NI­ŠTA NE RA­DIM DOPOLA, ALI UVI­JEK SUM­NJAM

KAD SLIKAM, SLIKAM, KAD LJUBIM, LJUBIM, KAD PIJEM, PIJEM, PA I BO­JE KORISTIM IZ­RAV­NO IZ TUBE

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Bo­ja­na Ra­do­vić ZAGREB

Dvi­je ope­ra­ci­je sr­ca “kri­ve” su za no­ve cik­lu­se nje­go­vih dje­la. Tuđa ka­že da ni­ka­da ni­je ra­dio vi­še te da mu li­ječ­nik, na sre­ću, ni­je za­bra­nio sli­ka­nje Slikar Vlado Tuđa zad­njih mje­se­ci ra­di in­ten­ziv­ni­je ne­go ika­da pri­je. Sam ka­že da je za to kri­va bo­lest, ko­ja ga iz ate­ljea vra­ti­la u stan, su­pru­zi na skrb, a priz­na­je da ga je spa­si­la či­nje­ni­ca što mu li­ječ­nik u tom vre­me­nu ka­da je zbog ope­ra­ci­ja na sr­cu mo­rao mi­ro­va­ti ni­je za­bra­nio sli­ka­ti. – Ja sam čovjek koji ni­šta ne zna ra­di­ti na­po­la – ka­že za se­be i do­da­je: – Kad ra­dim, ra­dim! U toj rad­noj groz­ni­ci nas­ta­li su no­vi cik­lu­si nje­go­vih dje­la, koji pr­šte za­čud­nim li­ko­vi­ma i ja­kim ko­lo­ri­tom, a iz­lož­be se ci­je­le ove go­di­ne re­da­ju jed­na za dru­gom. Sa­mo u 2017. go­di­ni iz­la­gao je u Pa­ri­zu (u ga­le­ri­ji Fon­te­nay So­us Bo­is) i u Tr­stu (u ga­le­ri­ji La Ve­tri­na), a ve­li­ku pro­daj­nu iz­lož­bu imao je i u za­gre­bač­kom ho­te­lu Pa­la­ce, u ta­moš­njoj Ga­le­ri­ji Zrin­ski. No već ove je­se­ni put ga po­nov­no vo­di u Trst, gdje će u lis­to­pa­du iz­la­ga­ti u ta­moš­njem naj­ve­ćem mu­ze­ju, Re­vol­tel­la, na ve­li­koj sa­mos­tal­noj iz­lož­bi za ko­ju je ra­do­ve iz­a­brao prof. Stan­ko Špo­lja­rić, biv­ši rav­na­telj Umjet­nič­kog pa­vi­ljo­na. Ali dok sje­di­mo u du­bo­kom hla­du gor­njo­grad­skih pla­ta­na, a oko nas se še­ću broj­ne tu­ris­tič­ke gru­pe, tre­nu­tak je da pri­ču iz bu­duć­nos­ti vra­ti­mo u proš­lost.

Ka­da ste u mla­dos­ti od­lu­či­li da će umjet­nost, sli­kar­stvo biti vaš ži­vot­ni po­ziv?

Imao sam sa­mo 12 go­di­na. Moj je otac bio pi­smos­li­kar i vječ­no sam bio s njim u ra­di­oni­ci, gle­dao ka­ko ra­di. Iz tog do­ba vje­ro­jat­no po­tje­če i mo­ja fas­ci­na­ci­ja ja­kim bo­ja­ma, cr­ve­nom, žu­tom... To su glav­ne bo­je ka­da se ra­de nat­pi­si za gos­ti­oni­ce, pe­če­njar­ni­ce... Pri­vuk­le su me bo­je, a uz oca sam po­čeo uči­ti. Pr­vo sam ra­dio ša­blo­ne za nat­pi­se. Na­rav­no, ni­je ta­da bi­lo kom­pju­to­ra i ša­blo­ne su se re­za­le sa skal­pe­lom, onim pra­vim, dok­tor­skim. Moj ta­lent pr­vi je pre­poz­nao prof. Cre­ljen u os­nov­noj ško­li. On mi je dao pot­pu­nu slo­bo­du. Sje­ćam se ka­ko mi je re­kao: “Ti, ma­li, ra­di što ho­ćeš.” Ta­ko je i bi­lo, dok su dru­gi u raz­re­du cr­ta­li ja­bu­ke i je­sen, ja sam ra­dio što sam htio. I ta­ko sam u pe­tom raz­re­du za­vr­šio na nas­lov­noj stra­ni­ci škol­skih no­vi­na ko­je su iz­la­zi­le u Du­bra­vi. To mi je ta­da zna­či­lo to­li­ko da se taj osje­ćaj ne bi po­no­vio ni da osva­nem na nas­lov­ni­ci New York Ti­me­sa.

