Al­ba­ha­ri­je­va knji­ga “21 te­za o sre­ći” ide­alan je do­kaz nje­go­ve lju­ba­vi pre­ma esen­ci­jal­nom

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Za­gre­bač­ki Kul­tur­tre­ger ko­ji dje­lu­je u Bo­ok­si u Mar­ti­će­voj i Mul­ti­me­di­jal­ni ins­ti­tut iz Pre­ra­do­vi­će­ve uli­ce obja­vi­li su knji­gu ugled­nog sr­p­sko-ka­nad­skog pis­ca i stal­nog za­gre­bač­kog gos­ta Da­vi­da Al­ba­ha­ri­ja “21 pri­ča o sre­ći”. Ri­ječ je o go­to­vo bi­bli­ofil­skom iz­da­nju objav­lje­nom u bi­bli­ote­ci Pri­ja­te­lji ko­ju su pri­je dvi­je go­di­ne po­kre­nu­li Bo­ok­sa i Ma­Ma i u njoj obja­vi­li knji­ge Du­brav­ke Ugre­šić (“Ka­ra­oke kul­tu­ra”), Ala­ina Ba­di­oua (“Me­ta­fi­zi­ka stvar­ne sre­će”) i Cat­he­ri­ne Ma­la­bou (“On­to­lo­gi­ja nez­go­de”). U pla­nu je već ove go­di­ne i obja­va knji­ga ka­nad­ske pjes­ni­ki­nje An­ne Car­son, fran­cu­ske fi­lo­zof­ki­nje Bar­ba­re Ca­ssin, en­gle­skog pis­ca Chi­na Miévil­lea i tek­s­ta ma­đar­skog pis­ca i iz­gled­nog no­be­lov­ca Lá­sz­la Kra­sz­na­hor­ka­ija “Uvi­jek pre­ma Ho­me­ru” in­s­pi­ri­ran piš­če­vim po­sje­tom Dal­ma­ci­ji u je­sen proš­le go­di­ne. Oči­to, ri­ječ je o ne­ko­mer­ci­jal­noj bi­bli­ote­ci za zah­tjev­ni­je či­ta­te­lje ko­ja pre­živ­lja­va ko­laps hr­vat­skog knji­žar­skog i iz­da­vač­kog sus­ta­va uz po­moć pro­gra­ma Kre­ativ­na Eu­ro­pa ko­ji ipak po­t­vr­đu­je te­zu da Eu­rop­ska uni­ja ima i svo­je do­bre stra­ne, ali i uz po­moć hr­vat­skog Mi­nis­tar­stva kul­tu­re, gra­da Za­gre­ba i Ure­da za udru­ge hr­vat­ske Vla­de. Da­vid Al­ba­ha­ri, mi­ran pi­sac mir­nih knji­žev­nič­kih ges­ta u knji­ži­ci “21 pri­ča o sre­ći” na svoj se sto­ič­ki na­čin po­igra­va sa Ba­di­ouovim te­za­ma o sre­ći ko­je su, uos­ta­lom, i po­nov­lje­ne u ovoj pre­li­je­po obli­ko­va­noj knji­ži­ci (za što je zas­luž­na be­ograd­ska gru­pa Škart ko­ja obli­ku­je i ci­je­lu bi­bli­ote­ku Pri­ja­te­lji) i to uz po­go­vor ma­te­ma­ti­ča­ra i knji­žev­ni­ka Vla­di­mi­ra Ta­si­ća ko­ji je ras­par­ce­li­ran u dva­de­set je­dan ili, pre­ciz­ni­je re­če­no, u če­tr­de­set je­dan lu­cid­ni i vr­lo sli­ko­vi­ti, na ma­ho­ve i las­civ­ni ko­men­tar. Ba­di­ouove te­ze i Ta­si­ćev po­go­vor (ko­ji ni­ka­ko ne smi­je­te pre­sko­či­ti jer bit­no obo­ga­ću­je ovu knji­gu) na­la­ze se kao pla­kat­ni li­kov­no osvi­je­šte­ni ume­tak u knji­zi ko­ja, za­pra­vo, ima tri po­pri­lič­no rav­no­prav­na auto­ra ko­ji se zdru­že­no gnu­ša­ju po­mo­dar­ske tri­vi­jal­nos­ti i br­zo­po­tez­nog po­jed­nos­tav­lji­va­nja. Fi­lo­zo­fič­ne, ali ipak raz­ba­ru­še­ne, ne­sis­te­ma­ti­zi­ra­ne Ba­di­ouove te­ze o ul­ti­ma­tiv­noj op­se­si­ji da­naš­nje ci­vi­li­za­ci­je (dak­le o