Sta­rost

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Krunoslav Šet­ka ro­đen je 1971. u Ko­nji­cu. Do sa­da je obja­vio zbir­ku pje­sa­ma Ne­moj, pjes­ni­če (2008.) i dram­ski ro­man Jazz ro­man (2009.). Objav­lji­vao je u ča­so­pi­si­ma Osvit, Mo­tri­šta, Mo­guć­nos­ti, Ri­ječ, Te­ma, Afir­ma­tor, Pro­za­onli­ne… Do­bit­nik je pr­ve na­gra­de za naj­bo­lju krat­ku dra­mu iz BiH na na­tje­ča­ju Naš čo­vjek u Her­ceg No­vom 2007. go­di­ne (Ulo­mak iz Jazz ro­ma­na) te tre­ća na­gra­de Ma­te Ra­os za naj­bo­lju neo­bjav­lje­nu krat­ku pri­ču na na­tje­ča­ju Ma­ti­ce hr­vat­ske ogra­nak Vr­go­rac 2011. go­di­ne (pri­ča Sa­ra­jev­ski nok­tur­no). Član je Druš­tva hr­vat­skih knji­žev­ni­ka Her­ceg-Bos­ne.

Ja­nja i Jo­sip se poz­na­ju vi­še od pe­de­set godina. Pri­je par godina su pros­la­vi­li zlat­ni pir. U mi­ro­vi­ni su već sko­ro dva­de­set godina. Ni­su za­do­volj­ni iz­no­som svo­jih mi­ro­vi­na. Kao pro­s­vjet­ni dje­lat­ni­ci su zas­lu­ži­li vi­še. Krh­kog su zdrav­lja i u po­od­mak­loj sta­ros­ti pa pu­no nov­ca tro­še na li­je­ko­ve. Jo­sip se ne usu­di vi­še vo­zi­ti auto. Od­lu­či­li su auto pro­da­ti ka­ko bi do­bi­li ne­što do­dat­nih sred­sta­va. Jo­sip nije mo­gao ni za­mis­li­ti ka­ko će jed­nom do­ći vri­je­me da on ne­će us­pje­ti, iz pr­ve, par­ki­ra­ti auto na par­kir­nom mjes­tu. Da­pa­če, sa­da se umo­ri mo­ta­njem vo­la­na, par­ki­ra­ju­ći auto, pa na­mje­šta auto iz vi­še ku­to­va ne bi li us­pješ­ni­je par­ki­rao. No osje­ćaj ori­jen­ta­ci­je ga iz­da­je, kao i re­flek­si, pa mu, ne­ri­jet­ko, lju­di tru­be da se sklo­ni s ces­te jer, po shva­ća­nju mla­đih lju­di, Jo­sip vo­zi pre­vi­še spo­ro. Uvi­jek sam se ču­dio že­na­ma ka­ko im tre­ba aero­drom­ski pros­tor za par­ki­ra­ti auto, a sad je i me­ni po­tre­ban is­ti ta­kav pros­tor, re­kao je Jo­sip Ja­nji dok su ru­ča­li za sto­lom. Uvi­jek si se pri­je lju­tio na že­ne ko­je spo­ro vo­ze, a sad i te­bi svi­ra­ju dok vo­ziš, do­da­la je Ja­nja. Da, tek ih sad ra­zu­mi­jem. Nije strah od vož­nje je­di­ni strah ko­ji Jo­sip ima. Ima i strah od po­šta­ra ko­ji im do­no­si mi­ro­vi­nu. Na­ime, taj po­štar je biv­ši Jo­si­pov đak i ljut je na nje­ga što mu je da­vao je­di­ni­ce u ško­li. Da mi ti ni­si da­vao je­di­ni­ce, ja sad ne bih bio po­štar, bio bih ne­što vi­še, re­kao mu je ne­dav­no taj čo­vjek pri uru­či­va­nju mi­ro­vi­ne. Jo­sip je po­mis­lio ka­ko je mo­žda bo­lje ta­ko jer po­štar ima du­plo ve­ću pla­ću od nas­tav­ni­ka. Nije mu to re­kao. Nije mu smio ni­šta re­ći. Stra­ho­vao je da ga još i ne uda­ri, jer do­volj­na bi bi­la i sna­ga obič­nog vje­tra pa da Jo­sip pos­ta­ne nes­ta­bi­lan na no­ga­ma, a