Naj­bo­lje smo na Eu­ro­ba­ske­tu igra­li 2005. go­di­ne

Vecernji list - Hrvatska - - Sport -

Nakon šest go­di­na iz­bi­va­nja u ko­šar­ka­šku re­pre­zen­ta­ci­ju vra­tio se Mar­ko Po­po­vić (35) i već u pr­voj utak­mi­ci po­ka­zao da će bi­ti dra­go­cjen “za­čin” igri na­še naj­bo­lje vr­ste. U iz­ne­na­đu­ju­ćoj po­bje­di pro­tiv Fran­cu­ske (92:87), sas­ta­va ko­ji će na Eu­ro­ba­ske­tu ima­ti naj­ja­ču vanj­sku li­ni­ju (Hu­er­tel, Wes­ter­man, DeCo­lo, Fo­ur­ni­er), Pop je su­dje­lo­vao s 11 ko­še­va i šest asis­ten­ci­ja. Čim je ušao u igru, naš je na­pad živ­nuo, a naj­i­skus­ni­ji re­pre­zen­ta­ti­vac bio je taj ko­ji je svo­jim ko­še­vi­ma (tri­ca i ba­ca­nja) za­pe­ča­tio po­bje­du. Ne­po­sred­no nakon utak­mi­ce, o svo­je­vr­s­nom men­tor­stvu u sas­ta­vu li­tav­skom ko­le­gi ka­zao je ovo: – Tu sam da po­mog­nem. Ne­mam 25, već 35 go­di­na na le­đi­ma i po­ku­šat ću po­mo­ći ovoj re­pre­zen­ta­ci­ji is­kus­tvom. Mi ima­mo glav­ne igra­če ko­ji će no­si­ti ovu mom­čad, po­naj­pri­je su to Bog­da­no­vić i Ša­rić, a ja ću po­ku­ša­ti is­ko­ra­či­ti u ne­kim utak­mi­ca­ma.

