Hr­va­ti ma­sov­no od­la­ze iz Hr­vat­ske jer je vi­še ne osje­ća­ju svo­jom

Svi la­žu i svi si la­že­mo, i vlast ko­ja nije uči­ni­la ni­šta, i Hr­va­ti ko­ji se bu­sa­ju u pa­tri­ot­ska pr­sa. Pro­izvod­na Hrvatska vi­še i ne pos­to­ji, sud­bi­nom zem­lje gos­po­da­re stra­ni pro­fi­te­ri

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize - Mi­lan Iv­ko­šić

Se­dam­na­es­to­go­diš­nje bli­zan­ke Iva­na i Jo­si­pa Jur­ko­vić, ju­ni­or­ske pr­va­ki­nje svi­je­ta u ves­la­nju (u če­tver­cu na pa­ri­će), ka­žu da im Ame­ri­kan­ci već nu­de sti­pen­di­je, ali os­ta­ju ov­dje jer že­le nas­tu­pa­ti za Hr­vat­sku. Ta nor­mal­na, pri­rod­na od­lu­ka, u Hr­vat­skoj je do­ga­đaj za me­di­je. I nije ta­ko sa­mo u spor­tu, da­no­mi­ce či­ta­mo iz­ja­ve mla­dih iz raz­li­či­tih stru­ka, u ras­po­nu od – ni­kad ne bi­smo otiš­li iz Hr­vat­ske, do – u Hr­vat­sku se ne­će­mo ni­kad vra­ti­ti. Pu­no se rje­đe do­ga­đa da stra­nac do­đe u Hr­vat­sku i tu že­li os­ta­ti. Eko­nom­ske se­lid­be, se­lid­be po­tak­nu­te kli­mom i gla­di, pus­to­lov­ne, ot­kri­vač­ke, osva­jač­ke se­lid­be vi­še su obi­lje­ži­le po­vi­jest čo­vje­čans­tva ne­go os­ta­ja­nje na jed­nom mjes­tu. U po­s­ljed­njim sto­lje­ći­ma se­lid­ba­ma i pre­se­lje­nji­ma stvo­re­ne su no­ve dr­ža­ve, no­ve na­ci­je, no­ve kul­tu­re, pro­mi­je­nje­ni ci­je­li kon­ti­nen­ti. Ali kao što se se­lid­ba­ma svi­jet mi­je­nja, uvi­jek se iz­no­va ob­nav­lja­ju pa­tri­otiz­mi, na­ci­ona­liz­mi, kult za­vi­ča­ja, lju­bav za do­mo­vi­nu. Hr­va­ti su po toj lju­ba­vi “pr­va­ci svi­je­ta”, nig­dje se valj­da kao u Hr­vat­skoj to­li­ko ne is­ti­če ve­za­nost za za­vi­čaj i sve­tost rod­ne gru­de. No mo­žda se nig­dje u svi­je­tu za­vi­čaj i rod­na gru­da ta­ko la­ko ne os­tav­lja­ju! Sva­ko ve­će pod­neb­lje u Hr­vat­skoj ima obi­lje pje­sa­ma o za­vi­ča­ju, ne­ku vr­stu svo­ga fes­ti­va­la, svoj lo­kal­pa­tri­oti­zam u ko­jem se svi i na po­zor­ni­ci i iz­van nje ku­nu u oda­nost svo­me kra­ju, sla­ve ga kao naj­ljep­šeg na svi­je­tu. Pa ipak, iz go­to­vo svih kra­je­va Hr­vat­ske od­la­zi se u ino­zem­s­tvo, i sve češ­će je to put bez po­vrat­ka. De­mo­gra­fi sva­ki dan oča­ja­va­ju, odu­zi­ma­ju i zbra­ja­ju, a re­zul­tat je uvi­jek po­ra­ža­va­ju­ći – zem­lja ko­ju nje­zin na­rod ta­ko sil­no vo­li u do­gled­no vri­je­me, za sto­lje­će-dva, mo­gla bi bez na­ro­da os­ta­ti. Sva­ka vlast iz­ra­ža­va za­bri­nu­tost, ne­što obe­ća, “po­du­zi­ma mje­re”, ali pos­li­je od­la­ska sva­ke os­ta­je sve praz­ni­ja zem­lja. Svi la­žu i svi si la­že- mo, i vlast ko­ja nije uči­ni­la ni­šta, i Hr­va­ti ko­ji se bu­sa­ju u pa­tri­ot­ska pr­sa, i ma­ni­fes­ta­ci­je i pri­red­be na ko­ji­ma se do iz­ne­mo­glos­ti opje­va­va­ju mi­to­vi ko­ji vi­še ne­ma­ju ni­kak­ve ve­ze sa stvar­noš­ću, uz­di­žu sta­rin­ski obi­ča­ji ko­ji su iš­čez­li, sla­ve dje­do­vi i ba­ke ko­ji su odav­no nes­ta­li, ugo­đa­ji, oz­ra­čja i