Ni­sam smr­ša­vje­la 10 ki­lo­gra­ma da pos­ta­nem ma­ne­ken­ka

SANDRA PERKOVIĆ

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page -

Sandra Perković, ak­tu­al­na eu­rop­ska, svjet­ska i olim­pij­ska po­bjed­ni­ca u ba­ca­nju di­ska, na zas­lu­že­nom je od­mo­ru. Ovo­ga pu­ta za od­mor ni­je iz­a­bra­la mo­re ili od­la­zak u ne­ku eg­zo­tič­nu zem­lju, već će od­mor pro­ves­ti u fran­cu­skom Nan­te­su. Zvu­či mo­žda čud­no, no Sandra u tom gra­du ima jed­nu od svo­jih naj­bo­ljih pri­ja­te­lji­ca ko­ja ju je po­zva­la u gos­te. Ri­ječ je o So­nji Ba­šić, ru­ko­me­ta­ši­ci ko­ja iza se­be ima broj­ne nas­tu­pe u hr­vat­skoj re­pre­zen­ta­ci­ji. – Već sam ja na od­mo­ru ne­ko vri­je­me, ali sam os­ta­la u Za­gre­bu jer se na­ku­pi­lo pu­no ne­do­vr­še­nih pos­lo­va. Ima dos­ta pa­pi­ro­lo­gi­je ko­ju tre­ba ri­je­ši­ti, a mo­ra­la sam na­ći i ma­lo vi­še vre­me­na za dru­že­nje s obi­te­lji ko­ju pre­ko se­zo­ne baš ni­sam ima­la pri­li­ku čes­to vi­dje­ti. Tu su i broj­ni pri­ja­te­lji s ko­ji­ma se ta­ko­đer ni­sam sti­gla dru­ži­ti – is­tak­nu­la je Sandra. Pr­vi ste put u Nan­te­su? – Da. Ko­li­ko se sje­ćam, a do­bro se sje­ćam, tamo ni­kad ni­je bio ni­ka­kav atlet­ski mi­ting. Ču­la sam od So­nje da je li­jep grad. Na­dam se da mi je pri­pre­mi­la ne­ka­kav do­bar pro­gram bo­rav­ka. Na­ža­lost, ona je tre­nu­tač­no oz­li­je­đe­na pa ne­ću gle­da­ti ni­jed­nu nje­nu utak­mi­cu. Ma idem k njoj na kar­tu iz­ne­na­đe­nja. Sad sam se sje­ti­la da je spo­me­nu­la da u bli­zi­ni ima je­dan veliki eko­tu­ri­zam. Ko­li­ko će­te se du­go od­ma­ra­ti? – Te­orij­ski do 1. stu­de­nog. Na­rav­no, ne­ću se ci­je­lo vri­je­me sa­mo od­ma­ra­ti. Imam plan i pro­gram ak­tiv­nog od­mo­ra ta­ko da će tu bi­ti la­ga­nog trč­ka­ra­nja i vjež­bi­ca za le­đa ko­ja naj­vi­še tr­pe ti­je­kom se­zo­ne. Mo­ram pri­pre­me do­če­ka­ti u do­broj kon­di­ci­ji. Ta­ko ću i u Nan­te­su sva­ka tri dana na­pra­vi­ti la­ga­ni tre­ning – rek­la je Sandra. Još jed­na od­lič­na se­zo­na je iza nje, se­zo­na u ko­joj je u svo­je ru­ke vra­ti­la svjet­ski nas­lov. No već po­la­ko gle­da pre­ma slje­de­ćoj. Ima još ja­ko pu­no re­kor­da ko­je že­li ima­ti u svo­jim ru­ka­ma. Ta­ko že­li nad­ma­ši­ti Fran­ku Di­et­z­s­ch po bro­ju svjet­skih nas­lo­va, Is­toč­na Nje­mi­ca za sa­da ima tri svjet­ska nas­lo­va. – Da, ali Fran­ka ne­ma ni­jed­nu olim­pij­sku me­da­lju. Kad smo već kod olim­pij­skih me­da­lja, Sandra ima dva zla­ta. Osvo­ji li me­da­lju u To­ki­ju 2020. go­di­ne, po bro­ju osvo­je­nih ko­laj­ni dos­ti­ći će Ru­munj­ku Li­ju Ma­no­liu ko­ja je bi­la jed­nom zlat­na (1968.) i dva­put bron­ča­na (1960. i 1964.). U To­ki­ju bi ko­nač­no Sandra tre­ba­la nad­ma­ši­ti olim­pij­ski re­kord Mar­tin Hel­l­mann – 72,30 me­ta­ra iz Se­ula 1988. go­di­ne. – Od sta­ri­jih di­ska­ši­ca upra­vo nju naj­vi­še po­štu­jem. Ona je vlas­ni­ca i re­kor­da svjet­skih pr­vens­ta­va, 71,62 me­tra – rek­la je Sandra.

