Maduro ne­ma ka­riz­mu Hu­ga Cha­ve­za, Ve­ne­zu­ela kli­zi pre­ma gra­đan­skom ra­tu

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

broj obi­te­lji iz Špa­njol­ske, Ita­li­je, Por­tu­ga­la, pa i Hr­vat­ske. U to je vri­je­me us­pos­tav­ljen na po­li­tič­koj sce­ni i sus­tav na­zvan Pun­to Fi­jo pakt. Bio je to bi­la­te­ral­ni do­go­vor o po­dje­li vlas­ti i for­mi­ra­nju po­li­tič­kog sus­ta­va s dvi­je ve­li­ke po­li­tič­ke stran­ke – De­mo­krat­ske ak­ci­je i Kr­š­ćan­skih de­mo­kra­ta – ko­je su se smje­nji­va­le na vlas­ti. No stva­ri su se pro­mi­je­ni­le na­kon što se na po­li­tič­koj sce­ni 1992. po­ja­vio ka­riz­ma­tič­ni Hu­go Cha­vez. Do­du­še, taj pot­pu­kov­nik ve­ne­zu­elan­ske voj­ske nije od­mah ra­ču­nao iz­bo­ri­ma osvo­ji­ti vla­du. Naj­pri­je je po­ku­šao iz­vr­ši­ti puč i voj­nim uda­rom pre­uze­ti vlast, no taj je po­ku­šaj pro­pao. Na­kon što je od­le­žao dvi­je go­di­ne za­tvor­ske kaz­ne po­mi­lo­van je i iz­a­šao je na slo­bo­du te os­no­vao svoj Po­kret za pe­tu re­pu­bli­ku, po­li­tič­ku stran­ku ko­ja je pro­mi­ca­la so­ci­ja­liz­ma. Una­toč re­la­tiv­no do­brom stan­dar­du, sta­nov­ni­ci­ma Ve­ne­zu­ele do­ja­di­la je ko­rup­ci­ja i ne­po­ti­zam ko­ji su bu­ja­li me­đu ta­daš­njim ve­ne­zu­el­skim li­de­ri­ma pa Cha­vez sa svo­jom ka­riz­mom, sta­tu­som bor­ca pro­tiv ne­prav­de i za­štit­ni­ka rad­nič­kog slo­ja do­bi­va iz­bo­re 1998. go­di­ne. Is­te go­di­ne os­tva­re­na je naj­ve­ća pro­izvod­nja naf­te u ve­ne­zu­el­skoj po­vi­jes­ti. Cha­vez je pri­ho­de od naf­te, ko­ji su se do ta­da sli­je­va­li u dže­po­ve in­dus­tri­jal­ci­ma, ali i u dr­žav­nu bla­gaj­nu, po­čeo ko­ris­ti­ti na druk­či­ji na­čin – pov­la­če­njem ve­li­kih po­pu­lis­tič­kih po­te­za. Ci­je­nu ben­zi­na u zemlji spus­tio je na ek­vi­va­lent na­ših 12 li­pa za li­tru ka­ko bi svi­ma omo­gu­ćio korištenje naf­t­nog bo­gat­stva ko­je Ve­ne­zu­ela po­sje­du­je. Ali nije uzeo u ob­zir či­nje­ni­cu da crp­lje­nje naf­te do­no­si ve­lik pro­fit, ali zah­ti­je­va i ve­li­ka ula­ga­nja ko­ja se mje­re mi­li­jar­da­ma dolara, po­seb­no te­ška naf­ta kak­va je u ve­ne­zu­el­skim na­la­zi­šti­ma i vr­lo je sku­pa za is­ko­ri­šta­va­nje. Ujed­no, nov­ča­ne re­zer­ve i pri­ho­de od pro­da­je cr­nog zla­ta ko­je se u to vri­je­me pro­da­va­lo po ci­je­ni vi­šoj od sto­ti­nu dolara po ba­re­lu Cha­vez je po­čeo bez ikak­ve za­dr­ške us­mje­ra­va­ti u so­ci­jal­ne pro­gra­me olak­ša­va­ju­ći ži­vot naj­si­ro­maš­ni­jem slo­ju sta­nov­niš­tva, no na­ru­ša­va­ju­ći pri­tom eko­nom­sku sta­bil­nost zem­lje. Na­rav­no, tak­va po­li­ti­ka nije svi­ma od­go­va­ra­la pa je dio in­dus­tri­ja­la­ca or­ga­ni­zi­rao ge­ne­ral­ni štrajk 2002. go­di­ne, a uz to i voj­ni udar. Cha­vez je na­krat­ko ski­nut s vlas­ti, no pod pri­ti­skom naj­si­ro­maš­ni­jeg di­je­la sta­nov­niš­tva, ali i di­je­la voj­ni­ka, dva je da­na kas­ni­je vra­ćen u pred­sjed­nič­ku fo­te­lju. I ta­da je po­če­la osve­ta. Po­ski­dao je sa svih po­zi­ci­ja u dr­ža­vi sve one u či­ju je lo­jal­nost i naj­ma­nje sum­njao. Me­đu os­ta­lim, dao je na­log za ot­pu­šta­nje 19.000 za­pos­le­ni­ka dr­žav­ne naf­t­ne kom­pa­ni­je Pe­tro­leo de Ve­ne­zu­ela (PDVSA), za­mi­je­niv­ši ih se­bi oda­nim lju­di­ma. Nije ra­ču­nao da će tim po­te­zom uni­šti­ti i pro­duk­tiv­nost tvrt­ke jer su ot­kaz do­bi­li i go­to­vo svi struč­nja­ci i in­že­nje­ri ko­je su za­mi­je­ni­li pri­uče­ni naf­ta­ši. Pro­veo je i dje­lo­mič­nu na­ci­ona­li­za­ci­ju svih naf­t­nih pos­tro­je­nja i na­la­zi­šta u zemlji. Stra­ne kom­pa­ni­je mo­ra­le su pre­da­ti ve­ćin­sko vlas­niš­tvo PDVSA-u na svim pos­lo­vi­ma ko­je su u Ve­ne­zu­eli ra­di­le. To­tal, Che­vron, Sta­to­il i BP ne­volj­ko su pris­ta­li na to i za­dr­ža­li se u naf­t­nom pos­lu zem­lje, ma­kar kao ma­njin­ski vlas­ni­ci. ExxonMo­bil i Co­no­coPhil­lips na to ni­su pris­ta­li pa su im pos­tro­je­nja odu­ze­ta, a tvrt­ke pro­tje­ra­ne iz zem­lje.

