BOSNA I HERCEGOVINA DR­ŽA­VA JE MUSLIMANA, SRBI I HR­VA­TI MA­NJI­NE

GRAĐANSKA DR­ŽA­VA BI­LA JE SAMO TAKTIKA, A STRA­TE­ŠKI CILJ STVARANJE UNITARNE DR­ŽA­VE NA NAČELIMA IS­LA­MA

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama - Pri­re­dio: Žarko Iv­ko­vić

Izet­be­go­vić je bio uvje­ren da sr­p­ski i hr­vat­ski na­ci­onal­ni in­te­re­si ima­ju za po­s­lje­di­cu “ge­no­cid­nu politiku” pre­ma Mus­li­ma­ni­ma u BiH Bosna i Hercegovina u so­ci­ja­lis­tič­koj je Ju­gos­la­vi­ji bi­la sim­bol “Ju­gos­la­vi­je u ma­lom”. Zbog svo­ga ge­ograf­skog po­lo­ža­ja “sre- diš­nje re­pu­bli­ke“sim­bo­li­zi­ra­la je te­ri­to­ri­jal­nu ho­mo­ge­nost sa­vez­ne dr­ža­ve, a vi­še­na­ci­onal­ni sas­tav “rav­no­prav­nih na­ro­da” u BiH bio je ide­olo­ški ar­gu­ment ko­mu­nis­tič­ke par­ti­je o ri­je­še­nom na­ci­onal­nom pi­ta­nju. No već naj­a­vom Slo­ve­ni­je i Hr­vat­ske za sa­mos­tal­noš­ću 1990. po­či­nje pro­ces de­zin­te­gra­ci­je Ju­gos­la­vi­je, a BiH pos­ta­je žr­tva svo­je iden­ti­fi­ka­ci­je s dr­ža­vom ko­ja se ras­pa­da. Ali­ja Izet­be­go­vić u tim je po­vi­jes­nim zbi­va­nji­ma imao ključ­nu ulo­gu i kao pred­sjed­nik SDA i neo­s­por­ni li­der Muslimana (služ­be­ni ter­min za Boš­nja­ke do 1994.), ali i kao pred­sjed­nik Pred­sjed­niš­tva Re­pu­bli­ke BiH. Izet­be­go­vić je bio ne­mo­ćan odu­pri­je­ti se Ju­gos­la­ven­skoj ar­mi­ji i sr­p­skim pos­troj­ba­ma ko­je su pro­vo­di­le oku­pa­ci­ju Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, no ni­je bio spre­man ni na po­li­tič­ki kom­pro­mis o us­tav­no­me ure­đe­nju te zem­lje, jer ni­je htio priz­na­ti su­ve­re­nost kons­ti­tu­ti­tv­nim na­ro­di­ma.

“Bes­po­moć­na žr­tva”