Vr­hu­nac za tri go­di­ne

Svjet­ski re­kord Ga­bri­ele Re­is­ch – 76,80 – či­ni se nes­tvar­nim i ne­dos­tiž­nim. – Či­ni se nes­tvar­no dok vas ne uvje­rim u su­prot­no. Ja naj­bo­lje znam što zna­či ta du­ži­na. Ni­kad ne idem za tim da je ne­što ne­mo­gu­će. I za­to vje­ru­jem da bih to jed­nog dana mo­gla os­tva­ri­ti. Mo­je naj­bo­lje go­di­ne za ba­ca­nje tek su pre­da mnom. Vr­hu­nac ka­ri­je­re tre­ba­la bi bi­ti 2020. go­di­na, ka­da na­pu­nim 30 go­di­na. Te su go­di­ne vrh pi­ra­mi­de sva­ke di­ska­ši­ce – is­tak­nu­la je na­ša naj­bo­lja atle­ti­čar­ka. Ako već ne­ma svjet­ski re­kord, on­da barem kod ku­će ima disk ko­jim je ba­čen taj svjet­ski re­kord 1988. go­di­ne. – Da, disk mi je pok­lo­nio po­koj­ni sport­ski no­vi­nar To­mis­lav Ži­dak. On je jed­nom pri­li­kom išao ra­di­ti re­por­ta­žu o svjet­skoj re­kor­der­ki. Na­rav­no, ni­sam ima­la poj­ma da ide tamo. Zna­te, ona se ni­kad ni­je po­jav­lji­va­la na atlet­skim na­tje­ca­nji­ma. Uglav­nom, kon­tak­ti­rao je s njom, do­šao do nje i na­pra­vio raz­go­vor. S ob­zi­rom na to da zna za mene, od­lu­či­la mi je pre­ko nje­ga pok­lo­ni­ti disk ko­jim je sru­šen svjet­ski re­kord. Jas­no da sam bi­la iz­ne­na­đe­na kad sam do­bi­la neo­bi­čan pok­lon. Do­bi­ti ta­ko jed­nu ve­li­ku i dra­go­cje­nu stvar za mene je bi­lo ne­što po­seb­no. Mo­žda bi taj sta­ri disk ne­ko­me bio ne­bi­tan, ali me­ni je ja­ko bi­tan. Ču­vam ga u svo­joj so­bi tro­fe­ja, po­kraj sil­nih me­da­lja i pe­ha­ra. No imam ja u svom vlas­niš­tvu i mu­ški disk ko­jim je sru­šen svjet­ski re­kord. Do­bi­la sam ga od Jur­ge­na Sc­hul­t­za 2011. go­di­ne. Oba su di­ska pot­pi­sa­na pa ta­ko vri­je­de još vi­še – ka­že Sandra. A ko­me će­te vi pok­lo­ni­ti disk ko­jim će­te jed­nog dana sru­ši­ti svjet­ski re­kord? – Pa pr­vo se to tre­ba do­go­di­ti. A ako se do­go­di, pok­lo­nit ću ga ne­koj di­ska­ši­ci ko­ja će bi­ti pri­bliž­no mo­jih kva­li­te­ta i re­zul­ta­ta. Ali tak­ve ne­ma na vi­di­ku? – Pa do­bro, vi­djet će­mo. Mo­žda će se po­ja­vi­ti. U re­du, ne vi­dim tre­nu­tač­no ni­jed­nu dje­voj­ku ko­ja bi mo­gla kre­nu­ti mo­jim sto­pa­ma. Ma­lo je tko mis­lio da ću ja ima­ti ovak­vu ka­ri­je­ru ka­da sam se s 19 go­di­na po­ja­vi­la u fi­na­lu Svjet­skog pr­vens­tva u Ber­li­nu 2009. go­di­ne. Kad sam pr­vi put te go­di­ne ba­ci­la disk pre­ko 60 me­ta­ra na pri­pre­ma­ma na Bje­lo­la­si­ci, moj ta­daš­nji tre­ner Ivan Ivan­čić je re­kao: “Vi­di ka­ko sad svi pri­ča­ju ka­ko je ču­do da si ba­ci­la disk pre­ko 60 me­ta­ra.

