Mi Kur­di lje­vi­ča­ri smo jer nas in­s­pi­ri­ra

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - Pi­še: HA­SSAN HA­IDAR DI­AB

Te­ro­ri­zam je ubi­ja­nje i si­ja­nje stra­ha me­đu lju­di­ma, a upra­vo to ra­di Er­doğan. Što god da se do­go­di u Tur­skoj, Er­doğan od­mah upi­re pr­stom u Kur­de i ko­ris­ti pri­li­ku da kre­ne u osve­tu. Tur­ska je te­ro­ris­tič­ka dr­ža­va, a ne Kur­di, ka­zao nam je Aydin De­re, no­vi­nar i ak­ti­vist kur­d­skog po­dri­je­tla ko­ji je još dav­ne 1985. zbog re­pre­si­je i za­tvo­ra na­pus­tio svoj rod­ni grad Diyar­bakır i oti­šao u Švi­car­sku. U Že­ne­vi je os­no­vao udru­gu ko­ja se ba­vi pro­ble­ma­ti­kom Kur­da, pi­še za ne­ko­li­ko no­vi­na i čes­to se po­jav­lju­je na te­le­vi­zi­ji u emi­si­ja­ma ko­je se ba­ve ovom te­mom. Or­ga­ni­za­tor je broj­nih se­mi­na­ra, pi­še blo­go­ve i član­ke za raz­ne in­ter­net­ske stra­ni­ce i por­ta­le. Obja­vio je i knji­gu „Zem­lja ko­ja pla­če“. – Pod iz­li­kom bor­be pro­tiv te­ro­riz­ma ili, za Tur­ke, bor­be pro­tiv ne­pri­hvat­lji­ve Rad­nič­ke stran­ke Kur­dis­ta­na, nit­ko ne go­vo­ri da je za­pra­vo ri­ječ o ra­tu pro­tiv jed­nog ci­je­log na­ro­da, Kur­da, ko­ji tra­že pra­vo na slo­bo­du i sa­mo­opre­dje­lje­nje. Vi­še od 40 go­di­na Kur­di se u Tur­skoj bo­re za svo­ja pra­va jer, na­ža­lost, tur­ska vlast ne priz­na­je na­še pos­to­ja­nje. Kur­di ne­ma­ju pra­vo na svoj je­zik, na iden­ti­tet ni na svo­ju kul­tu­ru. Oni upor­no že­le da Kur­di pos­ta­nu Tur­ci, što ne mo­že bi­ti – go­vo­ri Aydin is­ti­ču­ći ka­ko su Kur­di odu­vi­jek za mir­no rje­še­nje nji­ho­va sta­tu­sa i ne tra­že ni­šta osim da ih priz­na­ju kao

na­rod i da­ju im nji­ho­va pra­va kao što je to u eu­rop­skoj prak­si. – Tra­ži­mo auto­no­mi­ju u mjes­ti­ma gdje su Kur­di ve­ći­na u Tur­skoj, ka­ko bi ima­li pra­vo na je­zik, kul­tu­ru i da u ško­la­ma i fa­kul­te­ti­ma uči­mo na na­šem ma­te­ri­njem je­zi­ku. Is­to ta­ko, da ima­mo no­vi­ne na kur­d­skom je­zi­ku. Ne tra­ži­mo ni­kak­vo od­cjep­lje­nje od Tur­ske ka­ko to Er­doğan stal­no is­ti­če – na­gla­sio je Aydin, do­da­ju­ći ka­ko su od proš­le go­di­ne Kur­di iz­lo­že­ni ne­vi­đe­noj agre­si­ji i kr­še­nju ljud­skih pra­va.

