Ni­sam htio bi­ti po­put Sar­tre­ova ko­no­ba­ra

Vecernji list - Hrvatska - - Smart -

Pro­mi­je­nio sam svo­ju ka­ri­je­ru jer sam se­be pro­ma­trao kao po­je­din­ca ko­ji se ne po­is­to­vje­ću­je s onim što ra­di – ni­sam htio bi­ti po­put Sar­tre­ova ko­no­ba­ra – ali za­pra­vo sam htio uči­ni­ti ne­što pre­ma če­mu imam strast; ne­što što me odra­ža­va kao oso­bu, a ne obr­nu­to. Ni­kad ni­sam vje­ro­vao u vr­lo uobi­ča­je­nu za­blu­du da su lju­di ono što ra­de u ži­vo­tu i da je ka­ri­je­ra odre­đe­na za­vr­šet­kom ško­le. Ne sma­tram se psi­ho­te­ra­pe­utom, tre­ne­rom, men­to­rom, po­du­zet­ni­kom. Sma­tram se oso­bom ko­ja se ba­vi psi­ho­te­ra­pi­jom kao pro­fe­si­jom; ili vam po­mo­ći pos­lov­nom us­mje­ra­va­nju; us­to i vo­dim svoj biz­nis. Imam vje­šti­ne, ali vje­šti­ne me ne de­fi­ni­ra­ju. po­ga­đa i odras­le dob­ne sku­pi­ne, 30+, 40+ plus ge­ne­ra­ci­je. Lju­de ko­ji su iz­gra­di­li svo­je onli­ne iden­ti­te­te. Pos­to­je mno­gi ko­ji su stvar­ne ži­vot­ne kon­tak­te, auten­tič­ne in­tim­ne od­no­se za­mi­je­ni­li onli­ne od­no­si­ma. Uz sve ve­ću in­te­rak­ci­ju na druš­tve­nim mre­ža­ma, sve vi­še lju­di laj­ko­ve i sha­re­ove do­živ­lja­va kao priz­na­nje i pre­poz­na­va­nje. Za­pra­vo za­mje­nju­ju stvar­ni s onli­ne ži­vo­tom. S ci­ljem da bu­du što bo­lje pri­hva­će­ni, ili ako ho­će­te po­pu­lar­ni, s ve­ćom paž­njom ure­đu­ju svo­je pro­fi­le na druš­tve­nim mre­ža­ma do te mje­re da pos­ta­ju nes­tvar­ni. Ins­ta­gram, pri­mje­ri­ce, uz fo­to­gra­fi­je kao alat stva­ra ci­je­lu jed­na per­cep­ci­ju pot­pu­no sa­vr­še­nih ži­vo­ta. Dok je stvar­nost pot­pu­no druk­či­ja.

Sa­da go­vo­ri­mo o po­re­me­ća­ji­ma ko­je druš­tve­ne mre­že mo­gu uči­ni­ti?

Da, pro­ble­mi po­či­nju ka­da ko­ris­ni­ci poč­nu iden­ti­fi­ci­ra­ti se­be sa sli­ka­ma ko­je sa­mi pos­tav­lja­ju na druš­tve­nim mre­ža­ma. Kre­ira­ju ava­tar, a ka­da taj ava­tar ne­ma do­volj­no laj­ko­va, ko­men­ta­ra, re­ak­ci­ja, emo­tiv­ni pro­ble­mi po­put de­pre­si­je i osje­ća­ja ma­nje vri­jed­nos­ti pre­uz­mu vod­stvo. Mo­gli bi­smo to na­zva­ti ne­ga­tiv­nom po­s­lje­di­com druš­tve­nih mre­ža s ko­ji­ma smo danas su­oče­ni. Od­nos­no, sve je vi­še onih ko­ji se s tak­vim ne­ga­tiv­nim osje­ća­ji­ma mo­ra­ju su­oči­ti. To je pra­vi pro­tu­udar druš­tve­nih mre­ža i onli­ne na­či­na ži­vo­ta.