nas­ta­vak s pret­hod­ne stra­ni­ce >> Što li će tek pri­ča­ti ka­da ba­ciš pre­ko 70.” Bio je pra­vi vi­zi­onar. Pa svi su mu se smi­ja­li kad je tih go­di­na re­kao ka­ko ću ubr­zo pos­ta­ti olim­pij­skom pr­va­ki­njom. I tu je bio u pra­vu. Tri go­di­ne na­kon Ber­li­na bi­la sam zlat­na u Lon­do­nu – ka­za­la je Sandra. Da se još ma­lo vra­ti­mo re­kor­di­ma. Ima­te jed­nu že­lju, zar ne? – Že­lim po bro­ju osvo­je­nih me­da­lja na ve­li­kim na­tje­ca­nji­ma nad­ma­ši­ti He­ike Dres­c­her. Ona ima 17 me­da­lja s europ­skih i svjet­skih pr­vens­ta­va te Olim­pij­skih iga­ra. Ja za sa­da imam de­vet. Ali He­ike ih je osvo­ji­la u tri raz­li­či­te atlet­ske dis­ci­pli­ne, a ja ba­cam sa­mo disk – is­tak­nu­la je.

Naj­te­že u slas­ti­čar­ni­ci

U ko­jem ste tre­nut­ku od­lu­či­ti smr­ša­vi­ti? – Još pri­je ne­ko­li­ko go­di­na Edis El­ka­se­vić, moj tre­ner i ja, raz­miš­lja­li smo o to­me. Ni­je se to do­go­di­lo pre­ko no­ći. Ni­ti je bi­la laka od­lu­ka. Jer, za­što mi­je­nja­ti ne­što što se po­ka­za­lo kao do­bit­na kom­bi­na­ci­ja. Na­ime, pri­je mr­šav­lje­nja bi­la sam eu­rop­ska, svjet­ska i olim­pij­ska pr­va­ki­nja. Opet, bi­li smo svjes­ni, ka­da se od­lu­či­mo na taj čin, da je to put bez po­vrat­ka. I od­lu­či­li smo proš­le se­zo­ne kre­nu­ti s dru­ga­či­jom pre­hra­nom, dru­ga­či­jim na­či­nom tre­nin­ga. Počela sam gu­bi­ti ki­lo­gra­me, ali ne na­glo, već pos­tup­no. Ta­ko sam u dvi­je se­zo­ne iz­gu­bi­la de­set ki­lo­gra­ma. Znam, od­mah su po­če­le raz­no­raz­ne pri­če, ali mo­je mr­šav­lje­nje ni­je bi­lo iz hi­ra, ni­sam gu­bi­la ki­lo­gra­me ka­ko bih iz­gle­da­la kao ma­ne­ken­ka... Je li bi­lo te­ških tre­nu­ta­ka u vre­me­nu dok ste pa­zi­li na pre­hra­nu? – Pa i ni­je. Uvi­jek sam se do­bro osje­ća­la. Je­di­no bi mi bi­lo kri­vo ka­da bi na pri­pre­ma­ma na­kon ve­če­re otiš­la s di­ska­ši­ma ili ku­gla­či­ma u slas­ti­čar­ni­cu. Oni bi na­ru­či­li br­do kraf­ni, a ja bih sa­mo gle­da­la. Na­ru­či­la bih dvi­je ku­gli­ce sla­do­le­da. No znam ko­ji su mi ci­lje­vi i to me ni­je po­ga­đa­lo. Kao što me ni­je po­ga­đa­la ni či­nje­ni­ca da se mo­je vrš­nja­ki­nje lu­do za­bav­lja­ju dok sam ja na tre­nin­gu. Me­ni je sto­put bo­lje sta­ti na pos­to­lje na Svjet­skom pr­vens­tvu ne­go pro­ći sva mjes­ta i tu­lu­me po mo­ru – rek­la je Sandra. Pu­no vam je po­mo­gla i Mi­mi Vur­de­lja? – Ona je vo­de­ća hr­vat­ska nu­tri­ci­onis­ti­ca i si­gur­no da je odi­gra­la ve­li­ku i važ­nu ulo­gu u mo­joj sport­skoj ka­ri­je­ri. S njom su­ra­đu­jem od 2010. go­di­ne, a moj ne­ka­daš­nji tre­ner Ivan­čić su­ra­đi­vao je s njom i pu­no ra­ni­je. Ono što mi se