Nes­pre­man, neo­r­ga­ni­zi­ran i bes­po­mo­ćan na voj­nom pla­nu, svo­ju naj­sla­bi­ju stra­nu pre­tvo­rio je u me­dij­ski naj­ja­če oruž­je: pri­ka­zom bes­po­moć­nog mus­li­man­skog na­ro­da kao žr­tve ge­no­ci­da. Strategija “bes­po­moć­ne žr­tve” ima­la je ne­ko­li­ko ci­lje­va: pri­si­li­ti me­đu­na­rod­ne cen­tre po­li­tič­ke mo­ći da osu­de agre­so­ra jer pro­vo­di ge­no­cid nad Mus­li­ma­ni­ma u BiH, zah­ti­je­va­ti uki­da­nje em­bar­ga na oruž­je i pri­zi­va­ti me­đu­na­rod­nu voj­nu in­ter­ven­ci­ju ra­di za­šti­te žr­tve, osi­gu­ra­ti ma­te­ri­jal­nu i po­li­tič­ku pot­po­ru is­lam­skih ze­ma­lja ka­ko bi se spa­sio is­lam ko­ji se za­ti­re u sre­di­štu Eu­ro­pe te, u ko­nač­ni­ci, od­ba­ci­ti sve me­đu­na­rod­ne mi­rov­ne pla­no­ve o (kon) fe­de­ral­nom ure­đe­nju BiH, za­to što bi to zna­či­lo mo­ral­no i prav­no priz­na­nje po­či­ni­te­lji­ma ge­no­ci­da na rav­no­prav­nost sa žr­tvom. Te­za o ge­no­ci­du nad mus­li­man- skim na­ro­dom do­mi­ni­ra­la je u po­li­tič­kim, voj­nim i znans­tve­nim na­ra­ti­vi­ma i pri­je ne­go što je za Mus­li­ma­ne po­čeo rat. Pred­sjed­niš­tvo BiH zah­ti­je­va­lo je me­đu­na­rod­nu osu­du ge­no­ci­da od­mah na­kon me­đu­na­rod­no­ga priz­na­nja dr­ža­ve, a 20. lip­nja 1992. do­ni­je­lo je od­lu­ku o pro­gla­še­nju rat­nog sta­nja jer je agre­si­ja Sr­bi­je, Cr­ne Go­re, Ju­gos­la­ven­ske ar­mi­je i te­ro­ris­ta SDS-a “pra­će­na bru­tal­nim ge­no­ci­dom nad na­ro­dom Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne”. Na kon­gre­su mus­li­man­skih in­te­lek­tu­ala­ca, odr­ža­nom u Sa­ra­je­vu u pro­sin­cu 1992., Uze­ir Bav­čić us­t­vr­dio je da su ti­je­kom po­s­ljed­nja dva sto­lje­ća

Mus­li­ma­ni bi­li de­set pu­ta iz­lo­že­ni “ge­no­cid­nim po­ho­di­ma”, a 1992. “tri sto­ti­ne hi­lja­da mus­li­man­skih žr­ta­va... pred­stav­lja­ju stra­vič­nu ci­je­nu et­nič­ko­ga kan­to­ni­zi­ra­nja bo­san­sko­her­ce­go­vač­ke dr­ža­ve pod po­kro­vi­telj­stvom EZ”. Strategija ko­ja je po­zi­ci­oni­ra­la Mus­li­ma­ne kao žr­tve sto­ljet­no­ga ge­no­ci­da ima za cilj za­klju­čak da su svi mus­li­man­ski zah­tje­vi po­vi­jes­no oprav­da­ni i de­mo­krat­ski. Za­to mus­li­man­ski čel­ni­ci sma­tra­ju da me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca mo­ra pri­hva­ti­ti zah­tje­ve žr­tve ge­no­ci­da kao je­di­no le­gi­tim­ne i de­mo­krat­ske, a od­ba­ci­ti zah­tje­ve kons­ti­tu­tiv­nih na­ro­da o te­ri­to­ri­jal­nom us­tro­ju BiH po na­ci­onal­nim kri­te­ri­ji­ma kao ne­le­gi­tim­ne i ne­de­mo­krat­ske. Izet­be­go­vić je iz tak­tič­kih raz­lo­ga za­go­va­rao “gra­đan­sku dr­ža­vu”, a stra­te­ški mu je cilj bio stvaranje unitarne dr­ža­ve ko­ja će bi­ti ma­tič­na dr­ža­va mus­li­man­sko­ga na­ro­da. Ni­je pris­ta­jao na fe­de­ral­no ure­đe­nje BiH jer bi to po­dra­zu­mi­je­va­lo mo­ral­nu rav­no­te­žu iz­me­đu mus­li­man­ske i sr­p­ske stra­ne, ko­ju je op­tu­ži­vao za ge­no­cid. U svim pre­go­vo­ri­ma zah­ti­je­vao je da se mi­rov­ni pla­no­vi me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce te­me­lje na mo­ral­noj i prav­noj sa­ti­sfak­ci­ji za po­či­nje­ni ge­no­cid nad Mus­li­ma­ni­ma. Ti­me bi se osi­gu­ra­lo da se na­ci­onal­na pra­va Sr­ba i Hr­va­ta sve­du na mi­ni­mum (Sr­ba jer su po­či­ni­li ge­no­cid, a Hr­va­ta jer za­go­va­ra­ju “et­nič­ku” po­dje­lu BiH ko­ja im­pli­ci­ra politiku ge­no­ci­da.) – u naj­bo­ljem slu­ča­ju na pra­va na­ci­onal­nih ma­nji­ma, a Mus­li­ma­ni­ma bi se da­lo mo­ral­no pra­vo na do­mi­na­ci­ju i po­li­tič­ku kon­tro­lu dr­ža­ve.

