Lo­rens Lis­to, le­gen­da sa Sta­rog mos­ta: U pro­va­li­ju pa­dam br­zi­nom od 100 km/h

Upa­daš u Ne­re­tvu pod ku­tom od 45-50 stup­nje­va stra­ho­vi­tom br­zi­nom, a za­us­tav­ljaš se u me­tar i pol vo­de. I ta­da pri­miš udar­ce, pr­sa su ti mo­dra...

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Pi­še: BRACO SE­LI­MO­VIĆ

Sko­ko­vi s mos­tar­skog Sta­rog mos­ta u Ne­re­tvu sva­ko­me odu­zi­ma­ju dah. A ka­ko i ne bi: s vre­log her­ce­go­vač­kog sun­ca – a Mos­tar je i da­lje naj­to­pli­ji grad u re­gi­ji – sko­či­ti u go­to­vo le­de­no hlad­nu Ne­re­tvu si­gur­no ni­je ugod­no ti­je­lu. Još kad se zna da ska­kač ima ma­lo ma­ne­var­skog pros­to­ra jer je dno Ne­re­tve is­pod Sta­rog mos­ta stje­no­vi­to, on­da je jas­no da su ovi sko­ko­vi ek­s­trem­no opas­ni. Lo­rens Lis­to ove je go­di­ne je­da­na­es­ti put po­bjed­nik sko­ko­va, po­nov­no je iz­veo ma­es­tral­nu “mos­tar­sku las­tu” i po­ku­pio naj­vi­še ocje­ne ži­ri­ja. I odu­šev­lje­nje pu­bli­ke ko­ja je ti­je­kom nje­go­va le­ta bi­la ni­je­ma. Što nje­ga u tim tre­nu­ci­ma pu­ca: strah, adre­na­lin, tre­ma? – Stra­ha ne­ma, ali po­zi­tiv­na tre­ma je uvi­jek tu – ka­že nam Lo­rens na­kon što smo tri da­na na­kon sko­ko­va s njim raz­go­va­ra­li u ra­no ju­tro, dok sun­ce ne upe­če. – I kad su u pi­ta­nju služ­be­ni sko­ko­vi i kad ska­čem za, pri­mje­ri­ce, ne­ke do­ku­men­tar­ce. Gle­dam da se mak­si­mal­no uoz­bi­ljim jer je vi­si­na ve­li­ka i po­s­lje­di­ce mo­gu bi­ti kob­ne. Dak­le, mak­si­mal­no se kon­cen­tri­ram, gle­dam da odraz bu­de što bo­lji jer je u odra­zu sve. Ka­ko po­le­tiš s mos­ta, ta­kav ti je i skok. Ako bu­de ima­lo pro­ble­ma u odra­zu, on­da je pro­blem i sam skok. Ta­da nas­tu­pa­ju “ču­pa­nja”, “va­đe­nja” i sve os­ta­lo. Ali ta­da skok ne mo­že bi­ti do­bar. Ka­že da se ne va­lja odra­zi­ti ni pre­vi­še ni pre­ma­lo – ska­kač mo­ra na­ći pra­vu pu­ta­nju ko­ja je do­bra za tu vi­si­nu. – I tu us­tva­ri do­la­zi do pro­ble­ma. Lju­di se ne odra­ze ka­ko tre­ba, ni­su na­vik­li, a strah tu ima ja­ko ve­li­ku ulo­gu. Ja sam 80 ili 90 pos­to svo­jih po­bje­da os­tva­rio u dru­goj se­ri­ji, kao i ove go­di­ne. U pr­voj se­ri­ji svi sko­či­mo slič­no, svi se iz­u­da­ra­mo o Ne­re­tvu jer to je stvar­no jak udar u vo­du, a ska­češ na gla­vu. Upa­daš u ri­je­ku pod ku­tom od 45-50 stup­nje­va, br­zi­nom od oko 100 ki­lo­me­ta­ra na sat. A za­us­tav­ljaš se u me­tar i pol vo­de. Dak­le, svi ta­da pri­mi­mo po­pri­lič­ne udar­ce. E sad, tu je ta dru­ga se­ri­ja i u njoj dos­ta lju­di ima ne­ku koč­ni­cu, ba­ri­je­ru. Uda­ri­li su se, iz­bi­li dah i slič­no i tu do­la­zi do iz­ra­ža­ja ta tje­les­na spre­ma u ko­ju ja mno­go ula­žem. Mak­si­mal­no se to­me po­sve­tim, tre­ni­ram ti­je­kom ci­je­le go­di­ne i on­da mo­gu pri­mi­ti i dru­gi uda­rac. A kad vi­dim dru­ge ska­ka­če i nji­hov strah u toj dru­goj se­ri­ji, ta­da mi adre­na­lin još ja­če pro­ra­di pa mi je dru­gi skok uglav­nom bo­lji od pr­vog. Kad se zad­nji put “raz­bio”? Hva­la Bo­gu, ni­kad. To mo­gu bi­ti ma­le ni­jan­se da sam bo­lje ili lo­ši­je sko­čio, ali to­li­ko loš skok da se “raz­bi­jem”, to­ga ni­kad ni­je bi­lo. A s dru­ge stra­ne, las­ta je ta­kav skok da se us­tva­ri uvi­jek raz­bi­ješ. Pos­li­je sko­ko­va, kad sam se ski­nuo na ba­ze­nu s ra­jom i kad su mi vi­dje­li kom­plet mo­dra pr­sa, e ta­da mi ka­žu: Bra­vo, to je do­bar skok, ha­ha. Lo­rens se sje­ća i svo­jeg pr­vog sko­ka. Ka­že da su to bi­le tra­ume, pra­vi strah. Ni­ko­me ni­je re­kao da ide ska­ka­ti, čak ni po­koj­noj maj­ci. Sa­mo jed­nom pri­ja­te­lju re­kao je da se ide pri­ja­vi­ti na sko­ko­ve, ali da o to­me ni­ko­me ne go­vo­ri. – Ta­da još ni­je bio ob­nov­ljen Sta­ri most, ska­kao sam s onog im­pro­vi­zi­ra­nog, a imao sam 16