ne si­la ovo­ga čo­vje­ka, u naj­bo­ljim go­di­na­ma, ko­ji je imao ner­voz­ne po­kre­te dok je go­vo­rio i mr­zo­volj­no li­ce. Ina­če, Ja­nja i Jo­sip, u po­s­ljed­nje vri­je­me, ne­ra­do otva­ra­ju vra­ta bi­lo ko­mu tko je ne­poz­nat, a ne­poz­na­ti lju­di, pre­te­ži­to, zvo­ne na vra­ti­ma. To su pro­sja­ci ili Je­ho­vi­ni svje­do­ci ili ne­ki ko­ji pi­ta­ju sta­nu­je li odre­đe­na oso­ba u nji­ho­voj zgra­di. Za­pra­vo, ne zna­ju oni tko sve mo­že po­zvo­ni­ti na vra­ta; mo­gu i lo­po­vi i ubo­ji­ce. Zbog to­ga oni vi­še ni­kom ne­poz­na­tom ne otva­ra­ju jer se bo­je za vlas­ti­te ži­vo­te. Sva nji­ho­va rod­bi­na i pri­ja­te­lji su umr­li, ta­ko da su Ja­nja i Jo­sip os­ta­li sa­mi. Dje­ce ni­su ni ima­li. Ima­ju ne­ća­ke u ino­zem­s­tvu, ali s nji­ma ne­ma­ju ni­kak­vog kon­tak­ta. Je­di­na poz­na­ta oso­ba ko­ja zvo­ni na nji­ho­va vra­ta je po­štar, i, jed­nom go­diš­nje, za bla­gos­lov ku­ća, žup­nik. Ras­prav­lja­ju o to­mu tre­ba li ovo­mu po­šta­ru otva­ra­ti vra­ta jer su ga se po­če­li bo­ja­ti. Mo­žda je bo­lja op­ci­ja da do­bi­va­ju mi­ro­vi­nu pre­ko ra­ču­na ban­ke, ia­ko Ja­nja i Jo­sip ne­ra­do od­la­ze u grad jer im od­la­zak do gra­da stva­ra do­dat­ni na­por. Svo­je ra­ču­ne na ban­ci su uga­si­li kad su po­če­li pri­ma­ti mi­ro­vi­nu pre­ko po­šte. Ni­kak­ve ušte­đe­vi­ne ni­su ni ima­li. No, ako bu­de po­treb­no, otvo­rit će opet svo­je ra­ču­ne na ban­ci. Do ban­ke se tre­ba­ju vo­zi­ti tak­si­jem jer ban­ka nije bli­zu nji­ho­ve zgra­de. Ja­nja sma­tra ka­ko će ima­ti ma­nje ne­ugod­nos­ti ta­ko ne­go što ih ima­ju s tim po­šta­rom. Umo­re se njih dvo­je dok pri­je­đu pre­ko sta­na ne­ko­li­ko pu­ta. To­li­ko su sta­ri i iz­ne­mo­gli. Od­la­zak u grad, i za jed­no i dru­go, pred­stav­lja pra­vi pot­hvat. No, naj­ve­ći od svih stra­ho­va, ko­je ima­ju, je strah od smr­ti, i to vi­še od smr­ti brač­nog part­ne­ra ne­go od vlas­ti­te. Jed­no od njih dvo­je će, jed­nom, mo­ra­ti nas­ta­vi­ti ži­vje­ti sa­mo, i ta ih spoz­na­ja pla­ši. Usam­lje­nost im se či­ni go­ra od smr­ti. Stal­no mo­le za sret­nu smrt, da ne bu­de pat­nje. Dok su bi­li mla­đi, mo­li­li su za pu­no dru­gih stva­ri. Sa­da sa­mo za sret­nu smrt. Jo­sip mis­li ka­ko ta­mo va­ni ima pu­no tak­vih lju­di kao što je ovaj po­štar ko­ji sa­mo če­ka­ju da mu se osve­te za sve one je­di­ni­ce što im je po­di­je­lio ti­je­kom svo­je nas­tav­nič­ke ka­ri­je­re. Nije sad si­gu­ran je li po­di­je­lio pu­no je­di­ni­ca ili nije, ali ne­ki se strah uvu­kao u nje­ga gle­de te pro­ble­ma­ti­ke, pa je i Ja­nju upi­tao bo­ji li se, mo­žda, i ona osve­te zbog je­di­ni­ca ko­je je da­va­la svo­joj dje­ci. Ja­nja, ili je bi­la