PKK i mar­k­sis­tič­ka ide­olo­gi­ja

– Bom­bar­di­ra­ju nas zra­ko­plo­vi­ma, to­po­vi­ma, ubi­ja­ju nas i uhi­ću­ju – ka­že ovaj ak­ti­vist. Is­ti­če da Er­doğan jed­nos­tav­no ne že­li ni­kak­ve pre­go­vo­re s Kur­di­ma, već do te­me­lja ru­ši sve kur­d­ske po­vi­jes­ne gra­do­ve ka­ko bi iz­bri­sao do­ka­ze pos­to­ja­nja Kur­da na tim pros­to­ri­ma. Vi­še ti­su­ća lju­di je ubi­je­no, a na­ža­lost o to­me nit­ko ne go­vo­ri jer Er­doğan pro­vo­di cen­zu­ru, tvr­di. Svat­ko tko bi o to­me pi­sao bio je uhi­ćen. Pre­ma nji­ho­voj evi­den­ci­ji i evi­den­ci­ji ak­ti­vis­ta za ljud­ska pra­va, na po­dru­čji­ma u Tur­skoj gdje ži­vi Kur­di, vi­še od mi­li­jun i pol pri­pad­ni­ka tog na­ro­da os­ta­lo je bez kro­va nad gla­vom jer su im ku­će srav­nje­ne sa zem­ljom, a do­ka­ze o to­me ima i UN ali šu­ti – go­vo­ri Aydin objaš­nja­va­ju­ći zašto svi­jet šu­ti na po­kolj ko­ji či­ni Er­doğan i Tur­ska nad kur­d­skim na­ro­dom. – Svi­jet šu­ti pr­vens­tve­no iz raz­lo­ga što je Tur­ska čla­ni­ca NATO-a. Dru­gi raz­log je što su go­to­vo svi Kur­di ili ko­mu­nis­ti ili lje­vi­ča­ri, a zna­te ka­ko danas svi­jet još uvi­jek gle­da na ko­mu­nis­te i lje­vi­ča­re. Una­toč či­nje­ni­ci da se Kur­di bo­re za svo­ja pra­va i de­mo­kra­ci­ju, Za­pad ne­ma po­vje­re­nja u njih jer ih sma­tra ko­mu­nis­tič­kom os­tav­šti­nom. Svi kur­d­ski po­kre­ti kre­nu­li su još 70-ih go­di­na, mno­gi od njih in­s­pi­ri­ra­ni su Che Gu­eva­rom. Naj­poz­na­ti­ja, PKK, ima­la je mar­k­sis­tič­ku ide­olo­gi­ju. S ob­zi­rom na to da su ta­da go­to­vo svi re­vo­lu­ci­onar­ni po­kre­ti bi­li lje­vi­čar­ski ili ko­mu­nis­tič­ki, PKK su po­dr­ža­va­li So­vjet­ski Sa­vez i os­ta­le ko­mu­nis­tič­ke zem­lje u svi­je­tu – go­vo­ri Aydin od­bi­ja­ju­ći te­zu da je PKK te­ro­ris­tič­ka or­ga­ni­za­ci­ja. – Iako za­pad­ne zem­lje i SAD sma­tra­ju PKK te­ro­ris­tič­kom or­ga­ni­za­ci­jom, oni su za me­ne re­vo­lu­ci­ona­ri ko­ji se bo­re za svo­ja kur­d­ska pra­va. Nji­ho­va bor­ba is­klju­či­vo je bor­ba za prav­du. PKK ni­ka­da ni­je ubi­jao ci­vi­le, već is­klju­či­vo voj­sku i po­li­ci­ju ko­ja pro­go­ni kur­d­ski na­rod i sve što su uči­ni­li, uči­ni­li su u sa­mo­obra­ni. Naj­ve­ći do­kaz to­me je to što je PKK pot­pi­sao spo­ra­zum s Tur­skom o pre­ki­du svih ne­pri­ja­telj­stva te je vla­dao mir. Po­če­li su i po­li­tič­ki pre­go­vo­ri o rje­ša­va­nju kur­d­skog pro­ble­ma u Tur­skoj. Me­đu­tim, Er­doğan je taj spo­ra­zum po­ni­štio i kre­nuo u rat pro­tiv Kur­da. Da su PKK te­ro­ris­ti, mo­gli bi na­pas­ti ve­li­ke gra­do­ve u Tur­skoj kao što su Is­tan­bul i An­ka­ra i pot­pu­no pa­ra­li­zi­ra­li ži­vot u toj zem­lji. Is­to ta­ko, mo­gli su u pot­pu­nos­ti uni­šti­ti tur­sko gos­po­dar­stvo – na­po­mi­nje Aydin na­vo­de­ći ka­ko je u stvar­nos­ti si­tu­aci­ja