go­di­na. Kre­nuo sam od ku­će po onom prin­ci­pu – ko­rak na­pri­jed, na­zad dva. Sve od stra­ha. Pri­ja­telj me če­kao u čam­cu, ja sam sko­čio i skok uop­će ni­je bio loš. Me­đu­tim, ka­ko sam bio mlad, ne­jak, po­pu­ca­le su mi ka­pi­la­re u pr­si­ma i plju­vao sam krv. Ta­da su mi sta­ri­ji ska­ka­či rek­li da je to nor­mal­no u ovak­vim si­tu­aci­ja­ma, ali, hva­la Bo­gu, ni­kad mi se to vi­še ni­je do­go­di­lo. Ali ta­da sam vi­dio ko­li­ko je ovo oz­bilj­na stvar i ako se bu­dem mis­lio ba­vi­ti sko­ko­vi­ma, da mo­ram bi­ti mak­si­mal­no spre­man. Mo­ji pri­ja­te­lji zna­ju da tre­ni­ram u te­re­ta­ni ti­je­kom ci­je­le go­di­ne, pet mje­se­ci pred sko­ko­ve dnev­no tre­ni­ram dva pu­ta, a dnev­no tr­čim 10 ki­lo­me­ta­ra. Te­re­ta­na Body Li­ne pra­ti me gdje god da se na­tje­čem. To je jed­na od naj­bo­ljih te­re­ta­na u Mos­ta­ru, a vr­hun­skim struč­nim osob­ljem i vr­hun­skim uvje­ti­ma za tre­ning. Oni su mo­ja dru­ga ku­ća.

