‘Jas­no da je pri­vat­nost bit­na, nit­ko ne ho­da gol u jav­nos­ti’

BRUCE SCHNEIER Svjet­ski struč­njak i ‘gu­ru si­gur­nos­ti’ gos­to­vao u Hr­vat­skoj na IBM-o voj go­diš­njoj kon­fe­ren­ci­ji Wat­son

Vecernji list - Hrvatska - - Tehno/IQ - Pi­še: DANIJEL LIJOVIĆ

Si­gur­nost je ne­što što čes­to za­ne­ma­ri­mo u da­naš­njem hi­per­po­ve­za­nom svi­je­tu. Ko­ris­nik je čes­to u ne­za­hval­noj si­tu­aci­ji da je pri­nu­đen oda­va­ti in­for­ma­ci­je o se­bi ka­ko bi ko­ris­tio po­pu­lar­ne ser­vi­se. O si­gur­nos­ti na in­ter­ne­tu i u ko­ri­šte­nju po­ve­za­nih ure­đa­ja na IBMo­vu Wat­son Sum­mi­tu u Opa­ti­ji ima­li smo pri­li­ku ek­s­klu­ziv­no raz­go­va­ra­ti s Bru­ce­om Sc­h­ne­ierom, poz­na­tim krip­to­gra­fom i struč­nja­kom si­gur­nos­ti.

Ko­ji će bi­ti pr­vi zna­ko­vi da nam pri­je­ti opas­nost od ne­do­volj­ne si­gur­nos­ti ne­kih po­ve­za­nih ure­đa­ja.

Već smo to do­ži­vje­li, bol­ni­ce u Bri­ta­ni­ji su zbog na­pa­da mo­ra­le od­bi­ja­te pa­ci­jen­te. U Skan­di­na­vi­ji smo ima­li ran­somwa­re na­pad na ter­mos­ta­te. Proš­li tje­dan Ab­bot je mo­rao po­vu­ći 1000 pej­smej­ke­ra. Do­go­dit će se i tamo gdje uop­će ne oče­ku­je­mo.

Spo­mi­nje se da bi i seks-ro­bo­ti mo­gli ubi­ti čo­vje­ka ako im net­ko upad­ne u sus­tav.

– Ima pu­no stva­ri ko­je bi mo­gle ubi­ti čo­vje­ka ako se ha­ki­ra­ju. Au­to­mo­bi­li, me­di­cin­ski ure­đa­ji. Stva­ri ko­je su in­tim­ne te će bi­ti po­ten­ci­jal­no naj­ve­će me­te. Ne­će to bi­ti oči­ta stvar po­put di­za­la.

IoT ure­đa­ji su već go­di­na­ma tu, ali si­gur­nost kao da je sve ve­ći pro­blem.

– Di­je­lom je to za­to što dio tih no­vih in­dus­tri­ja ne shva­ća do­volj­no pro­blem si­gur­nos­ti. Ra­de is­te gre­ške kao i ra­ču­nal­na in­dus­tri­ja u 90-ima. Tu je i pro­blem jef­ti­nih ure­đa­ja. Ima pu­no in­že­nje­ra ko­ji ra­de na si­gur­nos­ti kva­li­tet­nih ure­đa­ja, ali tak­va rje­še­nja ne ra­de na jef­ti­nim ro­ute­ri­ma ili web ka­me­ra­ma. Ta­ko­đer, mi kao druš­tvo ne že­li­mo pla­ća­ti kva­li­te­tan sof­tver. Že­li­mo jef­ti­no na­uš­trb kva­li­te­te.

Što je skup­lji ure­đaj, nje­ga po­kri­va i ve­ća si­gur­nost? No­vi iPho­ne je si­gu­ran ure­đaj?

– Ta­ko je, na­rav­no. Po mom miš­lje­nju sva­ki put iPho­ne je sve bo­lji na po­lju si­gur­nos­ti. Uos­ta­lom ku­pu­ješ ga sva­ke dvi­je go­di­ne i ti­me si po­ja­ča­vaš si­gur­nost. A po­mis­li­te ko­li­ko čes­to ku­pu­je­te hlad­njak? Ne­ki ga ima­ju i po 25 go­di­na. Ter­mos­tat se go­to­vo ni­kad ne mi­je­nja. Ku­piš auto da­nas, vo­ziš ga 10 go­di­na i on­da ga pro­daš ne­ko­me tko će ga vo­zi­ti još 10 go­di­na. Za 20 go­di­na će ga ku­pi­ti net­ko dru­gi, pos­la­ti bro­dom za Afri­ku gdje će bi­ti vo­žen još 10-20 go­di­na. A pro­baj­te vi da­nas po­kre­nu­ti ra­ču­na­lo iz 1977. go­di­ne. A on­da još i uči­ni­ti si­gur­nim. Jed­nos­tav­no ne znamo ka­ko osi­gu­ra­ti 40 go­di­na star sof­tver. Naš pla­net ne mo­že iz­dr­ža­ti trend ba­ca­nja auta sva­ke dvi­je go­di­ne. Glo­bal­no za­gri­ja­va­nje će nas ubi­ti.