No, ka­da ste se opre­di­je­li­li za umjet­nič­ku školu, po­če­li su i pro­ble­mi, zar ne? Pro­ble­mi s auto­ri­te­ti­ma?

Upi­sao sam pri­mi­je­nje­nu umjet­nost, po­lo­žio pri­jam­ni is­pit, bio me­đu naj­bo­ljim kod prof. Res­ta­ka. Ali, na­rav­no, mla­da i vru­ća krv odve­la me u su­kob s prof. Mi­la­nom Zden­ko­vi­ćem. Mo­ji su ta­da ima­li bu­ti­ke po Za­gre­bu i taj mi je profesor stal­no go­vo­rio ka­ko no­si mo­du iz tr­go­vi­ne mog stri­ca, ali me on­da po­vu­kao za uho pred cu­rom u ko­ju sam bio za­ljub­ljen. Re­agi­rao sam ins­tin­k­tiv­no i opa­lio mu ša­mar­či­nu. I tu je bio kraj. Jed­no sam vri­je­me pa­uzi­rao, lu­do­vao po Du­bra­vi, a za­tim sam oti­šao u ino­zem­s­tvo i ta­mo sam se, u Ni­zo­zem­skoj, od­mah uklju­čio u li­kov­ni ži­vot.

To su ujed­no bi­li i da­ni naj­ve­će umjet­nič­ke slo­bo­de?

Ta­ko je. Ap­so­lut­na slo­bo­da, ko­ja je kod nas ta­da bi­la ne­za­mis­li­va. Usko­ro mi se ta­mo pri­dru­ži­la i že­na, ta­mo smo se i ože­ni­li. Do da­nas sam za­ljub­ljen u Ni­zo­zem­sku i si­na na­go­va­ram da ode, jer će ta­mo i bo­lje za­ra­đi­va­ti i bo­lje ži­vje­ti. No, da se vra­ti­mo sli­kar­stvu. U Rot­ter­da­mu sam upi­sao aka­de­mi­ju i od­mah vi­dio da je to pra­va stvar. Do­šao sam na pri­jam­ni, pos­la­gao pred ko­mi­si­jom svo­je sli­ke i od­mah su mi rek­li: “Nis­te vi za pr­vu go­di­nu, ta­mo cr­ta­mo stol­ce.” I ta­ko sam prim­ljen od­mah na dru­gu go­di­nu. Nju sam za­vr­šio, kao i tre­ću, ali ni­sam di­plo­mi­rao. Ne ža­lim. Ma, ni za čim ne ža­lim jer ta mi je zem­lja

do­ni­je­la ve­li­ki us­pjeh. Mo­ji su ra­do­vi za­vr­ši­li na dru­goj stra­ni­ci nji­ho­vih naj­ve­ćih no­vi­na, kao da me obja­vi­te na dru­goj stra­ni­ci Ve­čer­nja­ka, uz tekst s nas­lo­vom: “Vlado Tuđa po­sve sam do­šao je u Ni­zo­zem­sku zbog Vin­cen­ta van Gog­ha”.

Ko­li­ko ste os­ta­li u Ni­zo­zem­skoj?

Bo­ra­vio sam ta­mo u vi­še na­vra­ta, ali u ko­ma­du naj­du­lje čak se­dam go­di­na.

Bi­le su to se­dam­de­se­te. Kak­va je us­po­red­ba ta­daš­njeg ži­vo­ta u Rot­ter­da­mu i Za­gre­bu?

Ne­bo i zem­lja. Bi­li su to lu­di, mla­de­nač­ki da­ni, a imao sam sre­će da sam ih pro­veo ta­mo. Jed­nom sam se ci­je­lu noć za­pio s deč­ki­ma i vra­ća­mo se uju­tro ku­ći. I pri­đem ja po­li­caj­cu koji je us­mje­ra­vao pro­met i ka­žem mu ka­ko mi je ro­đen­dan i da sam ci­je­li ži­vot sa­njao o to­me da bu­dem pro­met­nik, ali u Ju­gos­la­vi­ji ni­sam mo­gao pos­ta­ti po­li­ca­jac. I on mi ka­že: “Izvo­li­te.” I ja pro­ve­dem ju­tro di­ri­gi­ra­ju­ći pro­me­tom, a vo­za­či mi tru­be. To je ta slo­bo­da.

