Sus­tav Eu­ro­pa-na­ci­ja umi­re u hrop­cu fe­udal­no-cr­k­ve­nog kon­cep­ta ko­ji pri­je­ti uru­ši­ti ci­je­li kon­ti­nent

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

is­ka­zan kon­kret­nim broj­ka­ma. To je ključ­no pi­ta­nje, a ne je li net­ko od tih struč­nja­ka član ko­je stran­ke. Je­di­no mje­ri­lo mo­ra­ju bi­ti tri stva­ri, a to su re­zul­tat, re­zul­tat i re­zul­tat. Ka­ko ste za­do­volj­ni ra­dom Vla­de ot­ka­ko je HNS njen dio? Mis­lim da je po­vra­tak po­li­tič­ke sta­bil­nos­ti pri­mje­tan u svim seg­men­ti­ma druš­tva. Za­do­vo­ljan sam do­sa­daš­njim ra­dom Vla­de, a vje­ru­je­mo da mo­že­mo i bo­lje te da će­mo to i po­ka­za­ti. Oče­ku­jem da se kon­kret­nim re­zul­ta­tom po­t­vr­di ko­li­ko je ova Vla­da bo­lja za Hr­vat­sku od pret­hod­nih dvi­ju. Mis­li­te li da je iz­bjeg­nu­ta opas­nost od no­vih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra? Vje­ru­jem da jest. Po­s­ljed­nje dvi­je go­di­ne zbog ne­po­vje­re­nja i pre­pu­ca­va­nja unu­tar vla­da­ju­će ko­ali­ci­je u jav­nos­ti je stvo­ren do­jam da se po­li­ti­ka ne ba­vi ži­vot­nim pro­ble­mi­ma gra­đa­na, ne­go is­klju­či­vo me­đu­sob­nim od­no­si­ma. Tri go­di­ne po­li­tič­ke sta­bil­nos­ti i fo­ku­sa na stvar­nim pro­ble­mi­ma zem­lju će pro­mi­je­ni­ti na­bo­lje. Ko­li­ku je šte­tu pre­tr­pio HNS od ula­ska u Vla­du? Ne­ri­jet­ko u me­di­ji­ma mo­že­mo vi­dje­ti zlo­na­mjer­ne te­ze ko­je do­la­ze iz re­do­va po­li­tič­ke kon­ku­ren­ci­je, a ko­je po­ku­ša­va­ju stvo­ri­ti sli­ku o ne­kak­vom ra­sko­lu u HNS-u. Na nji­ho­vu ža­lost to­ga ne­ma i to pot­krep­lju­ju či­nje­ni­ce – od ula­ska u Vla­du iz stran­ke je otiš­lo 600-ti­njak lju­di, a pris­tu­pi­lo nam je 150 no­vih čla­no­va. U kon­ti­nu­ite­tu ima­mo sta­bil­nih 40 tisuća čla­no­va, po če­mu smo dru­ga naj­ve­ća stran­ka u Hr­vat­skoj. Kad će se u HNS-u odr­ža­ti no­vi unu­tar­stra­nač­ki iz­bo­ri i ho­će­te li se i vi kan­di­di­ra­ti za pred­sjed­ni­ka? Pr­vi su ko­rak unu­tar­stra­nač­ki iz­bo­ri na lo­kal­nim ra­zi­na­ma do kra­ja go­di­ne, a na­kon to­ga će­mo odr­ža­ti i iz­bor­ni sa­bor stran­ke. Na unu­tar­stra­nač­kim iz­bo­ri­ma sva­ki će se član mo­ći kan­di­di­ra­ti za sve funk­ci­je, a što se me­ne ti­če, bu­du­ći da sam tre­nu­tač­no pot­pu­no oku­pi­ran oba­ve­za­ma u Vla­di, ni­sam još do­nio od­lu­ku ho­ću li se kan­di­di­ra­ti za pred­sjed­ni­ka stran­ke. Je­su li toč­ne in­for­ma­ci­je da je Ivan Vr­do­ljak i da­lje ak­ti­van u stran­ci, pa i u Vla­di, ia­ko nije njen član? Ivan je os­tao član stran­ke, a mi u HNS-u od sva­kog čla­na stran­ke oče­ku­je­mo da bu­de ak­ti­van i po­mog­ne stran­ci, a ta­ko i svo­joj zemlji. Po­s­ljed­njih tje­da­na, na­kon du­go godina, Ivan je na od­mo­ru sa svo­jom obi­te­lji, a da mi po­vre­me­no po­mog­ne svo­jim sa­vje­tom i is­kus­tvom biv­šeg čla­na Vla­de i biv­šeg pred­sjed­ni­ka stran­ke, to je sa­svim nor­mal­no. Te­ško da se to mo­že na­zva­ti “po­pri­lič­nom ak­tiv­noš­ću“. Je li mo­guć i nje­gov po­vra­tak na če­lo HNS-a na­kon sve­ga? Sva­ki član ima se pra­vo kan­di­di­ra­ti se za sve stra­nač­ke funk­ci­je. Kak­vi su nje­go­vi pla­no­vi, naj­bo­lje je da pi­ta­te nje­ga.