A Uber i di­je­lje­na eko­no­mi­ja?

– To će po­mo­ći, ali tre­ba­ju nam i dru­ga rje­še­nja. Na druš­tve­nim mre­ža­ma sva­šta se di­je­li, ka­ko to pro­mi­je­ni­ti? – Lju­di ne­će pro­mi­je­ni­ti svo­je po­na­ša­nje. Zna­te kad će­te pro­mi­je­ni­ti svo­je po­na­ša­nje? Tek ka­da Vla­da pro­mi­je­ni za­kon. Ta­ko se mi­je­nja po­na­ša­nje lju­di. Ima tu pu­no psi­ho­lo­ških tri­ko­va ko­ji­ma vas ma­me da oda­je­te in­for­ma­ci­je o se­bi. Bez upli­ta­nja dr­ža­ve, ko­ris­nik ne mo­že i ne­će ni­kad po­bi­je­di­ti. Po mom miš­lje­nju, u toj in­dus­tri­ji tro­še se mi­li­ju­ni do­la­ra da vas pre­va­re ka­ko bis­te ima da­va­li još po­da­ta­ka. Ne­ma­te šan­se.

Ali, ako sam ja je­dan u mnoš­tvu ko­ris­ni­ka, za­što bi me bi­la bri­ga. Iz­gu­bim se u ma­si.

– Ovi­si gdje ži­vi­te. Ži­vi­te u Hr­vat­skoj, što je vje­ro­jat­no slo­bod­na zem­lja. Pri­je 30 go­di­na ni­je bi­la

“Da da­nas us­kr­s­ne­te Ti­ta i po­ka­že­te mu in­ter­net, on bi re­kao: ‘Uh! Je l’ me ze­zaš, to mo­gu ra­di­ti? Lju­di će sa­mi u džep sta­vi­ti ure­đa­je ko­ji­ma ih mo­gu nad­zi­ra­ti? Svo­jom vo­ljom?!”

to­li­ko slo­bod­na. Da je ta­da dr­ža­va pris­lu­ški­va­la sve va­še raz­go­vo­re, si­gur­no bis­te se za­bri­nu­li. U So­vjet­skom Sa­ve­zu bi­li bis­te još za­bri­nu­ti­ji. Dak­le, bit­ne su slo­bo­da, pri­vat­nost, ljud­sko dos­to­jans­tvo. Ne­će­te mi re­ći ko­li­ka vam je pla­ća. Ali, umjet­na in­te­li­gen­ci­ja to la­ko ot­kri­je o va­ma. Lju­di­ma je sta­lo do pri­vat­nos­ti. Pa nit­ko ne ho­da u jav­nos­ti gol.

Ali objav­lju­ju go­le sli­ke na druš­tve­nim mre­ža­ma.

– Da, ali ih ne di­je­le sa svi­ma. A oni ko­ji di­je­le tak­ve fo­to­gra­fi­je, či­ne to svo­jom vo­ljom. Sje­ti­te se skan­da­la s cu­re­njem go­lih fot­ki poz­na­tih oso­ba. Ka­da to či­ni­te sa­mi, os­na­žu­je­te se, ka­da vam to či­ni net­ko dru­gi, to je na­pad.

Je­smo li iz­gu­bi­li in­ter­net na tam­noj stra­ni, fa­ke newsu i ne­po­uz­da­nim iz­vo­ri­ma?

