Hr­vat­ska etič­ka re­vo­lu­ci­ja ni­je mo­gu­ća jer ne ra­zu­mi­je­mo ni ide­ju dr­ža­ve ni ide­ju na­ci­je

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Snaž­no upe­čat­ljiv glu­mac, iz­nim­no tan­ko­ću­tan, oš­tro­uman i mu­dar dram­ski pi­sac, vi­zi­onar­ski hra­bar, sr­čan i upo­ran umjet­nič­ki rav­na­telj ka­za­li­šta te ne­za­mje­nji­vi kos­ce­na­rist igra­nih fil­mo­va. Ukrat­ko, El­vis Boš­njak.

U Ga­vel­li igra “Sr­ce ve­će od ru­ku” pre­ma va­šem dram­skom tek­s­tu, no pra­izved­ba je bi­la u Spli­tu. Is­to se do­go­di­lo i s va­šom dra­mom “No­si nas ri­je­ka”.

Za­nim­lji­vo mi je vi­dje­ti no­ve stva­ri kad ih dru­ga in­ter­pre­ta­ci­ja pro­na­la­zi. Ra­du­jem se kad net­ko ra­zot­kri­je mo­tiv u dra­mi ko­jeg ni­sam bio svjes­tan. Re­ci­mo, Mil­ka Po­drug-Ko­ko­to­vić sjaj­no je igra­la Stri­nu u No­si nas ri­je­ka. Toč­no ona­ko ka­ko sam je i vi­dio, me­š­tro­vi­ćev­ska fi­gu­ra maj­ke pat­ni­ce. Vlas­ta Kne­zo­vić na­pra­vi­la je ne­što što ni­sam oče­ki­vao, že­nu sla­bu da no­si tra­ge­di­ju ko­ja ju je po­go­di­la, da no­si taj straš­ni za­da­tak. Ja­ko sam se ra­zve­se­lio to­me.

“Sr­ce” te­ma­ti­zi­ra pri­je­va­ru u bra­ku te pre­da­ju ko­jom svi nas­tav­lja­ju us­ta­ja­lu ko­lo­te­či­nu. Bis­te li vo­lje­li da vam net­ko ka­že da mu je pred­sta­va po­mo­gla da sa­gle­da i raz­ri­je­ši svo­ju si­tu­aci­ju?

Ako je ne­ko­me mo­ja pred­sta­va po­mo­gla, bit ću za­do­vo­ljan, ali ne mo­ra mi se to pri­jav­lji­va­ti. Čes­to mi lju­di pri­la­ze i us­po­re­đu­ju svoj ži­vot s onim što su vi­dje­li na sce­ni. Ka­še­ta bro­ka­va, No­si nas ri­je­ka ili Sr­ce ve­će od ru­ku iz­a­zi­va­ju bur­ne emo­tiv­ne re­ak­ci­je, no ne vo­lim slu­ša­ti o to­me. Uvi­jek mi je naj­bo­lji tekst onaj ko­ji sad pi­šem i uro­njen sam u nje­ga. Kad me net­ko vra­ća na­trag i opi­su­je mi svoj emo­tiv­ni ili mi­sa­oni do­živ­ljaj onog što sam na­pi­sao, zbu­nim se, osje­ćam se ne­la­god­no i že­lim da taj raz­go­vor što pri­je za­vr­ši. Na­kon pre­mi­je­re moj tekst vi­še ne pri­pa­da me­ni, pri­pa­da svi­ma. Ja mo­ram kre­nu­ti da­lje.

Ži­vi­mo u zem­lji ve­ći­nom dek­la­ri­ra­nih vjer­ni­ka, no pri­je­va­ra raz­nih vr­sta svu­da je oko nas. Što re­ći o vje­ri tih lju­di i o Cr­k­vi?

Moj je ži­vot obi­lje­ži­la jed­na pra­va, is­tin­ska vjer­ni­ca. Obi­lje­ži­la ga je bez­gra­nič­nom lju­bav­lju za dru­ge. Bog ne pos­to­ji iz­van lju­ba­vi. Sve ono što ho­će bi­ti Bog, a ne iz­la­zi iz lju­ba­vi, ne mo­že bi­ti Bog ni­ti mo­že bi­ti s Bo­gom. Od­go­jen sam u ka­to­lič­koj obi­te­lji, moj mo­ral­ni us­troj iz­la­zi iz tog od­go­ja. Na nje­mu sto­ji mo­ja kra­ljež­ni­ca. Taj se od­goj pri­je sve­ga te­me­ljio na za­jed­ni­ci lju­di ko­ji lju­be jed­ni dru­ge prem­da je to po­ne­kad i bol­no, ne na dog­mi. Vje­ra nas je okup­lja­la u lju­ba­vi. Bio je to do­bar od­goj. Išao sam re­do­vi­to u cr­k­vu i danas mi to ne­dos­ta­je. Net­ko mi je uzeo mo­ju Cr­k­vu jer ne mo­gu slu­ša­ti sve ono što se u njoj go­vo­ri, a iz­la­zi iz mrž­nje, iz osu­de. Cr­k­va danas agre­siv­no bra­ni svo­je po­zi­ci­je, ali to ne­ma ni­kak­ve ve­ze s ide­jom lju­ba­vi na ko­joj po­či­va. Bog za me­ne ni­je tu­rob­ni sta­rac s bra­dom ko­ji sje­di na obla­ku i pri­je­ti svi­ma oko se­be. Za me­ne je Bog po­tra­ga za ide­jom lju­ba­vi. Mo­žda mi je net­ko uzeo Cr­k­vu i ža­los­tan sam zbog to­ga, ali mi ni­je uzeo vje­ru. Ne mis­lim na is­po­vi­je­da­nje ove ili one re­li­gi­je, mis­lim na vje­ru u ide­ju lju­ba­vi ko­ja je os­no­va i smi­sao sva­ke vje­re, sa­mo što to čes­to za­bo­rav­lja­mo.

