La­ko se umi­re u vir­tu­al­noj igri­ci, ali smrt u obi­te­lji i da­lje je straš­na

Te­olo­zi, fi­lo­zo­fi, bi­oeti­ča­ri, druš­tve­nja­ci tra­že od­go­vor na pi­ta­nje mi­je­nja li se s teh­no­lo­škim na­pret­kom i čo­vje­kov od­nos pre­ma smr­ti

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Pi­še Darko Pa­vi­čić darko.pa­vi­cic@ve­cer­nji.net

Smrt je odu­vi­jek, u svim ra­zvoj­nim fa­za­ma ljud­skih kul­tu­ra i ci­vi­li­za­ci­ja, po­bu­đi­va­la ve­lik in­te­res. Ona je za sva­ko­ga osob­no, ali i za za­jed­ni­cu, bi­la i os­ta­la ono ve­li­ko, ne­poz­na­to i ne­iskus­tve­no dru­go ljud­sko­ga ži­vo­ta, bez ob­zi­ra na to u ko­joj se ži­vot­noj fa­zi i u kak­vom psi­ho­fi­zič­kom sta­nju na­la­zio po­je­di­nac. Smrt je, sto­ga, sve do danas os­ta­la jed­nom od naj­te­žih, ali i pot­pu­no ne­rje­ši­vih za­go­net­ki ljud­sko­ga ži­vo­ta“, pi­še prof. dr. sc. Ivan Markešić s Ins­ti­tu­ta druš­tve­nih zna­nos­ti Ivo Pi­lar u ne­dav­no objav­lje­nom zbor­ni­ku “Čo­vjek i smrt“s is­to­ime­nog znans­tve­no-struč­nog sku­pa ko­ji su pri­je go­di­nu da­na u Za­gre­bu or­ga­ni­zi­ra­li taj ins­ti­tut, Hr­vat­sko ka­to­lič­ko sve­uči­li­šte i udru­ga Po­s­mrt­na pri­po­moć, u po­vo­du 85. ob­ljet­ni­ce Po­s­mrt­ne pri­po­mo­ći. “Kad se go­vo­ri o smr­ti, uvi­jek se pos­tav­lja pi­ta­nje ka­ko go­vo­ri­ti o ne­če­mu što sa­mi ni­smo is­ku­si­li“, pi­še Markešić u uvo­du zbor­ni­ka, od­nos­no “ka­ko go­vo­ri­ti o iz­rav­nom is­kus­tvu smr­ti onih ko­ji su ga stek­li, ali ko­ji, baš za­to što su to is­kus­tvo ima­li, o nje­mu ne mo­gu ni­šta re­ći?“

