Mno­go vi­še lju­di do­la­zi na Trg mar­ša­la Ti­ta gle­da­ti pred­sta­ve u HNK ne­go va­ni pro­s­vje­do­va­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Ka­da sam po­s­ljed­nji put bio na za­gre­bač­kom Tr­gu mar­ša­la Ti­ta, oti­šao sam gu­ta­ju­ći su­ze, dir­nut, po­tre­sen, ga­nut lje­po­tom i zgro­žen stra­ho­tom ono­ga što su mi ta­mo bez ri­je­či, sa­mo glaz­bom i go­vo­rom svo­jih ti­je­la, is­pri­ča­li po­žr­tvov­ni vr­hun­ski umjet­ni­ci Ba­le­ta HNK. Uhva­tio sam po­s­ljed­nju ovo­se­zon­sku iz­ved­bu ba­le­ta “Gos­po­da Glem­ba­je­vi”, re­mek-dje­la Lea Mu­ji­ća, ko­ji je be­s­mrt­ni Kr­le­žin tekst, uz sve­srd­nu po­moć glaz­be Rah­ma­nji­no­va i Be­et­ho­ve­na, sce­no­gra­fi­je Ste­fa­na Ka­tu­na­ra, kos­ti­ma Ma­nu­ele Pa­la­din Ša­ba­no­vić i svje­tla Alek­san­dra Čav­le­ka, ge­ni­jal­no pre­nio u je­zik ti­je­la svih, odre­da sjaj­nih ple­sa­ča. Sva­ka­ko ću se na je­sen vra­ti­ti “Glem­ba­je­vi­ma”, ko­ji su pro­tek­lih tje­da­na na Trg mar­ša­la Ti­ta, u ka­za­li­šte, pri­vuk­li mno­go vi­še lju­di ne­go oba pro­s­vje­da odr­ža­na va­ni, is­pred nje­ga, za i pro­tiv Ti­to­va ime­na i nas­li­je­đa. A to je sa­mo jed­na od pred­sta­va zbog ko­jih su lju­di ci­je­le ove se­zo­ne hr­li­li u ka­za­li­šte. Pa ipak, na­še druš­tvo, po­li­ti­ča­ri i me­di­ji ne ba­ve se i ne po­sve­ću­ju onom što se do­ga­đa u ka­za­li­štu ni pri­bliž­no to­li­ko vre­me­na i pros­to­ra ko­li­ko sva­koj ri­je­či iz us­ta pre­dvod­ni­ka i su­di­oni­ka ovog ili onog pro­s­vje­da. Mnoš­tvo ko­je na Tr­gu mar­ša­la Ti­ta po­sje­ti ka­za­liš­ne pred­sta­ve za tu jav­nost os­ta­je ne­vid­lji­vo. Ne vi­de se ni oni ko­ji je­dan po je­dan pro­đu is­pred sli­ka Ti­epo­la i os­ta­lih ve­ne­ci­jan­skih ba­rok­nih maj­sto­ra u Mu­ze­ju za umjet­nost i obrt. Ne­pri­mi­je­će­no i jav­nos­ti ne­važ­no os­ta­je i mnoš­tvo uče­ni­ka Ško­le pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti, stu­de­na­ta Mu­zič­ke aka­de­mi­je i Prav­nog fa­kul­te­ta ko­ji sva­kod­nev­no, na tom is­tom tr­gu, bru­se svo­je ta­len­te, pu­ne moz­go­ve i uč­vr­š­ću­ju duh da bi sa­daš­njost i bu­duć­nost ovo­ga gra­da, dr­ža­ve i svi­je­ta bi­la bo­lja, pro­miš­lje­ni­ja, pa­met­ni­ja i ple­me­ni­ti­ja. Na­rav­no, jed­no ne is­klju­ču­je dru­go. Od­la­zak na Trg mar­ša­la Ti­ta zbog ba­let­ne, oper­ne ili dram­ske pred­sta­ve ne zna­či da lju­di u pu­bli­ci ne­ma­ju miš­lje­nje o ono­me zbog če­ga se lju­di jed­nom ili dva­put go­diš­nje