hra­bri­ja od nje­ga, ili se tom pro­ble­ma­ti­kom nije pre­vi­še op­te­re­ći­va­la, rek­la je ka­ko se ni­ko­ga ne bo­ji jer je, po nje­zi­nom miš­lje­nju, uvi­jek pra­ved­no pos­tu­pa­la. I ja sam pra­ved­no pos­tu­pao, re­kao je Jo­sip, ali se zbog te prav­de, upra­vo, i bo­jim; i tko mi jam­či da ne­ću sjes­ti u ne­ki tak­si ko­ji vo­zi ne­ki moj biv­ši đak ne­za­do­vo­ljan svo­jim ži­vo­tom pa mi on­da stva­ra­ti pro­ble­me is­te kao i ovaj po­štar. To je ma­nje iz­gled­no, uz­vra­ti­la je Ja­nja, na­po­mi­nju­ći ka­ko tak­si­jem idu i do li­ječ­ni­ka i lje­kar­ne. Da, ali ne mo­ra­mo još i u ban­ku. Jo­sip je uvi­jek imao ne­ku aver­zi­ju pre­ma ban­ci. On nije ni­ka­da slo­vio kao strog nas­tav­nik. Da­pa­če, slo­vio je kao drag i pris­tu­pa­čan čo­vjek, uvi­jek spre­man po­mo­ći ako ne­kom đa­ku odre­đe­na ma­te­ri­ja nije iš­la od ru­ke. Je­di­no kad ne­ki đak, uis­ti­nu, nije htio na­uči­ti odre­đe­no gra­di­vo, on­da mu je bio pri­si­ljen da­ti je­di­ni­cu. Nije bi­lo pu­no tak­vih, sje­ća se Jo­sip, no sa­svim do­volj­no da mu za­gor­ču­ju ži­vot ako ho­će. Mo­žda se pri­je dva­de­set godina Jo­sip ne bi uop­će os­vr­tao na tu pro­ble­ma­ti­ku, ali što je sta­ri­ji, to mu se či­ni sve straš­ni­je i straš­ni­je. Da­ne su Ja­nja i Jo­sip pro­vo­di­li u raz­miš­lja­nju ko­ji im je bo­lji na­čin pri­ma­nja mi­ro­vi­na. Sva sre­ća pa se po­šta na­la­zi bli­zu nji­ho­ve zgra­de. Ta­ko ni­su bi­li pri­si­lje­ni uzi­ma­ti tak­si kad kre­nu na po­štu pla­ća­ti ra­ču­ne, no ni­ka­da ne zna­ju ko­ga mo­gu oče­ki­va­ti i ta­mo na šal­te­ru za pla­ća­nje. Mo­žda opet ne­kog svog biv­šeg đa­ka. Mje­sec da­na je br­zo proš­lo i opet je doš­lo vri­je­me pri­ma­nja mi­ro­vi­ne. Čim su za­ču­li zvo­no na vra­ti­ma, zna­li su ka­ko se ra­di o po­šta­ru. Jo­si­pu se ni­su otva­ra­la vra­ta, ali mo­rao je. Kad je otvo­rio, vi­dio je ne­kog dru­gog po­šta­ra ka­ko mu iz tor­bi­ce va­di mi­ro­vi­nu. Kad ga je upi­tao gdje je pri­jaš­nji po­štar, ovaj je od­go­vo­rio ka­ko je do­bio pre­mje­štaj na dru­go rad­no mjes­to u po­šti. Sa­mo da nije na šal­te­ru za pla­ća­nje ra­ču­na, po­mis­lio je Jo­sip. Od­mah je upi­tao po­šta­ra u ko­ju je os­nov­nu ško­lu išao. Kad je re­kao ka­ko je išao u ne­ku dru­gu os­nov­nu ško­lu, u ko­joj Ja­nja ni Jo­sip ni­su pre­da­va­li, Jo­sip se od­mah obra­do­vao i os­ta­vio mu je na­poj­ni­cu ve­ću ne­go ijed­nom ko­no­ba­ru u ži­vo­tu. Taj su se dan Ja­nja i Jo­sip po­čas­ti­li na­ru­čiv­ši pi­zzu te­le­fo­nom i, iz ne­kog raz­lo­ga se, uop­će, ni­su bo­ja­li da bi im dos­tav­ljač pi­zze mo­gao bi­ti ne­ki nji­hov biv­ši đak.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.