Idem gla­vom kroz zid

Je­da­na­est pu­ta za­re­dom po­bjed­nik je sko­ko­va u Mos­ta­ru, gra­du gdje se lju­di prak­tič­no “od­ga­ja­ju” na Ne­re­tvi i ži­vi se za sko­ko­ve, i nit­ko ga ni­je ugro­zio. No kad je po­či­njao 2000., bi­lo je vr­hun­skih skakača – Ha­ris Dže­mat, Sa­mir Zu­ka­no­vić, Ar­man Pu­zić, Ad­mir De­lić, Va­nja Go­loš... Bi­lo ih je 6-7 ko­ji su se “tuk­li” za pr­vo mjes­to. – U toj kon­ku­ren­ci­ji ja kad bih osvo­jio tre­će mjes­to, bio bih naj­sret­ni­ji čo­vjek na svi­je­tu. Zna­lo se do­go­di­ti da od pr­vog do tre­ćeg mjes­ta svi ima­mo sa­mo de­set­ke i da od­lu­či start­ni broj skakača. Kad bih, pri­mje­ri­ce, gle­dao Sa­mi­ra Zu­ka­no­vi­ća ka­ko ska­če, me­ni bi zas­ta­jao dah. Ili Ar­ma­na Pu­zi­ća kad se “iz­vi­je”, to je ta nje­go­va ču­ve­na las­ta. No, mo­ram re­ći, iako je kon­ku­ren­ci­ja i sa­da vr­lo ja­ka, to ni­je ni pri­bliž­no kao što je ta­da bi­lo. Raz­log je što su oni odus­ta­li od ska­ka­nja jer ni­je la­ko ska­ka­ti i dr­ža­ti kon­ti­nu­itet na naj­vi­šoj ra­zi­ni. Tu se jed­nos­tav­no mo­ra tre­ni­ra­ti, mo­ra se uvi­jek da­ti sve od se­be. Ja sam ta­kav da idem, što naš na­rod ka­že, gla­vom kroz zid. Ta­kav sam i u ži­vo­tu, na­tje­ca­telj­skog sam du­ha. Proš­le go­di­ne u pr­voj se­ri­ji sam slo­mio prst i na­pu­kao mi je zglob. Doš­la je hit­na i li­ječ­nik mi je re­kao da ne ska­čem u dru­goj se­ri­ji jer mo­gu os­ta­ti inva­lid ci­je­li ži­vot pa ne­ću mo­ći vi­še ni­kad ska­ka­ti. Ni­sam htio odus­ta­ti, ban­da­ži­rao mi je ru­ku i sko­čio sam. Po­bi­je­dio sam, a pos­li­je sko­ko­va od­mah sam oti­šao u bol­ni­cu gdje su mi sta­vi­li na ru­ku gips. Ina­če, mo­ram na­gla­si­ti, svi mos­tar­ski ska­ka­či su do­bri ska­ka­či, a pri­je sve­ga do­bri su lju­di. Uop­će ih ne gle­dam kao kon­ku­ren­ci­ju. Sa Zu­ka­no­vi­ćem sam dvos­tru­ki kum. Gle­dam ga kao bra­ta, za­jed­no smo se na­tje­ca­li, on je osva­jao pr­vo mjes­to, a ja, na­pri­mjer, tre­će, i ra­do­vao sam se kao da sam ja na po­bjed­nič­kom pos­to­lju. Ove go­di­ne Lo­ren­sov dru­gi skok bio je bo­lje oci­je­njen ne­go pr­vi. Što mu se do­go­di­lo ti­je­kom pr­vog sko­ka? – Ne znam, za­is­ta. To me svi pi­ta­ju. Imam snim­ku i mo­gu ka­za­ti da ap­so­lut­no ni­šta spor­no ne­ma u pr­vom sko­ku, to je je­dan od bo­ljih mo­jih sko­ko­va. Zašto sam do­bio dvi­je de­vet­ke, ne znam, ali is­to ta­ko mo­ram ka­za­ti da ja tom ži­ri­ju vje­ru­jem. Ako su oni oci­je­ni­li da je to bi­lo za dvi­je de­vet­ke, ja se pot­pu­no sla­žem s tim. I da