Me­ne je moj ka­rak­ter ko­štao

Objaš­nja­va­ju­ći ka­ko se od­lu­čio za vra­ća­nje Po­pa u re­pre­zen­ta­ci­ju, iz­bor­nik Pe­tro­vić go­vo­rio je ka­ko mu tre­ba ka­rak­te­ran igrač ko­ji će pri­hva­ti­ti ulo­gu od 5-15 mi­nu­ta. – Me­ne je taj ka­rak­ter ko­štao u ka­ri­je­ri i ne tre­ba ga na­gla­ša­va­ti kao mo­ju naj­ve­ću kva­li­te­tu. No ne­kad sam bio ze­len i ne bih se us­pio kon­tro­li­ra­ti, a da­nas sam smi­re­ni­ji, vi­še re­zo­ni­ram. Mo­žda je to­me po­mo­gla i obi­telj, imam si­na od se­dam go­di­na i kćer od dvi­je, uz njih shva­tiš da ko­šar­ka ni­je naj­važ­ni­ja stvar na svi­je­tu. A ta­da ski­neš te­ret ko­ji si imao pri­je pa ti je lak­še igra­ti. Shva­tiš da je ko­šar­ka ono što je bi­la i ka­da si je po­čeo igra­ti, ži­vot­na lju­bav ko­ja će jed­nog da­na mo­ra­ti za­vr­ši­ti. Prem­da je hi­je­rar­hi­ja u ovom sas­ta­vu jasna, te­ško nam je vje­ro­va­ti da Pop ne­će bi­ti fak­tor u po­ten­ci­jal­no in­far­k­t­nim za­vr­š­ni­ca­ma. – Ja se ne­mam pra­vo do­živ­lja­va­ti ključ­nim igra­čem ove mom­ča­di jer ona je već for­mi­ra­na. Ja mo­gu bi­ti sa­mo dje­lić ko­ji će upot­pu­ni­ti iz­bor­ni­ko­vu fi­lo­zo­fi­ju. Dak­le, ja mo­gu bi­ti igrač ko­ji mu je ne­dos­ta­jao za 10 mi­nu­ta u olim­pij­skom če­t­vr­t­fi­na­lu sa Sr­bi­jom. Onaj ko­ji ne­će do­zvo­li­ti da se s plus pet ode na mi­nus pet, ne­go da se ba­rem os­ta­ne na nu­li. Do­du­še, ne­će bi­ti la­ko na­ma, dru­goj pe­tor­ci, odr­ža­ti is­ti ri­tam ko­ji ima pr­va pe­tor­ka jer to su sve igrač­ke kla­se. Do­bro Kad je Hr­vat­ska, a da je Po­po­vić bio na­zo­čan, igra­la naj­bo­lju re­pre­zen­ta­tiv­nu ko­šar­ku? – Na OI u Pe­kin­gu 2008. ima­li smo bri­ljant­nih utak­mi­ca, ali i ka­tas­tro­fal­nih i za­to mis­lim da smo na EP-u 2005. igra­li naj­bo­lje. Mo­gli smo ta­da igra­ti sa svi­ma, a taj smo ne­sret­ni če­t­vr­t­fi­na­le sa Špa­njol­ci­ma opla­ka­li pu­no pu­ta. Ra­do se ja sje­tim i po­bje­de nad svjet­skim pr­va­ci­ma Špa­njol­ci­ma u Se­vil­li 2007. ka­da je To­mas po­go­dio tri­cu za po­bje­du, no sve su to bi­li sa­mo li­je­pi tre­nu­ci, a ma­lo se to­ga kva­li­tet­no­ga do­ga­đa­lo u kon­ti­nu­ite­tu. U po­s­ljed­njih 20-ak go­di­na kroz ovu re­pre­zen­ta­ci­ju proš­lo je ja­ko pu­no do­brih igra­ča i ni­kad nam se ni­je po­sre­ći­lo. Tko zna, mo­žda je baš 2017. ta go­di­na. je što je hi­je­rar­hi­ja ove mom­ča­di pos­tav­lje­na od pr­vog da­na. Ja bih pri­je do­la­zio na pri­pre­me kao tre­ći ra­zi­gra­vač ili kao dru­gi šu­ter, a on­da bih se na­šao u si­tu­aci­ji da mo­ram rje­ša­va­ti zad­nju lop­tu. Bog­da­no­vić i Ša­rić pri­rod­ni su vo­đe ove mom­ča­di i do­bro je što ne igra­ju na is­tim po­zi­ci­ja­ma, već je je­dan vanj­ski, a dru­gi unu­tar­nji igrač, jer dva ve­li­ka igra­ča, dva ve­li­ka ega, ni­je la­ko kom­po­ni­ra­ti u sas­tav. Što pak Pop mis­li o na­či­nu ra­da svog če­t­vr­tog iz­bor­ni­ka? – S Acom sam pu­to pu­ta pri­čao o ko­šar­ci, ali ni­kad mi ni­je bio tre­ner. Svi­đa mi se nje­go­va tre­ner­ska fi­lo­zo­fi­ja i ja se ugod­no osje­ćam. Aco pu­šta igra­če da bu­du zvi­jez­de. Svjes­tan da se unu­tar krat­kog raz­dob­lja ne mo­že ne znam ka­ko utre­ni­ra­ti mom­čad, on pu­no ra­di na psi­ho­lo­škom pla­nu. Ima taj po­zi­tiv­ni bez­o­braz­luk, po­ku­šat će is­pro­vo­ci­ra­ti i ući u gla­vu su­par­ni­ku. Uos­ta­lom, svo­je­dob­no je i me­ne boc­kao pre­ko me­di­ja, dok je on bio tre­ner Ce­de­vi­te, a ja igrač Unic­sa, pri­je na­šeg po­lu­fi­na­la Eu­ro­ku­pa u Tre­vi­su. Sre­ćom, nje­go­ve sam psi­ho­lo­ške igre us­pi­je­vao pre­bro­di­ti, a sa­da smo pak na is­toj stra­ni. U fi­na­lu tog tur­ni­ra Po­po­vić je sa 11 asis­ten­ci­ja svom Unic­su do­nio nas­lov po­bjed­ni­ka Eu­ro­ku­pa, a on je pro­gla­šen za naj­bo­ljeg igra­ča (MVP). Je li to bi­la ne­ka vr­sta pre­kret­ni­ce iz­me­đu že­lje da što vi­še ko­še­va za­bi­je i da se bu­de što ko­ris­ni­ji za mom­čad? – Taj pro­ces se ne do­ga­đa na jed­nom tur­ni­ru, on ipak tra­je ma­lo du­lje i da­nas mi ni­je pro­blem po­vu­ći se i pus­ti­ti ne­ko­ga iz mo­je Fu­enla­bra­de, ko­ja je skrom­na mom­čad, da zab­ljes­ne jer to je za do­bro­bit mom­ča­di. No, mo­gu re­ći da me taj Fi­nal Fo­ur for­mi­rao kao igra­ča. Sa­da gle­dam ma­lo dru­ga­či­je na ko­šar­ku. Pri­je sam, po­ma­lo dje­ti­njas­to, re­zo­ni­rao “ja mo­ram, ja mo­ram”, no ne mo­ram ja ni­šta i, ako me ne ide, bo­lje da pus­tim da me mom­čad iz­vu­če. S Po­pom smo ča­vr­lja­li na te­ra­si ho­te­la Gol­fer u Sve­tom Mar­ti­nu gdje nam je ka­zao i s kak­vom je on ide­jom ovo lje­to sti­gao u re­pre­zen­ta­ci­ju. – Kao i sva­ki put, s miš­lju da na­pra­vi­mo što bo­lji re­zul­tat. Svo­jim is­kus­tvom po­ku­ša­vam odag­na­ti mis­li u ko­ji­ma bih se even­tu­al­no već vi­dio ka­ko mi stav­lja­ju me­da­lju oko vra­ta, ka­ko sam na ne­kom do­če­ku... Jer, pri­jaš­njih go­di­na do­la­zi­li smo s ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma pa bi sa­mim ti­me us­li­je­di­la i ve­li­ka ra­zo­ča­re­nja. Ta­ko vam je to u re­pre­zen­ta­ci­ji, ili si pu­kov­nik ili po­koj­nik. Ne­ma tu iz­me­đu.

