CAVTAT TRAŽIMO HLAD, NAILAZI ZLATNI SUKNO. POPIT ĆE S NAMA KAVU PA U MORE

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama -

Ovdje za­vr­ša­va tu­ris­tič­ki ma­ra­ton Ve­čer­njeg lis­ta: od vr­ha Is­tre pre­ko Vi­sa, Bra­ča... do Du­brov­ni­ka i gra­da na sa­mom ju­gu Be­ach bar Lit­tle Star. Po­gled ko­ji pu­ca, dr­ve­ne klu­pe, ma­li sto­lo­vi, šank na sti­je­ni. Ovo mjes­to u Cav­ta­tu bi­lo je cilj tu­ris­tič­kog ma­ra­to­na. Do­tr­čao sam do ovog stol­ca od vr­ha Is­tre, pre­ko Vi­ra i Vi­sa, Si­nja i Se­nja, brač­kih Bo­la i Do­la, sve do – ovdje. I, evo me. Sve pro­đe... – Ma što sad pri­čaš, kao da je to ne­ka run­da? Me­ni bi za to u Bo­ein­gu 727 tre­ba­lo ma­nje od sat vre­me­na – ka­že Sreć­ko Ra­delj (57). Biv­ši je pi­lot JAT-a, do­bri duh Cav­ta­ta, na to je mis­lio. Ša­li se, za­dir­ku­je. Pi­je­mo pi­vo, gle­da­mo u more, baš nas bri­ga. Ka­kav je po­sao pi­lo­ta, pi­tam ga.

Biv­ši pi­lot gra­di ku­će

– Čuj, kad bih se pro­še­tao tu Cav­ta­tom po ri­vi, u pi­lot­skom odi­je­lu, s ka­pom i kož­nom tor­bom, svi bi rek­li: “Vau! Vi­di ti na­šeg Sreć­ka...”. A ono, po­sao kao i sva­ki dru­gi. Pu­no pos­la, ma­la lo­va. U do­ba kad sam ja le­tio, po­čet­kom 80-ih, ni­je to bi­la ne­ka pla­ća. Bi­la su te­ška vre­me­na. Pa ja bih kao ko­no­bar bio vi­še za­ra­dio ne­go kao pi­lot, od­nos­no ko­pi­lot! Za­mis­li to... Ide no­va run­da. Ma­la su pi­va, a va­ni vru­će... Sreć­ko je bio pi­lot, ski­per, vo­zio bro­do­ve, bio vlas­nik res­to­ra­na, sur­fer, je­dri­li­čar, a da­nas je u gra­đe­vi­nar­stvu. Gips, kna­uf...

– I opet ti se pri­ča sve­de na tu­ri­zam. Gra­dim ku­će, apart­ma­ne... – smi­je se. Kod Sreć­ka je sve ša­la. – Ne­go, je­dan dan, ma ni­sam imao ni 20 go­di­na, do­đe ti do me­ne pri­ja­telj. I pi­ta: “Sreć­ko, imaš pa­soš?” Kim­nem ja gla­vom. I on ka­že: “Ho­ćeš u Grč­ku?” Ve­lim mu ja – mo­že. “Če­ka te je­dri­li­ca do­lje na ri­vi”. OK. Spus­tim se ja do­lje, ne­ma ni­kak­ve je­dri­li­ce. I pi­ta me druš­tvo, tu iz ka­fi­ća: “Kud ćeš?” Ja re­kao: “Idem u Grč­ku.” “Ma kak­vu Grč­ku, do­đi tu na pi­će!”. I shva­tim ja, di­gli oni me­ne na štos. I kre­nu­lo, run­da, dvi­je, pet... I on­da se sje­tim, pa ima još kod auto­bus­ne sta­ni­ce ma­la lu­ka. Odem ta­mo, a ono – je­dri­li­ca. A lju­di po­lu­dje­li: “Di si, če­ka­mo te već če­ti­ri sa­ta.” I ni­šta, ja u Grč­ku...” – ve­li on. Zna­či, ak­ci­ja, ne­ma pri­pre­ma, pi­tam ga. – Net­ko ka­že: “Ide­mo”, ja kre­ćem. Ne­go, doš­li mi u Grč­ku. I pok­va­rio se mo­tor. Mer­cury je bio. Ja ski­nem mo­tor, od­ne­sem ga u ser­vis. A ta­mo mi ka­žu: “Čuj­te, mi smo ser­vis Joh­n­so­na, ne mo­že­mo po­pra­vi­ti Mer­cury”. I ja sad, sav u ču­du, pa mo­tor je mo­tor, po­pra­vi se i ovaj i onaj. Ne... I? – Ni­šta, sto­jim ja s mo­to­rom na ces­ti, kad sta­ne ne­ki Grk. Ve­li on: “Odvest ću te ja do ser­vi­sa.” Sjeo u auto, ovi rek­li da mo­gu po­pra­vi­ti, da se vra­ti­mo za dva sa­ta. I što će­mo, mi u ne­ki lo­kal, u Kr­fu, sjed­ne­mo na pi­će. Ni­smo ni uš­li, a ono če­ti­ri žen­ske, vi­ču s vra­ta: “Sreć­ko, Sreć­ko, Sreć­ko!” Ka­ko su vas zna­le? – I ja sam os­tao u šo­ku. Pos­li­je sam shva­tio, lje­to­va­le su tu, u Cav­ta­tu. I čuj, ja sam če­ti­ri dana os­tao ta­mo. Re­kao ovi­ma na je­dri­li­ci: “Čuj­te, kvar je ve­lik, mo­ra­mo če­ka­ti par dana...” I za­bav­ljao se s tom eki­pom. Pa ni­je po­sao sve! – ve­li on. Di­že se, bri­še znoj s če­la. I ka­že: – Aj­mo, obi­la­zak gra­da. Še­ta­mo se sta­rim uli­ca­ma Cav­ta­ta, po­ka­zu­je mi ku­ću po ku­ću, a on­da sta­ne kraj no­go­met­nog igra­li­šta. Dvi­je “bran­ke”, tra­va se po­su­ši­la, igra­li­šte ome­đe­no tek ka­me­nom. – Kad sam bio kli­nac, tu sam sje­dio na tom ka­me­nu. I kad bi ovi sta­ri­ji dečki iz Cav­ta­ta na­pu­ca­li lop­tu, od­le­tje­la bi skroz do­lje na dno, ne­kih 300 me­ta­ra, rav­no u more. I on­da kad bi rek­li: “Ma­li, idi po lop­tu”, e tad ne bih bio po­nos­ni­ji. Da su iz­a­bra­li baš me­ne... U cen­tru opet tražimo hlad. Sje­da­mo na pi­će, a kad ono – Go­ran Sukno. Zlatni olim­pi­jac.