ni­sam osvo­jio pr­vo mjes­to, po­što­vao bih to. Slje­de­će go­di­ne sa­mo bih se spre­mio još bo­lje. To su is­kus­ni lju­di, oni ocje­nju­ju du­gi niz go­di­na i nji­ho­vo je da ocje­nju­ju, a mo­je je da ska­čem. Sko­ko­vi na no­ge su ta­ko­đer dio na­tje­ca­nja, ni Lo­rens ne raz­miš­lja o to­me. – Ne bih pod­cje­nji­vao ni­ko­ga, sko­ko­vi na no­ge na­ša su tra­di­ci­ja is­to kao i las­ta, ali to je ne­us­po­re­di­vo. Le­gen­dar­ni Emir Ba­lić to je naj­bo­lje opi­sao kad je re­kao jed­nom pri­li­kom: “To vam je kao da vo­zi­te for­mu­lu 1 i fi­ću.” I stvar­no, raz­li­ka iz­me­đu ta dva sko­ka ja­ko je ve­li­ka. Vi, kad se od­li­je­pi­te od ska­ka­oni­ce ko­ja je vi­so­ka 25 me­ta­ra, pos­to­ji onaj dio ko­ji je stra­vi­čan, a za me­ne pre­li­jep osje­ćaj. Na­rav­no, na po­čet­ku je i me­ni bi­lo stra­vič­no, a sa­da ži­vim za to. Dak­le, kad se od­li­je­pim i sko­čim u zrak još po­la me­tra i ta­da do­đe ta si­tu­aci­ja kad u zra­ku dos­lov­no sta­ne­te. To tra­je par sto­tin­ki i tek on­da po­či­nje­te pro­pa­da­ti. E taj osje­ćaj, to kad sta­ne­te u zra­ku, kad vi­di­te am­bis is­pod se­be, pro­va­li­ju i do­lje ri­je­ku... a u sve­mu to­me os­ta­ti sta­lo­žen i mi­ran, e to je ne­što ne­opi­si­vo. Ra­di tog osje­ća­ja ja i ska­čem. Si­gur­no je da ne ska­čem ra­di onog uda­ra od vo­du, ali onaj osje­ćaj dok sto­jiš u zra­ku vri­je­dan je to­ga. – U če­mu je po­seb­nost mos­tar­ske las­te? – Una­trag 50 go­di­na, ko­li­ko se sni­ma­ju sko­ko­vi, vi­djet će­te da ni­ti je­dan ska­kač u Mos­ta­ru ne­ma is­ti skok. Sva­ki ska­kač ima svoj stil ko­ji je iz­gra­dio na ma­lim pe­ći­na­ma i vi­si­na­ma. Dok s dru­ge stra­ne ska­ka­či iz Sr­bi­je, Cr­ne Go­re i uop­će re­gi­je, svi ima­ju iden­ti­čan skok. Oni ima­ju ško­lu sko­ko­va ko­je uče na ba­ze­nu. I kad vi to “štan­ca­te”, us­tva­ri vi­di­te je­dan skok ko­ji ska­ču de­se­ci skakača. To s las­tom ni­je ta­ko. Mi ima­mo svat­ko svoj skok. Ja, re­ci­mo, ska­čem u zrak, net­ko se ba­ca na vo­du, ne­ko ru­ke sta­vi is­pred se­be, ne­ko du­bo­ko iza se­be... sva­ki ska­kač je po­se­ban. Imao je ne­ko­li­ko oz­lje­da – ru­ke i prš­lje­na kad je bi­lo otvo­re­nje Sta­ro­ga mos­ta. Vje­tar je pu­hao, uvje­ti su bi­li ek­s­trem­ni. Bi­la je noć, 23 sa­ta, ta­da je “la­ba­vo” upao, ni­je vi­dio vo­du. Po­greš­no je pro­ci­je­nio vi­si­nu i “sjec­nu­lo” ga je u kra­ljež­ni­ci. Tu oz­lje­du vu­kao je oko dvi­je go­di­ne. Bo­lje­la su ga le­đa, a sko­ko­vi su bi­li već za se­dam da­na pa je pio li­je­ko­ve.

