Zna­nost ne zna objas­ni­ti sli­ku na plat­nu iz Gu­ada­lu­pea

ZNA­NOST NE­MA OD­GO­VO­RA NA PLATNO IZ 16. STO­LJE­ĆA S NJEZINOM SLIKOM. ZA NJE­GA NE VRIJEDE ZAKONI FIZIKE

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page -

si­ju, uz od­go­va­ra­ju­ću pro­mje­nu le­ća na of­tal­mo­sko­pu mo­že­mo vi­dje­ti sli­ku na dnu oka. Us­mje­ri­mo li svje­tlo of­tal­mo­sko­pa na ša­re­ni­ce oči­ju na ovoj sli­ci Bla­že­ne Dje­vi­ce Ma­ri­je, jav­lja se is­ta tak­va re­flek­si­ja. Kao po­s­lje­di­ca te re­flek­si­je ša­re­ni­ca pos­ta­je is­pu­nje­na svje­tloš­ću ko­ja se ši­ri pre­ma van, što stva­ra efekt kon­kav­nos­ti. (...) Tak­vu re­flek­si­ju ni­je mo­gu­će os­tva­ri­ti na rav­noj po­vr­ši­ni.” To­ri­ja La­vo­ig­net je uz po­moć of­tal­mo­sko­pa pre­gle­dao oči na broj­nim sli­ka­ma iz­ra­đe­ni­ma raz­li­či­tim teh­ni­ka­ma, kao i nji­ho­ve fo­to­graf­ske ko­pi­je, ali nig­dje ni­je re­gis­tri­rao slič­nu re­flek­si­ju. Po­ka­za­lo se da Ma­ri­ji­ne oči na sli­ci iz Gu­ada­lu­pea po­sje­du­ju sve ka­rak­te­ris­ti­ke ži­vo­ga ljud­skog oka. To ne vri­je­di za dru­ge Gospine slike, pri­mje­ri­ce ko­je su iz­ra­di­li Ra­fa­el, Mu­ril­lo ili van Dyck – pi­šu Gor­ny i Ro­ski­on, na­vo­de­ći ka­ko je tvrt­ka Ko­dak za is­tra­ži­va­nja us­tu­pi­la naj­na­pred­ni­ju fo­to­graf­sku opre­mu, ko­jom se doš­lo do za­ključ­ka da je sli­ka u ša­re­ni­ca­ma kao “pri­li­jep­lje­na” ili “otis­nu­ta” na plat­nu. – Pe­ru­an­ski je in­že­njer José As­te Tön­smann 1979. us­pio uve­ća­ti Gospine oči čak 2500 pu­ta i ta­ko ot­kri­ti pre­ciz­ni­je de­ta­lje slike u ša­re­ni­ca­ma. Slike u nje­zi­nim oči­ma bi­le su utis­nu­te u pot­pu­nu skla­du sa svim za­ko­ni­ma op­ti­ke ko­ji bi vri­je­di­li na bi­lo ko­je­mu ljud­skom oku. Na uve­ća­noj sli­ci mo­gu­će je vi­dje­ti ne samo 12 oso­ba, ne­go i naj­sit­ni­je de­ta­lje, pri­mje­ri­ce re­men­či­će na san­da­la­ma In­di­jan­ca u ču­če­će­mu po­lo­ža­ju (ši­ri­na tih re­men­či­ća na sli­ci iz­no­si 120 mi­kro­me­ta­ra) ili na­uš­ni­cu ko­ju no­si (na sli­ci ši­ri­ne je­dva 10 mi­kro­me­ta­ra) – pi­šu oni i objaš­nja­va­ju da je će­la­vi sta­rac s bi­je­lom bra­dom pr­vi bi­skup Mek­si­ka Ju­an de Zumár­ra­ga, po­dri­je­tlom Ba­ski­jac; mla­di mu­ška­rac ko­ji sto­ji po­red nje­ga nje­gov je pre­vo­di­telj Ju­an Gon­za­les, a In­di­ja­nac s ka­pom na gla­vi je Ju­an Di­ego ko­ji je pri­je kr­šte­nja no­sio as­teč­ko ime Cu­auh­tlatóhu­ac i ko­ji je naj­važ­ni­ja oso­ba na sli­ci, jer se nje­mu uka­za­la Gospa. As­tek Cu­auh­tlatóhu­ac, ro­đen 1474. u se­lu Cu­auh­ti­tlán, 20 ki­lo­me­ta­ra od Ci­udad de Méxi­ca, ko­ji se na­kon do­la­ska pr­vih fra­nje­va­ca u Mek­si­ko pod nji­ho­vim utje­ca­jem