druk­či­ja ne­go što je Er­doğan pre­zen­ti­ra. – Pri­mjer vi­di­te u an­tič­kom gra­du Diyar­bakıru u ko­je­mu je do­ne­dav­no ži­vje­lo 950 ti­su­ća lju­di. Danas je to grad uža­sa, ko­ji će umjes­to bo­ga­te nje­go­ve po­vi­jes­ti os­ta­ti za­pam­ćen po mr­tvim ti­je­li­ma ko­ja su pre­kri­va­la uli­ce dok su nji­ho­ve os­tat­ke ra­z­vla­či­li psi. Te sli­ke i snim­ke mo­že­te svug­dje na­ći – ka­že ovaj kur­d­ski di­si­dent. – Diyar­bakır je pot­pu­no raz­ru­šen. Sve što ra­di PKK sa­mo je od­go­vor na Er­doğa­no­vu agre­si­ju go­lo­ru­ko­ga kur­d­skog na­ro­da – ogor­če­no go­vo­ri Aydin pod­sje­ća­ju­ći na Er­doğa­no­ve riječi ko­je je dav­no re­kao: „Mi će­mo na­pa­da­ti Kur­de gdje god oni bi­li, ma­kar bi­li na Mje­se­cu ili u sve­mi­ru.“– Ne­ma sum­nje da Kur­di že­le ži­vje­ti u jed­noj dr­ža­vi, ali že­lje su jed­no, a re­al­nost dru­ga. Stva­ra­nje kur­d­ske dr­ža­ve sa­mo je neo­s­tva­ri­va že­lja. Sva­ki Kurd te­ži da svi Kur­di ži­ve u jed­noj dr­ža­vi. S ob­zi­rom na to da smo svjes­ni da je to ne­što neo­s­tva­ri­vo, pris­ta­je­mo na stva­ra­nje ne­ke auto­no­mi­je i u Si­ri­ji i u Ira­ku, sa­mo da ima­mo pra­vo na je­zik, kul­tu­ru i svoj iden­ti­tet – go­vo­ri Aydin objaš­nja­va­ju­ći zašto su Kur­di danas u Si­ri­ji sa­vez­ni­ci SAD-a. – Kur­di ima­ju tu oba­ve­zu pre­ma SAD-u. Na­ime, Kur­di ni­su ima­li Ti­je­kom po­vi­jes­ti na­uči­li smo da ne vje­ru­je­mo ni­ko­me jer su nas svi do sa­da pre­va­ri­li. Sa­da smo bi­li pri­si­lje­ni su­ra­đi­va­ti s Ame­ri­kan­ci­ma ka­ko bi­smo op­s­ta­li, ni­smo ima­li dru­gog iz­bo­ra oruž­je ka­da je ISIL op­ko­li­lo grad Ko­ba­ne, a Ame­ri­kan­ci su ih ta­da na­oru­ža­li i po­mo­gli da taj grad ne pad­ne u ru­ke ISIL-a. Is­to ta­ko, Ame­ri­kan­ci su bom­bar­di­ra­li po­lo­ža­je ISIL-a i na taj na­čin spa­si­li Kur­de ge­no­ci­da ko­ji ih je mo­gao za­de­si­ti. I Tur­ska, da Ame­ri­kan­ci ni­su doš­li u mjes­ta gdje su Kur­di, danas bi u tim mjes­ti­ma uči­ni­la po­kolj go­ri ne­go što bi to uči­nio ISIL. To je jed­ni raz­log zašto su Kur­di pris­ta­li na su­rad­nju s Ame­ri­kan­ci­ma. Na­ime, Kur­di su ti­je­kom po­vi­jes­ti na­uči­li da ni­ko­me ne vje­ru­ju jer su ih svi do sa­da pre­va­ri­li. Bi­li smo pri­si­lje­ni su­ra­đi­va­ti s Ame­ri­kan­ci­ma ka­ko bi op­s­ta­li i ni­smo ima­li dru­gog iz­bo­ra. Iako Kur­di sad os­lo­ba­đa­ju grad Ra­ka od ISIL-a, ne­će os­ta­ti on­dje jer nji­ma taj dio zem­lje ne pri­pa­da, sa­mo će­mo ga očis­ti­ti od ISIL-a. To je si­rij­ski te­ri­to­rij i pre­dat će­mo ga si­rij­skoj vla­di, bez ob­zi­ra na to bu­de li na vlas­ti os­tao Assad ili do­šao net­ko dru­gi. Si­ri­ja je bi­la se­ku­lar­na dr­ža­va i kao tak­va mo­ra op­s­ta­ti. Is­to ta­ko, ne vje­ru­jem da će ame­rič­ke sna­ge os­ta­ti u Si­ri­ji i si­gur­no će se po­vu­ći kad