TRGOVAC PAMUKOM U DNEVNIKU PRIZNAO: JA SAM JACK TRBOSJEK

MAYBRICKOV RUKOPIS PRONAĐEN JE NAKON RA­DO­VA U NJE­GO­VOJ KU­ĆI 1992. GO­DI­NE

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Zoran Vi­tas ZAGREB

“Sr­dač­no vaš, Jack Trbosjek” pot­pis je u dnevniku ko­ji je is­pu­njen s 9000 ri­je­či, u ko­jem May­brick opi­su­je zlo­či­ne Ja­mes May­brick skon­čao je na­sil­no. Na­vod­no ga je ubi­la su­pru­ga Flo­ren­ce. Otro­va­la ga je ar­se­nom. Za to joj se i su­di­lo. Pr­vo je osu­đe­na na smrt Zbog sum­nji­va su­đe­nja Flo­ren­ce je kaz­na pre­ina­če­na u do­ži­vot­nu ro­bi­ju, a 1904. pu­šte­na je na slo­bo­du

Jer, čo­vjek ko­ji je rukopis pr­vi po­ka­zao jav­nos­ti, trgovac me­tal­nim ot­pa­dom Mi­ke Bar­rett, ni­je se do­imao vje­ro­dos­toj­nim da tvr­di tak­vo što

Ni je­dan se­rij­ski ubo­ji­ca ni­je to­li­ko za­in­tri­gi­rao svjet­sku jav­nost kao što je to Jack Trbosjek. Bi­zar­nost uboj­sta­va, poruke os­tav­lje­ne po­kraj žr­ta­va, iz­ne­na­dan pres­ta­nak ubi­ja­nja, ne­moć Sco­tland Yar­da – od do­ga­đa­ja iz lon­don­skog Whi­tec­ha­pe­la u 19. sto­lje­ću da­li su što­fa ci­je­lom ni­zu auto­ra da for­mi­ra­ju naj­raz­li­či­ti­je te­ori­je o to­me tko je za­pra­vo bio čo­vjek ko­ji je ki­rur­ški pre­ciz­no ko­ma­dao ti­je­la lon­don­skih noć­nih da­ma us­pi­je­va­ju­ći pri to­me nes­ta­ti bez tra­ga.