kr­stio i uzeo ime Ju­an Di­ego. Danas ga pod tim ime­nom Ka­to­lič­ka Cr­k­va čas­ti kao sve­ca, a Ivan Pa­vao II. be­ati­fi­ci­rao ga je 1990., a ka­no­ni­zi­rao 2002. Do­ga­đaj ko­ji je bio pre­su­dan za nje­go­vu bu­du­ću ka­no­ni­za­ci­ju zbio se 9. pro­sin­ca 1531. To­ga je da­na Ju­an Di­ego po­šao u cr­k­vu sv. Ja­ko­va u Tla­te­lol­cu. Dok je pro­la­zio po­red br­da Te­peyac, za­čuo je pje­smu ko­ja je do­pi­ra­la s vr­ha. Us­peo se na br­do i kod ru­še­vi­na sve­ti­šta as­teč­ke bo­gi­nje To­na­ka­si­natl ugle­dao mla­du že­nu u ha­lji­ni iz ko­je je is­i­ja­va­lo neo­bič­no i jar­ko svje­tlo. Že­na mu je rek­la: “Znaj, moj ma­li dra­gi si­ne, da sam ja uvi­jek Ne­oka­lja­na, pre­sve­ta Ma­ri­ja, maj­ka je­di­no­ga pra­vog Bo­ga ko­ji je stvo­ri­telj i gos­po­dar ži­vo­ta, stvo­ri­telj čo­vje­ka, Onaj po ko­me sve pos­to­ji. On je gos­po­dar neba i zem­lje.” Po­tom je Ma­ri­ja za­mo­li­la In­di­jan­ca da ode bi­sku­pu Mek­si­ka i po­ru­či mu ka­ko je nje­zi­na že­lja da u pod­nož­ju to­ga br­da bu­de po­dig­nu­to sve­ti­šte njoj u čast. Gospa je rek­la ka­ko će na to­mu mjes­tu po­ma­ga­ti oni­ma ko­ji bu­du tra­ži­li nje­zin za­go­vor. Bi­skup, me­đu­tim, ni­je po­vje­ro­vao ri­je­či­ma As­te­ka. Slje­de­će­ga da­na Ma­ri­ja se po­nov­no uka­za­lu Ju­anu Di­egu i za­tra­ži­la da raz­go­vo­ra s bi­sku­pom i on je to uči­nio, opet bez us­pje­ha. To­ga pu­ta bi­skup je za­tra­žio od In­di­jan­ca da mu da ne­ki do­kaz da go­vo­ri is­ti­nu. Ka­da se Gospa tre­ći put uka­za­la Ju­anu Di­egu, rek­la mu je da na­be­re cvi­je­ća s vr­ha br­da. As­tek je do­is­ta na­šao cvi­je­će na mjes­tu ko­je mu je Ma­ri­ja naz­na­či­la ia­ko je bio pro­si­nac i vla­da­la je hlad­no­ća – cvi­je­će je iz­bi­ja­lo iz sni­je­ga, a među nji­me i kas­tilj­ske ru­že. Bo­je­ći se da će uve­nu­ti od hlad­no­će, omo­tao je cvi­je­će u svoj in­di­jan­ski plašt (tzv. til­mu ) i upu­tio se u bi­sku­po­vu pa­la­ču. Sti­gav­ši ta­mo, pros­tro je svoj plašt, a Zumárag­ga i svi na­zoč­ni u ču­du su po­gle­da­li platno, a po­tom pa­li na ko­lje­na: na plat­nu je bi­la sli­ka Bla­že­ne Dje­vi­ce Ma­ri­je. Upra­vo je taj pri­zor ču­des­no otis­nut u oči­ma Bla­že­ne Dje­vi­ce Ma­ri­je na pla­štu. Već slje­de­će­ga da­na, 13. pro­sin­ca 1531., plašt s Ma­ri­ji­nom slikom u pro­ce­si­ji je pre­ne­sen do ka­te­dra­le u Ci­udad de Méxi­cu. Ne­du­go pos­li­je, toč­no na mjes­tu ko­je je Ma­ri­ja naz­na­či­la, po­dig­nu­li su ma­ri­jan­sko sve­ti­šte u ko­je­mu i danas iz­nad ol­ta­ra vi­si plašt in­di­jan­sko­ga se­lja­ka s Gos­pi­nom slikom – pre­pri­ča­va­ju Po­lja­ci on­daš­nja zbi­va­nja, na­kon ko­jih til­ma pos­ta­je i pred­met što­va­nja i zna­ti­že­lje.

