PERAD, SIR I MASLINE PRABOGA VELHANOSA

Kad bi se naj­eo je­la od pe­ra­di uz pli­ti­cu mas­li­na i si­ra, ka­ko je na Kre­ti i u Grč­koj i da­nas obi­čaj, za­sjeo bi u pri­jes­tol­nu dvo­ra­nu i di­je­lio prav­du

Vecernji list - Hrvatska - - Gastrokutak - RECEPTI UZ PRI­ČE IZ PERA VRSNOG POZNAVATELJA KULINARSKOG UMIJEĆA

Dok je kre­ćan­ski pra­bog Vel­ha­nos kro­čio svo­jim otoč­nim vi­no­gra­di­ma i mas­li­ni­ci­ma, pra­ti­lo ga je mnoš­tvo pe­ra­di, pre­dvo­đe­ne jed­nim moć­nim pi­je­tlom. Ko­ko­ši, pat­ke, gu­ske i bi­ser­ni­ce, pla­men­ci i pa­uno­vi, di­za­li su ve­li­ku gra­ju na­vješ­ću­ju­ći smrt­ni­ci­ma i be­s­mrt­ni­ci­ma da se Vel­ha­nos pro­bu­dio i da će na­kon obil­nog do­ruč­ka za­sjes­ti na svo­je pri­jes­to­lje od zlat­nog per­ja i po­če­ti opet, kao i sva­ki dan, kro­ji­ti sud­bi­nu svo­ga svi­je­ta. Pa kad bi se bog naj­eo, uglav­nom je­la od pe­ra­di, uz pli­ti­cu mas­li­na i si­ra ka­ko je na Kre­ti i u Grč­koj još i da­nas obi­čaj, za­sjeo bi u pri­jes­tol­nu dvo­ra­nu, a po­da­ni­ci su pa­da­ju­ći ni­či­ce pred svo­jim gos­po­da­rom tra­ži­li od nje­ga sva­ko­ja­ke sa­vje­te i pre­su­de po ko­ji­ma se taj dan imao rav­na­ti nji­hov ži­vot. A pra­bog je strp­lji­vo slu­šao i dok je is­pi­ta­nik go­vo­rio o ne­koj zgo­di, kad bi mu se uči­ni­lo da je u po­gle­du ne­ke stva­ri u pra­vu, u jed­nu ža­ru uba­cio bi ze­le­nu mas­li­nu, a ako je mis­lio da je u kri­vu, uba­cio bi cr­nu. Is­to bi ta­ko uči­nio sa si­rom, na jed­nu pli­ti­cu mla­di, na dru­gu već zre­li. Na kra­ju bi us­po­re­dio broj mas­li­na i ko­ma­di­ća si­ra i ako je zbroj ze­le­nih mas­li­na ili koc­ki­ca mla­dog si­ra pre­ma­ši­vao zbroj cr­nih ili zre­lih, is­pu­nio bi že­lju svog po­da­ni­ka. Po­tom bi, ona­ko strog i pra­ve­dan, na is­ti na­čin su­dio o svim stva­ri­ma, iz­ri­cao pre­su­de, stro­ge, ali ni­kad ne­pra­ved­ne. Do­go­di se ta­ko da se jed­nog ju­tra ne­ki čo­vjek pros­tre pred vla­da­re­vim pri­jes­to­ljem ja­uču­ći i ri­da­ju­ći, sav pres­trav­ljen. – Što si to uči­nio jad­ni po­bro? – upi­ta ga Vel­ha­nos. – Veliki bo­žan­ski gos­po­da­ru, eto ju­tros sam zak­lao tel­ca a da ni­sam ni po­gle­dao je li iz­i­šao sun­ča­ni Ti­tan Hi­pe­ri­on. Bo­jim se da će me ne­be­ski vla­dar spr­ži­ti, jer tel­ci su nje­go­vi šti­će­ni­ci i ne do­pu­šta da ih se di­ra pri­je ne­go­li on sam ne