Svje­do­či­mo ko­lo­sal­nom pro­ce­su uru­ša­va­nja Eu­ro­pe-na­ci­ja. Fe­udal­no-cr­k­ve­ni sus­tav dro­bi se pred na­ma, a mi se po­na­ša­mo kao da se ni­šta važ­no ne do­ga­đa. Za­tva­ra­ju­ći oči pred ne­iz­bjež­nim, sve se snaž­ni­je i očaj­nič­ki­je po­ku­ša­va­mo ve­za­ti uz na­vod­ne europ­ske ili na­ci­onal­ne tra­di­ci­je, kao da će one za­us­ta­vi­ti ne­za­us­tav­lji­vo. Zbog to­ga se i kon­zer­va­tiv­no pre­tva­ra u re­ak­ci­onar­no, u na­oru­ža­no i za­pje­nje­no, zbog to­ga se so­ci­jal­no pov­la­či u stra­hu od vlas­ti­tog slo­bo­dar­stva uz zeb­nju da bi za­go­va­ra­nje slo­bo­de, jed­na­kos­ti i prav­de mo­glo do­ves­ti do ka­otič­nog kon­flik­ta po­je­din­ca raz­li­či­tos­ti i iden­ti­fi­ka­cij­ske sku­pi­ne. Europ­ski mo­del na­ci­je je mr­tav i s nji­me umi­re ci­je­la epo­ha, a ka­da se ra­di o ne­čem ta­ko ve­li­kom, te­ško je oče­ki­va­ti be­skon­flik­t­ni pro­ces iz­na­la­že­nja al­ter­na­ti­ve. Još je ve­ća ne­iz­vjes­nost u to­me što se ne mo­že sa si­gur­noš­ću re­ći da pos­to­ji bi­lo ka­kav čvr­š­ći fun­da­ment na ko­jem bi se no­va eu­rop­ska struk­tu­ra tre­ba­la iz­gra­di­ti pa se svi oni ko­ji od­bi­ja­ju priz­na­ti ka­ko je “zlat­ni na­ci­onal­ni stan­dard” iz­li­zan i na­pu­šten po­na­ša­ju sve na­sil­ni­je. A ako Eu­ro­pa do­is­ta že­li pre­ži­vje­ti, ona se mo­ra su­oči­ti s mi­je­na­ma i od­ba­ci­ti de­mo­ne svo­je na­vod­ne pre­des­ti­ni­ra­nos­ti kao kon­cept ko­ji se je­di­no si­lom s ne­sa­gle­di­vim po­s­lje­di­ca­ma mo­že odr­ža­va­ti u in­du­ci­ra­noj ko­mi, ali ne i spa­si­ti. Već su odav­no kul­tu­ra i sport po­ka­za­li da se eu­rop­ska tra­di­ci­onal­nost u odu­pi­ra­nju pot­pu­no no­vim od­no­si­ma sna­ga mo­že sves­ti na do­bar vic. Kad po­gle­da­te, re­ci­mo, švi­car­sku no­go­met­nu re­pre­zen­ta­ci­ju, to je po ime­ni­ma u stva­ri bal­kan­ska kon­fe­de­ra­ci­ja. Nje­mač­ki elf odav­no se bar u po­lo­vič­nom omje­ru mo­ra (sim­bo­lič­ki) pi­sa­ti arap­skim broj­ka­ma. Za fran­cu­ske oda­bra­ne vr­ste vi­še se nitko i ne ču­di oko nji­ho­ve pig­men­ta­ci­je, a slič­no je i za bel­gij­ske, ni­zo­zem­ske, en­gle­ske... “Har­tland” je ta­ko pao pod plo­tu­ni­ma zlat­nih me­da­lja i svjet­skih pr­vens­ta­va ko­je su tra­di­ci­jom ne­europ­ski ma­li­ša­ni os­tva­ri­va­li uime tra­di­ci­je ve­li­kih europ­skih na­ci­ja. I dok se to odvi­ja­lo is­pod pod­muk­lih