Bo­li­var­ska re­vo­lu­ci­ja

Pro­izvod­nost je pa­la, pri­ho­di su se sma­nji­li, no uz ra­zi­nu ci­je­ne naf­te od vi­še od sto­ti­nu dolara za ba­rel, pri­ljev nov­ca u dr­žav­nu bla­gaj­nu te fi­nan­cij­ske re­zer­ve bi­li su do­volj­ni za odr­ža­va­nje so­ci­jal­nih pro­je­ka­ta po­put go­to­vo bes­plat­nog go­ri­va za sve sta­nov­ni­ke. A on­da je Cha­vez po­čeo pro­vo­di­ti svo­ju dru­gu ve­li­ku ide­ju – ši­re­nje bo­li­var­ske so­ci­ja­lis­tič­ke re­vo­lu­ci­je. Ne si­lom, već fi­nan­ci­ra­njem ni­za so­ci­ja­lis­tič­kih i mar­k­sis­tič­kih po­kre­ta na po­dru­čju Juž­ne Ame­ri­ke te fi­nan­ci­ra­njem Ku­be ko­ja je u to vri­je­me već bi­la na ru­bu ban­kro­ta jer su do­ta­ci­je iz ne­ka­daš­njeg So­vjet­skog Sa­ve­za bi­le sa­mo dav­na us­po­me­na. Cha­vez je gra­dio svo­ju ka­riz­mu me­đu naj­si­ro­maš­ni­jim slo­je­vi­ma Ve­ne­zu­ela­ca, baš kao i me­đu si­ro­ma­si­ma Juž­ne Ame­ri­ke. Vi­dje­li su ga kao spa­si­te­lja, kao no­vog Si­mo­na Bo­li­va­ra ko­ji će otrg­nu­ti si­ro­maš­ne juž­no­ame­rič­ke zem­lje iz ame­rič­kog utje­ca­ja, kao čo­vje­ka ko­ji će po­kre­nu­ti kon­ti­nent u no­vom smje­ru. Gra­đe­nju nje­go­va imi­dža uve­li­ke je pri­do­ni­je­la i či­nje­ni­ca da je go­vo­rio bez dla­ke na je­zi­ku, da je ula­zio u ver­bal­ne okr­ša­je s ta­daš­njim pred­sjed­ni­kom SAD-a Oba­mom... No, Cha­vez je obo­lio od kar­ci­no­ma i, una­toč svim po­ku­ša­ji­ma ku­ban­skih li­ječ­ni­ka da ga spa­se naj­mo­der­ni­jim me­to­da­ma li­je­če­nja, pre­mi­nuo je 2013. go­di­ne. Za svo­ga je na­s­ljed­ni­ka odre­dio ne­ka­daš­njeg vo­za­ča auto­bu­sa, pos­luš­ni­ka, sin­di­kal­ca i svog in­ti­mu­sa Ni­co­la­sa Ma­du­ra. Tek što je Maduro za­sjeo u fo­te­lju pr­vog čo­vje­ka Ve­ne­zu­ele, zak­li­nju­ći se da će nas­ta­vi­ti Cha­ve­zov put i, ka­ko su to pro­zva­li, no­vu bo­li­var­sku re­vo­lu­ci­ju, do­go­dio se po­tres. Naf­t­ni po­tres. Ame­ri­ka je uve­la teh­ni­ku frak­tu­ri­ra­nja naf­te iz škri­ljev­ca i pre­pla­vi­la tr­ži­šte cr­nim zla­tom ko­je je na­glo iz­gu­bi­lo ci­je­nu. Ba­rel je go­to­vo pre­ko no­ći s oko 145 pao na sa­mo 27 dolara. Ujed­no, na tr­ži­šte je doš­la i ve­li­ka ko­li­či­na