro poz­na­vao po­vi­jest (uz li­te­ra­tu­ru), da je si­gur­no bio svjes­tan – sam je o to­me mi­nis­tru Ber­nar­du Ko­uc­h­ne­ru go­vo­rio u avi­onu dok su za­jed­nič­ki le­tje­li „os­lo­ba­đa­ti“Sa­ra­je­vo – ko­li­ko ona „pri­tiš­će“zem­lju (i re­gi­ju) u ko­ju je do­la­zio, i da je mo­rao raz­li­ko­va­ti mit­sku di­men­zi­ju svo­ga pu­to­va­nja od ak­tu­al­no-po­li­tič­ke (u)po­tre­be, ko­ju ni­je mo­gao za­obi­ći ni iz­bje­ći. Uos­ta­lom, od­bio je Mi­lo­še­vi­ćev po­ziv da u Sa­ra­je­vo pu­tu­je pre­ko Be­ogra­da; pla­šio se, ka­ko je sam re­kao, nas­lo­va: „Mit­ter­rand kod cr­ve­nog dik­ta­to­ra“! Ni­je pri­hva­tio ni Tuđ­ma­no­vu po­nu­du da naj­pri­je sle­ti u Zagreb, kad od pr­ve ni­je mo­gao sle­tje­ti u Sa­ra­je­vo; ni­je htio da­ti „po­li­tič­ko zna­če­nje“svo­joj ini­ci­ja­ti­vi, pa ni u glav­nom dal­ma­tin­skom gra­du, gdje je ne­pla­ni­ra­no pre­no­ćio pri­je ko­nač­nog pu­ta u Sa­ra­je­vo, ni­je htio sres­ti hr­vat­sko­ga pred­sjed­ni­ka; kao da je gost na­krat­ko pos­tao do­ma­ćin u nje­go­voj dr­ža­vi. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić jest bio dik­ta­tor, i to ga je uda­lja­va­lo od Mit­ter­ran­da de­mo­kra­ta vi­še ne­go go­ra či­nje­ni­ca da je on pri­pre­mio i po­kre­nuo rat za “ve­li­ku Sr­bi­ju”, ko­ju je fran­cu­ski pred­sjed­nik re­la­ti­vi­zi­rao i u avi­onu, na pu­tu pre­ma Sa­ra­je­vu. Kad mu Ko­uc­h­ner pri­ča ka­ko je spa­ša­vao Du­brov­nik od „inva­zi­je cr­no­gor­skih tru­pa ko­je su vo­di­li sr­p­ski ge­ne­ra­li“, ka­ko je uni­šten Vukovar, ka­ko je bom­bar­di­ran Osijek, ka­ko je u Hr­vat­skoj „ti­su­će mr­tvih“, Mit­ter­rand ga pre­ki­da: „Što se mo­glo uči­ni­ti? Da Fran­cu­ska obja­vi rat Sr­bi­ji? Da gi­nu na­ši voj­ni­ci? Dok sam ja pred­sjed­nik, Fran­cu­ska ne­će vo­di­ti rat pro­tiv Sr­bi­je“(Ko­uc­h­ner je za­pi­sao raz­go­vor, i obja­vio u knji­zi „Ce que je cro­is“)! Ni­je Mit­ter­rand vo­lio „svo­ga“ge­ne­ra­la (De Ga­ul­lea) dok je bio na če­lu fran­cu­ske dr­ža­ve, da bi imao druk­či­ji od­nos pre­ma hr-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.