odo­bri nji­ho­vo žr­tvo­va­nje. Bu­du­ći da se ra­di­lo o te­škom gri­je­hu, Vel­ha­nos se za­mis­li, a on­da na­kon pre­miš­lja­nja za­pi­ta ne­volj­ni­ka: – Je­si li barem ocu Sun­cu pri­nio žr­tvu? – Je­sam, sve­mo­gu­ći gos­po­da­ru, ša­ku mas­li­na i gru­di­cu si­ra ka­ko i pri­li­či. Ali ni­je po­mo­glo, umi­rem od stra­ha da će me straš­no kaz­ni­ti. Pa opet sta­ne na­ri­ca­ti i ri­da­ti. Sa­da se i Vel­ha­nos uz­ne­mi­ri svjes­tan da mo­že ma­lo uči­ni­ti jer je Sun­ce bi­lo iz­van nje­go­vih ov­las­ti i obra­ti se sa­mom Hi­pe­ri­onu. – Sun­ča­ni Ti­ta­ne, uči­ni mi us­lu­gu i po­šte­di ovog ja­du! Ni­je iz­go­vo­rio ni po­la re­če­ni­ce, kad odjed­nom sil­no bljes­nu s ne­ba, a Sun­ce od­go­vo­ri svo­jim pla­me­nim je­zi­ci­ma. – Ne pet­ljaj se u stva­ri o ko­ji­ma ne mo­žeš su­di­ti. Raz­lju­ti se na tu bez­o­bra­šti­nu sil­ni Vel­ha­nos. Hit­nu mu­nju ko­ja se za­bi­je u zak­la­nog tel­ca i is­pe­če ga u taj čas. – Kad ni­si za do­go­vor, on­da oku­šaj mo­ju sna­gu ona­ko ka­ko ću ja ku­ša­ti tvog tel­ca! I na­re­di da pe­če­nje od­mah iz­ne­su za nje­gov stol. Ali ni Hi­pe­ri­on ni­je os­tao du­žan. Pla­me­nim je je­zi­ci­ma na­sr­nuo na Vel­ha­no­so­vu prat­nju ko­ju je spr­žio na ža­ru i pe­pe­lu, ta­ko da je bi­lo pe­če­nja, si­ra i mas­li­na za ti­su­će glad­nih. Pa se uto oba bo­ga odo­bro­vo­lje i kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo po­mir­lj­vo sjed­nu za stol uži­va­ju­ći u bi­ser­ka­ma, ko­ki­ca­ma, gu­ska­ma, pat­ka­ma, grč­kim ro­la­da­ma od pi­je­tlo­vih pr­sa pu­nje­nim mas­li­na­ma i mla­dim ko­zjim si­rom, i ko­nač­no i u ju­ni­ci onog jad­nog po­bre ko­ji bi, bu­du­ći da su gos­po­da­ri svi­je­ta na nje­ga za­bo­ra­vi­li, čak us­pio do­hva­ti­ti ko­ji za­lo­gaj da se od­ne­kud ne po­ja­vi Vel­ha­no­sov pi­je­tao ko­ji je je­di­ni pre­ži­vio sud­bi­nu svo­je per­na­te dru­ži­ne. Klju­nom mu ko­kot pro­bi­je gla­vu i od­mah mu du­šu, uz ša­ku mas­li­na i gru­di­cu si­ra, pre­ne­se u pod­zem­ni svi­jet. Tek ta­ko da se i tamo zna da se na Kre­ti po­štu­je vo­lja bo­go­va.

Pra­bog je strp­lji­vo slu­šao dok bi is­pi­ta­nik go­vo­rio, a kad bi mu se uči­ni­lo da je u po­gle­du ne­ke stva­ri u pra­vu, u jed­nu ža­ru uba­cio bi ze­le­nu mas­li­nu, a ako je mis­lio da je u kri­vu, uba­cio bi cr­nu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.