Ho­će­te re­ći da druš­tve­ne mre­že vi­še šte­te ne­go­li što spa­ja­ju lju­de?

Ov­dje se ra­di o ne­ga­tiv­nim po­s­lje­di­ca­ma. Lju­di su druš­tve­na bi­ća, Mo­ra­mo se dru­ži­ti i bi­ti u in­te­rak­ci­ji da bi­smo se ra­zvi­ja­li i na­pre­do­va­li. Zna­te li da dje­ca ko­ji­ma je us­kra­ćen osob­ni kon­takt os­ta­nu i fi­zič­ki ne­ra­zvi­je­na. To­li­ko o važ­nos­ti in­te­rak­ci­je. Onli­ne svi­jet u ve­ći­ni slu­ča­je­va tek je za­mi­je­nio os­ta­le ko­nven­ci­onal­ne for­me ovis­nos­ti. Sva­ka ovis­nost u ko­ri­je­nu ima emo­ci­onal­nu glad ko­ja se kom­pen­zi­ra ovis­nos­ti­ma po­put dro­ge, sek­sa, al­ko­ho­la, koc­ka­nja i in­ter­ne­ta. Ko­ri­šte­nje druš­tve­nih mre­ža sa že­ljom da za­do­vo­lji­mo svo­je emo­tiv­ne po­tre­be je jed­na­ko ovis­nos­ti­ma. Pa­to­lo­gi­ja. Druš­tve­ne mre­že ni­su ni­šta raz­li­či­te ovis­nos­ti od ovis­nos­ti o koc­ki, dro­ga­ma, al­ko­ho­lu... Ovis­nost je ovis­nost.

Mi­le­nij­ci su ge­ne­ra­ci­ja ko­ja odras­ta s druš­tve­nim mre­ža­ma i hr­pom gad­ge­ta, ko­li­ko su druk­či­ji i iz­lo­že­ni­ji ne­ga­tiv­nim po­s­lje­di­ca­ma od sta­ri­jih ge­ne­ra­ci­ja?

Ne­dav­no sam imao kli­jen­ta u ra­nim 20-ima ko­ji vo­zi Har­ley Da­vid­son, ne ko­ris­ti druš­tve­ne mre­že, od­la­zi u naj­ti­ši pub u Lon­do­nu i bri­ne se o svo­joj obi­te­lji. Da­le­ko od ti­pič­nog mi­le­nij­ca. I ni­je je­di­ni u svo­joj ge­ne­ra­ci­ji ko­ji ne od­go­va­ra ti­pič­nom mi­le­nij­cu. Lju­di su sklo­ni ste­re­oti­pi­ma i ge­ne­ra­li­za­ci­ji, no mno­gi ne od­go­va­ra­ju toj sli­ci, zre­li su i zna­ju što že­le od ži­vo­ta.

Is­tra­ži­va­nja ipak ne­ka­ko iz­nje­dre spe­ci­fič­nos­ti ge­ne­ra­ci­ja. Što s ti­pič­nim mi­le­nij­ci­ma?

Ta­ko je, mi­le­nij­ci su odras­li uz in­ter­net i mo­bi­te­le i zbog to­ga ih tre­ti­ra­ju kao di­je­lo­ve se­be, ek­s­ten­zi­ju, dok je ge­ne­ra­ci­ja X odras­la bez mo­bi­te­la i in­ter­ne­ta. Mi­le­nij­ci su sto­ga pod­lož­ni­ji ovis­nos­ti o mo­der­noj teh­no­lo­gi­ji. No, u os­no­vi, ne­ma ve­li­ke raz­li­ke jer dob u ko­joj je­su uve­li­ke dik­ti­ra po­na­ša­nje. Uvje­ren sam da će mi­le­nij­ci, sta­re­ći, kad dos­tig­nu go­di­ne sa­daš­nje X ge­ne­ra­ci­je, mi­je­nja­ti obras­ce po­na­ša­nja.

Što je s po­ima­njem ži­vo­ta i na­či­na živ­lje­nja?

