LEJLA KALAMUJIĆ

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

naj­bo­lje sna­la­zim i na­dam se da ću i da­lje dje­lo­va­ti pu­tem pi­sa­nja.

U svo­jim pri­ča­ma iz­nim­no briž­no nje­gu­je­te je­zik. Go­vo­re li va­še pri­če je­zi­kom da­naš­njeg ili ne­ka­daš­njeg Sa­ra­je­va? Je li to bo­san­ski je­zik? Ili je to je­zik iz­gub­lje­nih vre­me­na? Što mis­li­te o Dek­la­ra­ci­ji o za­jed­nič­kom je­zi­ku?

U mo­jim pri­ča­ma pre­pli­ću se raz­li­či­ti vre­men­ski ok­vi­ri, i to uvje­tu­je i je­zik ko­ji ko­ris­tim. Ja sam pot­pi­sa­la Dek­la­ra­ci­ju o za­jed­nič­kom je­zi­ku, kao i mno­gi dru­gi. Jer to jest je­dan je­zik. Po­li­cen­tri­čan. Bo­gat. S vi­še va­ri­jan­ti. Ali da se svi mi unu­tar nje­ga sa­vr­še­no ra­zu­mi­je­mo, stvar je – ka­ko se u dek­la­ra­ci­ji i na­vo­di – zdra­vog ra­zu­ma. Za knji­žev­nost bo­gat­stvo je­zi­ka može bi­ti sa­mo pred­nost. Me­ni ne pa­da na pa­met da ga kro­jim pre­ma po­li­tič­kim tren­do­vi­ma.

Ne­dav­no ste za­jed­no s ni­zom poz­na­tih oso­ba iz bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke jav­nos­ti, po­put Ja­smi­le Žba­nić, pot­pi­sa­li apel za za­us­tav­lja­nja fa­šiz­ma u ško­la­ma u BiH. O če­mu je toč­no ri­ječ?

Kad bih po­ku­ša­la skroz po­jed­nos­ta­vi­ti od­go­vor, mis­lim da se ra­di o ovom: u BiH pos­to­je dje­ca ko­ja us­pr­kos svim na­po­ri­ma da ih se raz­dvo­ji po­sva­đa i otu­đi že­le bi­ti pri­ja­te­lji i že­le za­jed­no ići u ško­lu. I oni se bo­re za to svoje pra­vo. Dr­ža­va na svim ni­vo­ima po­ku­ša­va im to us­kra­ti­ti. Svi pot­pis­ni­ci ove pe­ti­ci­je že­le is­to što i ta dje­ca. Da se po­li­ti­ka na­sil­nih na­ci­onal­nih po­dje­la u ško­la­ma i obra­zo­va­nju za­us­ta­vi.

Va­še su pri­če u zbir­ci “Zo­vi­te me Es­te­ban” auto­bi­ograf­ske. Ne­ma­te pro­blem s ra­zot­kri­va­njem?

Ne­mam.

Pri­če o lju­ba­vi dvi­je dje­voj­ke is­te su kao pri­če o lju­ba­vi he­te­ro­sek­su­al­nih oso­ba. Re­agi­ra­ju li či­ta­te­lji na ove pri­če i ka­ko? Je li te­ško ži­vje­ti kao pri­pad­nik sek­su­al­ne ma­nji­ne?

Na­rav­no da su is­te. To što sam ja lez­bij­ka ne zna­či da vo­lim na dru­ga­či­ji (ne znam ni ja ka­kav) na­čin. Či­ta­te­lji­ce i či­ta­te­lji re­agi­ra­ju na pri­če vr­lo po­zi­tiv­no. Barem su to one re­ak­ci­je ko­je do­la­ze do me­ne. Mo­žda ima i dru­gih, ko­je do me­ne ne do­đu. Pri­pad­ni­ci­ma sva­ke ma­nji­ne je te­ško. Ta­ko nam je dr­ža­va us­tro­je­na. Nad sek­su­al- nom ma­nji­nom čes­to se pro­vo­di i na­si­lje. Me­ni je 37 go­di­na, i ja sam pro­naš­la ne­ki svoj ži­vot i krug lju­di. Pos­to­je mno­gi dru­ge/i pri­pad­ni­ce/i LGBTQI za­jed­ni­ce ko­ji­ma je pu­no te­že. Po­seb­no mla­dim lju­di­ma, ko­ji su osu­đe­ni na ma­le sre­di­ne, u ko­ji­ma je ma­lo izbora i gdje su kons­tant­no pod pri­tis­ci­ma he­te­ro­pa­tri­jar­hal­nih obra­za­ca.

U jed­nom pre­div­nom od­lom­ku u nas­lov­noj pri­či pi­še­te ka­ko ste iz­gu­bi­li maj­ku, mir, pa opet maj­ku, ku­ću i vri­je­me u ko­jem ste ži­vje­li... I za sva­ki taj gu­bi­tak pi­še­te: “Bi­lo je to okej”. I on­da pi­še­te da ste, kad ste os­ta­li i bez vre­me­na, hos­pi­ta­li­zi­ra­ni. Ko­li­ko čo­vjek može iz­gu­bi­ti i os­ta­ti živ? Ko­li­ko čo­vjek može iz­gu­bi­ti i os­ta­ti zdrav?