sre­ći), eko­no­mič­nom su Al­ba­ha­ri­ju ot­po­nac za sa­že­te va­ri­ja­ci­je u ko­ji­ma se čes­to po­nav­lja­ju pri­či­ce iz fa­kul­tet­skog hi­je­rar­hij­ski stro­go or­ga­ni­zi­ra­nog mi­ljea, ali i pri­či­ce ko­je se od­no­se na vr­c­kas­ti di­ja­log iz­me­đu mla­dih pa­ro­va. A me­đu tim pa­ro­vi­ma je stal­na sa­mo ata­vis­tič­ka mu­ško-žen­ska bor­ba za psi­ho­lo­ško, a on­da i sek­su­al­no pr­vens­tvo i nad­moć. Sto­ga te pri­če, od ko­jih ne­ke nisu du­lje od tri-če­ti­ri ha­iku re­če­ni­ce, ima­ju svoj za­seb­ni li­te­rar­ni i mi­sa­oni tok i ži­vot, svo­ju vlas­ti­tost i svr­ho­vi­tost, neo­vis­nu o Ba­di­ouovim pro­gra­mat­skim, ali neo­bve­zu­ju­ćim mis­li­ma. Ipak, Ba­di­ouove tvrd­nje kao što su “Sre­ća je uvi­jek uži­va­nje u ne­mo­gu­ćem”, “Sva­ka re­al­na sre­ća je vjer­nost”, “Sva­ka sre­ća je ko­nač­no uži­va­nje u be­sko­nač­nom” ili pak “Sre­ća je ne­po­gre­ši­vi znak sva­kog pris­tu­pa is­ti­na­ma”, Al­ba­ha­ri­ju su bo­gom­da­ni po­vod za sra­me­ž­lji­vo, ali i kon­ciz­no iro­ni­zi­ra­nje ras­pros­tra­nje­nih pre­dra­su­da o ne­pro­hod­nim fi­lo­zo­fič­nim tek­s­to­vi­ma i ta­ko­zva­nim ži­vot­nim pi­ta­nji­ma, vi­so­koj knji­žev­nos­ti i vječ­nim od­go­vo­ri­ma ko­je za fi­lo­zo­fi­ju sprem­ni eli­tis­tič­ki pis­ci po­ku­ša­va­ju pro­da­ti svo­jim vjer­nim či­ta­te­lji­ma pre­tvo­re­nim u pos­luš­ne po­da­ni­ke. Al­ba­ha­ri na ma­ho­ve vr­lo du­ho­vi­to i efek­t­no, uz im­pre­siv­nu ko­li­či­nu kon­tro­li­ra­nog ci­niz­ma, ali i s ne­iz­mjer­no pu­no gra­đan­ske ot­mje­nos­ti pro­ka­zu­je na­vod­nu uzvi­še­nost in­te­lek­tu­al­nog li­te­rar­nog ra­da i pro­miš­lja­nja ko­je bje­ži od stvar­nih pro­ble­ma oka­me­nje­nim raz­gla­ba­nji­ma o smis­lu ži­vo­ta i vlas­ti­toj iz­nim­nos­ti. Po­seb­no to do­la­zi do iz­ra­ža­ja u uvod­noj pri­či “Tre­nu­tak sre­će” (či­ji je glav­ni lik vječ­no ne­za­do­volj­ni pi­sac uživ­ljen u svo­ju iz­u­zet­nost), ali i u tek­s­to­vi­ma “Pri­ča o dvo­ji­ci pri­ja­te­lja”, “U be­sko­nač­nom” ili pak “Is­pit­no pi­ta­nje”. Al­ba­ha­ri tu­đim mis­li­ma ko­je se mo­gu is­či­ta­va­ti i kao afo­riz­mi, da­je no­tu pri­mi­je­nje­ne sva­kod­ne­vi­ce i po­put li­te­rar­nog sce­no­gra­fa (ili kos­ti­mo­gra­fa), tu­đe li­ko­ve stav­lja u kon­kret­ni pros­tor­ni kon­tekst (ili ih obla­či u toč­no odre­đe­ne kos­ti­me). Al­ha­ba­ri se ne vo­li raz­ba­ci­va­ti re­če­ni­ca­ma, pa je knji­ga “21 te­za o sre­ći” ide­al­ni do­kaz nje­go­ve lju­ba­vi pre­ma esen­ci­jal­nom.

“21 te­za o sre­ći”, Da­vid Al­ba­ha­ri, Kul­tur­tre­ger i Mul­ti­me­di­jal­ni ins­ti­tut, ure­di­li Mi­ljen­ka Bu­lje­vić i Pe­tar Mi­lat, 50 ku­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.