Koji je pe­ri­od u va­šem stva­ra­lač­kom ži­vo­tu bio naj­plod­ni­ji?

Ovaj zad­nji ka­da sam se smi­rio. Vi­še ne lu­du­jem. Sje­dim do­ma i slikam. I što vi­še ra­dim, vi­še ide­ja imam. Što vi­še slikam, ras­te u me­ni po­tre­ba da sve te ide­je sta­vim na plat­no.

Jes­te li ima­li uzo­re? Koji su umjet­ni­ci­ma utje­ca­li na vaš rad?

Ni­sam ni pod či­jim utje­ca­jem, ali ja­ko ci­je­nim Pi­ca­ssa i Mur­ti­ća. To je ta fa­za fi­gu­ra­tiv­nog eks­pre­si­oniz­ma gdje sam naj­vi­še na­učio od Pi­ca­ssa, kao i od Mur­ti­ća, ko­jeg sam upoz­nao i koji mi je de­fi­ni­tiv­no bio ve­li­ki idol. Nje­ga sma­tram vr­hun­skim uči­te­ljem od ko­ga sam naj­vi­še na­učio.

Vu­če­te li od nje­ga taj ja­ki ko­lo­rit koji je naj­važ­ni­ja stav­ka va­ših dje­la?

Sva­ka­ko. Uop­će ne mi­je­šam bo­je. Ja ra­dim s bo­ja­ma iz tube. One idu di­rek­t­no na plat­no.

Za­što?

To je ta mo­ja po­tre­ba da se iz­ra­zim do kra­ja. I ta­kav sam ci­je­li ži­vot: ako sam jeo, jeo sam, ako sam lju­bio, lju­bio sam, ako sam pio, pio sam... Ni­ka­da ni­šta ni­sam ra­dio na­po­la. Ta­ko je bi­lo i bit će. Znam da je sa mnom te­ško ži­vje­ti, ali tak­vi smo mi umjet­ni­ci. Za­to i imam ate­lje, da po­bjeg­nem od sve­ga. I što sam sta­ri­ji, to mi vi­še pa­še taj ži­vot u ate­ljeu: sli­ka­nje, pas i ja.

No iz­lož­be de­fi­ni­tiv­no ni­su ži­vot u sa­mo­ći, a ove go­di­ne za­is­ta su se za­re­da­le jed­na za dru­gom.

To mi je za­is­ta do­ni­je­la bo­lest, dva sam pu­ta ope­ri­rao sr­ce. Mo­rao sam mi­ro­va­ti, ali čak i ope­ri­ra­no sr­ce pod­no­si sli­ka­nje. I ta­ko sam u ovih go­di­nu i pol na­pra­vio vi­še ne­go ika­da pri­je. Dnev­no mo­ram cr­ta­ti. To je po­tre­ba ko­ja jed­nos­tav­no ja­ča od me­ne. Sli­ka­ma na sli­kar­skom kar­to­nu, plat­nu i na me­di­ja­pa­nu. To su mo­ji naj­dra­ži ma­te­ri­ja­li, a čes­to ih mi­je­njam jer plat­na se za­si­tim, a u zad­nje je vri­je­me sve te­že pro­na­ći do­bro sli­kar­sko plat­no. Tr­ži­šte je pre­plav­lje­no jef­ti­ni­jim plat­ni­ma iz Ki­ne, ali ona ni­su kva­li­tet­na, mo­že ih se la­ko pro­bu­ši­ti pr­stom. A pra­vo sli­kar­sko plat­no tre­ba biti la­ne­no, baš kao ne­ka­da. Ka­da ga i na­đem, straš­no je sku­po i to je ov­dje kod nas go­to­vo ne­mo­gu­će pla­ti­ti.

Mo­že­mo li raz­go­va­ra­ti o ci­je­na­ma ko­je pos­ti­že­te za svo­ja dje­la? To je te­ma o ko­joj umjet­ni­ci rijetko že­le go­vo­ri­ti.

