DU­BROV­NIK

TU­RIS­TI VOLE MISTIČNE PRIČE O DUHOVIMA I TURU KROZ UKLETI GRAD

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama -

Ov­dje su se okup­lja­li ma­so­ni, do­ma­ći su ih zva­li ne­gro­man­ti jer su no­si­li crne fra­ko­ve Ove mistične priče mno­gi tu­ris­ti vole, a sve su ih sto­lje­ći­ma bi­lje­ži­li kro­ni­ča­ri gra­da

Ne ta­ko dav­no, 2011., u sa­mos­ta­nu Vi­sia nad­zor­na ka­me­ra je sni­mi­la sjen­ku, a Du­brov­ča­ni su od­mah pre­poz­na­li du­ha

Vri­sko­vi u no­ći, zve­ket la­na­ca, škri­pa­nje lus­te­ra, ko­ra­ci u mra­ku na­pu­šte­ne ku­će. Du­ho­vi bez gla­va... Ukleti Du­brov­nik. Lo­kal­na mis­tič­na pri­ča ko­ju od ovog lje­ta tu­ris­ti­ma pre­no­si Marija. Dvo­sat­na tu­ris­tič­ka tu­ra uklju­ču­je ve­čer­nju šet­nju i pri­ču, ali je sa­mo za one naj­hra­bri­je. Evo, na pri­mjer, jed­ne priče s Bo­ni­no­va. Is­ti­na, ni­je s tu­re, ali ilus­tri­ra o če­mu se ov­dje ra­di. Dak­le, mis­tič­na pri­ča iz Du­brov­ni­ka. Net­ko dok­to­ru ku­ca na vra­ta. On otva­ra, a že­na na pra­gu mu ka­že: – Dok­to­re, po­mo­zi­te, čo­vje­ku je tu u su­sjed­stvu poz­li­lo! On jur­ne, odju­ri do ku­će, spa­si čo­vje­ka. I ta­da ga dru­ga že­na, ko­ja ga je ta­mo do­če­ka­la, pi­ta: – Hva­la vam! Ali ka­ko ste zna­li da je nje­mu lo­še? Sa­mo ste se po­ja­vi­li na vra­ti­ma, nit­ko vas od nas uku­ća­na ni­je po­zvao. – Ka­ko ne? Zva­li su me, došla mi je ma­lo­pri­je na vra­ta jed­na pla­vo­ko­sa gos­po­đa. – Pla­vo­ko­sa? Ne ra­zu­mi­jem sad vi­še ni­šta – ka­že že­na. On po­gle­da po ku­ći i vi­di sli­ku na zi­du. I po­en­ti­ra: – Evo, ona! Pri­je po­la sa­ta. Že­na sva u ču­du, gle­da nje­ga, gle­da sli­ku na zi­du. – Ona?! To je mo­ja maj­ka, umr­la je pri­je dvi­je go­di­ne... To je pri­ča s Bo­ni­no­va. Kad tak­ve priče ču­ješ, bi­le one is­ti­ni­te ili ne, ma­lo te uhva­ti strah... No idemo na turu. Ukleti Du­brov­nik. S Ma­ri­jom Mi­lo­vac (35). Pre­poz­nat će­te Ma­ri­ju, na Stra­du­nu, odje­ve­nu u cr­ni plašt, s fenjerom u ru­ci. Oko nje tu­ris­ti sa svi­je­ća­ma. U oči­ma im vi­diš da upi­ja­ju pri­ču. Ogrom­ne zje­ni­ce, u stra­hu su ve­li­ke oči... – Čuj, pri­ča ni­je rek­la-ka­za­la, sve je to neg­dje za­pi­sa­no, po­vjes­ni­ča­ri iz gra­da to su skup­lja­li, bi­lje­ži­li, no ove mo­je priče zna­ju tek ri­jet­ki Du­brov­ča­ni... – go­vo­ri Marija. Tu­ris­ti su otiš­li, ho­da­mo sa­mi. Kre­će­mo s Bo­ni­no­va. Po­ka­zu­je na ku­ću po­kraj grob­lja. – Vje­ru­je se da su se u ovoj vi­li okup­lja­li ma­so­ni, i to u do­ba pri­je Na­po­le­ona, dak­le pri­je ne­go što je 1806. oku­pi­ran grad. Nji­ho­vo je dje­lo­va­nje, a zva­li su se Ilir­ska zvi­jez­da, bilo po­li­tič­ko, pri­pre­ma­li su te­ren za do­la­zak Fran­cu­za. No do­ma­ći to ni­su ta­ko vi­dje­li. Bo­ja­li su se. Vje­ro­va­li su da su ča­rob­nja­ci, da u ovoj ku­ći le­te na me­tla­ma, da ima­ju mrač­ne ri­tu­ale, zva­li ih ne­gro­man­ti jer su no­si­li crne fra­ko­ve... – go­vo­ri Marija pa po­ka­zu­je na grob­lje. – Tu, gdje je sa­da grob­lje, ne­kad je bi­la jav­na ku­ća. Na ovom mje- stu bi­la je obi­telj Al­tes­ti, a je­dan od na­s­ljed­ni­ka po­čeo je do­vo­di­ti kur­ti­za­ne iz svih kra­je­va