Na­iv­nom To­lu­ši­ću do­go­di­la se Ju­gos­la­vi­ja

Nije se htje­lo ići na po­ni­ža­va­nje pre­mi­je­ra Plen­ko­vi­ća. Os­tav­ljen mu je pros­tor za uz­mak. Pre­mi­jer se ogra­dio od pos­tup­ka svog mi­nis­tra

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Bo­ris­lav Ris­tić

Tko je mo­gao i po­mis­li­ti da će nam ovih da­na pred vra­ti­ma osva­nu­ti no­va Ju­gos­la­vi­ja? Još se lu­đim či­ni da će pri nje­nom os­ni­va­nju ključ­nu ulo­gu odi­gra­ti je­dan hr­vat­ski mi­nis­tar, i to iz des­ne vla­de. Ono što se či­ni­lo ne­mo­gu­ćim i van pa­me­ti pre­tvo­rio je u ži­vu stvar­nost mi­nis­tar po­ljo­pri­vre­de Tomislav To­lu­šić, ko­ji je jed­nim svo­jim po­te­zom us­pio oku­pi­ti pred­stav­ni­ke Sr­bi­je, Ma­ke­do­ni­je, Cr­ne Go­re i Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne na za­dat­ku ko­ji je An­ge­la Mer­kel do­di­je­li­la sr­bi­jan­skom pred­sjed­ni­ku Alek­san­dru Vu­či­ću. Po­ne­kad na­še po­gre­ške mo­gu vo­di­ti do is­ho­da ko­je dru­ga stra­na ne mo­že oče­ki­va­ti ni u naj­lu­đim sno­vi­ma. Kao kad pred svo­jim go­lom do­daš pro­tiv­nič­kom igra­ču lop­tu na vo­lej ili, re­ci­mo, kad se na­mjes­tiš ne­kom da te oša­ma­ri. Tre­ba re­ći da je sam po­vod u od­no­su na žes­ti­nu re­ak­ci­je bio pri­lič­no ne­su­mjer­ljiv, čak bi­za­ran. Bizarnosti i po­ni­ža­va­ju­ćoj iz­liš­nos­ti či­ta­ve si­tu­aci­je sva­ka­ko je pri­do­ni­je­la i zbu­nje­na To­lu­ši­će­va re­ak­ci­ja, kao i nje­go­vi po­kaj­nič­ki iz­ra­zi ža­lje­nja zbog iz­da­va­nja no­vog pra­vil­ni­ka mi­nis­tar­stva po­ljo­pri­vre­de o ca­rin­skim pris­toj­ba­ma na po­ljo­pri­vred­ne pro­izvo­de iz ze­ma­lja iz­van EU, od­mah na­kon što su sti­gle pri­jet­nje o re­ci­proč­nim mje­ra­ma iz Sr­bi­je i dru­gih ze­ma­lja za­pad­nog Bal­ka­na. Pov­la­če­nje iz rin­ga na­kon pr­vog pro­tu­udar­ca ges­ta je ne­kog tko u taj ring nije tre­bao ni ula­zi­ti. Mi­nis­tar se oči­to za ovu bit­ku nije uop­će pri­pre­mio, ni­ti se ba­vio mo­gu­ćim po­s­lje­di­ca­ma i su­šti­nom, već sa­mo po­vr­ši­nom. Ako uop­će mo­že­mo re­ći da je ovo nje­go­va bitka, a ne da mu je ide­ju o po­ve­ća­nju ca­rin­skih na­me­ta na po­ljo­pri­vred­ne pro­izvo­de iz ne­europ­skih ze­ma­lja net­ko do­šap­nuo, re­ci­mo, uz pri­mjed­bu da će tak­va jed­na mje­ra bi­ti iz­vr­s­no prim­lje­na kod pu­bli­ke, po­gla­vi­to one des­ne. Dru­gim ri­je­či­ma, mi­nis­tar To­lu­šić od­lu­čio je igra­ti za ra­ju, za­ne­ma­riv­ši tak­ti­ku. Mar­ke­tin­ški stil miš­lje­nja iona­ko je naj­ja­ča stra­na struč­nja­ka u na­šoj vla­di. Sto­ga i ne ču­di ono što je us­li­je­di­lo: umjes­to do­mo­ljub­nog za­ma­ha i bi­lje­že­nja još jed­ne po­bje­de, već na­kon ob­z­na­nji­va­nja sa­ra­jev­skog ul­ti­ma­tu­ma us­li­je­di­lo je ins­tant­no pov­la­če­nje i po­ni­ža­va­ju­ća ka­pi­tu­la­ci­ja na svim fron­to­vi­ma. Još i vi­še: shva­ti­li smo ko­li­ko je mi­nis­tar To­lu­šić svo­jim po­te­zom dao ogro­man