Ču­dom pre­ži­vio po­kolj u Sre­bre­ni­ci

Lu­ta­li šu­ma­ma de­set da­na, proš­li kroz min­sko po­lje, je­li žli­či­cu šećera dnev­no

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Da­mir Mr­vec da­mir.mr­vec@ve­cer­nji.net LONDON

Iako je pro­šao pa­kao Sre­bre­ni­ce, Ham­za Alić je čo­vjek ko­ji ne mr­zi ni­ko­ga, ko­ji pam­ti, ali že­li sa­mo da lju­di bu­du sret­ni

Ham­za Alić (38), ku­glač iz Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, ni­je se us­pio pla­si­ra­ti u fi­na­le Svjet­skog pr­vens­tva u Lon­do­nu. Ni­je bio ne­za­do­vo­ljan. Za nje­ga je ve­li­ki us­pjeh što je uop­će do­šao na Svjet­sko pr­vens­tvo, a po­no­si se broj­nim me­da­lja­ma ko­je je osva­jao na pr­vens­tvi­ma Bal­ka­na, Me­di­te­ran­skim igra­ma, a naj­vred­ni­ja me­da­lja mu je sre­bro s Europ­skog dvo­ran­skog pr­vens­tva 2013. go­di­ne. Sve te us­pje­he pos­ti­gao je na­kon što je pre­bro­dio ve­li­ku ži­vot­nu dra­mu. Na­ime, ro­đen 1979. u Sre­bre­ni­ci, rat­ni je pa­kao pro­veo u rod­nom gra­du, odak­le je u lje­to 1995., ka­da su tru­pe Rat­ka Mla­di­ća pro­bi­le li­ni­je obra­ne i uš­le u grad, u ko­jem će kas­ni­je po­či­ni­ti naj­ve­ći ge­no­cid u Eu­ro­pi od Dru­go­ga svjet­skog ra­ta, mo­rao bje­ža­ti.

Tre­ba sni­mi­ti film

- Bož­ja je vo­lja bi­la što sam pre­ži­vio. Jed­nos­tav­no se ni­sam htio pre­da­ti jer bih si­gur­no za­vr­šio u jed­noj od broj­nih grob­ni­ca. Na­ža­lost, pu­no mo­jih pri­ja­te­lja ni­je pre­ži­vje­lo. Kad bi net­ko od to­ga na­pra­vio sce­na­rij za film, mis­lim da bi to bio ja­ko do­bar film i si­gu­ran sam da bi pu­no lju­di pus­ti­lo su­zu - re­kao je Ham­za. Ma­lo je ne­dos­ta­ja­lo da ipak pad­ne u ru­ke ne­pri­ja­te­lja. - Mis­lim da je pre­su­di­la mo­ja čvr­sta vo­lja da se ne pre­dam ni pod ko­ju ci­je­nu. A na­go­va­ra­li su me mo­ji da se pre­da­mo, susjedi ta­ko­đer. Jer, lu­ta­li smo da­ni­ma po okol­nim šu­ma­ma, nit­ko ni­je znao gdje smo. Bi­li smo glad­ni, žed­ni, bo­si. Re­kao sam se­bi – ra­di­je ću ci­je­li ži­vot bje­ža­ti ne­go da me po­go­di me­tak. Na kra­ju je to bi­la ja­ko do­bra od­lu­ka – is­tak­nuo je.