svi­đa kod nje je či­nje­ni­ca da, kad do­đem do nje, ni­je da mi sa­mo da vi­ta­mi­ne i to je to. Mi se uvi­jek li­je­po po­dru­ži­mo, na­smi­je­mo – rek­la je Sandra. Kad smo već kod Iva­na Ivan­či­ća, či­nje­ni­ca je da je od vas na­pra­vi­mo svjet­sku sport­sku ve­li­či­nu. Ali ni­je on bio taj ko­ji vas je us­mje­rio u atle­ti­ku. Ni­kad do­sad nis­te go­vo­ri­li o svo­jim po­če­ci­ma... – Pa jed­nog dana u mo­ju os­nov­nu ško­lu do­šao je atlet­ski tre­ner Igor Čor­daš. I nas ne­ko­li­ko odveo je na atle­ti­ku i ja sam se od­mah za­lju­bi­la u taj sport. I ne bih rek­la da je mene net­ko iz­a­brao i gur­nuo u atle­ti­ku, već sam ja sa­ma iz­a­bra­la da ću se ba­vi­ti tim spor­tom. Igra­la sam za ško­lu još i od­boj­ku i ko­šar­ku. Ka­da sam kre­nu­la u pr­vi sred­nje, od­lu­či­la sam se sa­mo za atle­ti­ku. Ne znam, ne­ka­ko mi je vi­še od­go­va­ra­lo da se ba­vim po­je­di­nač­nim ne­go ekip­nim spor­tom. Pos­li­je sam pos­ta­la čla­ni­ca klu­ba No­vi Zagreb, da­nas Zagreb Ulix gdje mi je tre­ner bio Hr­vo­je Cik. Kod nje­ga sam bi­la dvi­je go­di­ne, sve dok me na jed­nom na­tje­ca­nju ni­je “sni­mio” Ivan Ivan­čić. Po­čeo me nagovarati da do­đem tre­ni­ra­ti u nje­go­vu sku­pi­nu. Bi­lo mi je ma­lo čud­no da me tre­ni­ra sta­ri­ji gos­po­din, od 68 go­di­na. U to vri­je­me moj tre­ner Cik imao je 23, a ja sam ima­la 12 go­di­na. Uz sve go­vo­ri­li su mi ka­ko je taj sta­ri­ji tre­ner dos­ta ču­dan. On­da sam ga počela iz­bje­ga­va­ti, da bih na kra­ju ipak po­pus­ti­la. Sve je da­lje do­bro poz­na­ta pri­ča – is­tak­nu­la je. Što bi Sandra bi­la da ni­je spor­ta­ši­ca? – Bi­la bih ma­te­ma­ti­čar­ka. U obi­te­lji ja­ko dr­ži­mo do obra­zo­va­nja. Moj je brat ma­gis­tar stro­jar­stva. Da, ima­la sam ide­ju da bu­dem pro­fe­so­ri­ca ma­te­ma­ti­ke u sred­njoj ško­li. Evo, i sad mi broj­ke idu do­bro. A ka­ko ide ku­ha­nje? – Od­lič­no. Mo­gu se uda­ti, ako na to mis­li­te, ha-ha. Imam svoj re­žim i stro­go ga se dr­žim. Zna­či u toč­no vri­je­me mo­ra bi­ti do­ru­čak, ru­čak i ve­če­ra. Uglav­nom sa­ma ku­ham. Vo­lim ku­ha­ti. Naj­vi­še vo­lim jes­ti ri­žo­to. I ra­dim ri­žo­ta na sto na­či­na. I da ne mis­li­te, ni­je na­pra­vi­ti ri­žo­to znans­tve­na fan­tas­ti­ka – is­tak­nu­la je. Sti­pe Žu­nić, osva­jač bron­ča­ne me­da­lje u ba­ca­nju ku­gle, po­hva­lio se ka­ko zna ra­di­ti ko­la­če i tor­te? – Ne je­dem slat­ko pa on­da i ne ra­dim ko­la­če. Znam is­pe­ći ne­ki ko­lač kad mi do­đu gos­ti. Znam čes­to na­pra­vi­ti i tor­ti­lje. Obič­no ka­da imam slo­bod­nu ve­čer on­da se kod mene oku­pi eki­pi­ca, gle­da­mo ne­ki film i je­de­mo tor­ti­lje. Nit­ko ne po­miš­lja