iran­ske naf­te ko­ju Te­he­ran nije mo­gao go­di­na­ma iz­vo­zi­ti u do­volj­no ve­li­kim ko­li­či­na­ma zbog sank­ci­ja ko­je su bi­le na sna­zi. Sve je to dje­lo­va­lo ka­tas­tro­fal­no na Ve­ne­zu­elu. Dr­žav­ne za­li­he bi­le su is­tro­še­ne, a no­vac ko­ji se do ta­da sli­je­vao u dr­žav­nu bla­gaj­nu od pro­da­je naf­te na stra­nom tr­ži­štu pre­ko no­ći se sma­njio pet pu­ta. A tro­ško­vi su os­ta­li is­ti... Maduro ni za dla­ku nije mi­je­njao dr­žav­nu po­li­ti­ku, ali je po­čeo gra­di­ti vlas­ti­ti kult lič­nos­ti sma­tra­ju­ći da će mu to bi­ti do­volj­no da se odr­ži na vlas­ti. Po­greš­no. Maduro ni­ka­da nije imao Cha­ve­zo­vu ka­riz­mu, a sad su mu zbog nes­ta­ši­ca le­đa po­če­li okre­ta­ti i oni u ko­je se Cha­vez uvi­jek uz­dao – naj­si­ro­maš­ni­ji. So­ci­jal­ni pro­gra­mi po­če­li su se ga­si­ti, po­če­lo je nes­ta­ja­ti svih ro­ba i na­mir­ni­ca ko­je Ve­ne­zu­ela nije sa­ma pro­izvo­di­la jer vi­še nije bi­lo nov­ca za nji­ho­vu na­ba­vu na stra­nim tr­ži­šti­ma. Sa­da su re­la­tiv­no sit­ni pri­ho­di od naf­te od­la­zi­li na fi­nan­ci­ra­nje voj­ske, po­li­ci­je i dr­žav­nog apa­ra­ta, a os­ta­tak zem­lje po­čeo je gr­ca­ti u bi­je­di. Si­tu­aci­ja je danas ta­ko te­ška da ve­ći­na sta­nov­ni­ka Ve­ne­zu­ele ne­ma mo­guć­nost osi­gu­ra­ti si tri obro­ka na dan, dok bo­li­var, ne­kad vr­lo sta­bil­na va­lu­ta, danas ima sto­pu in­fla­ci­je od oko 700 pos­to na go­di­nu. Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci na uli­ca­ma Ca­ra­ca­sa, ali i ne­ko­li­ko ve­ćih gra­do­va, po­če­li su pro­s­vje­di. Is­pr­va ne pre­tje­ra­no na­sil­ni, no danas je upo­ra­ba gu­me­nih me­ta­ka, su­zav­ca, Mo­lo­tov­lje­vih kok­te­la sva­kod­nev­na po­ja­va. Do sa­da je po­gi­nu­lo vi­še od sto­ti­nu lju­di, no pro­cje­ne go­vo­re da je sa­mo pi­ta­nje da­na kad će se okr­ša­ji gu­me­nim me­ci­ma, pa­li­ca­ma i šta­po­vi­ma pre­tvo­ri­ti u otvo­re­ni su­kob, ka­da će jed­na ili dru­ga stra­na, bi­lo po­li­ci­ja, bi­lo pro­s­vjed­ni­ci, po­seg­nu­ti za va­tre­nim oruž­jem. A Ve­ne­zu­ela će, pri­lič­no je iz­gled­no, uto­nu­ti u gra­đan­ski rat ka­kav već go­di­na­ma gle­da­mo u Si­ri­ji ili Li­bi­ji.

