Vo­lio bih s Bo­ri­som Bec­ke­rom po­pi­ti vi­ski

Nas­to­jim biti fit, igram golf, sa si­no­vi­ma 11 i 14 go­di­na ta­ko­đer se bavim spor­tom

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Mla­den Miletić ZAGREB

Mo­ja do­mi­na­ci­ja u svjet­skom te­ni­su po­če­la je na­kon što sam 1994. go­di­ne u fi­na­lu Wim­ble­do­na po­bi­je­dio Go­ra­na Iva­ni­še­vi­ća Po­bi­je­div­ši Ma­ri­na Či­li­ća u tri se­ta i osvo­jiv­ši Wim­ble­don osmi put u ka­ri­je­ri, Ro­ger Fe­de­rer upi­sao se u još jed­nu ru­bri­ku re­kor­da kao naj­ve­ći u po­vi­jes­ti svo­jeg spor­ta. Čovjek s ko­jim je do ta­da di­je­lio broj tro­fe­ja u All En­gland Clu­bu bio je, ta­ko­đer kao i Fe­de­rer u vri­je­me dok je sam vla­dao svi­je­tom te­ni­sa – ne­po­bje­div. U jed­noj ru­bri­ci ipak ga ni­je nad­ma­šio, ni­ti ima vi­še vre­me­na za to... Pe­te Sam­pras je­di­ni je u po­vi­jes­ti šest pu­ta za­re­dom za­vr­ša­vao go­di­nu na pr­vom mjes­tu ATP ljes­tvi­ce (1993.–1998.). Švi­ca­rac je stao na če­ti­ri uzas­top­ne go­di­ne. U od­no­su na Sam­pra­sa Fe­de­rer ima ipak vi­še ukup­nih tje­da­na na bro­ju 1 (302–286), ali i vi­še osvo­je­nih tur­ni­ra, Grand Slam i os­ta­lih (Fe­de­rer 93/19, Sam­pras 64/14). Pe­te Sam­pras tek se ne­ko­li­ko pu­ta po­ja­vio na te­ni­skim tur­ni­ri­ma na To­uru na­kon za­vr­šet­ka ka­ri­je­re. Da­nas mu je 45 go­di­na, ži­vi u Los An­ge­le­su, a ka­ri­je­ru je prak­tič­ki za­vr­šio dan na­kon 14. ti­tu­le na Grand Slam tur­ni­ri­ma (US Open 2002.) iako je tek go­di­nu da­na pos­li­je služ­be­no obja­vio kraj. Iako sad zna po­ne­kad odi­gra­ti ne­ki ek­shi­bi­cij­ski meč, dra­ži mu je golf koji mu po­ma­že da odr­ži fi­gu­ru. “Nas­to­jim os­ta­ti fit. Idem go­to­vo sva­kog da­na u te­re­ta­nu, imam dva si­na od 11 i 14 go­di­na, s nji­ma pro­vo­dim vri­je­me”, ka­že Sam­pras. S 40 mi­li­ju­na do­la­ra za­ra­đe­nih na tur­ni­ri­ma, ne ra­ču­na­ju­ći jam­če­ne ugo­vo­re, “Pis­tol Pe­te” za­is­ta se ne mora bri­nu­ti za sta­re da­ne. Ne­po-

Naj­za­bav­ni­je mi je bi­lo igra­ti pro­tiv Ca­ssi­ja Mot­te. Taj me stal­no na­smi­ja­vao Sam­pras je je­di­ni u po­vi­jes­ti čak šest go­di­na bio pr­vi na ATP ljes­tvi­ci, Fe­de­rer če­ti­ri