in­to­ni­ra­nja na­ci­onal­nih him­ni, sve je bi­lo u re­du, ali je pro­blem odjed­nom nas­tao ka­da su ti­su­će azi­la­na­ta u ovo­vje­kov­noj ve­li­koj se­obi na­ro­da “ne­pri­pi­tom­lje­no” zap­ljus­nu­le eu­rop­sku dvo­lič­nost, ot­kri­va­ju­ći da se pro­sje­čan Eu­rop­lja­nin nije ka­dar su­oči­ti s vlas­ti­tim ne­europ­skim pra­po­čet­nim ko­ri­je­ni­ma. Uos­ta­lom, što Eu­ro­pa danas uop­će zna­či? Je li to po­li­tič­ki in­te­gra­tiv­ni ok­vir EU ili de­zin­te­gri­ra­ju­ći vr­tlog iz­gub­lje­nih po­je­di­na­ca ko­ji pris­ti­žu i onih ko­ji ih “do­če­ku­ju”? Mo­že li europ­ski sta­ro­sje­di­lac svoj kon­ti­nen­tal­ni po­nos gra­di­ti na vje­ri kao ci­vi­li­za­cij­skoj ek­s­ten­zi­ji i tlap­nji o im­pe­ra­ti­vu kr­š­ćan­ske pre­des­ti­ni­ra­nos­ti? Ot­kud uop­će ta su­ma­nu­ta ideja da pos­to­ja­nje Eu­ro­pe ima smis­la is­klju­či­vo u ok­vi­ru kr­š­ćan­ske dog­me, ako se naj­pri­je zna da ni­kad Eu­ro­pa nije bi­la mo­no­lit­no kr­š­ćan­ska, a ka­da je god to po­ku­ša­la bi­ti, ko­ris­ti­la se me­to­da­ma zas­tra­šu­ju­ćeg čiš­će­nja te­re­na od dru­ga­či­jeg, me­to­da­ma ko­je nas danas sa­blaž­nju­ju kod Is­lam­ske dr­ža­ve. Os­lo­ba­đa­nje europ­skog po­ten­ci­ja­la kao ne­čeg uvjet­no po­zi­tiv­nog po­če­lo je tr­ga­njem iz za­glu­šu­ju­ćeg za­gr­lja­ja kr­š­ćan­skog vjer­skog ek­s­klu­zi­vi­te­ta, ka­da su hu­ma­ni­zam i re­ne­san­sa svje­do­či­li ne o po­bje­di ljud­skog du­ha, ne­go o šes­to iz­gub­lje­nih godina pod čiz­mom već spo­me­nu­tog fe­udal­no-cr­k­ve­nog kon­cep­ta. De­fi­ni­tiv­nog os­lo­bo­đe­nja svih po­ten­ci­ja­la ni­ka­da nije bi­lo jer se fe­udal­no-cr­k­ve­ni ma­nir u modelu dr­ža­ve-na­ci­je do­ko­tu­rao do na­ših da­na, tvr­de­ći da pi­ta­nje su­ve­re­ni­te­ta i ko­lek­tiv­nog op­s­tan­ka mo­že bi­ti pro­ma­tra­no is­klju­či­vo kroz priz­mu re­li­gij­sko-na­ci­onal­ne tra­di­ci­je. To je, na­rav­no, fol­k­lor­no pi­ta­nje, kao i sve­ukup­na tra­di­ci­ja ko­ja bi tre­ba­la obje­di­ni­ti gru­pu da pos­lu­ži in­te­re­su oli­gar­hi­je. Kon­cep­tu ho­će li Eu­ro­pa bi­ti kr­š­ćan­ska ili mus­li­man­ska jed­na­ko­vri­je­dan je kon­cept ho­će li Eu­ro­pa bi­ti ate­is­tič­na ili još ra­di­kal­ni­je – ho­će li se Eu­ro­pa na­po­kon okre­nu­ti bo­gu. Ot­ka­ko je tan­kim pre­gla­sa­va­njem ut­vr­đe­na bo­žan­skost Isu­so­ve pri­ro­de, uči­nje­no je sve da se Isu­sa okre­ne od bo­ga i da se sav