oku­pe na tr­gu is­pred nje­ga. Me­đu pro­s­vjed­ni­ci­ma, jed­ni­ma i dru­gi­ma, ima i onih ko­ji na taj trg do­la­ze i kao ka­za­liš­na pu­bli­ka. Ali, ka­za­liš­na po­zor­ni­ca i gle­da­li­šte ta­ko­đer su mjes­to na ko­jem se vjež­ba i uči de­mo­kra­ci­ja, i to na mno­go sup­til­ni­ji i in­te­li­gent­ni­ji na­čin ne­go iz­vi­ki­va­njem pa­ro­la na tr­gu is­pred HNK. U ka­za­li­štu se pos­tav­lja­ju di­jag­no­ze druš­tva, ras­pre­da se o na­šoj proš­los­ti, raz­miš­lja o sa­daš­njos­ti, za­miš­lja se i gra­di bu­duć­nost. Do­bre pred­sta­ve, a tak­ve su sve one zbog ko­jih pu­bli­ka hr­li u HNK, kao i u ve­ći­nu dru­gih za­gre­bač­kih i hr­vat­skih ka­za­li­šta, po­ti­ču na raz­miš­lja­nje i ras­pra­ve, pro­vo­ci­ra­ju, uz­bu­đu­ju, po­kre­ću. Uče nas uoča­va­ti što nas ti­šti, sa­gle­da­va­ti pro­ble­me i po­ja­ve s mno­go stra­na te, na­po­s­ljet­ku, stav­lja­ti se u tu­đu ko­žu, kao što to sva­ke ve­če­ri ra­de glum­ci, pje­va­či i ple­sa­či uz po­moć ve­li­kog i vri­jed­nog za­ku­lis­nog po­go­na. Eto, na pri­mjer, ti Kr­le­ži­ni i Mu­ji­će­vi “Glem­ba­je­vi”. Ko­li­ko je tu sa­mo ob­zo­ra otvo­re­no, ko­li­ko pi­ta­nja pos­tav­lje­no, ko­li­ko pa­ra­le­la sa stvar­noš­ću us­pos­tav­lje­no! Ali, o sve­mu to­me ne ra­de se sva­kod­nev­ne te­le­vi­zij­ske emi­si­je, ne po­sve­ću­je se sva­koj pred­sta­vi i sva­koj iz­ved­bi ne­ko­li­ko stra­ni­ca no­vi­na prem­da ne­ki dru­gi “glum­ci” sav taj pros­tor za­uzi­ma­ju ne­pres­ta­nim re­pri­za­ma pre­čes­to lo­ših, jed­nos­tra­nih, bes­plod­nih, bes­per­s­pek­tiv­nih, is­praz­nih i ma­ni­pu­la­tiv­nih mo­no­lo­ga. Tko su da­naš­nji Glem­ba­je­vi? Za­što su ne­vid­lji­vi, prem­da su za­uze­li dvor­ce pod obla­ci­ma, iz­nad na­ših gla­va i ži­vo­ta? Je­su li nji­ho­vi ži­vo­ti i po­hle­pa ko­ja ih po­kre­će mno­go ba­nal­ni­ji od dra­ma kroz ko­je pro­la­ze Kr­le­ži­ni ju­na­ci? Ima li me­đu nji­ma ne­sret­ni­ca i ne­sret­ni­ka ko­ji zas­lu­žu­ju na­šu su­ćut? To su sa­mo ne­ka, i to pri­zem­ni­ja pi­ta­nja, ko­ja si mo­že pos­ta­vi­ti gle­da­telj ni­je­mog, a ta­ko bo­ga­to sa­dr­žaj­nog ple­sa na po­zor­ni­ci HNK. A to je sa­mo jed­na od pred­sta­va. Ko­li­ko je te­le­vi­zij­skih pa­ne­la bi­lo po­sve­će­no Ma­ti­ši­će­vim “Lju­di­ma od vo­ska”? Ko­li­ko pred­sta­vi “Tri zi­me” Te­ne Šti­vi­čić ko­ja se, uz­gred bu­di re­če­no, i te ka­ko iz­rav­no ba­vi is­tim pi­ta­nji­ma ko­ja se­bi i druš­tvu pos­tav­lja­ju pro­s­vjed­ni­ci za i pro­tiv Ti­ta? Što da­naš­njem