Ci­je­li ži­vot sam bis­tre gla­ve i ne znam što je sla­va

Le­gen­dar­ni glu­mac Slav­ko Šti­mac pri­pre­ma se na Bri­ju­ni­ma za pre­mi­je­ru “Do­ruč­ka šam­pi­ona”

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - Ma­ja Car ZA­GREB

I na­kon 45 go­di­na ka­ri­je­re ima tre­mu pri­je izved­be pred­sta­ve in­s­pi­ri­ra­ne ži­vo­tom Ma­te Par­lo­va, a rje­ša­va je is­klju­či­vo ra­dom Ovih dana uhva­ti­ti Slav­ka Štim­ca rav­no je slu­čaj­nom pro­na­la­sku An­te Star­če­vi­ća u nov­ča­ni­ku. Ra­di na re­la­ci­ji Be­ograd - Za­greb - Bri­ju­ni. Us­po­re­do sni­ma no­vu se­zo­nu sr­p­ske hit kri­mi-se­ri­je “Ubo­ji­ce mo­jeg oca”, tre­ću se­zo­nu hr­vat­ske kri­mi-se­ri­je “Po­či­va­li u mi­ru”, a na vra­ta mu sve glas­ni­je ku­ca i pre­mi­je­ra pred­sta­ve “Do­ru­čak šam­pi­ona” 12. ko­lo­vo­za na Ma­lom Bri­ju­nu.

Šam­pi­on mo­jeg dje­tinj­stva

Ri­ječ je o ko­pro­duk­ci­ji ka­za­li­šta Uly­sses i BITEF-a, pred­sta­va je in­s­pi­ri­ra­na bok­sač­kom le­gen­dom Ma­tom Par­lo­vom, ali ta­ko da pri­ka­že ono što je ve­li­ki šam­pi­on bio u ši­roj svi­jes­ti svih ko­ji ži­ve na ovim pros­to­ri­ma. Dak­le, pred­sta­va se ne re­fe­ri­ra na Par­lo­va kao oso­bu i spor­ta­ša, ne­go na jed­nog ve­li­kog šam­pi­ona ko­jeg Šti­mac i glu­mi. Us­pr­kos či­nje­ni­ci da u 45-go­diš­njoj ka­ri­je­ri bi­lje­ži i dva­de­se­to­go­diš­nju stan­ku od ka­za­li­šta, tu je ulo­gu lako pri­hva­tio. – Ja ni­sam ka­za­liš­ni ne­go film­ski glu­mac. Kod me­ne vam je u ži­vo­tu sve bi­lo od te­le­fon­skog po­zi­va do te­le­fon­skog po­zi­va. Slo­bod­njak sam i ni­ka­da ni­sam ra­dio ne­ki du­go­roč­ni plan ni­ti išao na audi­ci­je. I za ovu su­rad­nju bio je do­vo­ljan je­dan te­le­fon­ski po­ziv re­da­te­lja Alek­san­dra Šva­bi­ća. Uči­ni­lo mi se za­nim­lji­vo i ni­je bi­lo dvoj­be pri­hva­ti­ti ili ne. Po­se­ban oki­dač je to što je pred­sta­va in­s­pi­ri­ra­na lič­noš­ću Ma­te Par­lo­va. Ja sam iz ge­ne­ra­ci­je ko­ja ga pam­ti kao ap­so­lut­nog šam­pi­ona. U mo­joj obi­te­lji svi smo ga obo­ža­va­li. On mi je obi­lje­žio dje­tinj­stvo jer je, što ne mo­ram ni po­nav­lja­ti, bio ne sa­mo mo­žda naj­bo­lji bok­sač u Eu­ro­pi ne­go je i div­na lič­nost. Priv­la­čio je po­ja­vom i na­či­nom na ko­ji je ko­mu­ni­ci­rao s jav­noš­ću. Pra­tio sam ga i ve­se­lio se nje­go­vim us­pje­si­ma, ali ni­sam imao pri­li­ke gle­da­ti ga uži­vo. Mo­ram priz­na­ti da ni­ka­da ni­sam ni gle­dao bok­sač­ki meč uži­vo. Kad je Ma­te bok­sao, kod nas u ku­ći bi­la je po­seb­na at­mo­sfe­ra. Ta­ti, bra­ći i me­ni, a i ma­mi ko­ja je gle­da­la ona­ko us­put, pri­uštio je li­je­pe za­jed­nič­ke tre­nut­ke – go­vo­ri Šti­mac, za ko­jeg su se po­ja­vi­li na­pi­si da se za pre­mi­je­ru pri­pre­ma me­di­ta­ci­jom i jo­gom, na što kroz smi­jeh od­ma­hu­je i ka­že: – Ja to ni­ka­da ne ra­dim. Što ne zna­či da ne mis­lim da je to zdra­vo i ko­ris­no. Pri­pre­mam se pro­ba­ma i raz­go­vo­rom i tru­dim se bi­ti od­mo­ran. Na Ma­lom Bri­ju­nu je naj­ljep­ša po­zor­ni­ca svi­je­ta. Bio sam tu i la­ni i baš je uz­bud­lji­vo glu­mi­ti pod ve­drim ne­bom. A na­kon svih ovih go­di­na pri­sut­na je i tre­ma. Zna­te, ima­te onu kla­sič­nu tre­mu ko­ja nas­ta­je što pro­jekt vi­še od­mi­če, a vi ste sve si­gur­ni­ji. A tu je i ona dru­ga vr­sta tre­me ko­ja pos­tav­lja pi­ta­nja ka­ko će re­agi­ra­ti pu­bli­ka. Dok ne iz­i­đe­te na po­zor­ni­cu ne zna­te ka­ko će pred­sta­va za­ži­vje­ti me­đu lju­di­ma, što stva­ra osje­ćaj od­go­vor­nos­ti ko­ji bi­smo mo­gli na­zva­ti tre­mom. No na kra­ju, bi­lo kak­va tre­ma nes­ta­je kada ste do­bro pri­prem­lje­ni. Ba­rem u mo­jem slu­ča­ju. U ka­ri­je­ri je glu­mio u fil­mo­vi­ma po­put “Vla­ka u snijegu”, “Sje­ćaš li se Dol­ly Bell?”, “Sa­la­ša u ma­lo ri­tu”, “Pod­zem­lja”, a ka­ri­je­ru je po­čeo u “Vu­ku sa­mot­nja­ku” Obra­da Gluš­če­vi­ća kada je imao sa­mo 12 go­di­na.