Po­ko­pao sa­mo­ga se­be

Maduro je pri­je ne­ko­li­ko da­na or­ga­ni­zi­rao iz­bo­re na ko­ji­ma je tra­žio od gra­đa­na iz­bor no­vog sa­zi­va par­la­men­ta ko­ji će mu pak da­ti pro­mje­ne Us­ta­va i go­to­vo ap­so­lut­no ov­las­ti u zemlji. Iz­bo­re su pro­s­vjed­ni­ci i čla­no­vi opo­zi­ci­je boj­ko­ti­ra­li pa je no­vi par­la­ment pot­pu­no Ma­du­rov ia­ko je sa­mo dva tjed­na pri­je na ne­for­mal­nom re­fe­ren­du­mu vi­še od osam mi­li­ju­na gra­đa­na za­tra­ži­lo da Maduro ode s vlas­ti. Nje­gov od­go­vor bio je da je voj­ska uhi­ti­la dvo­ji­cu opo­zi­cij­skih vo­đa i ba­ci­la ih u voj­ni za­tvor. Maduro se danas dr­ži na vlas­ti sa­mo uz po­moć voj­ske, no pi­ta­nje je i do ka­da će to tra­ja­ti. Jer ia­ko voj­ska do­bi­va re­do­vi­te i do­bre pla­će, i oni ima­ju obi­te­lji ko­je se dos­lov­no bo­re za pre­živ­lja­va­nje. Do pri­je ne­kog vre­me­na SAD je vje­ro­jat­no ak­tiv­no radio na svr­ga­va­nju Ma­du­ro­va re­ži­ma, no vi­še se ne mo­ra­ju pre­tje­ra­no tr­si­ti. Jer Maduro je ne­ra­ci­onal­nom po­li­ti­kom po­ko­pao sa­mo­ga se­be i pi­ta­nje je kad će si­ći s vlas­ti. Gra­đa­ni Ve­ne­zu­ele na­da­ju se sa­mo da to ne­će otvo­ri­ti još jed­nu spi­ra­lu na­si­lja i po­vu­ći zem­lju du­bo­ko u ka­os gra­đan­skog ra­ta.

Umjes­to da smi­ru­je pro­s­vjed­ni­ke, pred­sjed­nik Nicolas Maduro po­li­tič­kim si ma­ki­na­ci­ja­ma po­ku­ša­va osi­gu­ra­ti ap­so­lu­tis­tič­ke ov­las­ti

Bo­li­var, ne­kad vr­lo sta­bil­na va­lu­ta, danas ima sto­pu in­fla­ci­je od 700 pos­to na go­di­nu, ve­ći­na sta­nov­ni­ka ne mo­že si osi­gu­ra­ti ni tri obro­ka na dan

Biv­ši vo­zač auto­bu­sa Maduro us­tra­je na po­li­ti­ci svog pret­hod­ni­ka, ali mu okre­ću le­đa i oni u ko­je se Cha­vez uvi­jek mo­gao po­uz­da­ti – naj­si­ro­maš­ni­ji

Su­kob pro­s­vjed­ni­ka i sna­ga re­da Već je po­gi­nu­lo vi­še od sto­ti­nu lju­di, a pi­ta­nje je tre­nut­ka kad će se umjes­to gu­me­nih me­ta­ka po­če­ti ko­ris­ti­ti pra­vi

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.