Ovis­nost još straš­ni­ja

“Čo­vjek svo­ju smrt pro­živ­lja­va sa­mo je­dan­put. Slu­ča­je­vi ‘kli­nič­ke’ smr­ti sa­mo su do­ga­đa­ji na ru­bu smr­ti. Nitko od onih ko­ji su is­ku­si­li ne­ke fe­no­me­ne kli­nič­ke smr­ti nije stvar­no umro pa se opet vra­tio u ži­vot“, pi­še prof. dr. Mijo Nikić, sve­će­nik i psi­ho­log s Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Druž­be Isu­so­ve, do­da­ju­ći ka­ko “pred su­di­štem zna­nos­ti ta se sta­nja mo­gu do­ves­ti u ve­zu s tzv. ‘stres-si­tu­aci­ja­ma’, gdje ne­dos­ta­tak ki­si­ka i glu­ko­ze pa iz­lu­či­va­nje en­do­mor­fi­na itd. iz­a­zi­va ‘vi­zi­je’ kak­ve mo­gu ima­ti al­ko­ho­li­ča­ri u svo­me de­li­ri­ju ili put­ni­ci ko­ji se smr­za­va­ju u sni­je­gu“. Markešić ka­že da zna­mo ka­da nas­tu­pa smrt kod dru­gih, ali ne zna­mo do ka­da tra­je te ne zna­mo ka­ko iz­gle­da ono što umi­re te os­ta­je li traj­no mr­tvim. “Sto­ga se s pra­vom pos­tav­lja i pi­ta­nje: što je on­da vječ­no – ži­vot ili smrt?“, pi­še on i do­da­je, da bi se ipak osmis­li­lo ovu vre­men­ski ogra­ni­če­nu eg­zis­ten­ci­ju i da bi se smrt uči­ni­lo ma­nje važ­nom, stvo­re­ni su vi­šes­tru­ki re­li­gij­ski, fi­lo­zof­ski, svje­to­na­zor­ski, kul­tu­ro­lo­ški obras­ci o pos­to­ja­nju ta­mo ne­kog sa­svim druk­či­jeg, ne­tje­les­nog, u sva­kom slu­ča­ju ne­ko­ga pret­pos­tav­lje­no­ga ži­vo­ta na­kon smr­ti u ta­mo ne­kom pret­pos­tav­lje­nom i druk­či­jem svi­je­tu. “U go­to­vo svim re­li­gi­ja­ma nas­to­ji se uvje­ri­ti lju­de da na­kon smr­ti ima ne­ko Neg­dje, Ne­što ili Net­ko/Ne­ki. Nitko nije si­gu­ran je li to zbi­lja ili ob­ma­na. Sve je u fa­zi pret­pos­tav­ke. Me­đu­tim, za one ko­ji vje­ru­ju, npr. za kr­š­ća­ne, mus­li­ma­ne ili pak ži­do­ve, smrt nije kraj, ona je tek ne­izos­ta­van i pri­je­ko po­tre­ban pre­la­zak u je­dan no­vi ži­vot“, objaš­nja­va Markešić. No čo­vje­ku je ima­nen­tan bi­jeg od smr­ti, od­nos­no raz­miš­lja­nja o njoj i nje­zi­no pri­hva­ća­nje. Prof. dr. sc. An­te Vuč­ko­vić s Ka­to­lič­kog bo­gos­lov­nog fa­kul­te­ta u Splitu ka­že ka­ko lju­di “smrt naj­pri­je os­tav­lja­ju po stra­ni“, jer “sve ma­nje lju­di umi­re u svo­jim ku­ća­ma, okru­že­no čla­no­vi­ma obi­te­lji, a sve ih je vi­še u bol­ni­ca­ma, sta­rač­kim do­mo­vi­ma ili u po­ne­kom ri­jet­kom hos­pi­ci­ju“i “to po­ka­zu­je ko­li­ko su na­še pre­dodž­be o do­broj i po­želj­noj smr­ti da­le­ko od sva­kod­nev­ne zbi­lje”. “Po­želj­na smrt pos­ta­la je upra­vo na­gla smrt. Na­gla i bez­bol­na. Ako se u vjer­nič­koj pre­dodž­bi strah od smr­ti ve­zao uz strah od vječ­ne sud­bi­ne, od gu­bit­ka ra­ja i pri­jet­nje pak­lom, na­še vri­je­me je strah ve­zan uz kraj ži­vo­ta pre­mjes­ti­lo na strah od du­go­ga umi­ra­nja i na­da­sve na strah od bol­no­ga umi­ra­nja te po­sve ne­po­želj­ne i po­ni­ža­va­ju­će ovis­nos­ti o tu­đoj po­mo­ći“, pi­še Vuč­ko­vić do­da­ju­ći ka­ko “smrt nije to­li­ko straš­na“, već je “straš­ni­je umi­ra­nje, osam­lje­nost i ovis­nost“. Da je umi­ra­nje uvi­jek bi­lo te­ško, ali da je danas ono “je­zi­vi­je, usam­lje­ni­je, ne­ka­ko vi­še me­ha­nič­ko, de­per­so­na­li­zi­ra­no i de­hu­ma­ni­zi­ra­no“, pi­še dr. Mijo Nikić, objaš­nja­va­ju­ći da je to sto­ga što se “čo­vjek nije na­učio su­sres­ti sa smr­ću dos­to­jans­tve­no, pri­hva­ća­ju­ći ono što je ne­iz­bjež­no“. “Ljud­sko bi­će mo­že za­mis­li­ti i pri­hva­ti­ti či­nje­ni­cu da dru­gi umi­ru, ali neg­dje du­bo­ko u svo­joj pod­svi­jes­ti čo­vjek je uvje­ren da on ne­će umri­je­ti, da se smrt do­ga­đa sa­mo dru­gi­ma, a ne nje­mu. Me­đu­tim, kad smrt ipak po­ku­ca i na vra­ta nje­go­ve ku­će, upo­treb­lja­va raz­ne strategije od­nos­no psi­ho­lo­ško-obram­be­ne me­ha­niz­me da ubla­ži strah od vlas­ti­tog umi­ra­nja i sa­me smr­ti“, pi­še Nikić na­vo­de­ći pet sta­di­ja su­oča­va­nja sa svo­jom te­škom di­jag­no­zom, smr­ću i umi­ra­njem, kroz is­tra-