Sje­ća­nja na rod­nu Li­ku

– “Vu­ka” sam zad­nji put gle­dao pri­je ne­ko­li­ko go­di­na kod pri­ja­te­lja u dvo­ri­štu kada je oku­pio dje­cu iz su­sjed­stva da ga gle­da­ju svi za­jed­no. Na­rav­no, nit­ko od ma­li­ša­na me ni­je mo­gao po­ve­za­ti s tim lič­kim dje­ča­či­ćem. Gle­dao sam ga pu­no pu­ta, to je bi­lo dav­no i te­ško je opi­sa­ti emo­ci­je... bi­lo je li­je­po. I da­nas mi na uli­ci do­ba­cu­ju re­pli­ke iz mo­jih fil­mo­va po­put “me­si, me­si”, “sva­ko­ga dana u sva­kom po­gle­du sve vi­še na­pre­du­jem”, “Vi­ole­ta, ku­ćo sta­ra!”... No ci­je­li ži­vot tru­dim se da bu­dem mir­ne i bis­tre gla­ve i ne znam što zna­či sla­va. Glu­ma je rad kao i sva­ki dru­gi, ali stje­ca­jem okol­nos­ti je jav­ni pa vas vi­še lju­di pre­poz­na­je i to je sve. Ne­ma tu pu­no di­le­ma – ka­že. Kad da­nas iz Be­ogra­da do­đe u Za­greb, od­sje­da kod bra­ta, tu mu je obi­telj, ka­že, a svra­ti i u rod­nu Li­ku. – Po­sje­ti su bi­li češ­ći dok je bi­la ži­va mo­ja maj­ka. Sve je kod me­ne bez pla­na i ka­ko me ži­vot na­ne­se, pa ta­ko i ti po­sje­ti, za ko­jih se emo­tiv­no pri­sje­ćam dje­tinj­stva i ne ba­vim se druš­tve­nim okol­nos­ti­ma ko­je su za­de­si­le taj kraj.

Kad je bok­sao, kod nas u ku­ći bi­la je po­seb­na at­mo­sfe­ra. Ta­ti, bra­ći i me­ni pri­uštio je li­je­pe za­jed­nič­ke tre­nut­ke

Ne­ma sta­ja­nja Us­po­re­do sni­ma i no­vu se­zo­nu sr­p­ske kri­mi-se­ri­je “Ubo­ji­ce mo­jeg oca” te tre­ću se­zo­nu hr­vat­ske kri­mi­se­ri­je “Po­či­va­li u mi­ru” Ni­sam ka­za­liš­ni ne­go film­ski glu­mac. Slo­bod­njak sam, ne idem na audi­ci­je, ra­dim na te­le­fon­ski po­ziv

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.