Vlak­na ana­li­zi­rao no­be­lo­vac

Oni na­vo­de i ka­ko su kon­zer­va­to­ri s ču­đe­njem us­ta­no­vi­li da na plat­nu ne­ma ni­kak­vih ošte­će­nja ia­ko je til­ma, tj. vlak­na aga­ve od ko­je­ga je na­prav­lje­no platno, vr­lo po­tro­šan ma­te­ri­jal ko­ji se pot­pu­no ras­pad­ne na­kon ne­ko­li­ko de­set­lje­ća. – I to una­toč to­me što je vi­še od sto go­di­na platno vi­sje­lo bez stak­la ko­je bi ga šti­ti­lo od di­ma svi­je­ća, ta­mja­na i at­mo­sfer­sko­ga utje­ca­ja. Ni­šta od to­ga ni­je os­ta­vi­lo ni­kak­va tra­ga na nje­mu. Jed­nom pri­li­kom, ti­je­kom po­li­ra­nja ok­vi­ra, sli­ku su slu­čaj­no po­li­li ki­se­li­nom, ali til­ma je os­ta­la neo­šte­će­na. Platno ne priv­la­či pra­ši­nu i od­bi­ja in­sek­te od se­be. Una­toč pro­to­ku vre­me­na, sli­ka ni­je iz­bli­je­dje­la, nje­zi­ne su bo­je još uvi­jek jed­na­ko in­ten­ziv­ne ia­ko na tka­ni­nu ni­ka­da ni­su na­ne­se­ni za­štit­ni slo­je­vi. Svi ko­ji su is­tra­ži­va­li taj fe­no­men doš­li su do is­to­ga za­ključ­ka: za as­teč­ko platno iz XVI. sto­lje­ća ne vrijede zakoni fizike – pi­šu Gor­ny i Ro­si­kon na­vo­de­ći da ni­je­dan kon­zer­va­tor ni­je ot­krio teh­ni­ku ko­jom je na­prav­lje­na, a 1936. uzor­ci vla­ka­na ma­te­ri­ja­la sa slike bi­li su pos­la­ni na ana­li­zu Ric­har­du Kuh­nu, no­be­lov­cu i pro­čel­ni­ku ka­te­dre ke­mi­je na Sve­uči­li­štu u He­idel­ber­gu, ko­ji ni­je us­pio na ma­te­ri­ja­lu pro­na­ći ni je­dan od pos­to­je­ćih pig­me­na­ta mi­ne­ral­no­ga, bilj­nog ili or­gan­skog po­dri­je­tla, kao ni tra­go­ve sin­te­tič­kih bo­ja te je u svo­joj ana­li­zi za­klju­čio da vlak­na ni­su obo­je­na, već da su jed­nos­tav­no – u bo­ji. – Cr­k­ve­ni po­vjes­ni­ča­ri ipak dr­že da je naj­ve­će ču­do ko­je je nas­ta­lo kao plod slike Gos­pe Gu­ada­lup­ske mu­nje­vi­ta evan­ge­li­za­ci­ja La­tin­ske Ame­ri­ke do ko­je je doš­lo u XVI. sto­lje­ću. U ne­ko­li­ko go­di­na, od 1532. do 1538., kr­sti­lo se čak osam mi­li­ju­na In­di­ja­na­ca. Ma­ri­ji­no uka­za­nje i nje­zi­ne po­ru­ke Ju­anu Di­egu bi­le su za to od pre­sud­ne važ­nos­ti – pi­šu polj­ski is­tra­ži­va­či.

Lju­di u ša­re­ni­ci: Sta­rac s bi­je­lom bra­dom pr­vi je bi­skup Mek­si­ka Ju­an de Zumár­ra­ga, mla­di mu­ška­rac po­kraj nje­ga nje­gov je pre­vo­di­telj Ju­an Gon­za­les, a In­di­ja­nac s ka­pom na gla­vi je Ju­an Di­ego

Ma­ter Do­lo­ro­sa oz­na­ča­va maj­ku pu­nu bo­li, ža­los­nu Maj­ku Bož­ju, ko­ja je oža­loš­će­na zbog trp­lje­nja svo­ga si­na

Do­ka­zi otaj­stva (Ver­bum, Split 2016.), G. Gor­ny i J. Ro­si­kon pri­ku­pi­li su znans­tve­na is­tra­ži­va­nja o neo­bjaš­nji­vo­me

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.