pej­za­ži ko­je je su­vre­me­ni ži­vot zbri­sao. Iz te la­ži la­ko se od­la­zi, nes­ta­lo je pa­tri­ot­skog, obi­telj­skog, rad­nog mo­ra­la ko­ji bi lju­de dr­žao na oku­pu, druš­tvo se ra­su­lo, a na put do no­vog druš­tva, do druš­tva ko­je, ma­kar i u ino­zem­nom okruž­ju, či­ni­mo sa svo­jom ov­dje ugro­že­nom obi­te­lji i s pris­toj­nom eg­zis­ten­ci­jom, mo­že nas odves­ti pr­vi au­to­bus za Nje­mač­ku. Stje­če se do­jam da u Hr­vat­skoj vi­še nitko ni do ko­ga ne dr­ži. U te­me­lji­ma ove za­jed­ni­ce nije red ne­go ka­os u ko­jem je sve re­la­tiv­no. Ne­kad je zem­lja ima­la ap­so­lut­nu vri­jed­nost, kao i stal­na, sud­bin­ska ve­za­nost obi­te­lji za ima­nje. Ali vlas­ti su se po­bri­nu­le da je obez­vri­je­de, da uni­šte po­ljo­pri­vre­du, uos­ta­lom, kao i in­dus­tri­ju ko­je vi­še za “pro­le­te­ra” i ne­ma. Je­di­ni je iz­laz – ino­zem­s­tvo. Tre­nu­tač­no sam u svom imot­skom rod­nom kra­ju, ko­ji sa­vr­še­no ilus­tri­ra sta­nje u Hr­vat­skoj – sva je in­dus­tri­ja nes­ta­la a obra­đu­je se sa­mo 20 do 30 pos­to plod­no­ga po­lja i br­d­skog zem­lji­šta, ko­ji su Bo­gom stvo­re­ni za vi­no­vu lo­zu, ži­to, po­vr­će, du­han... Pro­izvod­na Hrvatska vi­še go­to­vo i ne pos­to­ji, sud­bi­nu zem­lje u svo­je su ru­ke pre­uze­li stra­ni pro­fi­te­ri, u pr­vom re­du ban­ka­ri, i me­đu­na­rod­ne fi­nan­cij­ske ins­ti­tu­ci­je ko­je po­li­ti­ci op­s­toj­nost omo­gu­ću­ju zaj­mo­vi­ma. Na­rod se u Hr­vat­skoj ne ob­nav­lja, ne ra­đa, ne “pro­izvo­di” svo­je po­tom­s­tvo jer uglav­nom ne pro­izvo­di ni­šta dru­go. Ta­ko vi­še ovu zem­lju ne osje­ća kao svo­ju do­mo­vi­nu, pa sto­ga iz nje i od­la­zi. Pre­ma tak­vu sta­nju vlast je sa­vr­še­no rav­no­duš­na, kao što je bi­la i sva­ka pos­li­je Tuđ­ma­no­ve smr­ti. A sva­koj toj vlas­ti Hrvatska je bi­la te­ret, pa su se ras­te­re­ti­le ta­ko što su gos­po­dar­sku i fi­nan­cij­sku su­ve­re­nost pre­ni­je­le na ino­zem­ne pro­fi­te­re a po­li­tič­ku na Eu­rop­sku uni­ju. Pos­li­je he­roj­skog vre­me­na de­ve­de­se­tih godina proš­log sto­lje­ća, na red je doš­lo an­ti­he­roj­sko, slu­gan­sko vri­je­me, vri­je­me de­tuđ­ma­ni­za­ci­je u ko­jem su po­li­ti­ča­ri svo­ju sla­bost i ser­vil­nost pro­mi­ca­li kao pre­da­nost jed­nom je­di­nom ci­lju ko­ji im je bio sve­ti­nja – ula­sku u Eu­rop­sku uni­ju. U go­to­vo dva de­set­lje­ća to­ga slu­gans­tva, ko­je se pred­stav­lja kao laž­na bri­ga za dr­ža­vu, ova je zem­lja pres­ta­ja­la bi­ti su­ve­re­na na­ci­ja i pos­ta­ja­la za­pu­šte­na baš kao i nje­zi­na po­lja i nje­zi­na in­dus­tri­ja. Pa je u tak­voj laž­noj zemlji is­to­dob­no cva­la laž­na lju­bav za za­vi­čaj i la­ko­ća s ko­jom se iz Li­je­pe Na­še od­la­zi­lo.

Nes­ta­lo je pa­tri­ot­skog, obi­telj­skog, rad­nog mo­ra­la ko­ji bi lju­de dr­žao na oku­pu

Iva­na i Jo­si­pa Jur­ko­vić, svjet­ske pr­va­ki­nje u ves­la­nju os­ta­ju do­ma

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.