Voj­na po­bje­da je­di­no rje­še­nje

Izet­be­go­vić i pot­pi­si­va­nje mi­rov­nih spo­ra­zu­ma uvje­tu­je od­no­som me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce pre­ma po­či­nje­nim zlo­či­ni­ma. Pot­pi­si­va­nje Van­ce-Owe­no­va mi­rov­nog pla­na uvje­tu­je an­ga­žma­nom me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce u za­šti­ti Sre­bre­ni­ce u ožuj­ku 1993., a voj­ni vrh Ar­mi­je BiH od­ba­cu­je taj spo­ra­zum jer bi po­či­ni­te­lji­ma ge­no­ci­da omo­gu­ćio da “os­ta­nu u ulo­zi or­ga­ni­za­to­ra di­je­la vlas­ti u re­pu­bli­ci, po­seb­no u po­je­di­nim pro­vin­ci­ja­ma”, što je ne­pri­hvat­lji­vo jer je­di­no je rje­še­nje voj­na po­bje­da nad agre­so­rom. Ori­jen­ta­ci­ja na voj­no, a ne po­li­tič­ko rje­še­nje su­prot­stav­lje­nih na­ci­onal­nih in­te­re­sa tri­ju na­ro­da u BiH kons­tan­ta je mus­li­man­ske po­li­ti­ke od me­đu­na­rod­no­ga pri- zna­nja. Izet­be­go­vić je bio uvje­ren da već samo pos­to­ja­nje sr­p­skih i hr­vat­skih na­ci­onal­nih in­te­re­sa i nji­ho­va afir­ma­ci­ja ima za po­s­lje­di­cu “ge­no­cid­nu politiku” pre­ma Mus­li­ma­ni­ma. Za­to je cilj nje­go­ve po­li­ti­ke bio “za­us­ta­vi­ti se­ri­ju ge­no­ci­da” ko­joj je mus­li­man­ski na­rod iz­lo­žen sto­lje­ći­ma. Svo­je obe­ća­nje po­no­vio je i u go­vo­ru na sum­mi­tu Or­ga­ni­za­ci­je is­lam­ske kon­fe­ren­ci­je u Ca­sa­blan­ci 13. pro­sin­ca 1994.: Mi će­mo, sa Bo­ži­jom po­mo­ći, ko­nač­no za­us­ta­vi­ti se­ri­ju ge­no­ci­da pro­tiv mus­li­man­sko­ga na­ro­da ko­ja je po­če­la pri­je tri sto­lje­ća. Izet­be­go­vić je sma­trao da je pre­sud­na odred­ni­ca iden­ti­te­ta mus­li­man­sko­ga na­ro­da is­lam, od­nos­no da Mus­li­ma­ni ni­su na­ci­ja, ne­go pri­mar­no vjer­ska za­jed­ni­ca. Tak­vo shva­ća­nje iden- ti­te­ta mus­li­man­sko­ga na­ro­da ključ­na je odred­ni­ca za ra­zu­mi­je­va­nje nje­go­ve po­li­ti­ke us­tav­no­ga ure­đe­nja BiH, ali i vo­đe­nja me­đu­na­rod­ne po­li­ti­ke. Uni­tar­na mus­li­man­ska po­li­ti­ka odbijala je sve pri­jed­lo­ge us­tav­nih rje­še­nja ko­ja priz­na­ju kons­ti­tu­tiv­nim na­ro­di­ma pa­ri­tet u vlas­ti, od­nos­no su­ve­re­nost. Sva­ku us­tav­nu for­mu­la­ci­ju o su­ve­re­nos­ti tri­ju kons­ti­tu­tiv­nih na­ro­da do­živ­lja­va­li su kao “ge­no­cid­nu” jer im je re­du­ci­ra­la pra­vo na uni­tar­nu dr­ža­vu i os­po­ra­va­la pra­vo na “osman­sko na­s­lje­đe”. Dru­gim ri­je­či­ma, da ne bi izgubili svoj iden­ti­tet, Mus­li­ma­ni se mo­ra­ju dr­ža­ti os­nov­nih na­če­la is­la­ma. Na­če­la pos­tav­lje­na još 1970. Izet­be­go­vić se dr­žao tih na­če­la, a opi­sao ih je još 1970. u svo­joj