rat za­vr­ši – go­vo­ri Aydin ot­kriv­ši ka­ko po­dru­čja pod kur­d­skom kon­tro­lom još uvi­jek u Si­ri­ji do­bi­va­ju no­vac iz služ­be­nog Da­ma­ska. – Kur­di su le­ga­lis­ti. Do dan-danas Kur­di na po­dru­čji­ma gdje su ve­ći­na do­bi­va­ju svo­ju pla­ću i bu­džet rav­no iz Da­ma­ska. Ni­ka­da se ni­smo od­ci­je­pi­li ili se odrek­li vla­de u Da­ma­sku. Mi smo za de­mo­krat­ske iz­bo­re i, tko po­bi­je­di, ne­ka vo­di Si­ri­ju u bu­duć­nos­ti. Ni­kak­ve uvje­te na pos­tav­lja­mo osim pra­va na je­zik i kul­tu­ru – ka­zao je Aydin is­ti­ču­ći zašto su kur­d­ske že­ne naj­ja­či i naj­broj­ni­ji te naj­hra­bri­ji bor­ci u kur­d­skim re­do­vi­ma. – Za­to što su Kur­di lje­vi­ča­ri i ko­mu­nis­ti. U ko­mu­niz­mu svi mo­ra­ju bi­ti jed­na­ki i rav­no­prav­ni. Ne­ma raz­li­ke iz­me­đu mu­ških i žen­skih bo­ra­ca. Ako se vra­ća­te u po­vi­jest, go­to­vo svi mar­k­sis­tič­ki i re­vo­lu­ci­onar­ni po­kre­ti ima­li su mno­go že­na. Iako su Kur­di mus­li­ma­ni, na­ci­ja i ide­olo­gi­ja su nam is­pred vje­re. Ina­če, kod Kur­da že­ne ima­ju dos­ta slo­bo­de. Kur­di ni­su kon­zer­va­tiv­ci ni vjer­ski fa­na­ti­ci. Že­ne kod Kur­da igra­ju važ­nu ulo­gu u druš­tvu. One su maj­ke, že­ne, re­vo­lu­ci­onar­ke, do­ma­ći­ce… Iako smo mi mus­li­ma­ni, pot­pu­no se druk­či­je po­na­ša­mo. Vi­di­te, u zem­lja­ma Za­lje­va i u ne­kim mus­li­man­skim zem­lja­ma že­ne ne­ma­ju ni­kak­vih pra­va i go­to­vo ne iz­la­ze iz ku­će. Kod Kur­da, naj­ve­ći i naj­ja­či bor­ci upra­vo su že­ne. Kur­d­ske že­ne na svo­jim su le­đi­ma no­si­le naj­ve­ći te­ret ra­ta i u Si­ri­ji i u Ira­ku. Mno­ge od njih su po­gi­nu­le – go­vo­ri Aydin tvr­de­ći ka­ko je u re­do­vi­ma ISIL-a bio ma­li broj Kur­da ko­je su pro­gla­si­li špi­ju­ni­ma te ih po­bi­li jer ni­su u njih ima­li po­vje­re­nje s ob­zi­rom na to da su u du­ši lje­vi­ča­ri i ate­is­ti i ni­ka­da se ni­su htje­li kla­nja­ti – is­tak­nuo je Aydin ot­kriv­ši nam raz­log zašto se Kur­di vjen­ča­ju sa­mo me­đu­sob­no i još uvi­jek kod njih pos­to­ji krv­na osve­ta. – U to­me su Kur­di kon­zer­va­tiv­ci jer ni­kom ne vje­ru­ju. Ti­je­kom po­vi­jes­ti uvi­jek su bi­li va­ra­ni. Me­đu­sob­no se vjen­ča­ju zbog po­vje­re­nja, da se Kur­di mno­že i da ta na­ci­ja ne nes­ta­ne. Vi­di­te ka­ko bi mno­ge zem­lje vo­lje­le da danas vi­še ne­ma Kur­da. Za njih smo mi pos­ta­li ve­li­ki pro­blem. U svi­je­tu danas ima vi­še od 40 mi­li­ju­na Kur­da, a ne­ma­mo ni­kak­vu dr­ža­vu. Svi­jet bi vo­lio da mi nes­ta­ne­mo. Kur­di su odu­vi­jek bi­li pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi i ži­vje­li su­rov ži­vot. Svo­ja su pra­va uze­li u svo­je ru­ke i zbog to­ga se i dan-danas ne mo­že­mo os­lo­bo­di­ti krv­ne osve­te – objas­nio je Aydin ot­kriv­ši ka­ko je pro­pao Er­doğa­nov plan o nje­go­vu uhi­će­nju.