Rukopis is­pod da­sa­ka

Bri­tan­ski me­di­ji do­no­se naj­no­vi­je rje­še­nje, Jack Trbosjek bio je li­ver­po­ol­ski trgovac pamukom Ja­mes May­brick. Tvrd­nja se do­ima pri­lič­no ute­me­lje­nom. May­brick je os­ta­vio dnev­nik u ko­jem u de­vet ti­su­ća ri­je­či opi­su­je kob­ne do­ga­đa­je ko­ji­ma je do­da­no i uboj­stvo pros­ti­tut­ke u Man­c­hes­te­ru, a ko­ji pot­pi­su­je sa “sr­dač­no vaš, Jack Trbosjek”. Za­pis je pronađen još 1992. go­di­ne, no tek je sa­da po­t­vr­đe­na nje­go­va auten­tič­nost. Jer, čo­vjek ko­ji ga je pr­vi po­ka­zao jav­nos­ti, trgovac me­tal­nim ot­pa­dom Mi­ke Bar­rett, ni­je se do­imao vje­ro­dos­toj­nim da tvr­di tak­vo što. Na­vod­no je dnev­nik bio do­bio od obi­telj­skog pri­ja­te­lja Tonyja De­ve­re­uxa, no ka­ko je ovaj ubr­zo nakon obja­ve pre­mi­nuo, tre­ba­lo je ut­vr­di­ti odak­le je knji­ži­ca za­pra­vo doš­la. Pri­hva­će­no je ka­ko se ra­di o vje­štom fal­si­fi­ka­tu. Ipak, Bru­ce Ro­bin­son, pa­si­oni­ra­ni rip­pe­rist, ali i re­da­telj jed­nog od naj­gle­da­ni­jih fil­mo­va u Bri­ta­ni­ji 80-ih, ko­me­di­je Whit­na­il & I, ni­je se sla­gao s tim. Go­di­ne is­tra­ži­va­nja odve­le su ga i do mjes­ta gdje je dnev­nik pronađen i do tvrd­nje tko je za­pra­vo Jack Trbosjek. Obja­vio je to u in­ter­v­juu Da­ily Te­le­grap­hu još pri­je dvi­je go­di­ne, a sa­da je svo­je na­la­ze pre­zen­ti­rao i u knji­zi Ro­ber­ta Smit­ha, ko­ji je bio iz­da­vač pr­ve knji­ge o dnevniku iz 1993., a da­nas je vlas­nik dnev­ni­ka. Rukopis je, dak­le, pronađen upra­vo u ku­ći Ja­me­sa May­bric­ka. Do­go­di­lo se ta­ko da je lo­kal­na elek­tri­čar­ska tvrt­ka do­bi­la po­sao re­no­vi­ra­nja ins­ta­la­ci­ja Bat­tle­cre­ase Ho­usea na li­ver­po­ol­skom Mer­seysi­deu, gdje je ži­vio May­brick. Tri su rad­ni­ka, Ar­t­hur Rig­by, Ja­mes Co­ufo­po­ulos i Ed­die Lyons, po­sje­ći­va­la i The Sadd­le Inn na An­fi­el­du ka­mo je za­la­zio i Bar­rett. Ka­da su dnev­nik pro­naš­li, da­li su ga upra­vo Bar­ret­tu, ko­ji se vo­lio hva­li­ti da po­vre­me­no i pi­še. Vje­ro­va­li su ka­ko će pre­ko nje­ga do­bro za­ra­di­ti na pro­da­ji na­vod­nog Tr­bo­sje­ko­va dnev­ni­ka. Jas­no, Bar­rett ni­je ni­ka­da na­pi­sao ni­šta vi­še od za­go­net­ki za lo­kal­ne no­vi­ne, no is­to­dob­no je i zbog to­ga bi­lo te­ško vje­ro­va­ti da je mo­gao pro­izves­ti ne­što ova­ko vje­ro­dos­toj­no. Me­dij­ska ha­la­bu­ka ko­ja se di­gla iz­gle­da da je na­pra­vi­la pre­ve­lik pri­ti­sak na Bar­ret­ta i tro­ji­cu elek­tri­ča­ra, pa je on sam jav­no priznao ka­ko je dnev­nik fal­si­fi­ci­rao, a os­ta­li po­rek­li bi­lo kak­vu umi­je­ša­nost u afe­ru. Fo­s­mrt ren­zič­ki su na­la­zi bi­li ne­do­volj­no uvjer­lji­vi. Me­đu­tim, Ro­bert Smith, autor upra­vo objav­lje­ne knji­ge “25 go­di­na dnev­ni­ka Jacka Trbosjeka: pra­ve či­nje­ni­ce”, ni­je pres­tao vje­ro­va­ti da je to is­ti­na. Za­pis do­is­ta jest pronađen is­pod pod­nih da­sa­ka May­bric­ko­ve spa­va­će so­be i is­tog da­na po­nu­đen na obja­vu. Smith i Ro­bin­son ne tvr­de eks­pli­cit­no u knji­zi da je May­brick do­is­ta ubo­ji­ca, ali je sa­svim si­gur­no on sa­da pr­vi osum­nji­če­ni. Vr­lo je vje­ro­jat­no, na­vo­di Smith, da će jav­nos­ti bi­ti mno­go za­bav­ni­je po­igra­va­ti se i da­lje Tr­bo­sje­ko­vim iden­ti­te­tom.