do­pri­nos uje­di­nje­nju ze­ma­lja za­pad­nog Bal­ka­na pro­tiv se­be. Kan­ce­lar­ka Mer­kel mo­že bi­ti za­do­volj­na, jer se je­dan od pri­ori­tet­nih vanj­sko­po­li­tič­kih za­da­ta­ka nje­zi­na na­red­nog man­da­ta već po­čeo os­tva­ri­va­ti zas­lu­gom na­šeg mi­nis­tra. Nije to, na­rav­no, ne­što če­mu je mi­nis­tar To­lu­šić svjes­no te­žio. Tak­va ideja nje­mu za­si­gur­no ne bi mo­gla pas­ti na pa­met. Uos­ta­lom, da je on pla­ni­rao, sva­ka­ko ne bi slao opreč­ne po­ru­ke, ko­ji­ma je kom­pro­mi­ti­rao vlas­ti­tu ini­ci­ja­ti­vu. To­lu­ši­će­va na­iv­nost bi­la je sve s čim se ra­ču­na­lo ka­ko bi pro­ces stva­ra­nja ca­rin­ske uni­je na za­pad­nom Bal­ka­nu en­tu­zi­jas­tič­no za­po­čeo. Re­ak­ci­ja ze­ma­lja po­go­đe­nih To­lu­ši­će­vim no­vim pra­vil­ni­kom do­is­ta je bi­la ins­tant­na, a sve se odi­gra­lo kao po una­pri­jed za­da­nom sce­na­ri­ju, ili je bar iz­gle­da­lo upra­vo ona­ko ka­ko bi kan­ce­lar­ka Mer­kel to i že­lje­la – u du­hu za­jed­niš­tva, so­li­dar­nos­ti i me­đu­sob­nog ra­zu­mi­je­va­nja na­ro­da i na­rod­nos­ti. Od­sus­tvo Al­ba­ni­je i Ko­so­va svje­do­či da tekst sa­ra­jev­skog ul­ti­ma­tu­ma ima pot­pis Be­ogra­da i Vu­čić-Mer­ke­li­či­ne ini­ci­ja­ti­ve okup­lja­nja ze­ma­lja za­pad­nog Bal­ka­na u za­jed­nič­kom pred­sob­lju EU pod vod­stvom Sr­bi­je. To što je za mjes­to oda­ši­lja­nja ul­ti­ma­tu­ma iz­a­bra­no Sa­ra­je­vo, a ne re­ci­mo Be­ograd, svje­do­či o to­me da se nije htje­lo ići na po­ni­ža­va­nje pre­mi­je­ra Plen­ko­vi­ća, već se gle­da­lo os­ta­vi­ti mu pros­tor za uz­mak. To se i do­go­di­lo. Pre­mi­jer se ogra­dio od pos­tup­ka svog mi­nis­tra, ko­ji je u ovo­me is­pao so­ler i svu kriv­nju pri­mio na svo­ja le­đa. Čis­ti efekt ove ope­ra­ci­je: uje­di­nju­je se re­gi­ja pred na­šim vra­ti­ma, a mi igra­mo ulo­gu lju­baz­nog vra­ta­ra i gos­po­di pri­dr­ža­va­mo še­šir. O to­me po­naj­bo­lje go­vo­ri ton sa­mog sa­ra­jev­skog ul­ti­ma­tu­ma, odak­le se mo­glo iš­či­ta­ti si­gur­nost da je stvar već ri­je­še­na, kao i toč­ka 7. za­jed­nič­kog pri­op­će­nja s mi­nis­tar­skog sas­tan­ka, gdje se če­ti­ri dr­ža­ve za­pad­nog Bal­ka­na do­go­va­ra­ju da će i ubu­du­će u ovak­vim si­tu­aci­ja­ma ima­ti za­jed­nič­ki nas­tup. “Do­go­vo­re­no je da se ovak­ve vr­ste mi­nis­tar­skih sas­ta­na­ka, ne­ve­za­no za ak­tu­al­ni pro­blem, odr­ža­va­ju re­dov­no s ci­ljem ot­kla­nja­nja ba­ri­je­ra. Slje­de­ći sas­ta­nak u Skop­lju na­red­nog mje­se­ca.” To­lu­ši­ćev ne­pro­miš­ljen po­tez is­ko­ri­šten je sa­mo kao po­vod, a raz­log su bi­le ve­će am­bi­ci­je ko­je, po sve­mu su­de­ći, na­di­la­ze i prok­la­mi­ra­ne ide­ale os­ni­va­nja ca­rin­ske uni­je; ra­di se o po­li­tič­kom pro­jek­tu. I do­is­ta, ne či­ni li se da je ovaj na­iv­ni po­tez pos­ta­vio te­me­lje ne­če­mu dub­ljem, ne­če­mu što ne nas­ta­je ta­ko spon­ta­no i bez vanj­ske po­dr­ške?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.