KA­DA RA­DIM NO­VI SLADOLED, MOZAK MI IDE 100 NA SAT

HRVATSKA BAKLAVA SAM JE BOŽJI PROIZVOD JER MI JE IDEJA DOŠ­LA PRE­KO NO­ĆI, U SNU, KA­ŽE ZE­NU­NI

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Ha­ssan Ha­idar Di­ab

Go­di­ne i go­di­ne iskus­tva u pri­pre­ma­nju raz­no­li­kih slas­ti­ca re­zul­ti­ra­le su kva­li­te­tom i no­vim kre­aci­ja­ma Sva­ke go­di­ne kul­t­ni ve­li­ko­go­rič­ki slastičar Me­me­ta­li Ze­nu­ni u svo­joj slas­ti­čar­ni­ci “Memy” iz­ne­na­di gos­te ino­va­ci­ja­ma. Ove go­di­ne to je sladoled ko­ji se sas­to­ji od če­ti­ri vr­ste čo­ko­la­de ko­jim je odu­še­vio su­gra­đa­ne. Taj 62-go­diš­nji slas­ti­čar­ski vir­tu­oz pri­ča nam o taj­ni svog us­pje­ha i ka­ko je u 71 go­di­nu pos­to­ja­nja slas­ti­čar­ni­ce “Memy” nje­go­va obi­telj od nje uči­ni­la kul­t­no i ne­za­obi­laz­no mjes­to ne sa­mo za Ve­li­ko­go­ri­ča­ne ne­go i za sve Tu­ro­polj­ce.

Re­cept je obi­telj­ska taj­na

– Svi me pi­ta­ju ka­ko nas­ta­ju mo­je ide­je i ino­va­ci­je go­to­vo sva­kih ne­ko­li­ko mje­se­ci. Stal­no raz­miš­ljam o no­vim ide­ja­ma i mozak mi ra­di sto na sat. Že­lim ne­što os­ta­vi­ti mla­dim na­ra­šta­ji­ma. Ide­je ne do­la­ze od­mah. Ma­lo po ma­lo se sla­žu i ka­da ih sku­pim od­mah kre­ćem u re­ali­za­ci­ju, pa ma­kar to bi­lo usred no­ći, go­vo­ri Ze­nu­ni objaš­nja­va­ju­ći nam ka­ko je nas­tao zad­nji no­vi­tet – če­ti­ri vr­ste čo­ko­la­de u jed­noj ku­gli sla­do­le­da. – S ob­zi­rom na to da je mo­ja hrvatska baklava, ko­ja se sas­to­ji od pet vrsta čo­ko­la­de, pos­ta­la pra­vi brend i po nju do­la­ze iz raz­li­či­tih kra­je­va Hr­vat­ske, od­lu­čio sam je pre­to­či­ti i u sladoled. To je bio dug i te­žak pro­ces i ni­sam od­mah do­bro po­go­dio. No­ći­ma sam ga usa­vr­ša­vao jer sam že­lio da bu­de u po­nu­di pri­je lje­ta. Sa­da sam, hva­la Bo­gu, us­pio. Re­cept će os­ta­ti na­ša obi­telj­ska taj­na, go­vo­ri Ze­nu­ni či­ja je slas­ti­čar­ni­ca “Memy”, na­kon ne­ko­li­ko de­set­lje­ća pos­lo­va­nja, pos­ta­la sim­bol i u pra­vom smis­lu ve­li­ko­go­rič­ka ins­ti­tu­ci­ja. – Hrvatska baklava je sam Božji proizvod jer ideja mi je doš­la pre­ko no­ći, u snu, ot­krio je Ze­nu­ni, ko­ji je za tu slas­ti­cu na­gra­du do­bio još 2008., a dvi­je go­di­ne kas­ni­je na­gra­đen je i za svo­ju tor­tu “Mil­ka Tr­ni­na”. Pr­vo mjes­to osvo­jio je i na Fes­ti­va­lu slas­ti­ca Kri­ža i Za­gre­bač­ke žu­pa­ni­je. Me­me­ta­li se bri­ne o svim de­ta­lji­ma, ali kre­ira­nje slas­ti­ca ipak mu je naj­ve­ća lju­bav. Go­di­ne i go­di­ne iskus­tva u pri­pre­ma­nju raz­no­li­kih slas­ti­ca re­zul­ti­ra­le su kva­li­te­tom i no­vim kre­aci­ja­ma – od raz­nih tor­ta Snic­kers, Bi­je­le čo­ko­la­de, tor­te Oreo, do čo­ko­la­da u obli­ku štik­la, tor­bi­ca, pat­ki­ca… Jed­na od naj­poz­na­ti­jih je hrvatska baklava, a Ve­li­ka Go­ri­ca pos­ta­je pre­poz­nat­lji­va kao grad u ko­jem je ona stvo­re­na. Slas­ti­čar­ni­ca “Memy” otvo­re­na je 1946. go­di­ne kao pr­va slas­ti­čar­ni­ca u Ve­li­koj Gorici. Memy 1979. pro­ši­ru­je pos­lo­va­nje te je otvo­re­na i pr­va pi­zze­ria u Ve­li­koj Gorici. Danas je to pra­vi fast fo­od res­to­ran im­pre­siv­ne kva­dra­tu­re s 12 za­pos­le­nih u ko­jem se mo­gu po­jes­ti ko­la­či, pi­zze, će­va­pi te vr­hun­ski i na­da­le­ko poz­na­ti sla­do­le­di.