Iz­gle­da da oso­ba može iz­gu­bi­ti mno­go vi­še od onog što pret­pos­tav­lja i os­ta­ti ži­va. A sad, ko­li­ko se os­ta­ne zdrav, to ne znam. Ja u toj pri­či go­vo­rim o vlas­ti­tim psi­hič­kim te­go­ba­ma i hos­pi­ta­li­za­ci­ji na psi­hi­ja­trij­skoj kli­ni­ci. Da­nas mo­gu re­ći da sam i to pre­ži­vje­la. A u funk­ci­onal­nom sta­nju, ko­je mo­že­mo ok­vir­no na­zva­ti i zdra­vim, mo­žda me dr­ži pi­sa­nje. Ta­ko ja ne­ka­ko to vi­dim.

U zbir­ci pri­ča “Zo­vi­te me Es­te­ban” stal­no se obra­ća­te svo­joj maj­ci. Sve se do­ga­đa u od­no­su na va­šu maj­ku, ali iz­gu­bi­li ste je vr­lo ra­no. Ona je ipak ži­va kroz pri­če i sli­ke va­ših naj­bli­žih o njoj, sve dok i njih ne iz­gu­bi­te. Ba­vi­te se te­mom smr­ti us­pi­je­va­ju­ći smrt uči­ni­ti bli­skom i utješ­nom po­put li­ka maj­ke. S tak­vim is­kus­tvom, što mis­li­te o do­živ­lja­ju smr­ti u na­šoj kul­tu­ri i na­šoj li­te­ra­tu­ri?

Mo­ja je maj­ka umr­la kad sam ja ima­la dvi­je go­di­ne. Ne­mam ni­jed­no sje­ća­nje na nju. Ona je uvi­jek u mom ži­vo­tu bi­la pri­sut­na kao pri­ča. To jest te­melj­ni mo­tiv mo­je knji­ge. A sad o fe­no­me­nu smr­ti… Ja sam to jed­nom pri­li­kom već iz­ja­vi­la. Mis­lim da su za­pra­vo svi na­ši svje­to­vi (stvar­ni i ima­gi­nar­ni) po­nik­li iz či­nje­ni­ce da smo smrt­ni i da nas jed­nom ne­će bi­ti. Vje­ru­jem da, kad bi na bi­lo ko­ji na­čin zav­la­da­la be­s­mrt­nost, čo­vjek (lju­di) bi pres­tao pos­to­ja­ti. Tad bi nas­ta­lo ne­ko no­vo bi­će, s ne­kim sa­svim raz­li­či­tim svje­to­vi­ma. Te­ma smr­ti je ne­mi­nov­na u umjet­nos­ti. Me­ni je bi­lo iz­a­zov­no igra­ti se s njom.

Va­še pri­če os­tav­lja­ju mo­guć­nost iden­ti­fi­ka­ci­je svi­ma ko­ji su u 90ima ne­ko­ga ili ne­što iz­gu­bi­li, a tak­vih je na ovim pros­to­ri­ma ja­ko pu­no. Re­agi­ra­ju li lju­di na ta­kav na­čin na va­še pri­če?

Pa mno­go je to­ga za­jed­nič­kog svi­ma na­ma. Is­ti do­ga­đa­ji su nas osa­ka­ti­li, osi­ro­ma­ši­li, raz­bi­li. Mno­gi se pre­poz­na­ju u ne­koj od pri­ča. To je is­ti­na.

Pri­dru­ži­li ste se Da­mi­ru Ima­mo­vi­ću u is­tra­ži­va­nju sev­da­ha. Do­kud ste sti­gli s is­tra­ži­va­njem ove te­me? Je li za vas neo­bič­no da se ba­vi­te jed­nom ipak tra­di­ci­onal­nom te­mom?

Ja pi­šem bi­ogra­fi­ju Za­ima Ima­mo­vi­ća. On je je­dan od naj­z­na­čaj­ni­jih pje­va­ča sev­da­ha u po­vi­jes­ti žan­ra. Ujed­no, on je i Da­mi­rov djed. Sad smo već u fa­zi kad ja tre­bam odra­di­ti svoj dio pos­la. Slo­bod­no mo­gu re­ći da sam se Da­mi­ru pri­dru­ži­la jer on je umjet­nik ko­ji već ja­ko du­go is­tra­žu­je sev­dah, i ja sam sa­mo uhva­ti­la pri­klju­čak na sve ono što je on do­sad ura­dio. Mo­ram re­ći da je proš­le go­di­ne iz­aš­la i nje­go­va knji­ga „Sev­dah“, ja­ko važ­na za ute­me­lje­nje i re­de­fi­ni­ra­nje onog što sma­tra­mo na­šom tra­di­ci­onal­nom mu­zi­kom. I svi oni ko­ji bu­du či­ta­li nje­go­vu knji­gu shva­tit će za­što je važ­no pro­pi­ti­va­ti tra­di­ci­ju. Iz te per­s­pek­ti­ve ni mo­je za­ni­ma­nje ni­je neo­bič­no. Jer čes­to ne­ke stva­ri ko­je sma­tra­mo tra­di­ci­onal­nim, u ovom slu­ča­ju mu­zi­ka, u svo­jim tek­s­to­vi­ma go­vo­re upra­vo su­prot­no od onog što da­naš­nji tra­di­ci­ona­lis­ti is­ti­ču kao vr­hun­ske vri­jed­nos­ti.

Do­bit­ni­ca na­gra­de Edo Bu­di­ša Za zbir­ku pri­ča “Zo­vi­te me Es­te­ban” Lejla Kalamujić osvo­ji­la je 2016. go­diš­nju knji­žev­nu na­gra­du Is­tar­ske žu­pa­ni­je “Edo Bu­di­ša”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.