Zna­mo kad nas­tu­pa smrt kod dru­gih, ali ne zna­mo os­ta­je li ono što umi­re traj­no mr­tvim. Što je on­da vječ­no – ži­vot ili smrt? PROF. DR. IVAN MARKEŠIĆ Ins­ti­tut Ivo Pi­lar Umi­ra­nje je danas je­zi­vi­je ne­go pri­je, usam­lje­ni­je, ne­ka­ko vi­še me­ha­nič­ko, de­per­so­na­li­zi­ra­no i de­hu­ma­ni­zi­ra­no PROF. DR. MIJO NIKIĆ Fi­lo­zof­ski fakultet Druž­be Isu­so­ve

Dr­ža­nje smr­ti po­da­lje od se­be u da­naš­nje vri­je­me, dr­ži fra An­te Vuč­ko­vić, mo­gu­će je i nje­zi­nim mno­že­njem u vir­tu­al­nom i fik­tiv­nom svi­je­tu pa su me­di­ji pu­ni umi­ra­nja

ži­va­nja Eli­sa­beth Ku­bler-Ross, naj­is­tak­nu­ti­je struč­nja­ki­nje za smrt i umi­ra­nje. U pr­vom sta­di­ju pa­ci­jent do­živ­lja­va te­šku osam­lje­nost i upo­treb­lja­va “me­ha­ni­zam ne­gi­ra­nja“ili ni­je­ka­nja objek­tiv­ne stvar­nos­ti ko­ji slu­ži kao “tam­pon na­kon neo­če­ki­va­nih šo­ki­ra­ju­ćih vi­jes­ti“. Dru­gi sta­dij ka­rak­te­ri­zi­ra ljut­nja, ko­ju pa­ci­jent us­mje­ra­va čes­to na dru­ge, naj­češ­će čla­no­ve vlas­ti­te obi­te­lji, li­ječ­ni­ke, me­di­cin­sko osob­lje, pa i na sa­mo­ga Bo­ga. Tre­ći sta­dij je “po­ga­đa­nje“, u ko­je­mu se že­li pos­ti­ći ne­ka vrsta “spo­ra­zu­ma“s Bo­gom. Na­kon nje­ga kao če­t­vr­ti sli­je­di de­pre­si­ja, ka­da pa­ci­jent osje­ća da gu­bi sve ono što vo­li i sve ono što mu je mno­go zna­či­lo u ži­vo­tu. No ta­da bi, ka­že dr. Ross, bi­lo “kon­tra­dik­tor­no re­ći mu da ne bu­de ža­los­tan jer svi smo mi stra­ho­vi­to ža­los­ni ka­da iz­gu­bi­mo vo­lje­nu oso­bu“, pa “ako mu se do­pus­ti iz­ra­zi­ti svo­ju bol, do­ži­vjet će ko­nač­no pri­hva­ća­nje mno­go lak­še“. Dak­le, “pri­hva­ća­nje“ono­ga što je ne­iz­bjež­no i što se na po­čet­ku ni­je­ka­lo pe­ti je sta­dij.