Proš­lo je se­dam de­set­lje­ća od ka­da je moj ta­ta na­pra­vio pr­vi sladoled i pr­vi ko­lač. U po­nu­di su bi­le cr­ne i bi­je­le al­ve te raz­li­či­te li­za­li­ce

Iza obi­te­lji Me­me­ta­li­ja Ze­nu­ni­ja već je 71 godina ra­da. Sve je po­če­lo na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta ka­da se iz Ma­ke­do­ni­je u Ve­li­ku Go­ri­cu do­se­lio nje­gov otac As­lan. – Proš­lo je se­dam de­set­lje­ća od ka­da je moj ta­ta na­pra­vio pr­vi sladoled i pr­vi ko­lač. U po­nu­di su bi­le cr­ne i bi­je­le al­ve te raz­li­či­te tra­di­ci­onal­ne li­zalj­ke od še­će­ra, baš kao i pr­ve tor­te. Ne smi­jem iz­os­ta­vi­ti da je ovo i pr­va pi­zze­ria u Ve­li­koj Gorici – ka­že Ze­nu­ni, ko­ji je ti­jes­to za pr­vu go­rič­ku pi­zzu za­mi­je­sio vlas­ti­tim ru­ka­ma 1. svib­nja 1980. go­di­ne, na­kon što je pre­uzeo po­sao od oca. – Na po­čet­ku s pro­da­jom nije bi­lo la­ko jer mno­gi Go­ri­ča­ni ni­su ni zna­li da se pi­zza je­de, čak je bi­lo sra­mot­no i iz­go­vo­ri­ti tu ri­ječ – kroz smi­jeh ka­že Ze­nu­ni. Kva­li­te­ta pro­izvo­da i za­do­vo­ljan, ali i zdrav gost, Ze­nu­ni­ju su na pr­vom mjes­tu. Iz­bje­ga­va, na­ime, ko­li­ko je to mo­gu­će, sve sas­toj­ke po­put adi­ti­va ko­ji mo­gu na­šte­ti­ti zdrav­lju. Uos­ta­lom, i sam je lju­bi­telj slas­ti­ca, po­go­to­vo sla­do­le­da, ko­jih u po­nu­di ima 30 vrsta. – No­vac je po­tre­ban ono­li­ko ko­li­ko vam tre­ba, vi­še od to­ga mo­že sa­mo pok­va­ri­ti čo­vje­ka – ka­že Ze­nu­ni ko­ji se u tom pos­lu nije obo­ga­tio, ali od nje­ga pris­toj­no ži­vi i, što je naj­važ­ni­je, u nje­mu uži­va. Me­me­ta­li Ze­nu­ni pr­vi put po­sje­tio je Hr­vat­sku kao osmo­go­diš­njak. Nje­gov pr­vi do­živ­ljaj Za­gre­ba i odu­šev­lje­nje ko­je ga je po­ni­je­lo osje­ća i danas, ali je ipak za mjes­to živ­lje­nja i ra­da iz­a­brao Ve­li­ku Go­ri­cu. – Pam­tim tre­nu­tak ka­da sam iz­Ugos­ti­telj­skoj išao iz vla­ka na Glav­nom ko­lo­dvo­ru i vi­dio park Zri­nje­vac s dr­vo­re­dom pre­ma Tr­gu ba­na Je­la­či­ća. Taj do­živ­ljaj ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Odu­še­vi­la me i Ve­li­ka Go­ri­ca; park, uli­ce s ka­me­nim koc­ka­ma umjes­to asfal­ta, ugod­ni i do­bri lju­di. Moj otac, ko­ji je s mo­jim stri­cem do­šao u Hr­vat­sku, bio je u dvoj­bi otvo­ri­ti slas­ti­čar­ni­cu u Za­gre­bu ili u Ve­li­koj Gorici. Od­lu­čio se za ma­nji grad, otvo­rio je pr­vu slas­ti­čar­ni­cu u Ve­li­koj Gorici. Za­vo­lio je ovaj kraj, grad i lju­de i zbog to­ga je tu os­tao – go­vo­ri Ze­nu­ni či­ji je stric još dav­ne 1936. go­di­ne do­šao u Su­nju gdje ga je za­te­kao i Dru­gi svjet­ski rat. Go­di­na­ma nitko od obi­te­lji nije znao gdje je i je li živ. Vra­tio se u rod­no se­lo 1945. go­di­ne, a go­di­nu pos­li­je po­veo je mla­đeg bra­ta, Ze­nu­ni­je­va oca, u Su­nju te 1946. u to­me gra­di­ću otvo­rio slas­ti­čar­ni­cu. Slas­ti­čar­stvo je tra­di­ci­ja te al­ban­ske obi­te­lji pa je Ze­nu­ni, ka­da je 1970. dru­gi put do­šao u Hr­vat­sku, nas­ta­vio ško­lo­va­nje u ško­li u za­gre­bač­koj Fran­ko­pan­skoj uli­ci gdje je svla­dao taj­ne slas­ti­čar­skog za­na­ta. U svo­joj slas­ti­čar­ni­ci kom­bi­ni­ra aus­trij­sku, ma­đar­sku i ta­li­jan­sku slas­ti­čar­sku ku­hi­nju, ali nu­di i ori­jen­tal­ne slas­ti­ce, tra­di­ci­onal­ne u al­ban­skom slas­ti­čar­stvu. – Ka­da vo­liš svoj za­nat, nije te­ško ra­di­ti s lju­bav­lju. Obi­telj mi je des­na ru­ka u pos­lu, ali i mo­ji dje­lat­ni­ci. Za­do­vo­ljan sam, ia­ko je kri­za i tre­ba bi­ti skro­man, vo­lje­ti svoj po­sao, ra­di­ti i ži­vje­ti. Ra­dim 14 sa­ti dnev­no i ne­mam kla­sič­nog go­diš­njeg od­mo­ra. Ne ža­lim se ni­kad, nije ta­ko sa­mo me­ni ne­go i os­ta­lim obrt­ni­ci­ma ko­ji su sa­da u vr­lo te­škom po­lo­ža­ju. Tko god vo­di pri­vat­nu tvrt­ku mo­ra se žr­tvo­va­ti, ina­če ne­ma us­pje­ha. Ko­lač je enig­ma, tre­ba ga vo­lje­ti. Tre­ba mno­go odri­ca­nja za do­bar ko­lač, ali tim se pos­lom ne mo­že obo­ga­ti­ti, go­vo­ri Ze­nu­ni ko­ji, su­de­ći po na­gra­da­ma, ite­ka­ko zna taj­nu kva­li­tet­nog ko­la­ča.