Is­lam­skoj dek­la­ra­ci­ji (knji­ga je u on­daš­njoj Ju­gos­la­vi­ji bi­la za­bra­nje­na): Mus­li­man uglav­nom ne pos­to­ji kao je­din­ka. Ako ho­će da ži­vi i op­s­ta­ne kao mus­li­man, on mo­ra stva­ra­ti sre­di­nu, za­jed­ni­cu, po­re­dak. On mo­ra iz­mi­je­ni­ti svi­jet ili će sam bi­ti iz­mi­je­njen. Po­vi­jest ne poz­na ni je­dan is­tin­ski is­lam­ski po­kret ko­ji is­to­vre­me­no ni­je bio i po­li­tič­ki po­kret. Po­t­vr­du na­če­la o ko­ji­ma je pi­sao u

Is­lam­skoj dek­la­ra­ci­ji Izet­be­go­vić je do­bio od­mah na po­čet­ku “po­li­tič­ko­ga po­kre­ta” za priz­na­nje neo­vis­nos­ti BiH. Hr­vat­ska po­li­ti­ka vo­li is­ti­ca­ti da je među pr­vi­ma, 7. trav­nja 1992., priz­na­la dr­ža­vu BiH. I to je toč­no ako se sta­vi u kon­tekst od­lu­ke ze­ma­lja čla­ni­ca Eu­rop­ske za­jed­ni­ce (EZ) da tre­ba priz­na­ti BiH. Na­ime, EZ je na­kon pro­ve­de­nog re­fe­ren­du­ma u BiH o neo­vis­nos­ti, po­čet­kom trav­nja 1992. do­ni­je­la od­lu­ku o nje­zi­nu me­đu­na­rod­nom priz­na­nju. No ne­ke su is­lam­ske dr­ža­ve priz­na­le BiH i pri­je re­fe­ren­du­ma o neo­vis­nos­ti: Tur­ska 6. ve­lja­če 1992., Li­bi­ja 17. ožuj­ka 1992., Iran 31. ožuj­ka 1992. Priz­na­nje tih is­lam­skih ze­ma­lja Izet­be­go­vi­ću je bi­lo po­seb­no važ­no jer ni­su če­ka­le iz­jaš­nja­va­nje tri­ju na­ro­da o neo­vis­nos­ti, već su una­pri­jed da­le pot­po­ru stva­ra­nju neo­vis­ne dr­ža­ve u ko­joj su mus­li­ma­ni bi­li naj­broj­ni­ji na­rod. Bi­la je to po­t­vr­da Izet­be­go­vi­će­va svje­to­na­zo­ra o is­lam­skom za­jed­niš­tvu, od­nos­no da “is­lam sa­dr­ži prin­cip um­me­ta, tj. tež­nju za uje­di­nje­njem svih muslimana u je­dins­tve­nu za­jed­ni­cu”. (U idu­ćem broju: Mu­dža­he­di­ni i nji­hov sve­ti cilj u BiH)

Sva­ku for­mu­la­ci­ju o su­ve­re­nos­ti tri­ju na­ro­da u BiH do­živ­lja­va­li su kao “ge­no­cid­nu”

Is­lam­ska dek­la­ra­ci­ja Izet­be­go­vić se u po­li­ti­ci dr­žao os­nov­nih na­če­la is­la­ma, ko­je je opi­sao još 1970. u svo­joj za­bra­nje­noj “Is­lam­skoj dek­la­ra­ci­ji”

Mi­rov­ni pregovori Izet­be­go­vić je sma­trao da su zah­tje­vi Sr­ba i Hr­va­ta o te­ri­to­ri­jal­nom us­tro­ju BiH po na­ci­onal­nim kri­te­ri­ji­ma ne­le­gi­tim­ni te da ih me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca mo­ra od­ba­ci­ti

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.