sred­no uoči fi­na­la Wim­ble­do­na dao je je­dan od ri­jet­kih in­ter­v­jua za fran­cu­ski sport­ski list L’Equ­ipe u ko­jem je go­vo­rio o da­ni­ma ka­ri­je­re, su­par­ni­ci­ma, ali i da­naš­njim igra­či­ma... Pe­te, na što ste da­nas naj­vi­še po­nos­ni? – Na to što sam ta­ko du­go os­tao na vr­hu, re­kao bih. Na­rav­no, tu je i se­dam wim­ble­don­skih tro­fe­ja. Tko vam je bio naj­te­ži su­par­nik? – Na pr­vom mjes­tu na­veo bih Aga­ssi­ja. Za­to što me, kad bi bio u do­broj for­mi, mo­gao po­bi­je­di­ti čak i kad igram sa­svim do­bro (Sam­pras je po­bi­je­dio u 20 od ukup­no 34 me­đu­sob­na me­ča, op. a.). I kad bu­dem imao 60 go­di­na i kad se bu­dem pri­sje­ćao svo­je ka­ri­je­re, An­dre će od svih su­par­ni­ka ima­ti naj­važ­ni­je mjes­to u sje­ća­nji­ma zbog res­pek­ta koji smo ima­li je­dan pre­ma dru­go­me. A Naj­za­bav­ni­ji te­ni­sač s dru­ge stra­ne mre­že? – Hmm... Do­bro pi­ta­nje. O, Bo­že, mo­ram do­bro ko­pa­ti po svo­joj me­mo­ri­ji. Joj, da! Go­vo­ri li vam ne­što ime Ca­ssio Mot­ta (Bra­zi­lac, 48. na svi­je­tu 1986.)? Ci­je­lo bi vri­je­me ges­ti­ku­li­rao, stal­no bi se smi­jao i bi­lo je za­pra­vo ja­ko smi­ješ­no igra­ti pro­tiv nje­ga. A naj­lu­đi su­par­nik? – Oh! Pa je li ovaj in­ter­v­ju test pam­će­nja? Sje­ća­te li se Alexan­dra Vol­ko­va? Su­per­ta­len­ti­ra­ni igrač koji je u sva­kom tre­nut­ku mo­gao pla­nu­ti. Naj­glas­ni­ji? – Mis­lim da je Sa­fin vo­lio uži­va­ti, zar ne? Ni­je bio sra­me­ž­ljiv tip ni­ti ga je tre­ba­lo na­go­va­ra­ti na par­ty, ha ha! Pos­to­ji li ne­ki igrač s ko­jim ste iz­gu­bi­li kon­takt, a vo­lje­li bis­te ga opet vi­dje­ti? – Opet bih spo­me­nuo Bo­ri­sa Bec­ke­ra. Do­bro smo se sla­ga­li. Po­što­va­li smo je­dan dru­go­ga, bez sum­nje i za­to što smo vo­di­li ep­ske dvo­bo­je na te­re­nu. Pos­to­ji li tre­nu­tak koji vam je pro­mi­je­nio ži­vot? – Mo­žda mo­ja pr­va po­bje­da na US Ope­nu. Imao sam de­vet­na­est go­di­na, do­šao sam ni­ot­ku­da, sa­mo mla­di Ame­ri­ka­nac koji se pro­bi­jao. Tre­nu­tak kad ste se osje­ća­li naj­u­sam­lje­ni­je? – A, to je la­ga­no pi­ta­nje. Dan kad sam na te­re­nu broj 2 u Wim­ble­do­nu iz­gu­bio od Ge­or­ga Bas­tla (2002., Švi­ca­rac je ta­da bio 145. igrač svi­je­ta). Bio sam iz­gub­ljen. Po­ku­ša­vao sam si na­ći no­vog tre­ne­ra. Osje­ćao sam se straš­no usam­lje­nim. Tre­nu­tak naj­ve­će ljut­nje na te­re­nu? – U Stoc­k­hol­mu 1998. iz­gu­bio sam od Stol­ten­ber­ga u 1. ko­lu (76, 4-6, 6-4). Naj­ve­ća fe­šta na­kon ne­ke ve­li­ke po­bje­de? – Uh, ni­sam baš bio za ne­ka tu­lu­ma­re­nja, vi­še za dru­že­nja s pri­ja­te­lji­ma. Ali sje­ćam se jed­ne du­ge no­ći na­kon po­bje­de u Wim­ble­do­nu pro­tiv Aga­ssi­ja 1999. Bi­lo je kas­no po­pod­ne, a eki­pa mi je po­če­la do­la­zi­ti u apart­man, ci­je­lu noć smo se dru­ži­li. Koji vas igrač sa­da naj­vi­še odu­šev­lja­va? – Ro­ger Fe­de­rer, na­rav­no. Nje­go­vi su udar­ci slič­ni mo­ji­ma, bez ob­zi­ra na to što smo raz­li­či­ti ti­po­vi igra­ča. Ja sam vi­še rje­ša­vao kroz pr­vi i dru­gi uda­rac na­kon ser­vi­sa, ali mis­lim da su nam bek­hend i pa­ra­le­le vr­lo slič­ne.

REUTERS

Sam­pras poz­drav­lja pu­bli­ku u Wim­ble­do­nu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.