U lu­ta­nju smo gu­bi­li pa­met

- U jed­nom tre­nut­ku nas če­tvo­ri­ca proš­li smo kroz min­sko po­lje a da nit­ko ni­je na­ga­zio ni na jed­nu mi­nu. Na­rav­no da ni­smo zna­li da ho­da­mo po min­skom po­lju. Kad su nji­ho­vi voj­ni­ci vi­dje­li gdje smo proš­li, hva­ta­li su se za gla­vu i ni­su mo­gli vje­ro­va­ti da smo proš­li tim pu­tem. Zna­li smo no­ću pro­la­zi­ti kroz ro­vo­ve u ko­ji­ma je bio ne­pri­ja­telj. Na­rav­no, tek smo kas­ni­je saz­na­li da smo proš­li kroz nji­ho­ve ro­vo­ve. Bi­la je noć, nas če­tvo­ri­ca ho­da­li smo je­dan iza dru­go­ga dr­že­ći se za ru­ke. U tim tre­nu­ci­ma lu­ta­nja čo­vjek iz­gu­bi pa­met. Sre­ća je bi­la da je uvi­jek je­dan od nas če­tve­ri­ce bio pri­se­ban, dok su os­ta­li bi­li pot­pu­no iz­van se­be. Ra­zum­lji­vo, uvu­kao se ve­li­ki strah me­đu nas, ner­vo­za, stres – pri­ča Ham­za. Či­me ste se hra­ni­li? - Je­di­no što smo ima­li bi­la je te­gla s 250 gra­ma šećera. Sva­ko ju­tro sva­ki od nas do­bio bi po žli­či­cu šećera. Vo­de je, sre­ćom, bi­lo jer u tom kra­ju ima dos­ta iz­vo­ra. Po­tom su po­če­le doz­ri­je­va­ti ja­bu­ke i kru­ške pa smo se nji­ma hra­ni­li. Mo­gli smo iz­dr­ža­ti još ko­ji dan, već smo pa­da­li od umo­ra. Ipak smo de­set da­na lu­ta­li šu­mom. Na sre­ću, us­pje­li smo se ne­ka­ko pro­bi­ti na slo­bod­ni te­ri­to­rij. Pro­bi­ja­ju­ći se pre­ma Klad­nju i Olo­vu, pre­ži­vje­li su tri za­sje­de, a u jed­noj od njih po­gi­nu­lo je 25 Ham­zi­nih su­put­ni­ka. - Bi­lo je to pri­li­kom tre­će za­sje­de. Dvi­je smo proš­li neo­krz­nu­ti, no na tre­ću smo na­iš­li i te­ško stra­da­li. Sje­ćam se da su me­ci pr­šta­li pod mo­jim no­ga­ma, fi­ju­ka­li mi oko gla­ve, no Bog me sa­ču­vao da ta­da ne po­gi­nem. Ka­da smo se na­po­kon pro­bi­li, na­ši su se iz­ne­na­di­li ka­da su nas vi­dje­li, ni­su zna­li tko smo, ni­ti su vje­ro­va­li da smo se tu­da uop­će mo­gli pro­bi­ti. Jed­nu smo stra­žu čak pro­bu­di­li ka­da smo se do­ko­pa­li ro­vo­va pri­sje­ća se Alić.

Ko­sio tra­vu, vu­kao dr­va...

Na­kon dra­ma­tič­nog is­kus­tva, po­čeo je ži­vje­ti u Ze­ni­ci i tre­ni­ra­ti ba­ca­nje ku­gle. - Da bih pre­ži­vio, ra­dio sam broj­ne pos­lo­ve. Ko­sio sam tra­vu, vu­kao i no­sio dr­va, bio sam noć­ni ču­var. Jed­no vri­je­me sam ra­dio u jed­noj štam­pa­ri­ji i us­po­re­do tre­ni­rao ba­ca­nje ku­gle te po­ha­đao sred­nju ško­lu. Ka­da sam na jed­nom na­tje­ca­nju ba­cio ku­glu da­lje od 19 me­ta­ra, znao sam da će atle­ti­ka bi­ti moj bu­du­ći ži­vot. I za­to je i sam nas­tup na Svjet­skom pr­vens­tvu u Lon­do­nu za me­ne us­pjeh jer sam do to­ga pro­šao te­žak i tr­no­vit put. Uvi­jek sam u ži­vo­tu hva­tao po­s­ljed­nji vlak, a danas sam sre­tan čo­vjek - is­tak­nuo je Ham­za ko­ji i danas ži­vi i tre­ni­ra u Ze­ni­ci. Ode­te li po­ne­kad u rod­nu Sre­bre­ni­cu? - Odem go­diš­nje jed­nom ili dva­put. Obi­đem kraj u ko­jem sam ži­vio i su­sje­de. Pod­sje­tim se ne­kih li­je­pih tre­nu­ta­ka, ne mis­lim na one lo­še. Bio sam ne­dav­no on­dje s bra­tom ko­ji ži­vi u Ame­ri­ci, po­je­li smo jed­nog janj­ca na svje­žem pla­nin­skom zra­ku - is­pri­čao je Ham­za Alić.

Ra­dio sam sva­kak­ve pos­lo­ve da bih pre­ži­vio, a sa­da sam sre­tan što mo­gu ba­ca­ti ku­glu Pri­ja­te­lji, rod­bi­na i susjedi na­go­va­ra­li su me da se pre­da­mo, ali ni­sam na to pris­tao...

Ni­je ušao u fi­na­le SP-a u Lon­do­nu, ali ne tu­gu­je, sre­tan je što je uop­će os­tao živ

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.