Ru­ko­met ima po­šte­ni­ji sus­tav

Bez ob­zi­ra na do­bro proš­lo lje­to, ova vr­sta ne­ma im­pe­ra­ti­va za­da­nog sa stra­ne. – Na bi­lo ko­jem ve­li­kom na­tje­ca­nju ne­pro­la­zak sku­pi­ne za Hr­vat­sku je ne­pri­hvat­ljiv. To je mi­ni­mum svih kri­te­ri­ja ko­je mo­ra ima­ti ova re­pre­zen­ta­ci­ja. Mi se mo­ra­mo pla­si­ra­ti u osmi­nu fi­na­la, a on­da je sport­ski na­da­ti se što je mo­gu­će bo­ljem do­me­tu. Ni­je li no­vi sus­tav na­tje­ca­nja na Eu­ro­ba­ske­tu odveć su­rov jer eli­mi­na­ci­je kre­ću već me­đu 16 za­vr­š­nih mom­ča­di? – Si­gur­no je da ru­ko­met i va­ter­po­lo ima­ju po­šte­ni­ji sus­tav na­tje­ca­nja, no ka­ko je na­ma, ta­ko je i dru­gi­ma i ne­ma sa­da smis­la ku­ka­ti. Na­ku­ka­li smo se mi svih ovih go­di­na. U dre­su re­pre­zen­ta­ci­je Mar­ko je nas­tu­pio na pet europ­skih i jed­nom svjet­skom pr­vens­tvu te na jed­nim Olim­pij­skim igra­ma. Go­le­mo je to is­kus­tvo. – Pr­vi sam put za­igrao s 20 go­di­na, još 2002. ka­da me Spa­hi­ja po­zvao za kva­li­fi­ka­cij­ske utak­mi­ce s Ma­ke­do­ni­jom i Ci­prom. Sje­ćam se da mi je pr­vi ci­mer bio Pr­ka­čin, a po­tom sam so­bu di­je­lio sa Ske­li­nom, Ba­ga­ri­ćem, Gi­ri­če­kom...

Aco pu­šta igra­če da bu­du zvi­jez­de i pu­no ra­di na psi­ho­lo­škom pla­nu, is­ti­če Po­po­vić

SA­NJIN STRUKIĆ/PIXSELL

Po­po­vić je još uvi­jek re­kor­der Eu­ro­ku­pa sa 11 asis­ten­ci­ja u fi­nal­noj utak­mi­ci

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.