na ni­ka­kav iz­la­zak u grad. Pa vi se bez pro­ble­ma mo­že­te pri­ja­vi­ti u TV emi­si­ju “Ve­če­ra za pet”? – Ne, vi­še bi mi le­gao nas­tup u emi­si­ji “Tri, dva, je­dan – ku­haj”. Ina­če ne gle­dam uop­će te­le­vi­zi­ju, a kad ne­što gle­dam, on­da je to ta emi­si­ja. Kad bih se pri­ja­vi­la, mo­ra­la bih pro­na­ći ne­kog do­brog part­ne­ra ili part­ne­ri­cu ko­ji znaju ku­ha­ti. Barem pri­bliž­no kao ja, ha-ha. A kad bi vas zva­li u ne­ka­kav re­ality show, “Ples sa zvi­jez­da­ma” ili ne­što slič­no? – Ni­sam baš tip za tak­ve emi­si­je. Ja sam ona sta­ra ško­la – ra­di ono u če­mu si naj­bo­lji i gle­daj i uči ono što du­gi ra­de do­bro. Fil­mo­vi? – Obo­ža­vam gle­da­ti psi­ho­lo­ške tri­le­re. Ne­dav­no sam gle­da­la jed­na ta­kav, mis­lim da je bio špa­njol­ski i bio je vrh. Uglav­nom gle­dam fil­mo­ve do­ma i ne sje­ćam se kad sam zad­nji put bi­la u ki­nu. A ne­ke fil­mo­ve ljep­še je gle­da­ti u ki­nu. A što mo­gu kad ni­sam čes­to u Za­gre­bu. Što je s va­šim po­li­tič­kim an­ga­žma­nom? – U sta­nju mi­ro­va­nja. Jer, me­ni je sport tre­nu­tač­no pri­ori­tet. Opet, iz po­li­ti­ke se ni­sam sa­svim mak­nu­la. Jed­nog dana kad za­vr­šim sport­sku ka­ri­je­ru mo­žda uđem u oz­bilj­ne političke vo­de. U dva na­vra­ta bi­la sam an­ga­ži­ra­na, 2013. i 2017. go­di­ne. Jed­nom u Grad­skoj skup­šti­ni, jed­nom u Saboru. Kad sam bi­la u Grad­skoj skup­šti­ni, bi­la sam odre­đe­na za bri­gu o spor­tu i mla­di­ma. Tu sam se dos­ta i an­ga­ži­ra­la, su­dje­lo­va­la u ras­pra­va­ma. U Saboru je bi­la ne­ka sa­svim dru­ga pri­ča. Tamo se ni­sam jav­lja­la za ri­ječ. Tko bi do­šao na red jer je bio 151 zas­tup­nik. Ni­sam ima­la po­tre­bu jav­lja­ti se za ne­što za što ni­sam bi­la adek­vat­na. Da svi raz­miš­lja­ju kao ja, sjed­ni­ce Sa­bo­ra ne bi tra­ja­le 24 sa­ta – is­tak­nu­la je. Po za­vr­šet­ku sport­ske ka­ri­je­re naj­ra­di­je bis­te bi­li... – Pred­sjed­ni­ca Hr­vat­skog atlet­skog sa­ve­za. Sa zna­njem ko­je već sa­da imam mis­lim da bih taj po­sao odra­di­la sa­vr­še­no. Si­gur­no bih pu­no do­pri­ni­je­la da mla­di spor­ta­ši ima­ju baš sve uvje­te za ra­zvoj, a ne kao ja ko­ja to ni­sam ima­la.