Po­sao ko­ji tje­ra na pu­to­va­nja

– Re­do­vi­to idem na se­mi­na­re u Ita­li­ju zbog usa­vr­ša­va­nja, ali ra­do pripremam i slas­ti­ce iz svo­ga dje­tinj­stva. Još imam ka­lu­pe po ko­ji­ma ra­dim ri­bi­ce ko­ji­ma sam, uz os­ta­le ko­la­če, po­čas­tio pu­bli­ku u Mu­ze­ju Tu­ro­po­lja, gdje me ogra­nak Ma­ti­ce hr­vat­ske Ve­li­ka Go­ri­ca pred­sta­vio kao sim­bol gra­da u po­vo­du 35. go­diš­nji­ce mo­ga ra­da. Izu­zet­na mi je čast da je Ma­ti­ca hrvatska po­sve­ti­la iz­lož­bu po­vi­jes­ti slas­ti­čar­stva mo­je obi­te­lji ko­ja je ov­dje po­če­la do­la­skom mo­ga oca – go­vo­ri Ze­nu­ni, ko­ji slo­bod­no vri­je­me pro­vo­di s obi­te­lji te po­nos­no spo­mi­nje svo­je unu­ke, či­ta, ide u ka­za­li­šte, pra­ti kul­tur­ne do­ga­đa­je, pu­tu­je, sni­ma ka­me­rom broj­ne za­nim­lji­vos­ti te ih stav­lja na Yo­uTu­be. – Čo­vjek ne bi mo­gao ži­vje­ti da se ne mo­ti­vi­ra jer je ži­vot bu­ran. Gle­dam na to ova­ko, ra­dim, ali bez op­te­re­će­nja. Tre­ba ma­lo sta­ti na lop­tu jer je ži­vot brz i kra­tak, ali i li­jep. Ni­kad ne­ću re­ći da mi je te­ško, uvi­jek tra­žim iz­laz da bu­de bo­lje. Moj je po­sao in­ten­zi­van, tje­ra me na pu­to­va­nja, da upoz­na­jem no­ve lju­de i kra­je­ve, a ka­da bih imao vi­še nov­ca, vi­še bih i pu­to­vao – ka­že Ze­nu­ni, za ko­jeg se mo­že re­ći da je most iz­me­đu dva­ju na­ro­da i dvi­ju dr­ža­va. Pot­pu­no se uk­lo­pio u druš­tvo, iz­vr­s­no go­vo­ri hr­vat­ski, ali ču­va svoj iden­ti­tet i tra­di­ci­ju. To­me uči i svo­je po­tom­ke, a tru­di se i da pri­pad­ni­ci al­ban­ske ma­nji­ne u Za­gre­bač­koj žu­pa­ni­ji is­ko­ris­te sve mo­guć­nos­ti ko­je im za­kon omo­gu­ća­va.

STAL­NO USAVRŠAVANJE Re­do­vi­to idem na raz­ne se­mi­na­re u Ita­li­ju ra­di usa­vr­ša­va­nja, ali ra­do pripremam i slas­ti­ce iz svo­ga dje­tinj­stva. Još imam ka­lu­pe po ko­ji­ma ra­dim ri­bi­ce

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.