Ovis­nost o ar­se­nu

Mo­gu­će je ka­ko se Smith sa­mo una­pri­jed ogra­đu­je od se­ci­ra­nja no­ve knji­ge o Tr­bo­sje­ko­vu dnevniku, jer ra­ni­je nje­go­ve tvrd­nje o auten­tič­nos­ti ko­je su se zas­ni­va­le na (ne)po­du­dar­nos­ti­ma, ve­ći­na je struč­nja­ka ru­ši­la. Ni­su im bi­le do­volj­no uvjer­lji­ve tvrd­nje ka­ko su simp­to­mi ovis­nos­ti o ar­se­nu de­talj­no opi­sa­ni u knji­zi bi­li poz­na­ti sa­mo užem May­bric­ko­vu kru­gu, ka­ko su ne­ki u dnevniku iz­ne­se­ni de­ta­lji bi­li poz­na­ti sa­mo po­li­ci­ji i ubo­ji­ci pri­je obja­ve dnev­ni­ka, pa i ka­ko na jed­noj od fo­to­gra­fi­ja s mjes­ta zločina na zi­du pi­še F. M. – Flo­ren­ce May­brick. Ipak, uz dnev­nik pos­to­je i dru­gi do­ka­zi ko­ji idu u pri­log to­me ka­ko je upra­vo May­brick su­ro­vi ubo­ji­ca s lon­don­skog East En­da. Skon­čao je go­to­vo jed­na­ko bi­zar­no. Otro­va­la ga je su­pru­ga Flo­ren­ce ko­joj je kas­ni­je i pre­su­đe­no u ve­li­kom su­đe­nju na­zva­nom “Tro­va­nje u Aig­bur­t­hu” ko­je se pra­ti­lo i s jed­ne i s dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka. Pos­to­jao je raz­log, s May­bric­kom su se po­ve­zi­va­la i bru­tal­na uboj­stva u Aus­ti­nu u Tek­sa­su, o če­mu je 2000. go­di­ne na­pi­sa­na i knji­ga. Jer, Maybrickov po­sao tr­go­va­nja pamukom zah­ti­je­vao je i čes­ta pu­to­va­nja u Ame­ri­ku. Ta­mo je upoz­nao Flo­ren­ce, kćer ban­ka­ra iz Mo­bi­lea u Ala­ba­mi, i una­toč dob­noj raz­li­ci, imao je 42, a ona 18, uze­li su se. No, ni­je to bio sre­tan brak, od­nos je bio pro­žet pre­lju­bom, za ne­ke je upra­vo to raz­log May­bric­ko­va ‘po­mak­nu­ća’. A on­da i ka­ko je umro. Pre­mi­nuo je sa­mo 15 da­na nakon što mu je zdrav­lje po­če­lo na­glo pro­pa­da­ti. Nje­go­va su bra­ća us­t­vr­di­la ka­ko se ra­di o tro­va­nju ar­se­nom, a za su okri­vi­li upra­vo Flo­ren­ce. U kraj­nje sum­nji­vom su­đe­nju osu­đe­na je na smrt, zbog če­ga je kas­ni­je kaz­na pre­ina­če­na na do­ži­vot­ni za­tvor da bi na kra­ju 1904. go­di­ne bi­la i os­lo­bo­đe­na. Iz 1993. po­tje­če i pri­ča o džep­nom sa­tu s ure­za­nim ime­nom “J. May­brick” za­jed­no s ri­je­či­ma “I am Jack” kao i ini­ci­ja­li­ma pet žr­ta­va. Ut­vr­đe­no je ka­ko rez­ba­ri­je do­is­ta je­su sta­re ba­rem ne­ko­li­ko de­se­ta­ka go­di­na. I to­me je sa­tu po­sve­će­na no­va Smit­ho­va knji­ga, a pr­vi put do sa­da jav­nos­ti se na uvid da­ju sve stra­ni­ce spor­nog dnev­ni­ka u pri­rod­noj ve­li­či­ni i bo­ji. Pa ne­ka jav­nost za­klju­či sa­ma, na­vo­di se u naj­a­vi knji­ge o Tr­bo­sje­ko­vu dnevniku. Ko­ji sa­svim si­gur­no ne­će os­ta­ti po­s­ljed­nje oživ­lja­va­nje pri­če o naj­poz­na­ti­jem se­rij­skom ubo­ji­ci.

Zbli­žio ih je po­sao Ja­mes May­brick i nje­go­va su­pru­ga Flo­ren­ce. Upoz­nao ju je na jed­nom od pu­to­va­nja u SAD ka­mo je išao zbog tr­go­vi­ne pamukom

Br­ži od is­tra­ži­te­lja Ti­je­la pros­ti­tut­ki os­tav­ljao je u lon­don­skom East Endu, a po­kraj njih i poruke. Sco­tland Yard ni­ka­ko mu ni­je mo­gao ući u trag

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.