U dra­mi “Otac” glav­ni lik, ko­ji je po­či­nio naj­te­ža ne­dje­la, od Bo­ga tra­ži kaz­nu, a ne oprost. Ko­li­ko je lju­di danas sprem­no na to?

Pri­mi­ti svo­ju kaz­nu bol­no je i te­ško i ne tre­ba to tra­ži­ti od sva­ko­ga. Ni­ti oni ko­ji je pri­me tre­ba­ju to po­ka­zi­va­ti. Pos­to­ji ta kaz­na ko­ju nam odre­de dru­gi, ko­ja nas sra­mo­ti i uni­ža­va kao ljud­ska bi­ća. Po­ka­zi­va­ti danas lju­de ko­je obi­lje­ži­mo tak­vom kaz­nom vr­lo je unos­no, ra­di­mo to go­to­vo sla­dos­tras­no. Oni su zvi­jez­de ko­je po­ve­ća­va­ju broj kli­ko­va i do­bri su za mar­ke­ting. Ali, pos­to­je lju­di ko­ji ti­ho no­se svo­je kaz­ne, gri­je­he, opros­te, ko­ji s nji­ma vo­de di­ja­log ci­je­li ži­vot. To su lju­di ko­ji me­ne za­ni­ma­ju. I tu se vra­ća­mo na pret­hod­no pi­ta­nje. Vje­ra, Cr­k­va, bi­lo ko­ja, dža­mi­ja, si­na­go­ga, hram, tre­ba­li bi bi­ti čo­vje­ku na po­moć kod tog ti­hog ra­da du­še.

“No­si nas ri­je­ka” obra­đu­je i po­hle­pu.

U toj se pred­sta­vi obra­đu­je pri­je sve­ga mo­tiv lju­ba­vi pre­ma bliž­njem i ko­li­ko bo­la ta lju­bav mo­že pro­uz­ro­či­ti. Oni na­kon smr­ti maj­ke vi­še di­je­le emo­tiv­no ne­go ma­te­ri­jal­no, di­je­le pros­tor iden­ti­te­ta. Ne­uta­ži­ve že­lje za zgr­ta­njem bi­lo je uvi­jek, i bit će je, i ona je je­dan od po­kre­ta­ča ovog svi­je­ta, u do­bru i u zlu. Za me­ne je naj­ve­će prok­let­stvo ovog na­šeg za­pad­nog svi­je­ta – po­vr­š­nost. Mi smo po­put ma­le dje­ce ko­joj stal­no tre­ba pa­li­ti va­tro­met ka­ko ne bi­smo za­is­ta vi­dje­li, ka­ko ne bi­smo za­is­ta ču­li. Ako ne­kog stal­no hra­ni­te is­praz­nos­ti­ma, ka­ko mo­že­te oče­ki­va­ti od nje­ga da pos­ta­ne pot­pun, zreo, od­go­vo­ran i du­bok čo­vjek. Eto, to je za me­ne naj­ve­će prok­let­stvo da­naš­njeg čo­vje­ka.

Ka­da vi­di­te da se za li­je­če­nje sed­me­ro bo­les­ne dje­ce mo­ra pot­pi­si­va­ti pe­ti­ci­ja, a da se vlast upr­la u spa­ša­va­nje To­do­ri­ća, što vam sve pro­la­zi kroz gla­vu?

Tu sad na­kon ide­je lju­ba­vi do­la­zi­mo do dru­ge ve­li­ke ide­je – ide­je dr­ža­ve. Zna­mo li mi če­mu slu­ži dr­ža­va? Ko­ji je smi­sao dr­ža­ve, na­ci­je, dr­žav­nos­ti? Što za­is­ta zna­či skr­bi­ti o svo­jim gra­đa­ni­ma? Mis­lim da su od­go­vo­ri ne­ga­tiv­ni. Mi to ne zna­mo. Za­to nam se do­ga­đa­ju ovak­ve stva­ri jer ne ra­zu­mi­je­mo ide­ju dr­ža­ve, za­jed­ni­ce gra­đa­na. Mo­že­mo sad kri­vi­ti čo­vje­ka, ovu ili onu po­li­tič­ku op­ci­ju, sus­tav, i bit će­mo u pra­vu. Kri­vi su i čo­vjek, i op­ci­ja, i sus­tav. Ali dok ne pro­mi­je­nio svi­jest o to­me če­mu slu­že dr­ža­va, tje­les­no i du­hov­no zdrav­lje, kul­tu­ra, mo­ral, ne­će­mo bi­ti ni kva­li­tet­na dr­ža­va, ni na­rod, ni gra­đa­ni.

A što u va­ma po­bu­đu­je Zdrav­ko Ma­mić, ko­ji u sud­ni­ci ur­la na od­vjet­ni­ke, po­tom gol do pa­sa pje­va “Ne mo­že nam nit­ko ni­šta...”?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.