– Mis­lim da ni­smo iz­gu­bi­li in­ter­net na fa­ke newsu, ne­go na, po mom osob­nom miš­lje­nju, kor­po­ra­tiv­nom i dr­žav­nom nad­zo­ru. Ima­te tak­vu ra­zi­nu nad­gle­da­nja da je to kao os­tva­re­nje sna za naj­lu­đe dik­ta­to­re 20. sto­lje­ća. Ne­za­mis­li­vo. Te­le­fon­ska mre­ža zna gdje su svi u sva­kom tre­nut­ku. To je ču­des­no, lu­do! Da­nas je to nor­mal­no. A za­pra­vo je fra­pant­no. Da us­kr­s­ne­te Ti­ta da­nas i ka­že­te mu da ima­mo ova­kav in­ter­net, on bi re­kao: “Vau! Je l’ me ze­zaš? To mo­gu ra­di­ti?! Ne mo­ram ni za­kon pro­gu­ra­ti? Lju­di će sa­mi u dže­po­ve sta­vi­ti ure­đa­je ko­ji­ma ih mo­gu pra­ti­ti? Svo­jom vo­ljom?!”

Po va­ma je teh­no­lo­gi­ja od­li­čan alat za auto­ri­tar­ne vlas­ti?

– Ta­ko je. Po mom miš­lje­nju teh­no­lo­gi­ja za nad­zor je iz­u­zet­na. Za­to ne­ke zem­lje ima­ju za­ko­ne o po­dat­kov­noj lo­ka­li­za­ci­ji. Ka­ko bi za­dr­ža­li po­dat­ke unu­tar svo­je zem­lje i ko­ris­ti­li ih. Pa i nad­zi­ra­li i kon­tro­li­ra­li. Ako dr­ža­va ne do­ne­se ne­ke za­ko­ne o po­ve­za­nim ure­đa­ji­ma, ka­ko da se ko­ris­ni­ci po­na­ša­ju? – Svat­ko donosi od­lu­ke za se­be. Po­ku­šao sam ku­pi­ti auto ko­ji ni­je po­ve­zan s in­ter­ne­tom. Ni­sam us­pio, ta­kav ne postoji.

Mo­žda da pro­ba­te u Hr­vat­skoj?

– Da kod vas ku­pim auto star 20 go­di­na? Zna­te, po­miš­ljao sam i na to.

Ko­je nam ha­ker­ske gru­pe naj­vi­še pri­je­te?

– Ne ran­gi­ram ha­ke­re pre­ma opas­nos­ti. Zna­te ko­ji je naj­o­pas­ni­ji ha­ker? Onaj ko­ji že­li upas­ti u va­šu mre­žu. Dak­le, uvi­jek je slje­de­ći naj­o­pas­ni­ji.

Lju­di su neo­prez­ni i objav­lju­ju pu­no sli­ka kad su na od­mo­ru, kao da zo­vu lo­po­ve?

– Da, to ra­di­mo. I to se ne­će pro­mi­je­ni­ti. Ali, opas­nost vre­ba oda­svud. Pa sad tu sje­di­mo i net­ko nas mo­že upu­ca­ti. O.K., Hr­vat­ska ni­je ne­si­gur­na zem­lja pa je ma­nja šan­sa da se to do­go­di. Ali, iz­la­žeš se. Doš­li ste ova­mo vo­ze­ći se u auto­mo­bi­lu pa to je bi­lo naj­o­pas­ni­ja stvar ko­ju ste da­nas uči­ni­li.

Ne vo­li­te baš aute?

– Ne, ne O.K. sam ja s auti­ma. Sa­mo is­ti­čem da se lju­di stal­no iz­la­žu. To je dio ži­vo­ta. Su­tra ću ići pli­va­ti. Ima­te li je­gu­lja ili mor­skih pa­sa u Ja­dra­nu? Ne­ma­te! A ba­ra­ku­da? Ne­ma ni njih. A do­bro, mo­žda se uto­pim...

Ka­kav je to ži­vot ako stal­no ži­vi­te u stra­hu?

– U pra­vu ste, a ta­kav je i in­ter­net. Za­to, obja­vi­te sli­ke s od­mo­ra, že­li­te da ih va­ši pri­ja­te­lji vi­de. Ži­vi­te svoj ži­vot. I da­ka­ko, ovo su sa­mo mo­ja miš­lje­nja, ne i IBM-a.

Bruce Schneier Sa­mo će pro­mje­ne za­ko­na mi­je­nja­ti po­na­ša­nje na in­ter­ne­tu Kad Wat­son di­zaj­ni­ra Di­zaj­ne­ri­ce Mar­ti­na i Mo­ra­na Sa­ra­če­vić su uz po­moć Wat­so­na di­zaj­ni­ra­le ovu ha­lji­nu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.