I ve­li­ki ka­žu – ne bih na gla­vu

– Je­dva sam ogra­du pre­šao, ali sko­čio sam – ka­že. Oz­lje­đi­va­li su se i dru­gi, nje­gov pri­ja­telj Zu­ka­no­vić slo­mio je ru­ku, lju­di­ma je “is­pa­da­lo” ra­me, oživ­lja­va­li su ih u ka­ja­ku, gu­bi­li su dah, svi­jest, sve je to sas­tav­ni dio las­te, a lju­di na te­le­vi­zi­ji to ne vi­de. – Ka­me­ra pra­ti skok i kad skok za­vr­ši,

Sko­čim u zrak po­la me­tra i ta­da u zra­ku sta­nem. To tra­je ne­ko­li­ko sto­tin­ki i on­da po­či­nje­te pro­pa­da­ti. E taj osje­ćaj, kad sta­ne­te u zra­ku, kad vi­di­te am­bis is­pod se­be, pro­va­li­ju i ri­je­ku... to je ne­opi­si­vo

ona od­mah ide na slje­de­ćeg skakača, a do­lje u vo­di je bor­ba za ži­vot. Za­to je čar sko­ko­va da se do­đe is­pod mos­ta, da se sve vi­di uži­vo jer ve­li­ka je raz­li­ka gle­da­ti uži­vo ili pre­ko TV-a. Za­to i ne­ma di­rek­t­nog pri­je­no­sa. Ve­li­ki je in­te­res za di­rek­tan pri­je­nos, TV ku­će nam nu­de no­vac ko­ji si­gur­no ni­je sim­bo­li­čan, ali mi to ne že­li­mo, mi že­li­mo da lju­di do­đu i gle­da­ju uži­vo. Ovo je ek­s­trem­ni sport i to vi­še ne­go Red Bull Cliff Di­ving sko­ko­vi. To su po­t­vr­di­li i Red Bul­lo­vi ska­ka­či ko­ji su na­ši pri­ja­te­lji. Le­gen­dar­ni Or­lan­do Duque, de­se­te­ros­tru­ki po­bjed­nik Svjet­skog ku­pa re­kao je da ni­kad ne bi sko­čio na gla­vu. A kad ve­li­ki Or­lan­do to ka­že, on­da to si­gur­no ne­što zna­či. S jed­ne stra­ne bu­de vam dra­go, a s dru­ge se za­mis­li­te. Ina­če, i ti sko­ko­vi sa Sta­rog mos­ta ko­ji or­ga­ni­zi­ra Red Bull s na­do­gra­đe­nom plat­for­mom su ve­li­ka rek­la­ma, ne sa­mo za Mos­tar ne­go za ci­je­lu BiH. To sva­ka­ko tre­ba po­dr­ža­ti i to tre­ba vi­dje­ti što vi­še lju­di. Ci­je­li svi­jet ta­da gle­da u nas, pr­vi put iz Mos­ta­ra ne ide ne­ga­tiv­na sli­ka u svi­jet. Svi su op­či­nje­ni lje­po­tom Mos­ta­ra i Sta­rog mos­ta. A s dru­ge stra­ne, to je us­tva­ri je­dan ve­li­ki cir­kus, ne mis­lim pri­tom ni­šta ne­ga­tiv­no. I ti sko­ko­vi će tra­ja­ti dok bu­de nov­ca, čim ga nes­ta­ne, nes­tat će i tih skakača. Jer ne vje­ru­jem da će ije­dan od njih ska­ka­ti sa Sta­rog mos­ta iz lju­ba­vi. Lis­to tre­ni­ra kao i svi pro­fe­si­onal­ni spor­ta­ši. Ti­je­kom ci­je­le go­di­ne ide u te­re­ta­nu i na kar­dio. Od po­čet­ka ka­len­dar­ske go­di­ne ide na di­je­tu ko­ja tra­je sve do sko­ko­va. Le­gen­dar­ni Emir Ba­lić po­bi­je­dio je 13 pu­ta, nje­mu ne­dos­ta­ju još dva nas­lo­va da ga stig­ne. – Ne znam. Su­dje­lu­jem na raz­nim sko­ko­vi­ma, u ci­je­loj re­gi­ji i mo­gu se oz­li­je­di­ti bi­lo kad. Ovo je ek­s­trem­ni sport i čes­to ima i po­s­lje­di­ca. Ta­ko da ne lo­vim ni­ka­kav re­kord. Mo­gu se oz­li­je­di­ti na slje­de­ćim sko­ko­vi­ma, a mo­gu ska­ka­ti još ne­ko­li­ko go­di­na. Mo­gu pre­ma­ši­ti re­kord, mo­gu da i ne do­đem do nje­ga, ap­so­lut­no se ti­me ne op­te­re­ću­jem, uži­vam u sko­ko­vi­ma, do­šao sam u tu fa­zu i pre­li­je­po mi je. – Kak­vi su mla­di mos­tar­ski ska­ka­či? – In­te­re­sa za sko­ko­ve ima, vi­di­mo ve­ći broj sko­ko­va s ma­njih pe­ći­na i ska­ka­oni­ca, ali, na­ža­lost, skakača las­te sve je ma­nje. Sko­ko­va na no­ge će uvi­jek bi­ti, ali što se las­te ti­če, bo­jim se da bi mo­glo do­ći do zas­to­ja ne­ko­li­ko go­di­na. Ipak, mi smo tu da ne do­pus­ti­mo da do­đe do to­ga, ovo je ipak na­ša tra­di­ci­ja. Raz­log to­me je ne­ku­pa­nje na Ne­re­tvi. Go­di­na­ma go­vo­re da je Ne­re­tva pr­lja­va, no evo, kad se ugra­de ko­lek­to­ri, vo­da će bi­ti čis­ta i on­da mo­že­mo oče­ki­va­ti da će se vi­še mla­dih uklju­či­va­ti u ovo.