Na Er­doğa­no­voj tje­ra­li­ci

– Ja­ko sam ak­ti­van u Švi­car­skoj i pu­no pi­šem. Pu­no me pra­te. Zbog to­ga sam Er­doğa­nu ja­ko sme­tao. Jed­nom me htio na­ma­mi­ti pre­ko svo­jeg oba­vje­šta­ja­ca ko­ji se pred­sta­vio kao di­rek­tor TV pos­ta­je i tra­žio da do­đem u Tur­sku i su­dje­lu­jem u ne­koj emi­si­ji. Do­šao je kod me­ne u Švi­car­sku i na­go­va­rao me da do­đem i ka­ko ne­će bi­ti ni­kak­vih pro­ble­ma. Pos­li­je me nje­mač­ka po­li­ci­ja oba­vi­jes­ti­la ka­ko je on­dje uhi­ćen i priz­nao ka­ko je imao za­da­tak me­ne na­ma­mi­ti u Tur­sku gdje bi me uhi­ti­li. Za taj za­da­tak tre­bao je do­bi­ti 50 ti­su­ća eura – go­vo­ri Aydin priz­na­ju­ći ka­ko su ga mno­gi pri­ja­te­lji upo­zo­ra­va­li da ne do­la­zi u Hr­vat­sku jer pos­to­ji mo­guć­nost da bu­de uhi­ćen, iako ima švi­car­sko dr­žav­ljans­tvo, kao i nje­mač­ki dr­žav­lja­nin kur­d­skog po­ri­jek­la, Mu­rat Ca­tu­lay, ko­ji je uhi­ćen u Kos­ta­nja­ma, ne­da­le­ko od Omi­ša, a za ko­jim je bi­la ras­pi­sa­na tje­ra­li­ca In­ter­po­la za te­ro­ri­zam, na zah­tjev Tur­ske. – Iako sam na Er­doğa­no­voj tje­ra­li­ci, ni­sam se bo­jao do­ći u Hr­vat­sku una­toč či­nje­ni­ci da je je­dan moj zem­ljak, Kurd, ko­ji je iz Nje­mač­ke do­šao na lje­to­va­nje u Hr­vat­sku, na te­me­lju Er­doğa­no­ve tje­ra­li­ce bio uhi­ćen. Mo­ram priz­na­ti da mi ni­je bi­lo sve­jed­no, ali od­lu­čio sam do­ći i sve je proš­lo u naj­bo­ljem re­du.

Kod Kur­da, naj­ve­ći i naj­ja­či bor­ci upra­vo su že­ne. One su na svo­jim le­đi­ma no­si­le naj­ve­ći te­ret ra­ta i u Si­ri­ji i u Ira­ku

REUTERS

Svi­jet šu­ti o zlo­či­ni­ma nad Kur­di­ma jer je Tur­ska dio NATO-a, sma­tra De­re, ali i jer Kur­di otvo­re­no po­dr­ža­va­ju lje­vi­čar­ske po­kre­te, po­put ono­ga ko­ji je vo­dio Che Gu­eva­ra

BORNA FILIĆ/ PIXSELL

Aydin De­re, no­vi­nar i ak­ti­vist, još je 1985. zbog re­pre­si­je na­pus­tio svoj rod­ni Diyar­bakır. Tre­nu­tač­no je u Hr­vat­skoj

Dži­ha­dis­ti naj­vi­še stre­pe od že­na u re­do­vi­ma kur­d­skih bo­ra­ca

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.