Eu­ro­pe. Funk­ci­oni­ra­lo je to sve dok ni­je stigla pros­ti­tut­ka u ko­ju se za­lju­bio. Ta­da su na­pus­ti­li vi­lu i zauvijek otiš­li iz gra­da – po­ka­zu­je na grob­lje pa na su­sjed­nu ku­ću: – Vje­ru­je se da je u ku­ći još duh ru­ske kne­gi­nje Eli­za­be­te Ta­ra­ka­no­ve ko­ju su Du­brov­ča­ni po­tje­ra­li iz gra­da, a ne­ki tvr­de da se ču­ju čud­ni zvu­ko­vi, škri­pa lus­te­ra, ko­ra­ci, zve­ket la­na­ca, vri­sko­vi u no­ći... To su sve sta­re priče, iz proš­los­ti, zar ne, pi­tam Ma­ri­ju. – Ne. Eto, ne­dav­no, 2011. go­di­ne, u sa­mos­ta­nu Vi­sia snim­lje­na je na nad­zor­noj ka­me­ri ne­ka sjen­ka. I od­mah su do­ma­ći pre­poz­na­li – du­ha! Kre­nu­la je pri­ča da je to re­dov­ni­ca ko­ja je ov­dje ži­vje­la. Uzi­mam mo­bi­tel u ru­ke, upi­su­jem u Go­ogle “duh Du­brov­nik sa­mos­tan” i pro­na­đem tekst i fo­to­gra­fi­je iz ko­lo­vo­za pri­je šest go­di­na, gdje se za­is­ta vi­di sjen­ka. Ima li još pri­ča o duhovima? – Ima pri­ča ko­li­ko že­liš o duhovima. Eto, jed­na iz se­la tu na Sr­đu. U do­ba ku­ge, ka­da Du­brov­ča­ni vi­še ni­su ima­li gdje po­ka­pa­ti pre­mi­nu­le, ra­di­li su to na mjes­ti­ma ko­ja su bi­la dos­tup­na. Pos­to­ji pri­ča o že­ni ko­ja se na­ve­čer vra­ća­la ku­ći te vi­dje­la u tom se­lu, na jed­nom od tih mjes­ta gdje se po­ka­pa­lo, ko­ja su zva­li “pla­ši­la”, noć­nu pro­ce­si­ju. Svi sa svi­je­ća­ma u ru­ci. Po­mak­la se ona u stra­nu, pri­če­ka­la da pro­đu. I, je­su li proš­li, pi­tam. Već je i me­ne ma­lo strah. – Sta­la ona sa stra­ne, a kad su doš­li bli­že, vi­dje­la da su to sje­ne, ni­su lju­di, već du­ho­vi bez li­ca. Že­na ko­ja je bi­la na kra­ju po­vor­ke za­us­ta­vi­la se kraj nje i da­la joj svi­je­ću. Ona uze­la svi­je­ću i nas­ta­vi­la ho­da­ti ku­ći. Čim je preš­la pre­ko pra­ga, svi­je­ća se uga­si­la, ona po­gle­da što se do­ga­đa, a ru­ci joj vi­še ni­je svi­je­ća, ne­go shva­ti da dr­ži – ljud­sku kost! Smi­jem se, što ću dru­go. Je li to is­ti­na? – Ne znam, ali pri­ču je opi­sa­la na­ša spi­sa­te­lji­ca Te­re­za Go­vić Bu­co­njić. I ja sam je pro­naš­la pa os­ta­la u ču­du... OK, ali pre­ki­dam Ma­ri­ju, priče su tak­ve da ih ima na de­set­ke. Za­što baš ovak­va tu­ra? – Čuj, ra­dim kao tu­ris­tič­ki vo­dič već go­di­na­ma. Vo­dim turiste po zi­di­na­ma, po cr­k­va­ma, na Lo­krum, vo­dim iz­le­te na Kor­ču­lu ili u Cav­tat. I že­lje­la sam ne­što pro­mi­je­ni­ti. Is­pri­ča­ti im ne­što lo­kal­no. A ovak­ve mistične priče mno­gi vole. Kad sam po­če­la, ni­sam zna­la što će bi­ti, bi­la sam ner­voz­na. Ali tu­ris­ti­ma se svi­đa. Ni­su to ve­li­ke gru­pe, tek ne­ko­li­ko lju­di, pa je i at­mo­sfe­ra in­tim­ni­ja. I kak­ve su im re­ak­ci­je? – Čes­to znam ču­ti i nji­ho­ve priče. Pa­ra­nor­mal­na is­kus­tva...

Gdje je da­nas grob­lje, ne­ka­da je bi­la jav­na ku­ća, a ov­dje su sto­lo­va­li ne­gro­man­ti, pri­ča Marija

Ovih su da­na vru­ći­ne ve­li­ke i svi bje­že u mo­re (gore), a i grad se raz­gle­da­va na dru­gi na­čin (li­je­vo)

Ka­da pad­ne mrak, kre­ću i tu­ris­tič­ke tu­re na­mi­je­nje­ne sa­mo naj­hra­bri­jim gos­ti­ma

Sva­ke se­zo­ne grad nu­di no­ve atrak­ci­je, ka­fi­će...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.