svi­je­tu po­ru­ču­je i če­mu ga po­du­ča­va glaz­ba Gi­usep­pea Ver­di­ja, bi­lo nje­go­ve ope­re “Don Car­lo” bi­lo nje­go­ve mo­nu­men­tal­ne “Mi­se za mr­tve” ko­ja se obra­ća ži­vi­ma? Uos­ta­lom, ni gra­ci­oz­nost “La­bu­đeg je­ze­ra” ni­je ne­što što tre­ba uze­ti zdra­vo za go­to­vo. I ta uzvi­še­nost i lje­po­ta i te ka­ko bi mo­gli i tre­ba­li bi­ti pred­met jav­nih ras­pra­va. Kao što se u ka­za­li­šta i u Li­sin­ski vo­di đa­ke, ta­ko bi tre­ba­lo ko­lek­tiv­no do­vo­di­ti i sa­bor­ske zas­tup­ni­ke, Vla­du i dr­žav­ni vrh, a ne da se po­jav­lju­ju sa­mo pro­to­ko­lar­no, kad po­že­le ukras­ti ma­lo paž­nje i plje­ska na­mi­je­nje­nog umjet­nič­kim dje­li­ma i umjet­ni­ci­ma. Ka­da se odr­ža­va­ju pro­s­vje­di, pr­vo pi­ta­nje ko­je se s tim u ve­zi pos­tav­lja i na te­me­lju ko­jeg se pro­su­đu­je važ­nost i re­le­vant­nost do­ga­đa­ja, gla­si: ko­li­ko se lju­di oku­pi­lo? Pa i iz­vje­štaj sa sva­ke no­go­met­ne utak­mi­ce obvez­no sa­dr­ži vr­lo pre­ci­zan broj gle­da­te­lja. Ali, kad je o umjet­nos­ti i kul­tu­ri ri­ječ, za­ne­ma­ru­ju se de­se­ci i sto­ti­ne ti­su­ća gra­đa­na ko­ji sva­ke se­zo­ne pro­đu kroz na­ša ka­za­li­šta, kon­cert­ne dvo­ra­ne i gle­da­li­šta raz­no­vr­s­nih umjet­nič­kih fes­ti­va­la. Po­vrh sve­ga, na tim mjes­ti­ma po­sve­će­ni­ma umjet­noš­ću i umjet­nos­ti, uči se pre­tre­sa­ti na­še du­bo­ke tra­ume bez vri­je­đa­nja i pod­cje­nji­va­nja dru­ga­či­jeg miš­lje­nja i tu­đih osje­ća­ja. Ta­mo uči­mo ula­zi­ti u tu­đe ci­pe­le i tu­đu ko­žu. Ali, to ni­po­što nisu mjes­ta na ko­ji­ma se re­la­ti­vi­zi­ra­ju, ne­go se, na­pro­tiv, kris­ta­li­zi­ra­ju i ut­vr­đu­ju te­melj­ne vri­jed­nos­ti, one uni­ver­zal­ne, iz­van ko­jih ne­ma ni ono­ga što se vo­li na­zi­va­ti na­ci­onal­nim vri­jed­nos­ti­ma. U ovoj ko­lum­ni ne spo­mi­njem ni fa­ši­zam, ni ko­mu­ni­zam, ni an­ti­fa­ši­zam, ni na­ci­ona­li­zam. Ali, upra­vo se tim te­ma­ma, iz­rav­no i ne­iz­rav­no, pa i on­da ka­da ih uop­će ne spo­mi­nju, ba­ve sve te ov­dje spo­me­nu­te i nes­po­me­nu­te pred­sta­ve. Sa­mo što se u pra­voj i vri­jed­noj umjet­nos­ti to či­ni na ra­zi­ni mno­go vi­šoj, pa­met­ni­joj, su­osje­ćaj­ni­joj, ulju­đe­ni­joj i pro­s­vjet­lje­ni­joj ne­go što su na­ša be­sko­nač­na na­dvi­ki­va­nja po no­vi­na­ma, te­le­vi­zi­ja­ma i tr­go­vi­ma.

U ka­za­li­štu se o na­ma i na­šem druš­tvu ka­žu mno­go važ­ni­je stva­ri ne­go is­pred nje­ga

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.