Za­što je pa­met­ni­je vje­ro­va­ti

Dr­ža­nje smr­ti po­da­lje od se­be u da­naš­nje vri­je­me, ka­ko dr­ži fra An­te Vuč­ko­vić, mo­gu­će je i nje­zi­nim “mno­že­njem u vir­tu­al­nom i fik­tiv­nom svi­je­tu”. “Me­di­ji su pu­ni umi­ra­nja. Te­ško da mo­že­mo gle­da­ti ne­ki film a da ne vi­di­mo i ne­ku smrt. Ona mo­že bi­ti ho­ti­mi­ce na­sil­na, kao što su ubi­ja­nja, ili slu­čaj­na, kao što su pri­rod­ne ka­tas­tro­fe ili ne­sre­će uz­ro­ko­va­ne ljud­skom po­gre­škom. Smr­ti su se um­no­ži­le i u vir­tu­al­nim igra­ma u ko­ji­ma igrač vi­še na­pre­du­je što vi­še ubi­ja. Pre­mje­šta­nje smr­ti u sve­pri­sut­ni vir­tu­al­ni svi­jet či­ni smrt sva­kod­nev­nom i pre­poz­nat­lji­vom, ali is­to­dob­no stvar­nu smrt da­le­kom i nes­tvar­nom. Na­čin da po­bjeg­nem od svo­je smrt­nos­ti jest da se sa smr­ću su­sret­nem u igra­ma ili u za­ba­vi. Od ne­pod­noš­lji­va umi­ra­nja ba­ke u su­sjed­noj so­bi naj­lak­še je po­bje­ći u vir­tu­al­ne smr­ti na fil­mu ili igri“, mis­li dr. Vuč­ko­vić. On na­vo­di i pri­mjer sv. Maj­ke Te­re­zi­je ko­ju je svi­jet još pri­je pro­gla­še­nja sve­tom pre­tvo­rio u iko­nu po­mo­ći naj­si­ro­maš­ni­ji­ma i od­ba­če­ni­ma, no tek smo na­kon nje­zi­ne smr­ti doz­na­li u kak­voj je unu­tar­njem mra­ku ži­vje­la. “To pri­je ni­smo zna­li. To je ot­krio pro­ces pro­gla­še­nja bla­že­nom pa po­tom sve­tom. Nje­zin mrak zr­ca­li mrak Isu­so­ve že­đi na kri­žu. Nje­zi­na lju­bav mo­ra da je bi­la ne­mjer­lji­va kad je to­li­ko godina mo­gla lju­bi­ti i či­ni­ti dje­la lju­ba­vi i is­to­dob­no bi­ti u mra­ku ne­vje­re i uda­lje­nos­ti od Bo­ga, no ka­da ju je Isus po­zvao ri­je­či­ma: ‘Do­đi, bu­di svje­tlo mo­je’, po­sve ga je ra­zu­mje­la“, pi­še dr. Vuč­ko­vić do­da­ju­ći da “trag vo­lje da svoj ži­vot i svo­ju smrt su­obli­či­mo pra­uzo­ru, na­ći će­mo na na­šim grob­lji­ma“, jer je “ve­ći­na gro­bo­va obi­lje­že­na kri­žem”. “Križ je sred­stvo ubi­ja­nja i pred­stav­lja okrut­nu i sra­mot­nu smrt. Ali Krist je križ svo­jom smr­ću pre­tvo­rio u spa­se­nje. Nje­gov križ od ta­da sto­ji u svje­tlu us­kr­s­nu­ća. Vo­lja umi­ru­ćih i onih ko­ji iza njih os­ta­ju vo­lja je da ne nes­ta­ne ono što je dra­go­cje­no i da umr­li ži­vot us­kr­s­ne na