Tko to ta­mo pje­va?

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize -

Sva­ke go­di­ne po­če­tak ko­lo­vo­za do­no­si nam osim vru­ći­na i zvu­ke tam­bu­ra­ša s Du­na­va, od­nos­no pre­ko Du­na­va i pre­ko Dri­ne. Ma­nje ili vi­še for­mal­no do­la­ze nam iz­ra­zi ne­za­do­volj­stva i ra­zo­ča­ra­nja od ne­kih na­ših is­toč­nih su­sje­da, jer se eto usu­đu­je­mo sla­vi­ti po­bje­du te is­ka­zi­va­ti za­hval­nost Do­mo­vi­ni i nje­zi­nim bra­ni­te­lji­ma. Tak­vi­ma je za­pra­vo naj­ve­ći pro­blem u to­me što mi uop­će ima­mo Do­mo­vi­nu, što ima­mo dr­ža­vu – Re­pu­bli­ku Hr­vat­sku i što ona ni­je po­kra­ji­na u Ju­gos­la­vi­ji. Dru­gi je pro­blem u to­me što je po­bje­da ko­ju sla­vi­mo ujed­no i nji­hov po­raz, a oni na po­ra­ze ni­su na­vik­li, ili su ih do sa­da re­la­tiv­no us­pješ­no pri­ka­zi­va­li svo­jim po­bje­da­ma. Od Olu­je ni­ka­ko ne us­pi­je­va­ju na­pra­vi­ti po­bje­du, ko­li­ko god se tru­di­li i ka­ko god vri­je­me od­mi­ca­lo. Ove go­di­ne ne­za­do­volj­stvo je po tko zna ko­ji put po­ka­zao pot­pred­sjed­nik Vla­de Re­pu­bli­ke Sr­bi­je i mi­nis­tar nje­zi­nih vanj­skih pos­lo­va Ivi­ca Da­čić. On je oči­to Vu­či­će­va li­je­va ru­ka, a ujed­no i pred­sjed­nik So­ci­ja­lis­tič­ke par­ti­je Sr­bi­je pa ta­ko i ide­olo­ško-po­li­tič­ki na­s­ljed­nik Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Da­čić se lju­ti na Vla­du Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske i za­mje­ra joj što u sklo­pu obi­lje­ža­va­nja ob­ljet­ni­ce voj­no re­dar­stve­ne ope­ra­ci­je Olu­je i pros­la­ve Da­na po­bje­de i do­mo­vin­ske za­hval­nos­ti i Da­na hr­vat­skih bra­ni­te­lja “su­fi­nan­ci­ra” kon­cert Mar­ka Per­ko­vi­ća Thom­p­so­na. Da­čić tvr­di da Thom­p­son “sa so­bom no­si ja­san us­ta­ški pred­z­nak” te “pred­stav­lja uvre­du i po­ni­že­nje za sve sr­p­ske žr­tve”. Ka­da smo već kod uvre­da, ako za njih vi­še uop­će ma­ri­mo, va­lja se pod­sje­ti­ti ka­ko je pri­je dvi­je go­di­ne Da­čić prav­dao čet­nič­kog voj­vo­du Vo­jis­la­va Še­še­lja ko­ji je ta­da spa­lio hr­vat­sku zas­ta­vu. Taj put u Be­ogra­du a ne na oku­pi­ra­nim di­je­lo­vi­ma Hr­vat­ske kao što je to ra­dio pri­je Olu­je: “Ni­sam pri­me­tio da je vlas­ti­ma u Hr­vat­skoj pa­lo na pa­met da uhap­se pe­va­ča Thom­p­so­na, ko­ji je otvo­re­no po­zi­vao na us­taš­tvo fa­šis­tič­kim po­ru­ka­ma. Ne­ka oni sre­de svo­je dvo­ri­šte, a ne na­ma da tra­že da hap­si­mo Še­še­lja”, re­kao je mi­nis­tra vanj­skih ili lanj­skih pos­lo­va Ivi­ca Da­čić u in­ter­v­juu lis­tu Ku­rir.” Do­dao je i ka­ko je na­čin na ko­ji obi­lje­ža­va­mo Olu­ju za­pra­vo “ne­ci­vi­li­za­cij­ski i su­pro­tan an­ti­fa­šis­tič­koj tra­di­ci­ji i EU”. Iz Da­či­će­ve per­s­pek­ti­ve, pa­lje­nje hr­vat­skih zas­ta­va če­mu je pret­ho­di­lo pa­lje­nje hr­vat­skih gra­do­va i se­la, čin je “an­ti­fa­šiz­ma”, a pje­va­nje do­mo­ljub­nih hr­vat­skih pje­sa­ma je “fa­ši­zam” i ne­što pro­tiv­no EU. E baš će nas on to­me uči­ti! Iz hr­vat­ske per­s­pek­ti­ve pro­blem bi mo­gao bi­ti, ako nas je uop­će bri­ga, to što je Mi­lo­še­vi­ćev na­s­ljed­nik danas u Sr­bi­ji do­pred­sjed­nik Vla­de i mi­nis­tar vanj­skih pos­lo­va (o pred­sjed­ni­ku dru­gi put). Nje­gov “an­ti­fa­šis­tič­ki pred­z­nak” mi­lo­še­vi­ćev­skog ti­pa zlo­kob­ni­ji je od bi­lo či­je pje­sme i od bi­lo ko­jeg pje­va­ča pa je po (is­toj) lo­gi­ci to uvre­da i po­ni­že­nje za sve hr­vat­ske žr­tve, ko­jih je (po­go­to­vu onih ci­vil­nih) u po­s­ljed­njem ra­tu bi­lo znat­no vi­še ne­go sr­p­skih. Pod­sje­tit ću one ko­ji se ne sje­ća­ju tih vre­me­na na je­dan de­talj ko­ji vr­lo jas­no os­li­ka­va tu vr­stu “an­ti­fa­šiz­ma”. Tek što je pret­hod­ne no­ći na Ov­ča­ri do­vr­šen po­kolj ra­nje­ni­ka iz Vu­ko­var­ske bol­ni­ce, u Be­ogra­du je 21. stu­de­no­ga 1991. or­ga­ni­zi­ran pri­jam “u čast vi­ših ofi­ci­ra” ko­ji su su­dje­lo­va­li u “us­peš­nom za­vr­šet­ku bor­be­nih dej­sta­va na vu­ko­var­skom po­dru­čju”. Do­ma­ćin je bio ge­ne­ral Velj­ko Ka­di­je­vić ko­ji je “odao priz­na­nje svi­ma ko­ji su učes­tvo­va­li u su­ko­bi­ma ko­ji su tra­ja­li go­to­vo dva me­se­ca i u ko­ji­ma su po­ra­že­ne i uhva­će­ne elit­ne us­ta­ške for­ma­ci­je, te broj­ni do­ma­ći i stra­ni pla­će­ni­ci.” Ka­di­je­vić je na­gla­sio “da će us­peš­ne ope­ra­ci­je, odvaž­nost i pre­da­nost sta­re­ši­na, voj­ni­ka i do­bro­vo­lja­ca u Vu­ko­va­ru slu­ži­ti kao va­žan po­ti­caj i in­s­pi­ra­ci­ja svim sta­re­ši­na­ma i voj­ni­ci­ma JNA i TO ko­ji se bo­re pro­tiv oživ­lje­nog fa­šiz­ma i po­nov­nog ge­no­ci­da nad sr­p­skim na­ro­dom.” Ta je “po­bje­da” i de­mons­tra­ci­ja “an­ti­fa­šiz­ma” po­seb­no in­s­pi­ri­ra­la nji­ho­va pu­kov­ni­ka Rat­ka Mla­di­ća ko­ji ju je usa­vr­šio i u Sre­bre­ni­ci po­ka­zao ci­je­lom svi­je­tu. Ope­ra­ci­je ko­je je JNA na če­lu s Ka­di­je­vi­ćem pro­vo­di­la di­ljem Hr­vat­ske, a kas­ni­je i BiH, po­kre­nu­te su na­kon što su do­go­vo­re­ne iz­me­đu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, Bo­ri­sa­va Jo­vi­ća, Velj­ka Ka­di­je­vi­ća i Bla­go­ja Adži­ća – sve po re­du Da­či­će­vih po­li­tič­kih i an­ti­fa­šis­tič­kih uzo­ra. Oči­to je da bi pu­no ma­nji pro­blem u me­đu­dr­žav­nim od­no­si­ma bio ka­da bi Da­čić pje­vao ili svi­rao. Bez ob­zi­ra na re­per­to­ar, glaz­be­nim bi no­ta­ma na­no­sio ma­nje šte­te ne­go di­plo­mat­skim. Si­gur­no ni­je za­bo­ra­vio onu us­pješ­ni­cu s kra­ja 1991. ko­ju su “an­ti­fa­šis­tič­ki os­lo­bo­di­te­lji” pje­va­li uli­ca­ma Vu­ko­va­ra: “Slo­bo­da­ne ša­lji nam sa­la­te bit će me­sa klat će­mo Hr­va­te”. Ka­ko bi je za­bo­ra­vio ka­da je sa Slo­bo­da­nom sa­la­tu si­jao. No, kad smo već kod me­đu­dr­žav­nih i “do­bro­su­sjed­skih” od­no­sa ko­ji su ka­že Da­čić “od ključ­nog zna­ča­ja za ci­je­lu re­gi­ju”, ta­da bi na­po­kon tre­bao shva­ti­ti ne­ko­li­ko “de­ta­lja” ko­ji su mu iz­gle­da pro­mak­li. Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska je čla­ni­ca NATO sa­ve­za i Europ­ske Uni­je i već odav­no ni­je u is­toj “re­gi­ji” u ko­joj je Sr­bi­ja. Hr­vat­skoj ni­šta ne ovi­si o Sr­bi­ji i ne­ma ni­kak­va in­te­re­sa udo­vo­lja­va­ti hi­ro­vi­ma nje­zi­nog po­li­tič­kog vod­stva. Hr­vat­ska iz­as­lans­tva su­dje­lu­ju na sjed­ni­ca­ma gdje se od­lu­ču­je o Sr­bi­ji a ne obr­nu­to. Da­čić je mi­nis­tar vanj­skih pos­lo­va Sr­bi­je a ne mi­nis­tar unu­tar­njih pos­lo­va Ju­gos­la­vi­je, ko­je vi­še ne­ma ko­li­ko god ne­ki umiš­lja­li da je ima. Be­ograd ni­je vi­še glav­ni grad ni Ko­so­vu a ka­mo li Hr­vat­skoj. Sto­ga bi Da­či­ću i os­ta­li­ma u sr­bi­jan­skoj vla­di, pa i pred­sjed­ni­ci te vla­de, bi­lo pu­no ko­ris­ni­je ba­vi­ti se svo­jim a ne tu­đim pos­lo­vi­ma. Si­gur­no im je važ­ni­ji “unu­tar­nji di­ja­log o Ko­so­vu” ne­go ure­đi­va­nje ljet­nog glaz­be­nog pro­gra­ma po Hr­vat­skoj. Po­go­to­vu ako je jas­no da ov­dje nit­ko vi­še ne ple­še ona­ko ka­ko oni svi­ra­ju, osim ne­ko­li­ci­ne sta­rih, se­nil­nih i na­glu­hih (pro­ju­gos­la­ven­skih) ak­ti­vis­ta i smu­še­nja­ka što se po ru­bo­vi­ma ples­nih po­di­ja nji­šu u rit­mu tru­ba i har­mo­ni­ka či­ji zvuk im se pri­či­nja ta­mo iz­da­le­ka. Što se pak Mar­ka Per­ko­vi­ća Thom­p­so­na ti­če, vo­lje­li ga ili ne, on je oči­to us­pje­šan i po­seb­no od svo­jih su­bo­ra­ca tra­žen pje­vač. Svo­je­dob­no je (ne na jav­nom mjes­tu) za­pje­vao i jed­nu “pje­smu” ko­ju sva­ka­ko ni­je tre­bao pje­va­ti, ali, to se zna­lo do­go­di­ti i pu­no sta­ri­jim te is­kus­ni­jim lju­di­ma, kao npr, mi­tro­po­li­tu Por­fi­ri­ju i mno­gim dru­gi­ma. Sve to ni­je ni bli­zu ono­ga što je pje­vao i go­vo­rio do­ži­vot­ni i po­čas­ni “an­ti­fa­šist” Sti­pe Me­sić, pa mu ov­la­šte­ni mo­ral­no-po­li­tič­ki ser­vi­se­ri to ne za­mje­ra­ju. Da ne go­vo­ri­mo o sr­p­skim “ku­li­nar­skim” hi­to­vi­ma iz 1991. o me­su i sa­la­ti ko­ji su iz­vo­đe­ni uz or­kes­tar ra­ke­ta, to­po­va i ha­ubi­ca. Njih se u to vri­je­me naj­lak­še mo­glo nad­gla­sa­ti “sta­rim hr­vat­skim poz­dra­vom” ko­ji si­gur­no ma­nje “vri­je­đa” od ge­le­ra. Danas Per­ko­vić pje­va o “Li­je­poj Ka­ji”, o lju­ba­vi ko­ja je “taj­na dva­ju svje­to­va”, pa bi i Da­čić mo­gao raz­mis­li­ti o nje­go­vim sti­ho­vi­ma “Ako me vo­liš dra­ga ne pos­to­ji gra­ni­ca…”

Bez ob­zi­ra na re­per­to­ar, glaz­be­nim bi no­ta­ma Da­čić ma­nje šte­te ra­dio ne­go di­plo­mat­skim Pro­blem je u to­me što je po­bje­da ko­ju sla­vi­mo ujed­no i nji­hov po­raz, a oni na po­ra­ze ni­su na­vik­li, ili su ih re­la­tiv­no us­pješ­no pri­ka­zi­va­li svo­jim po­bje­da­ma Per­ko­vić pje­va o lju­ba­vi ko­ja je “taj­na dva­ju svje­to­va”, pa bi i Da­čić mo­gao raz­mis­li­ti o nje­go­vim sti­ho­vi­ma “Ako me vo­liš dra­ga ne pos­to­ji gra­ni­ca…”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.