Ako si go­la, gdje je nov­ča­nik?

– Di si, Sreć­ko? Aj­de, popit ću s va­ma kavu pa nas­tav­ljam na ku­pa­nje... Ode on, sti­že dru­gi. Ćuk. – Di si, Sreć­ko? Aj­de, popit ću i ja kavu pa idem ra­dit... I ta­ko une­do­gled. – Znaš što ti je u na­šem gra­du po­seb­nost? Nas ne im­pre­si­oni­ra nit­ko. Eto ti, tu su ma­lo dalje Beyonce i Jay–Z če­ka­li u re­du za sla­do­led. I čo­vjek joj da sla­do­led, ona gur­ne ru­ku, ta­man da će ga uhva­ti­ti, a on vra­ti ru­ku. Trz­ne je. Smi­ju se, još su je čas­ti­li. Pa ima je­dan, taj je čas­tio Bona Voxa ko­ji je la­ni bio ovdje. On mu re­kao: “Aj­de, pla­tit ću ti pi­će...” Ima li još aneg­do­ta? – Ka­ko ne. Evo, bi­li su pri­je par go­di­na Di­re Stra­its tu u Cav­ta­tu. I bi­li ne­ko­li­ko dana pa tra­ži­li bi li u sport­skoj dvo­ra­ni mo­gli odra­di­ti pro­bu. I pa­zi, oni svi­ra­ju na pu­nim sta­di­oni­ma po ci­je­lom svi­je­tu, svi obo­ža­va­te­lji roc­ka pa­da­ju u trans, a znaš li ko­li­ko je lju­di bi­lo ovdje slu­ša­ti nji­ho­ve pro­be? Ne­mam poj­ma. – Ma ni­je nas bi­lo ni de­set... – Ne­go, ho­ćeš još jed­nu aneg­do­tu? – pi­ta Sreć­ko. Da­pa­če... – Tu na pla­ži bio je dio za nu­dis­te. A ku­pa­li se lju­di i u ku­pa­ći­ma. Su­sjed dr­ži grill. Pe­če ko­ba­si­ce, će­va­pe, pom­frit. A mi sje­di­mo na te­ra­si. Dru­ži­mo se, i go­li i obu­če­ni. I sad ne­ka Nje­mi­ca, ona­ko go­la, do­đe na­ru­či­ti tri por­ci­je će­va­pa, a on je gle­da. Od ko­lje­na pre­ma gla­vi pa opet na­trag do­lje. I pi­ta ga ona: “Što gle­da­te? Ni­kad nis­te vidjeli go­lu že­nu?” A on joj od­go­va­ra: “Ma ne, gos­po­đo, ne gle­dam to. Ne­go, gle­dam da vi­dim gdje vam je nov­ča­nik...”

Če­ti­ri sam dana os­tao na Kr­fu, na­le­tio na cu­re ko­je su tu bi­le na lje­to­va­nju, ka­že Sreć­ko Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na tu su lje­to­va­li mom­ci iz Di­re Stra­it­sa, ima­li su pro­be u sport­skoj dvo­ra­ni

PO­SEB­NOST JE CAV­TA­TA ŠTO DO­MA­ĆE NE IM­PRE­SI­ONI­RA NIT­KO. ONI NA PI­ĆE POZOVU BONA VOXA I SLADOLEDOM ČASTE BEYONCE

Lit­tle Star Uz neo­bič­nu ins­ta­la­ci­ju stra­nih nov­ča­ni­ca, ovdje se nu­di i šti­vo za pla­žu – SF, mis­te­ri­ji, ero­ti­ka...

Sreć­ko Ra­delj Pi­lot, ski­per, gra­đe­vi­nar... poz­na­je sve u Cav­ta­tu i svi poz­na­ju nje­ga. Pun je aneg­do­ta i ide­alan vo­dič kroz grad i nje­go­vu po­vi­jest

Grad lju­ba­vi Mno­gi u Cavtat do­la­ze vjen­ča­ti se, a čes­te su i za­ru­ke na pla­ži

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.