no­vi ži­vot. Za­to kri­že­vi na gro­bo­vi­ma”, tu­ma­či fra An­te Vuč­ko­vić. Dr. Nikić ka­že ka­ko je čo­vjek ra­zum­no bi­će i da po svo­joj na­ra­vi tra­ži smi­sao sve­ga što mu se či­ni i što mu se do­ga­đa pa je svjes­tan i da je smrt stvar­nost od ko­je ne mo­že po­bje­ći. “Za ate­is­ta, pa i ag­nos­ti­ka, smr­ću se čo­vjek po­ni­šta­va i vra­ća u ni­šta­vi­lo, a is­tin­ski vjer­nik, kr­š­ća­nin, vje­ru­je da u smr­ti Bog zo­ve čo­vje­ka k se­bi. ‘Ja ne umi­rem, ja ula­zim u svoj ži­vot’, us­klik­nu­la je sv. Ma­la Te­re­zi­ja pri­je svo­je smr­ti, ko­ja se do­go­di­la u 24. go­di­ni nje­zi­na ži­vo­ta. Po­štu­ju­ći ide­olo­ško uvje­re­nje sva­ke oso­be i nje­zi­nu od­lu­ku da iz­a­be­re ate­is­tič­ki ili ag­nos­tič­ki svje­to­na­zor, že­lim na­gla­si­ti da uvje­re­nje čo- vje­čans­tva na glo­bal­noj ra­zi­ni ide u prilog oni­ma ko­ji vje­ru­ju u za­grob­ni ži­vot”, pi­še p. Mijo Nikić do­da­ju­ći da “na­su­prot na­le­tu ate­is­tič­ko-ag­nos­tič­kog svje­to­na­zo­ra, vjer­ni­ci in­te­lek­tu­al­ci tre­ba­li bi vi­še na­gla­ša­va­ti stav da je pa­met­ni­je vje­ro­va­ti ne­go ne vje­ro­va­ti”. “Uos­ta­lom, to je već dav­no us­t­vr­dio fi­lo­zof i fi­zi­čar Pas­cal svo­jim do­ka­zom iz ok­la­de za Bož­ju op­s­toj­nost. Ljud­ska je du­ša po na­ra­vi vjer­nič­ka, ona mo­že i že­li vje­ro­va­ti. Us­kra­ti­ti joj tu mo­guć­nost zna­či na­no­si­ti na­si­lje vlas­ti­toj na­ra­vi. Ne vje­ro­va­ti u mo­guć­nost za­grob­nog ži­vo­ta ili čak is­mi­ja­va­ti one ko­ji u to vje­ru­ju zna­či­lo bi za­tvo­ri­ti se­bi ho­ri­zon­te na­de i prak­tič­ki za­ni­je­ka­ti da ži­vot ima smi­sao jer, ako se smrt ne mo­že osmis­li­ti i nad­v­la­da­ti, on­da ni ži­vot ne­ma smis­la. Ta­kav stav imao bi on­da des­truk­tiv­ne učin­ke na psi­ho­lo­škoj, a još vi­še na du­hov­noj ra­zi­ni ljud­ske osob­nos­ti”, ka­že dr. Nikić.

Sim­bo­li­ka kri­ža Vo­lja umi­ru­ćih i onih ko­ji iza njih os­ta­ju vo­lja je da ne nes­ta­ne ono što je dra­go­cje­no i da umr­li ži­vot us­kr­s­ne na no­vi ži­vot, ka­že prof. dr. An­te Vuč­ko­vić

Zbor­nik Čo­vjek i smrt zbir­ka je ogle­da s is­to­ime­nog znans­tve­nos­truč­nog sku­pa odr­ža­nog pri­je go­di­nu da­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.