nje­gov uni­ver­zal­ni po­ten­ci­jal sve­de na ma­ni­pu­la­tiv­no „daj ca­ru ca­re­vo“. Kr­š­ćans­tvo je ta­ko pos­ta­lo le­gi­ti­ma­ci­jom, ali ne ci­vi­li­za­cij­skom, ne­go usko po­li­tič­kom. Za­to mi je po­seb­no smi­ješ­no slu­ša­ti još uža in­zis­ti­ra­nja na to­me ka­ko je ka­to­li­čans­tvo pre­su­dan za­štit­nik hr­vat­skog iden­ti­te­ta. Mis­lim upra­vo su­prot­no. Bu­du­ći da su Hr­va­ti na ovo po­dru­čje doš­li kao ne­kr­š­ća­ni, oni su se sa­mim po­kr­šta­va­njem mo­ra­li odre­ći svog is­kon­skog iden­ti­te­ta. Po­kr­šta­va­nje je tra­ja­lo sto­lje­ći­ma, a to zna­či da se Tu­ga, Bu­ga, Mu­hlo i dru­gi re­gi­onal­ni li­de­ri baš i ni­su la­ko odri­ca­li svo­je

Hr­va­ti su ova­mo sti­gli kao ne­kr­sti. A da bi se po­kr­sti­li, mo­ra­li su se odre­ći ne­kr­š­ćan­ske tra­di­ci­je

hr­vat­ske tra­di­ci­je u ko­rist tra­di­ci­je kri­ža. Hr­vat­stvo je bi­lo la­ti­ni­zi­ra­no pa su se ne sa­mo mi­se u „na­rod­nim“cr­k­va­ma odvi­ja­le na la­tin­skom sve do pred po­la sto­lje­ća ne­go se toč­no zna tko se i ka­da pr­vi put u Sa­bo­ru usu­dio pro­go­vo­ri­ti hr­vat­ski. Dak­le, hrvatska vjer­ska i po­li­tič­ka le­gi­ti­ma­ci­ja ču­va­na je na stra­nim je­zi­ci­ma. Čak i na „mr­tvom“la­tin­skom. Je­zi­ci ko­ji­ma se danas u sa­bo­ru ču­va hr­vat­ski ukup­ni iden­ti­tet dru­ga­či­ji su uto­li­ko što se ra­di o za­vi­čaj­nim idi­omi­ma, dok bo­di-len­gvidž sudionika u ras­pra­vi naj­češ­će su­ge­ri­ra tra­di­ci­ju gum­na. Ali pus­ti­mo sad to. Po­an­ta je u to­me da se Eu­ro­pu mo­že sa­ču­va­ti je­di­no ako se nju spa­si od – europ­ske tra­di­ci­je. Ra­to­vi, to­ta­li­tar­ni sus­ta­vi, vjer­ski ek­s­klu­zi­vi­tet, fe­udi, di­nas­ti­je, psi­ho­pa­ti, hu­lje i lo­po­vi na vlas­ti, krv­ne osve­te dio su tra­di­ci­je Eu­ro­pe-ko­lek­ti­va, a osva­ja­nje slo­bo­de, bor­ba za jed­na­kost, za so­ci­jal­nu prav­du, za bo­ga kao uni­ver­zal­nu vri­jed­nost, a ne fe­udal­nog ili kor­po­ra­tiv­nog upra­vi­te­lja, za druš­tvo ko­je će sna­gu gra­di­ti na mu­dros­ti i lje­po­ti, e to je Eu­ro­pa-po­je­din­ca ko­ji se usu­dio gle­da­ti i pre­ko ro­vo­va i pre­ko ol­ta­ra. Iz­gled bu­duć­nos­ti no­ve Eu­ro­pe vi­še ne­go ika­da ovi­si baš o tak­vom po­je­din­cu, o nje­go­voj hra­bros­ti da se su­oči s Eu­rop­lja­ni­nom u se­bi i s čo­vje­kom ko­ji mu do­la­zi usu­sret.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.