Re­ci­mo, ve­će sli­ke, me­tar na osam­de­set, pro­da­jem za ti­su­ću eura. Ov­dje kod nas.

Ima li ku­pa­ca?

Na sre­ću, ja ih imam. Ima pet-šest ja­kih ko­lek­ci­ona­ra koji vo­le moj rad. Zad­nje sam ra­dio za ve­li­kog ko­lek­ci­ona­ra koji skup­lja skul­p­tu­re bi­ko­va. Ima ih vi­še od 600 i to od svih umjet­ni­ka. Me­ni je do­šao s na­rudž­bom, a ma­lo lju­di uop­će zna da sam ja i ki­par. Po na­rudž­bi sam mu na­pra­vio pr­vog bi­ka, a za­tim ih je na­ru­čio još. Sa­mo mi je re­kao: “Ušao si u ko­lek­ci­ju.” I na kra­ju sam ih na­pra­vio se­dam. Tu su ci­je­ne bi­le oko dvi­je ti­su­će eura. Pr­ve bi­ko­ve na­pra­vio sam mu u dr­ve­tu – u hras­tu – a sa­da je na­ru­čio bi­ka u me­ta­lu i tu će ci­je­na biti tri ti­su­će eura.

Ka­ko je s ci­je­na­ma va­ni?

U Pa­ri­zu, Tr­stu, New Yor­ku sli­ke su bi­le od pet do de­set ti­su­ća eura. Ali važ­ni­ja od pro­da­je, iz Tr­sta je doš­la po­nu­da za no­vu, ve­li­ku iz­lož­bu u lis­to­pa­du, u ta­moš­njem naj­ve­ćem mu­ze­ju Re­vol­tel­la, i to u vri­je­me odr­ža­va­nja ču­ve­ne Bar­co­la­ne. Iz­lo­žit ću čak dvjes­to dje­la.

I uza sve to naš­li ste vre­me­na i za an­ga­žman u po­li­ti­ci?

Ne bih ja to na­zvao po­li­ti­kom i po­li­tič­kim an­ga­žma­nom. Na tom po­lju ja sam nit­ko i ni­šta. Poz­na­va­li su me kao sli­ka­ra i tra­ži­li da pos­ta­nem pred­stav­nik za kul­tu­ru No­vog Za­gre­ba i pred­sjed­nik HSLS-a No­vog Za­gre­ba. A ka­ko su oni sa San­drom Šva­ljek bi­li na ovim zad­njim iz­bo­ri­ma, ta­ko sam i ja pos­tao vi­jeć­nik grad­ske če­t­vr­ti No­vi Zagreb-za­pad. Me­ni osob­no to je sa­mo do­kaz da me lju­di poz­na­ju, da ni­su bez ve­ze doš­li na sve mo­je iz­lož­be, do­kaz da ipak ne­što vri­je­dim. A to je pi­ta­nje zbog ko­jeg čes­to pa­dam u ko­mu.

Uo­bi­ča­je­no umjet­nič­ko ko­le­ba­nje?

Pu­no pu­ta zdro­bim ci­je­lu sli­ku jer ni­sam za­do­vo­ljan. Do­đe mi da ih sve zdro­bim, on­da na­zo­vem Stan­ka (prof. Špo­lja­ri­ća, op. a.) i on do­ju­ri do me­ne i go­vo­ri mi ka­ko to ra­de svi umjet­ni­ci. Ni­ka­da ni­smo si­gur­ni u to ko­li­ko vri­je­di naš rad. Na­ma vri­je­di naj­vi­še na svi­je­tu, ali uvi­jek sum­nja­mo. I ka­že mi Stan­ko: “To je pra­vi umjet­nik, onaj koji uvi­jek sum­nja.”

Sli­ke ve­ćih for­ma­ta kod nas pro­da­jem za ti­su­ću eura, a na iz­lož­ba­ma u Pa­ri­zu i Tr­stu ci­je­ne su bi­le od pet do de­set ti­su­ća eura Pu­no pu­ta zdro­bim ci­je­lu sli­ku jer ni­sam za­do­vo­ljan, ali tak­vi smo mi umjet­ni­ci, uvi­jek sum­nja­mo u vlas­ti­ti rad i vri­jed­nost

Jak ko­lo­rit važ­na je stav­ka nje­go­vih dje­la, a u se­bi ga no­si iz dje­tinj­stva

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.