Kr­va­vo za­ra­đen no­vac

Sko­ko­vi ni­su, ka­že, po­sao, to je lju­bav. Lo­rens Lis­to ima svoj po­sao ko­ji ra­di već 16 go­di­na. Ima u sko­ko­vi­ma na­gra­da, nji­ma mo­že pla­ti­ti lje­to­va­nje i ni­šta vi­še. Ali pos­to­je i lju­di ko­ji ži­ve od to­ga. To su sko­ko­vi za tu­ris­te i od to­ga se mo­že so­lid­no ži­vje­ti. Ali to je za­is­ta kr­va­vo za­ra­đen no­vac. – Pri­je sam išao svu­da ska­ka­ti, sa­da ipak idem ma­nje. Raz­log ni­su go­di­ne, ne­go or­ga­ni­za­ci­ja. Ne bih ime­no­vao, ali ne­ke ma­ni­fes­ta­ci­je su na ni­vou se­oske ko­ri­de. Ne mo­že se to ta­ko. Pri­je sve­ga, mo­ra­te po­što­va­ti ska­ka­če. Mo­ra­te pr­vens­tve­no ima­ti za njih ja­ku si­gur­nost, a na mno­gim mjes­ti­ma to ni­je ta­ko pa zbog to­ga ni ne nas­tu­pam. A na dru­gim ma­ni­fes­ta­ci­ja­ma pre­tež­no sam osva­jao dru­go ili tre­će mjes­to jer se nji­ho­vi sko­ko­vi na gla­vu raz­li­ku­ju od las­te. Nji­ma je cilj da upad­nu u vo­du sa što ma­nje “štra­pa”, a kod las­te je obr­nu­to. I ja to po­štu­jem, ali ne mis­lim zbog to­ga mi­je­nja­ti svo­ju tra­di­ci­ju. Las­ta je iz­miš­lje­na u Mos­ta­ru pri­je 451 go­di­nu, to je za­pi­sao Ev­li­ja Če­le­bi­ja, poz­na­ti pu­to­pi­sac, gdje se ka­že ka­ko dje­ča­ci le­te str­mo­gla­vo sa Sta­rog mos­ta. Ka­kav je Lo­rens Lis­to pri­vat­no, obi­telj, dje­ca, po­sao... – Vr­lo sam jed­nos­ta­van i ne ra­dim raz­li­ku me­đu lju­di­ma, osim što ih di­je­lim na do­bre i lo­še. Ko­me mo­gu po­mo­ći, ja i po­mog­nem, a ko­me ne mo­gu, to­me si­gur­no ne­ću od­ne­mo­ći. S obi­te­lji pro­vo­dim ko­li­ko god mo­gu vi­še vre­me­na, ali mo­ja obi­telj mi ne spo­či­ta­va ovo či­me se ba­vim, oni su mi po­dr­ška u sve­mu. Mo­ja naj­ve­ća lju­bav, kćer­ki­ca La­na, ima se­dam go­di­na i već ska­če s me­tar, me­tar i pol, dva na gla­vu. Di­je­te ko­je još ne zna do­bro pli­va­ti već ska­če i to ne na no­ge, ne­go na gla­vu. I me­ne je za­ču­di­la. Ali sad je ja ma­lo for­si­ram da ma­lo po­di­že­mo tu vi­si­nu pa će­mo vi­dje­ti dok­le će to do­ći. Ali na­rav­no da ne­ću da­ti da ska­če s ve­li­kih vi­si­na, pr­vo što je cu­ri­ca, a dru­go, dos­ta sam ja pri­do­nio ta­ko da ona ne­ma po­tre­be da ska­če.

Pri­pre­mam se ci­je­lu go­di­nu, sva­ki da idem u te­re­ta­nu i stal­no sam na di­je­ti

Pri­je sko­ka gle­dam da se mak­si­mal­no uoz­bi­ljim jer je vi­si­na ve­li­ka

Lo­rens Lis­to na­kon raz­go­vo­ra mah­nuo nam je s vr­ha Sta­rog mos­ta

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.