Na­pa­dam re­kord

Pra­ti­te li ne­ke dru­ge spor­to­ve? – Vo­lim gle­da­ti ru­ko­met, ko­šar­ku, no­go­met, va­ter­po­lo, ves­la­nje, boks. Ne­ke spor­to­ve gle­dam uži­vo, ne­ke na te­le­vi­zi­ji. Ka­da sam bi­la u Ri­ju, bi­lo mi je žao što ni­sam us­pje­la oti­ći po­gle­da­ti gim­nas­tič­ko na­tje­ca­nje. Odu­šev­lje­na sam tim spor­tom. Gle­dam uglav­nom sva ve­li­ka pr­vens­tva. Već se spre­man za Eu­rop­sko pr­vens­tvo u ru­ko­me­tu ko­je će bi­ti kod nas. Ići ću na utak­mi­ce u Spli­tu i Za­gre­bu. Gle­da­te li svo­je nas­tu­pe? – Imam snim­lje­ne sve svo­je nas­tu­pe na ve­li­kim atlet­skim na­tje­ca­nji­ma. Da, po­ne­kad po­gle­dam po­ko­ju sta­ri­ju snim­ku. Do­volj­no je da sa­mo jed­nom po­gle­dam ne­ku snim­ku. Za sa­da naj­ra­di­je gle­dam snim­ku iz Bar­ce­lo­ne ka­da sam 2010. pr­vi put pos­ta­la eu­rop­ska pr­va­ki­nja. Ho­će­te li slje­de­će se­zo­ne nas­tu­pi­ti u dvo­ra­ni? – Svjet­ski re­kord u ba­ca­nju di­ska u dvo­ra­ni je 62,05 me­ta­ra. Mo­žda bih mo­gla nad­ma­ši­ti taj re­zul­tat. Ako bu­de pri­li­ke, že­lje i mo­guć­nos­ti, si­gur­no ću nas­tu­pi­ti. Barem da imam svjet­ski re­kord u ru­ka­ma, prem­da u dvo­ra­ni. Po zi­mi ću nas­tu­pi­ti sa­mo na mi­tin­gu u Spli­tu, na zim­skom pr­vens­tvu Hr­vat­ske. Slje­de­će se­zo­ne ne­će se ni­šta mi­je­nja­ti ni u ka­len­da­ru Di­ja­mant­ne li­ge? – Ne­će. I da­lje će­mo os­ta­ti na ma­lom bro­ju mi­tin­ga. Mis­lim da se odus­ta­lo do ide­je da mu­škar­ci i že­ne ba­ca­ju disk is­to­vre­me­no. To se ni­je po­ka­za­lo do­brim ove se­zo­ne. Usko­ro će se bi­ra­ti naj­bo­lja atle­ti­čar­ka Eu­ro­pe, svi­je­ta... Ho­će li tu bi­ti mjes­ta za San­dru? – Ne oče­ku­jem da ću tu na­gra­du do­bi­ti, ne­ki go­vo­re da je zas­lu­žu­jem, ne­ki go­vo­re da je ne zas­lu­žu­jem. Ne op­te­re­ću­jem se tim iz­bo­rom. Me­ni je bit­no da sam go­di­na­ma u vr­hu i bit­no je da bu­dem šes­ti put za­re­dom iz­a­bra­na za naj­bo­lju spor­ta­ši­cu Hr­vat­ske. To­li­ko pu­ta nit­ko ni­je iz­a­bran. Ima li Sandra svo­ju na­s­ljed­ni­cu? – Ne­ma jer još ni­sam ni bli­zu kra­ja ka­ri­je­re. Ša­lim se. Ma­ri­ja Tolj mo­gla bi bi­ti mo­ja na­s­ljed­ni­ca. Ne­dav­no sam joj pre­ko svo­jih ve­za na­ba­vi­la no­vi disk. Ne, ni­sam joj pok­lo­ni­la kao Sa­ri kop­lje. Ona je na­ru­či­la taj disk, a ja sam ga na­ba­vi­la pre­ko svo­jih ve­za. Ka­žu da ne mo­že­te vo­zi­ti auto ako ne svi­ra mu­zi­ka? – Istina. Ali, la­ga­ne stva­ri. Naj­češ­će slu­šam Oli­ve­ra Dra­go­je­vi­ća. Na kon­cer­te ne idem, ne vo­lim gu­žve. Vo­lim slu­ša­ti mu­zi­ku na ra­di­ju, ali i na te­le­vi­zi­ji. Ka­žu da ve­se­li lju­di vo­le slu­ša­ti mu­zi­ku – za­klju­či­la je Sandra.

Alek­san­dra Doj­či­no­vić, Sandra Perković i Ma­ri­ja Bo­rić (li­je­vo); na Svjet­skom atlet­skom pr­vens­tvu u Lon­do­nu po­nov­no je bi­la zlat­na (des­no)

Na­kon po­vrat­ka iz Ri­ja zlat­nu je San­dru do­če­kao Mi­lan Ban­dić (li­je­vo); u sa­bor­skim klu­pa­ma je stek­la po­li­tič­ko is­kus­tvo (des­no)

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.