Ono što ih op­će­ni­to gle­da­no či­ni pri­pad­ni­ci­ma ge­ne­ra­ci­je mi­le­ni­ja­ca jest da su ma­nje po­sve­će­ni ka­ri­je­ri i pos­lu te da vo­le pu­to­va­ti i is­ku­si­ti ži­vot. No, i kad o to­me pri­ča­mo, vje­ro­jat­no ima vi­še ve­ze s do­bi. Pos­to­ji di­ho­to­mi­ja ko­ja ih či­ni za­nim­lji­vi­ma. S jed­ne stra­ne, pre­da­ni su kon­cep­tu ži­vo­ta ko­ji pro­iz­la­zi iz pro­živ­lje­nih stva­ri i is­kus­tva. Ne že­le bi­ti po­ve­za­ni s jed­nim mjes­tom, re­do­vi­tim pos­lom, ne­kret­ni­nom itd. No­vac ra­di­je tro­še na is­kus­tvo. Tu ra­de po­gre­šku jer is­kus­tvo ni­je jed­noz­nač­no osob­nom ra­zvo­ju.

Što ne va­lja s is­kus­tvi­ma?

Mo­že­te pro­pu­to­va­ti i is­ku­si­ti ci­je­li svi­jet, a da os­ta­ne­te nez­re­li kao oso­ba. S dru­ge stra­ne, ka­da im ži­vot do­ne­se ne­ga­tiv­ne i ne­že­lje­ne emo­ci­je i do­ga­đa­je, po­ku­ša­va­ju se sto­ič­ki no­si­ti s nji­ma. Ta po­pla­va sto­iciz­ma ko­ju su za­po­če­li star­tu­pa­ši Si­li­cij­ske do­li­ne i pre­ni­je­li je na London, Eu­ro­pu i os­ta­la mjes­ta gdje sta­sa­ju mla­di po­du­zet­ni­ci, ko­ris­ti se za prev­la­da­va­nje pro­ble­ma. No, ‘br­za rje­še­nja ge­ne­rič­kim sto­iciz­mom’ ima­ju ja­ko ma­lo ve­ze s onim stvar­nim: on je iz­van kon­tek­s­ta i upo­treb­lja­va se u ko­mer­ci­jal­ne svr­he i na­po­s­ljet­ku mo­že vi­še šte­ti­ti ne­go po­mo­ći. Lju­di ta­da sma­tra­ju da mo­ra­ju os­ta­ti ja­ki i za­ne­ma­ri­ti sve ne­ga­tiv­ne i ne­že­lje­ne osje­ća­je ko­je im ži­vot do­no­si, ili da tre­ba­ju jed­nos­tav­no pro­ći kroz ne­da­će kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo i ne po­ka­za­ti da su po­vri­je­đe­ni, na­smi­ja­ti se i ići da­lje. To ni­je sto­ici­zam ni­ti po­ma­že.

Po­jed­nos­tav­lje­no, sre­ća je pri­ori­tet, ma­nje do­bri osje­ća­ji se pre­ska­ču.

Ta­ko ne­ka­ko. Nji­ho­va per­cep­ci­ja o ži­vo­tu je po­di­je­lje­na. S jed­ne stra­ne se skup­lja­ju is­kus­tva s po­pi­sa druš­tve­no na­met­nu­tih že­lja, ži­vot vred­nu­ju kao mo­men­te uz­bu­đe­nja i sre­će, s dru­ge stra­ne za­ne­ma­ru­ju su­prot­ne osje­ća­je i emo­ci­je, po­put po­vri­je­đe­nos­ti, bo­li, tu­ge. To ni­je ži­vot, to je bje­ža­nje od nje­ga u ilu­zi­ju. To je bje­ža­nje od is­tin­skog se­be. U ko­nač­ni­ci ta­kav na­čin ži­vo­ta ne­će ni­ko­ga uči­ni­ti bo­ljim ni­ti će se sam se­bi svi­đa­ti vi­še i bi­ti is­tin­ski za­do­vo­ljan. Uči­nit će ga tek sa­mo­do­pad­nim he­do­nis­tom ko­ji ne ma­ri za dru­ge.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.